maj 2004.

Dunav + Rumunija... DRUM 3 Drugo putovanje rumunskom obalom Dunava Vozili: Jasna i Jone Tekst i fotografije: Jone Ako niste raspoloženi da čitate priču (ovo dole), pogledajte sažvaćak - u njemu su samo podaci koji vam mogu koristiti ako planirate vožnju navedenom trasom. mapa (200Kb)

Drugi po redu DRUM (a prva vožnja duž rumunske obale Dunava) iz novembra 2003. ostavio je tako jak utisak da je sledećeg proleća stvar o kojoj sam neprestano razmišljao bila - da opet prođem tuda. Šansa se konačno otvorila tokom prvomajskih praznika, i Jasna i ja smo sami krenuli na trodnevno kotrljanje: želeli smo da se pored ostalog podsetimo atmosfere iz starih dobrih vremena, kad smo sa rancima na leđima lutali po Aziji. Uostalom, taj praznik rada je izgleda bio vreme za UPNI - Usamljene Parove Na Istoku. Dok se prva UPNI ekipa, drugarica Radica i drug Srđan, upinjala na miročkim talasima, nas dvoje smo se dakle truckali na trećem po redu putovanjcu po formuli "Dunav + Rumunija". Nešto što se u mračnim i kratkim kasnojesenjim danima pokazalo kao vrlo lepo pedafilsko iskustvo, obećavalo je da po suncu mora biti naprosto sjajno. Tako je i bilo :)

Posle svega sam postao još sigurniji u ono što sam zaključio posle prvog DRUM-a: krug biciklom po našoj i rumunskoj strani Dunava, od Golupca preko Đerdapa i Oršove, jