avgust 2001.

DRUM 1 Niz Dunav, pa u Rumuniju Golubac - Đerdap - Turnu Severin - nacionalni park Retezat - Simeria - Temišvar Vozili: Ceca, Tomas, Martin, Mića, Jasna i Jone Fotografije: Jone, osim gde je drukčije navedeno Tekst: Jone Ako niste raspoloženi da čitate priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak - u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju navedenom trasom ili planinarenje u Retezatu. mapa puta (120Kb)

Par godina duga želja da posetim Rumuniju ispunila se nekako iznenada. Sve se složilo za kratko vreme, i sve je išlo iznenađujuće lako. Dok sam unaokolo njuškao za informacijama o Transilvaniji i o tome gde otići (i da li uopšte ići - Rumunija je u Evropi a posebno kod nas na lošem glasu), u ruke mi je dospeo konačni podsticaj: mapa nacionalnog parka Retezat a uz nju i osnovna obaveštenja u tome kako to tamo izgleda.

A izgledalo je sjajno. Retezat se nalazi oko 200km severno od Đerdapa, između gradova Tirgu Žiu (Târgu Jiu) i Karansebeš (Caransebeş), i najstariji je rumunski nacionalni park - osnovan je još daleke 1935. godine. Kada sam prvi put video fotografije odatle pomislio sam da se radi o Durmitoru, toliko su slični izgledali pejzaži. Slične su i visine: najviši vrh Retezata je Peleaga sa 2509mnv a unaokolo je još pregršt vrhova od preko 2000mnv. Dakle smešilo se i putovanje biciklom i planinarenje, neodoljiva kombinacija. Osim toga Retezat pripada Južnim Karpatima ali malčice i Transilvaniji, pa je i sa te strane bio lepa inspiracija.

Dakle, jel' se ide - ide se. Zbog zemlje u koju se putuje, zbog kratkog vremena pre polaska, a i znajući domete naše cikloturing scene te 2001. godine ;) , mislio sam da će to biti avantura u kojoj ćemo dobro i zlo deliti samo Jasna i ja, i nisam se mnogo trudio da još nekoga "skuvam" da nam se priduži. No odjednom, onako kako situacija ponekad ume fino da se odmota, počeli su da se javljaju prijatelji i poznanici, da se raspituju za put, i da potvrđuju polazak. Na kraju nas je bilo šestoro, uključujući tu i dva Nemca koji su dali iternacionalni šmek čitavoj stvari. Još dvoje prijatelja je kasnije došlo pravo u Retezat, na planinarenje; sve u svemu, prilično neočekivana gomila tela. Ne samo da je taj broj bio uzbudljiv za ono doba kada se u Srbiji putovanjem na biciklu nije bavilo mnogo ljudi, nego je ova tura bila i nekakvo premijerno (po mojim dosadašnjim saznanjima) grupno skitanje domaćih cikloturera po nekoj stranoj zemlji.

A kad stvari lepo krenu, onda umeju lepo i da se nastave: na terenu se pokazalo da je ekipa sjajna, da smo svi na istoj talasnoj dužini, i da odlično funkcionišemo zajedno. Kako smo se skupili, ko su i odakle su bili ovi vrli pedafili i pedafilke? - Iz Kraljeva je stigla Ceca Matijević, članica "Čikera". Zajedno smo pedarali na prvom "Putu kojim se ređe ide" - od Beograda do mora, razbarušenom maršrutom preko planina i dolina. Kod Cece su stvari jednostavne: "Idemo u Rumuniju, zemlju kriminala i strašnih pljačkaša, 'oćeš ti?" "Važi." I gotovo, krećemo. - Mića: pedeset i kusur godina, taksista sa fakultetom, čovek koji je sedamdesetih, u potrazi za smislom života, saduima i guruima, sa rancem na leđima odrapio legendarnu hipi overlend rutu preko Turske, Irana, Avganistana i Pakistana, do Indije. Na putu nas je uveseljavao koliko svojim neprestanim zezanjem, pričama i uvek bodrim duhom, toliko i opremom: glavninu stvari na svom kao tuč teškom MTB-u nosio je u dve korpe za bakaluk montirane pozadi na gepeku i napred na volanu; prvi bidon u životu kupio je kad smo u Požarevcu prošli pored jedne prodavnice delova, a na pijaci u istom gradu kupio je i dugačak komad sunđera koji je ubuduće imao da služi kao podmetač za spavanje. Drum team (s leva na desno): Tomas, Jasna, Mića, Martin i Ceca (Svašta! - verovatno će sa jezom oko srca zavrteti glavom oni koji neprestano odgađaju dugo godina planiranu vožnju do Avale, Kosmaja ili Fruške Gore, jer žele prvo da potpuno opreme bicikl kvalitetnom super-hoper-turbo-megarock-gigashox-opremom, kao i oni koji svoje skupocene ljubimce vode na ispašu samo na Adu, i samo po suvom vremenu.) - Tomas i Martin, dva Nemca koji su pred polazak na putovanje niz Dunav od Beča do Crnog mora grozničavo tražili neki kontakt u Jugoslaviji ne bi li dobili obaveštenja o našem komadu Dunava i o ovdašnjim prilikama (jel' voljemo il' koljemo - beše tek druga godina od bombardovanja). Neko im je pokazao kako se na srpskom piše bicikl pa su udarili srč na Internetu. I naleteli na FreeBiking sajt. Na kome je sve na srpskom. Onda su odabrali "FreeFace", jedinu stavku u meniju sa tragovima engleskog, i naišli na biografiju druga Boleta Božinovića - Bolensa koju sam svojevremeno postavio na sam početak te strane (ko nije čitao da pročita, obavezna partijska literatura). Pa su u toj biografiji prepoznali jedinu drugu srpsku reč koju su znali: Dunav. I javili se drugu Bolensu, a on ih posle uputio na mene. Završilo se tako što su bili njegovi gosti u Novom Sadu pa Jasnini i moji u Beogradu, i na kraju smo i putovali zajedno - sve dok nam se u Rumuniji točkovi nisu razišli na razne strane. A obojica Nemaca behu sjajni tipovi. Tomas: četrdeset godina, bibliotekar na Univerzitetu u Sarbrikenu, iskusni cikloturer (Ukrajina, Francuska, Španija, Amerika...) Martin je bio na 26-27 podeoku, završavao studije engleskog i francuskog, a pre nego što počne da radi poželeo je da sebe časti jednim lepim putovanjem na dva točka. Martin je osim toga odnekud, nekako, bio čista slovenska duša, romantik i idealista. Hobi: sakupljanje zapušača od pivskih flaša. Nešto kao filatelija, samo u metalu :) Pričao nam je da kolekciju čuva u praznim omotima za CD-e, okačenim na zidove sobe. Srbija je za njega bila Aladinova pećina: sve sami unikati koji leže rasuti po ulicama i putevima. Posle par dana druženja sa njim svi smo već hodali savijenih glava, i poput kokica čeprkali po zemlji u potrazi za zapušačima u dobrom stanju. Još je jedna stvar u vezi sa Martinom bila posebna: vozio je recumbent (ležeći) bicikl. Ne treba stoga posebno pominjati kakva je atrakcija bio svuda gde smo prolazili. - moja Jasna. Posle godina naših raznih bekpekerskih avanturica, planinarenja i vikenda na dva točka, bilo je ovo njeno prvo višednevno putovanje biciklom. A te godine se desilo da je do polaska na put prevezla... 300km.

Zbog ograničenog vremena za put odlučili smo da krenemo posle Nemaca, i da ih onda uz pomoć nekog prevoza stignemo u Golupcu.

Prolazak kroz golubačku tvrđavu (foto: Thomas Flaeschner) Golubačka tvrđava Đerdapski vidici

Jasna i ja smo krenuli jutarnjim vozom. Unutra nas je očekivalo poznato lice: Debela Kondukterka, koju sam pamtio sa putovanja po istočnoj Srbiji, par meseci ranije. Budući da smo već bili poznanici, mogle su se preskočiti naporne formalnosti i dosadni pregovori oko prevoza bicikala: bilo je dovoljno da, poput stalnog gosta u kafančetu na ćošku, nehajno kažem "kao i obično" i da stotinak NRD(*) pređe iz naših u džepove DK, pa da obezbedimo njenu trajnu gojaznu ljubaznost te nepodeljene bucmaste simpatije. (*) NRD - Nigde Registrovani Dinari, valuta koja netragom nestane u džepovima konduktera posle uspešno završenih razgovora na gornju temu. Mića je iz Beograda u Požarevac stigao autobusom, pola sata pre nas a Ceca autobusom iz Kraljeva, par minuta pre nas. Prosto neverovatno za domaće prilike, Švajcarska ;) Dobra sreća sa okupljanjem nas ni kasnije nije napustila: u Golubac smo posle lagane vožnje stigli prema planu, a u parku na obali Dunava su nas već čekali Tomas i Martin. Put uz Dunav je bio i ostao jedno od sjajnih mesta za bicikliste u ovoj zemlji: divni vidici, vrlo dobar asfalt (lošije, zakrpljene deonice kojih ima tu i tamo, kratke su i ne ometaju uživanje) i slab, slab saobraćaj. Razlozi za ovo poslednje mi nikada nisu bili sasvim jasni ali ne bunim se, neka samo ostane tako. Vožnja od Golupca do Đerdapa sastojala se od dva dana ležernog, nepomućenog zadovoljstva. Bili su to dani plovidbe između dunavskog srebra koje je sunce topilo na našoj levoj strani i koje je ključalo, izlivalo se, plavilo, teklo putem - i senki severnog Kučaja, Liškovca i Miroča na desnoj strani, senki koje su u slapovima padale sa visova nad nama, gasile ono srebro, pritiskale ga svojom zelenom težinom i zgrušavale ga u dugačku lentu pod našim točkovima. Bili su to dani ispunjeni beskrajnim razgovorima o svemu i svačemu dok smo se kretali po toj lenti, osvajajući je, često bezbrižno zauzimajući čitavu njenu širinu. Nakon što u ustima promućkamo zadnji gutljaj razgovora sa jednim saputnikom, mali pokret bi otiskivao naše kotrljajuće fotelje do sledećeg, u tom raskošnom salonu pod otvorenim nebom. Ponekad je izgledalo da nikakav napor nije potreban da bi se dojedrilo do nekoga, stvorilo novo ostrvce, i načeo novi čokanj priče. Tako su kilometri neprimetno isticali, a noći na livadama ispred muzeja Lepenski Vir i u Karatašu bile su samo dva lagana, romantična i zabavna zamračenja u tom dugom sunčanom brbljanju, dva topla predaha osmuđena vatrama primusa i uglancana mirisom vina. Tako valjda i treba da izgleda letnje putovanje.

Par meseci ranije, na izmaku velikog puta po istočnoj Srbiji, u selu Novi Sip (na obodu sportskog kampa Karataš i u blizini đerdapske brane) pozdravio me je moj "top pauer" drugar, sinčić čoveka u čijem sam dvorištu prenoćio dve godine ranije. Ovog puta me je odnekud primetio njegov mlađi brat - klinja koji je u vreme kada sam noćio kod njih imao samo šest-sedam godina. Zato mi nije bilo baš jasno kako me je upamtio. "Poznao sam bicikl", objasnio je ;) U podnožju brane, tik uz granični prelaz, svratili smo do malog kioska u kome radi njihova majka, i bili počašćeni kafom, pecivom, sokovima. Tomas i Martin su bili zadivljeni načinom na koji se kod nas obavljaju cikloturing aktivnosti :)

Užasi Rumunije

Nastavljajući na sever ka gradu Tirgu Žiu prošli smo prvo kroz prostranu, golu i sprženu ravnicu okruženu brdima. Velike rafinerije, tornjevi iz kojih su se dizali tamni dimovi, jara sa neba i siva pustinjska izmaglica kojom se znojio letnji dan, učinili su da se osećamo kao da vozimo kroz Irak ili Kuvajt. Osećaj je bio toliko jak da je na kraju postao zanimljiv sam po sebi, i na čudan način privlačan. Ali osim tog zalutalog vonja drugog kontinenta u našim mislima, malo je bilo onoga opipljivog što bi nam ispunilo vožnju kroz ovaj predeo. Najviše pamtimo usputne oaze, usamljene bakalnice ili kafanice u kojima bismo seli pored vodiča kamila i od dežurnog beduina tražili nešto hladno da sručimo u grla.

Popodne smo se dokotrljali do prvih brda i ušli u šumu. Kroz šumu, šume, smo uglavnom i vozili nadalje. Oko 50km iza Turnu Severina, posle varošice Motru i nakon jednog prilično napornog uspona, načeli smo 4-5 kilometara dug spust, pravo u sumrak koji je kao pogačica rastao iz doline negde ispod nas. Asfalt je bio odličan a okolina lepa, pa smo se kod jednog izvora jedva naterali da prekinemo to nizbrdno zujanje: odlučili smo da u blizini podignemo logor i izabrali jednu sočnu livadu na mestu koje je od puta bilo dobro zaklonjeno drvećem i visokim žbunjem.

Mesto nam se zaista svidelo jer je bilo mirno, vrlo zeleno i podsećalo nas na skrivene kutke Tare ili Zlatibora. Ostatak onog spusta smo pažljivo zamotali i uneli sa nama u vreće za spavanje, da se ne ubajati i da bude taze kad ujutro krenemo.

Naše prvo kampovanje u Rumuniji proteklo je sasvim mirno, ako se izuzme mali problem koji se pojavio dok smo se Mića i ja posle večernjeg umivanja vraćali sa izvora. Mrak je u to vreme već bio potpun, i otkrili smo da smo mesto za spavanje dobro izabrali. Toliko dobro da neko vreme nismo mogli da ga nađemo ;) Hodali smo po livadi pored puta samo u gaćama, pokušavajući da se setimo gde smo to izašli iz zelenog zida. Bip - bip - bip! - veselo su pozdravljale kamiondžije kad bi farovima osvetlile za njih nedvosmislen prizor: dva golišava muškarca koji u noćnoj planinskoj osami opijeni skakuću sred livadskih trava i mirisnog cveća. Kao u onim sloumoušn kadrovima iz holivudskih filmova u kojima ona i on lebde među suncokretima ili u zlatnom kalifornijskom klasju, a njoj se kosa presijava na suncu - samo se u ovom slučaju zbog manjeg budžeta radnja odvijala noću, u Rumuniji, i sa drastično skresanim brojem polova. Ustali smo vrlo rano. Kad je čovek sanjiv i kad se između spavaće sobe i kupatila nalazi nešto što se zove put E79, treba paziti da se pokušaj pranja zuba ne završi tragično. Ipak smo svi uspeli da se umijemo, razbudimo i vratimo na doručak u istom agregatnom stanju u kome smo i krenuli.

U podne smo stigli u Tirgu Žiu (Târgu Jiu). Ovu varoš smo zapamtili po velikoj, bučnoj i zanimljivoj pijaci kao i po sjajnom parku, još većem i lepšem nego što je bio onaj u Severinu. Tirgužiuski park je bio zaista ogroman i u njemu je bilo fontana, vodoskoka, cvetnih kolonada, kamenih rotondi, bazena za kupanje, šetališta i staza, skrivenih sojenica i tihih klupa. Zato smo pola sata birali mesto za odmor i ručak, i jedva se nekako odlučili.

Mića je na pijaci kupio novo glavopokrivalo, treće po redu otkako smo krenuli iz Požarevca. Zahvaljujući svojoj rasejanosti trošio je u proseku jedan kačket na sto kilomatara. Prvi je izgubio negde iza Lepenskog Vira i u Karatašu je kupio drugi, sa zastrašujuće velikim grbom Srbije na prednjoj strani. No usled neke fabričke greške orlovi na tom grbu nisu bili dobro pripitomljeni pa su negde na putu između Severina i Tirgu Žiua krišom uzleteli u nebo, odnoseći kačket sa sobom i ustupajući mesto lepoj beloj kapi okruglog oboda koja se odmah sa ljubavlju privila na Mićino čelo.

Posle Tirgua nas je čekao novi Žiu, ovog puta sa sasvim simpatičnim perzimenom: Bumbešti. Bumbešti Žiu je lepo mestašce sa puno cveća i u podnožju već visokih karpatskih vrhova, mada smo ga najviše zapamtili po lubenicama koje su nam razbludno namigivale kroz titranje vrelog vazduha. I po tome što je Mića na tezgi na kojoj je pazario lubenicu, zaboravio svoju novu belu kapu okruglog oboda. Kad se posle vratio da se raspita za njeno zdravlje, prodavac je izjavio da nikada nije video nešto takvo, pogotovo ne na svojoj tezgi. Naš gologlavi saputnik se onda vratio u parkić u kome smo satirali lubenice, da bi posle još jedne kriške, malo meditacije i ohrabrenja sa naše strane, rešio da ponovo ode na pijacu i pokuša sa apelom usmerenim na onaj duboko ljudski i uzvišeni aspekt duše koji svi posedujemo, pa tako i rumunski seljaci. Pristup se pokazao dobrim: pretnja policijom je učinila da se iza tezge pojavi nasmejana i dobro raspoložena kapa, uz objašnjenje prodavca da se radilo o šali. Mića se vratio ponosan ne samo zbog temeljno saniranog gubitka kape, nego i zbog činjenice da je već drugog dana boravka u Rumuniji uspeo da jednom lokalcu pripreti policijom i da ga ovaj savršeno razume. Talenat za jezike je definitivno sjajna stvar u životu, skoro koliko i kapa na vrućini.

Tirgu Žiu

Petnaest kilometara iza Bumbeštija, na samom ulasku u dvadesetak kilometara dugu klusuru, nalazi se pravoslavni manastrir Lainići (Lainici). Bio je vredan zastanka i obilaska jer su i okolina i arhitektura bili izuzetni, a domaćini vrlo ljubazni kad su čuli odakle smo.

Muški manastir Lainici potiče iz 14. veka. Osnovao ga je (kao i ženski manastir Tisman) sveti starac Nikodim koji je u to vreme iz Srbije došao u Rumuniju i obnovio i reorganizovano pravoslavno monaštvo u toj zemlji. Oba manastira su aktivna i predstavljaju sveta mesta pravoslavlja u Rumuniji, do kojih se u toku godine organizuju hodočašća pravoslavnih vernika iz čitave Rumunije. Rumuni su jedini narod koji govori jezikom romanskog porekla a nije rimokatoličke vere: 86% stanovništva su pravoslavci, katolika je 5%, protestanata 3,5%, grko-katolika 1%, muslimana 0,3%. Ipak, na pitanje koje su vere Grci ili Bugari svako će ovde odgovoriti kao iz topa, a kad se isto pitanje postavi o Rumunima mnogi će se zamisliti. Rumunsko pravoslavlje je za nas prilično skriveno i nepoznato, kao i mnoge druge stvari vezane za tu zemlju. O izuzetnoj rumunskoj kulturi kroz istoriju takođe malo znamo, o divnoj arhitekturi malo, o rumunskom plemstvu evropskog nivoa malo, o tome da je ova zemlja početkom 20. veka bila evropska ekonomska sila još manje... A prvi tramvaj u Evropi vozio je ulicama Temišvara (imao je konjsku vuču), prvo ulično osvetljenje takođe je zasijalo u ovom gradu, prvi evropski dvorac sa električnom strujom i tekućom vodom bio je prelepi Peleš u Sinaji.

Park u gradu Tirgu Žiu nosi ime Konstantina Brankušija (Constantin Brankuşi, 1876-1957), najpoznatijeg rumunskog skulptora i velikana svetske moderne skulpture. Bio je Rodenov učenik i učitelj Henrija Mura, i imao ogroman uticaj na razvoj savremene skulpture u svetu. Najpoznatije Brankušijeve skulpture su "Sto tišine", "Kapija poljupca" i "Stub beskraja" koji predstavlja autorov duhovni testament i smatra se jednim od najviših dostignuća moderne umetnosti. U parku se nalazi veći broj njegovih radova pa je to dobar razlog zbog koga ni grad ni park ne bi trebalo zaobići.

Klisura se pokazala kao jedan od najlepših delova puta i pored toga što reka Sil koja protiče tuda zbog sastava zemljišta ima boju čelika, a saobraćaj je ponekad bio prilično jak. Ali zato smo bili lepo sakriveni od vrućine (bio je 10. avgust, jedan od najtoplijih dana tog leta, i temperatura je prelazila četrdeseti podeok), vozili smo odličnim asfaltom kroz bogato zelenilo drveća i uživali u vijuganju između litica.

U rudarskom gradiću Petrošaniju (Petroşani) koji najzad jeste bio jedno pravo tužno socrealističko mesto i koji je sa svojim sivim, duguljastim, niskim, otrcanim kutijama radničkih stanova izgledao kao scenografija za film o najslavnijim danima sovjetskog komunizma, naleteli smo na jednog "pravog" lokalnog bicikistu. Taj je vozio finog trkačkog "Puch"-a, momentalno se zaljubio u Cecinu "Nakamuru" od koje onda nije mogao da odvoji pogled, i nažalost nije znao ni jedan strani jezik. Nekako smo uspeli da mu objasnimo da idemo ka Retezatu i da tražimo neko zgodno mesto za prenoćište, no više od toga se nije moglo. Već smo pomišljali da napujdamo na njega Miću koji bi mu rutinski zapretio policijom (jer bolja je ikakva komunikacija nego nikakva) ali smo onda jednostavno izgubili strpljenje i krenuli dalje - mrak je bio blizu. Momak nam se pridružio a nama je bilo simpatično što želi da nas isprati koju stotinu metara. No izašli smo iz centra a on je još vozio sa nama. Izašli iz Petrosenija, a on još vozio sa nama. Počeo da pada mrak, a on još vozio sa nama. Meni se i dalje činio finim ali ostali su postali nervozni: trebalo je da nađemo neko mesto za kampovanje i nije im se dopadala pomisao da Rumun vidi gde će to biti pa da se kasnije tokom noći možda vrati sa nekom ekipom... Smanjenju nervoze sigurno nije pomagalo to što je on i dalje opčinjeno buljio u Cecin bicikl ;)

Dvokotačno torokanje u klisuri reke Sil

Tako smo na jednom zastanku rekli "ćao" i mahnuli rukama u stilu "ajde lepo okreni natrag". Shvatio je, pozdravio se i okrenuo nazad, a meni je bilo zaista žao što se naše poznanstvo tako završava. Zamislio sam sebe u sivilu mesta kao što je Petrošani, zamislio godine usamljeničkog pedalanja i snova o danu kad će naići neko ko će me - za razliku od lokalne radničke populacije koja ne daje znakove života - razumeti, podržati i ohrabriti. I zamislio kako bih se osetio kad jednog dana neki stranci na dva točka konačno naiđu, pa umesto svega kažu: "čibe, bre!" Možda ovo nema veze sa istinom, možda je on stvarno bio član neke lokalne bande koja se specijalizovala za kokanje srpskih cikloturista i preprodaju njihovih bicikala (buahahah), a definitivno nije morao onoliko da bulji u "Nakamuru"... ali evo još me grize savest zbog njega.

Kad smo mi Srbi konačno ostali sami i etnički čisti, brže-bolje smo završili uzbrdicu do jednog raštrkanog i kao godina dugog sela te na izlasku iz njega, već po mrklom mraku, otvorili kapiju i ušli u dvorište nekakve crkvice. Na toj prednjoj strani dvorišta je bilo groblje odgovarajuće veličine (dakle, grobljance) i nije mi se baš sviđala mogućnost da se ujutro probudimo usred sahrane ili posete pokojnicima. No utešio sam se mišlju da je groblje možda samo za sveštenike i da je stoga saobraćaj na njemu mali. Šatore smo postavili sa zadnje strane crkve, u delu dvorišta u kome smo bili zaklonjeni od pogleda sa puta i odakle nismo narušavali intimu i noćne razgovore onih u prednjem delu. Podizanje šatora i večera bili su prilično romantični, uz prigušenu svetlost lampi.

Ujutro smo uspeli da se diskretno, onako kako smo i stigli, spakujemo i odemo sa mesta našeg drugog prenoćišta u Rumuniji. Dnevno svetlo nam je šapnulo da se selo u kome smo spavali zove Banita, a spavka je bila na nivou: kad smo krenuli jedna tabla nas je obavestila se nalazimo 765 metara iznad nivoa mora. Jutro je bilo oblačno, prvo takvo od početka puta, ali nam je raspoloženje popravio lep spust dug pet-šest kilometara. A i kasnije smo vozili blago nizbrdo, pa smo do varošice Pui stigli začas.

U Puiu smo bisage napunili hranom. Bilo je to poslednje veće naselje pre Retezata i bilo je bolje imati zalihe sa sobom. Doručkovali smo na plastičnom stočiću koji je piljarnicu u kojoj smo pazarili pretvarao u neku vrstu kafića. Društvo su nam pravili jedan čičica i njegova gospođa. Oboje su bili svečano udešeni i očigledno čekali neki autobus. Popričali smo sa njima o svemu i svačemu dok nam se ruke i noge nisu zamorile od razgovora. Ne znam tačno koja je tema bila u pitanju jer ništa nisam razumeo ni sebe ni njih. Mića im je na rastanku zapretio policijom.

Deset kilometara iza Pujeta obreli smo se na važnoj tački puta: u selu Ohaba de sub Piatră napustili smo džadu kojim smo išli još od Turnu Severina, i krenuli u uspon ka Retezatu. A tu nas je stigao i prvi pljusak. Sklonili smo se na vreme, u nešto što bi u Aziji bilo čajdžinica a ovde... Recimo da će to mesto jednog dana, kada tranzicija istočnih zemalja bude završena, postati dragstor. Za sada su tu bili samovar i frižider, police sa keksima i deterdžentima, aparat za kafu i rešo, telefon i pored njega na komadu papira ispisan vozni red, drvene klupe i sto sa mušemom u sićušnoj verandi sklepanoj od lima i nešto stakla.

Posle kiše smo blagom asfaltnom uzbrdicom prošli Salašu de Žos (Salaşu de Jos, iliti Donji Salaš; kad smo već kod toga, "de sus" znači "gornji" - mnoga mesta u Rumuniji imaju jednu od ove dve odrednice u svojim imenima). To je seoce bilo bez trotoara i sa lepim starim fasadama nalepljenim uz kolovoz, što je glavnoj ulici davalo blag dalmatinski izgled. Do sledećeg sela smo morali da prođemo još dva kilometra i jedan pljusak. I dalje pristojno suvi, nastavili smo vožnju kroz ravnicu koja se nekoliko kilometara ispred nas završavala u ogromnoj, ugojenoj, u maglu zamotanoj senci Retezata.

A onda je počelo nesnosno da pljušti, i budući da smo već bili daleko od kuća trebalo je potražiti neki zaklon. Nije bilo mnogo da se bira: na raspolaganju su bili samo ravnica bez drveća, ravna linija asfalta i drvored jabuka sa obe strane. Našli smo onda jedno drvce jabuke sa posebno gustom krošnjom ispod koje smo mogli da stanemo i mi i bicikli, i seli na travu ispod.

Do sledećeg sela, Malaještija (Malaieşti), bili smo već dovoljno mokri da ne osećamo potrebu da se bilo gde sklanjamo, i produžili smo do par kilometara udaljene Nukšoare (Nucşoara). Tu je uzbrdica već postala ozbiljna: načeli smo glavni deo uspona u planine Retezata, najteži deo našeg putovanja. Od Ohabe de sub Piatra do planinarskog doma Pietrele trebalo je preći 22 km puta, ali i popeti se sa 370 na 1480mnv, odnosno savladati visinsku razliku od 1100 metara. Uspon nije ravnomeran: do Nukšoare se skoro neosetno penje na 630mnv, a onda na sledećih deset i po km treba savladati visinsku razliku od 850 metara. Osim toga, prema naznakama u karti nacionalnog parka, dve godine ranije bujice su praktično uništile poslednjih 5km puta. Taj deo je, stajalo je tamo, sada prolazan samo za pešake. Kakav je za natovarene bicikle, trebalo je nagađati.

Lepa stvar je bila što je u Nukšoari pljusak prestao. Nešto smo, kao, ručkali stojeći pored puta (nismo našli ni jedno mesto na kome bi se moglo lepo sesti) i presvukli se. Raspoloženje je još bilo na visini, ama mi se činilo da bi bila dovoljna jedna sitnica pa da se naglo pogorša.

Asfalt se završio kod poslednje kuće u selu i načeli smo makadam. Pojavilo se sunce, okolni vrhovi su sinuli nad nama. I mi smo sinuli. Uzbrdica se pokazala kao fer protivnik, igrala je sportski i po bontonu, pa smo koristeći metod MPM (Malo Po Malo) prešli šest kilometara od Nukšoare. Prva kuća posle sela bila je cabana Cârnic Cascadă - "Koliba kod vodopada Kirnik". Planinarske domove u Rumuniji inače redom zovu kabanama, a u ovom slučaju je to bilo zdanje na sprat, sa restoranom i terasom.

Odlučili smo da predahnemo i da se obavestimo o onih čupavih preostalih pet kilometara puta. Nedaleko od doma je rampa, zvanični ulaz u nacionalni park Retezat, a pored nje čuči mala prodavnica karata, razglednica i mapa. Dežurni momak je zavrteo glavom: "Biciklom do Pietrele? Nikako! Blato, na par mesta je put širok manje od metra..."

Polako smo počeli da shvatamo da je kabana Kirnik sa svojih 1005mnv najdalje dokle ćemo stići tog dana; beše već kasno popodne. Dom nije bio najbolja baza za planinarenje koje smo imali u vidu tokom sledećih par dana, ali bio je tu... Slobodni kreveti? Imaju. Iz dubine ka Ohabi pred restoran se dodrndao olupani kombi iz koga je uz nekoliko zabrinutih stranaca izašla i naša vrla drugarica Vladana a za njom visoka prilika Neše Petronijevića - dve osobe za koje smo mislili da nas već čekaju u Kabani Pietrele. Seli smo za sto na terasi. Kiša je opet počela da pada. Tačka na "i" je bila stavljena.

Prvi pogled na vrhove Retezata

Sve su nas smestili u jednu sobu i kad su naše dve grupice uspele da jedna drugoj ispripovedaju doživljaje u poslednjih par dana (ritualni obred posle koga smo postali jedna družina), mi smo Đuro - šta? Zaspali, zaspali...

Tokom noći je šumelo, šištalo, bućkalo, klokotalo. Ogromne količine vode su padale sa neba sve do jutra... i nastavile da padaju čitavog sledećeg dana. Bili smo zarobljeni u Kirniku. Šetkali smo po domu i bližoj okolini, vraćali se u sobu, glockali svoje i tuđe nokte na rukama i nogama, dremali, jeli, dremali, glockali, šetkali, jeli, glockali. Smrklo se, došlo vreme da polegamo. Mi polegali. I Đuro - šta? Zaspali.

Naredno jutro je za promenu bilo šugavo. Nebeska kofa je bila zakrpljena nežnim pramenjem magle, ali je izgledalo da će se svakog trenutka ponovo otvoriti neka rupa. Odlučili smo da ipak krenemo u pešačenje do doma Pietrele, da bar vidimo kako izgleda naš nesuđeni cilj. Platili smo ulaznice u nacionalni park (ulaz je nedaleko od kabane Kirnik) i krenuli lošim i sve lošijim putem uzbrdo uz rečicu Pietrele (mi bismo je ovde zvali Kamenica).

Pored reke Pietrele

Usput smo sreli priličan broj planinara - Rumuna, Nemaca, Mađara, Šveđana. Peli smo se u peckavu svežinu trakom koja je na poslednjem kilometru bila posebno strma, blatnjava i naporna. Ali bila je dovoljne širine da njome može da prođe i auto (terenski) i nije bilo nikakvih delova "užih od metar". A sa blatom i nagibom se uz strpljenje i metod MPM moglo solidno izaći na kraj. (Ponovo podsećam da je reč o metodu "Malo Po Malo" a ne, kako to neki pogrešno misle, o metodu "Marš u p. m.") No eto, izblefirali su nas dole u Kirniku. Je l' jesu? Moji saputnici na dva točka su me nekako naročito gledali dok sam se žalio što dva dana ranije nismo dovršili uspon biciklima; imao sam blag utisak da žele da mi kažu: "MPM Jovane, MPM".

Pietrele je šarmantno mestašce. Čine ga planinarske kolibe rasute u šumi. I jedna velika, centralna, sa restoranom i upravom. Atmosfera je prava planinarska ali i pomalo hipi, internacionalna, mnogo je zanimljivog sveta.

- Dome, sweet dome! Zašto su ti zidovi tako debeli?
- Zato da u meni bude toplo, fino...
- A zašto su ti čardaci tako visoki?
- Zato da bolje čuvam svoje goste dok lepo spavkaju i sanjaju u dugim, hladnim noćima.
- A ovaj, dome, mis'im... zašto su ti, ovaj, zašto su ti vrata zaključana?
- Zato štooo... zato štoooo... Ma ko vas j***!"

Lupom i vikom probudili smo Radosnu Majku Vlasnika (RMV), rospiju koja je usto imala pik na nas zbog stalnih bezobraznih izvoljevanja i psihičke torture koju smo nad njom vršili: te daj toplu vodu za tuširanje, te stavi mi soli na jaja (jaja a ne jaja - pomalo je čak ispod časti objašnjavati ovako nešto), te nema WC-papira, te Mića stalno preti policijom... RMV je otključala vrata, isturila u svetlo škiljave sijalice svoje obilno telo upakovano u pidžamu i noćnu kapu, podbočila se, viknula da nema mesta, i krenula da zamandaljuje.

- A bRe Teto, slllatka Teto, polako, mi smo naši, to jest vaši, to jest... gosti! - zakevtali smo složno.

Eto nama i malo dalekih vidika. Umeli smo to da cenimo. Sa lokalnim stanovništvom, za uspomenu i dugo sećanje. Simpatični par koji stoji levo u pozadini (odmah pored Miće koji je glavu ukrasio pozajmljenom tradicionalnom kapom iz ovog kraja) je rumunski cikloturing par. Da, da. Oni su se peli u Retazat dok smo se mi spuštali.

Ponovo je odšrkinula vrata. Sad il' nikad! Nasmešili smo se što smo lepše umeli. Čupkali smo prstima dugmad na jaknama. Vrteli smo stidljivo vrhovima stopala po zemlji, u krug. Zabuljila se u nas takvim pogledom da bismo sigurno bili pokojni kad bi naoštrena kuhinjska satara mogla da ubije. Srećom je to nemoguće, pa smo u munjevitoj i maestralno sinhronizovanoj akciji probili front, protrčali pored nje i strugnuli na sprat. A ja sam sa sigurne udaljenosti (= odozgo) još upitao može li da otvori šank da kupim kiselu vodu. Nije da sam bio neki optimista, više me je zanimalo da li će početi da urla ili će samo nešto prosiktati. Samo je nešto prosiktala. Ako nas vreme u Retezatu nije poslužilo, bar je na odlasku ponovo bilo lepo. Tako smo u sunčanom danu uživali u spustu do Ohabe de sub Piatra a potom i u prijatnoj vožnji do gradića Simeria. Od Ohabe je teren bio uglavnom ravan, uz par ozbiljnijih uspona dugih 2-4km. Put je vodio kroz hladovinu šuma ili lepe zelene doline. U seocu Santamaria-Orlea posetili smo jedan stari dvorac, sada hotel tipa "Moskva, godina 1960." i svratili u naselje turističkih bungalova odmah pored njega. Na ovakva mesta smo nailazili i ranije: to su grupice drvenih kućica u obliku šatora, sa po dva kreveta unutra. Prenoćište u njima obično košta 4-5 evra. Naselje u Santamariji je bilo čisto i veselo, na bungalovima su bile iscrtane figure iz crtanih filmova.

Pre Simerije smo prošli varošicu Haceg (Haţeg) koja nas je osvojila svojom lepotom, mirnoćom i urednošću. Već smo se bili navikli, ovakva mesta nam više nisu predstavljala iznenađenja. Što znači da nismo morali da gubimo vreme na čuđenje, nego smo mogli da ih konzumiramo od prvog trenutka. Oko 17km jugozapadno od Hacega na putu za Karansebeš (Karansebes) nalaze se ostaci Sarmizegetusa, prestonice rimske Dacije (Ulpia Traiana). U prvom veku naše ere, tokom vladavine poslednjeg dačanskog kralja Decebala (Dećebal) ovo mesto je bilo prestonica Dačana, predaka današnjih Rumuna. (Dećebalov portret je onaj ogromni lik koji vidimo uklesan u steni na rumunskoj strani, dok na putu pored Dunava izlazimo iz velikog Kazana. Simbolično je da se na našoj strani, skoro preko puta tog mesta, nalazi Trajanova tabla - spomen na rimskog cara koji je porazio Dećebala i okončao doba slobode za Dačane.)

Između Hacega i Simerije uspeli smo da promašimo Hunedoaru, mestašce za koje kažu se diči jednim od najlepših zamkova u Rumuniji. A to je, s obzirom na ono što Rumunija ima da ponudi zamkolozima i zamkofilima, tvrdnja sa težinom. Za odlazak tamo bio je dovoljan detour od desetak kilometara, ali u to vreme jednostavno nismo znali za blago Hunedoare. No eto tople preporuke svakome ko bude prolazio tim krajem.

A u Simeriji, raskrsnici pruga i puteva što vode na istok i na jug, završio se biciklistički deo našeg putovanja i počinjala je druga vrsta avanture. Trebalo je nekako, na neki način, koristeći nešto... stići do Beograda. Pošto se šanse za uspeh ove etape nisu mogle dobro proceniti pre polaska od kuće, plašio sam se da se završetak ne izmetne u nešto što će nam potamniti prethodne lepe utiske sa puta.

Nije bilo mnogo filozofije: voz do Temišvara, voz od Temišvara do Beograda. Znači jedno presedanje plus dvostruka šansa da iskrsnu problemi. Na blagajni u Simeriji su nam rekli da u vozu nema poštanskog vagona. Kako je poznato to zazvučalo... Zato je i plan bio već poznat i primenjivan mnogo puta ranije, doduše na domačem terenu: kad je olupana plava kompozicija stigla na peron u Simeriji, utrčali smo u poslednji vagon i napali poslednju platformu. Srećom nije bilo gužve, pa smo mi imali povlasticu da je napravimo. Dva bicikla smo stavili na platformu i to je bilo ono, hm... uobičajeno što se radi i kod kuće. Ali dva bicikla u jednom vozu bez poštanskog vagona - tu se završavala standardna procedura; sve preko toga toga je bilo pomeranje granica i to na stranom stadionu, tj. u gostima.

Bicikl br. 3: Ceca je skinula točkove, stavila ga u hodnik i sela u kupe pored njega zajedno sa Vladanom i Nešom (ovo dvoje su, kao osobe koje imaju samo rančeve, pred službenim i inim rumunskim licima imali da igraju ulogu normalnijeg dela naše šestorke). Bicikl br. 4: Jasnin bicikl smo uspravili, ugurali i zaglavili u umivaoniku. Stalo ga je bogami u vrednosti odličnih 90 posto. Ostalih 10 posto je virilo u hodnik u visini naših glava, u vidu značajne komadeške prednjeg točka i i sočnog parčeta volana. Mića i ja smo se leđima naslonili na ta kritična mesta, vodeći opuštenu konverzaciju i pokušavajući istovremeno da bicikl još malo poguramo unutra (bez rezultata). WC smo ostavili slobodnim ne želeći da remetimo dugogodišnje prijateljske odnose i svestranu bilateralnu saradnju srpskog i rumunskog naroda. Tako smo se spremili da sačekamo Konduktera.

Prvu rundu smo dobili: voz je krenuo a da niko nije došao da nas izbaci na stanici. Nadali smo se da će partija dalje teći manje-više kao i kod kuće:
a) kondukter dolazi i biva do najdublje duboke dubine svoga suptilnog bića potresen i šokiran
    onim što vidi;
b) drhtavim glasom počinje tiradu
c) tirada se pre ili kasnije okončava cifrom koja, koristeći izražajne mogućnosti pesničke slobode,
    uspostavlja suptilni emotivno-novčani iznos koji će učiniti da se unekoliko ubaži njegov duševni
    bol.

Mali brka u plavom odelu odigrao je otvaranje pod a), školski, ali je onda krenuo da razvija krilo skakačem: postavio je čvrst zahtev da izađemo iz voza na prvoj stanici. Mlatio je rukama po vazduhu na rumunskom jeziku, objašnjavajući da bicikli služe za pedaliranje a ne za blokiranje hodnika u rumunskim vozovima. Mi smo odigrali rokadu, objašnjavajući na tečnom anglo-rumunskom da smo u strašnoj žurbi, da nam on izgleda kao neverovatno ljubazna osoba (istinu govoreći u suštini i jeste bio ljubazan - to nas je najviše i uplašilo), te da mora postojati neki elegantniji način da se stvar reši sa tako finim čovekom.

I baš kad smo pomislili da je navalio da nas matira, došao je potez pod c): "To mora da se plati!" Odmah se sve vratilo u normalni tok, svet je ponovo počeo da funkcioniše u skladu sa Njutnovim zakonima. Ponudili smo hrpicu novčanica koje smo imali u džepovima, čitave dve dojče marke ;) Nasmejao se od srca, rekavši da to nije ni za pivo. Dodali smo još papirića, doteravši do četiri marke. Izgubio je strpljenje, nasmejao se još jednom, uzeo novac i otišao. Marka po biciklu: aktivni remi.

Nije se desilo ništa neprijatno i do Pančeva smo putovali udobno, sa biciklima zgodno smeštenim u bunkeru. Postojala je ipak ta jedna kvaka, kvakica, takoreći kvakičica. Kao u filmu "Od sumraka do svitanja" u kome se u ponoć svi preobražavaju u vampire, i ovde su se negde u isto doba svi do tada fini i pristojni putnici i osoblje preobrazili u posednute švercere. Bili smo u jednom od autobusa koji snabdevaju ekskluzivni pančevački buvljak ekskluzivnom rumunskom robom i svaki od putnika imao je ogroman prtljag čiji će se sadržaj već narednog jutra naći pred ucakljenim očima srpske potrošačke elite. (Kako naši bicikli nisu zauzimali više mesta nego ti njihovi denjci, nismo morali posebno da doplaćujemo za njih - fer.)

Na ničijoj zemlji između dve carine proveli smo sat i po. Toliko je trebalo da se u krovu, sedištima, gaćama i brushalterima posakrivaju sve one šerpe, lonci, pumpe za gume, gume bez pumpi, marame, bluzice, glinerice, gedore, ramovi za slike, petrolejke, tigrove masti, mlinovi za mesa, modle za kolače, sijalice koje rade, sijalice koje ne rade, i ostalo što spada u standardnu ponudu na svakom našem krštenom buvljaku. Jedan je naš zemljak muku mučio da elegantno rasporedi oko stomaka i u pantalonama par hiljada kuhinjskih krpa: tek je krenuo sa tim artiklom pa još nije rutiniran, objasnio je. A naša elegantna domaćica autobusa pretvorila se u neustrašivu lavicu koja snažnim udarcima noge nabija pakovanja čarapa u kućište erkondišna a istovremeno u ruku slaže pasoše dobrovoljaca koji će omogućiti da se što više bokseva cigareta iz fri-šopa uključi u međunarodne robne tokove.

Naravno da ni naši carinici haven't sucked oars: na granici smo svi morali napolje u prohladnu noć sa svim stvarima, kao u stara dobra vremena Trsta. Saputnici su prošli kako ko; onima koji nisu imali sreće ostaje da se vade sledeći put.

U Pančevo smo stigli u pet ujutru, u vreme u koje bismo vozom tek kretali iz Temišvara. U to sneno jutro je onda stala još i dremljiva vožnja kroz mrak do Beograda, pa pospani burek u 29. Novembra, pa pozdravi na rastanku, a za Jasnu i mene još i krivudanje novobeogradskom stazom uz Savu, pod prvim sunčevim zracima i uz usamljene džogere i šetače pasa (da li taj svet uopšte nekada spava?) Površina reke je bila prekrivena bezbrojnim tankim stubićima isparenja. Ta šuma čudnih konopaca i nasmejana drvena lica splavova na Međici, sidrili su nas ponovo za Beograd.

Šta na kraju reći o Rumuniji? Svi smo isto mislili: vredelo je, i vredelo bi opet otići. Zato i jesmo išli, još tri puta od tada :) Nismo imali nikakvih loših iskustava. Rumuni su bili ili ljubazni ili barem flegmatični (što je svakako bolje od dosađivanja). Osećali smo se sigurno. Vozili smo po vrlo dobrim ili čak odličnim putevima, i to nije bio izuzetak nego pravilo: prema onome što smo videli, putevi u Rumuniji su u proseku bolji od ovih u Srbiji - recimo da su na nivou crnogorskih. A veća je, avaj, bila i čistoća u gradovima. No eto dobre vesti za naše ljude koji vole da putuju po inostranstvu: sada u Evropi izgleda postoji samo još jedna zemlja u kojoj bi opšti uslovi za vožnju&putovanje, te usputna količina pikavaca, masnog papira, krpa i ostalog đubreta, mogli biti gori od onoga na šta su navikli ovde. Super. Loša vest je da je ta zemlja Srbija ;)

Šta je bilo sa Tomasom i Martinom? Oni su posetili Baile Herkulane (banju Herkulanu), u Bukureštu su uspeli da se oslobode dvojice tipova koji su se predstavili kao policajci i tražili novac na uvid ("proveravamo da nije falsifikovan"), oduševili se Čaušeskuovom palatom, stigli do ušća Dunava, i srećno se vozom vratili kući. Međusobna naklonost je ostala, pa se i danas dopisujemo. A odmah posle povratka sa svog dugog puta pisali su nam da im je najlepši deo bio upravo onaj od koga su najviše zazairali: Srbija. I neka je: zašto samo mi da... uživamo u ovoj zemlji.

Komentari, primedbe, ispravke, dopune... izvolite.
Druge priče o putovanjima duž Dunava i po Rumuniji: • DRUM 2 (prvo putovanje rumunskom stranom Dunava) • DRUM 3 (drugo putovanje rumunskom stranom Dunava) • KATRAN tura (1000km na biciklu po Karpatima i Transilvaniji) • Plava svila, zeleni somot (sedam dana solo u istočnoj Srbiji) • Istočno tamovamovanje (još sedam dana u istočnoj Srbiji)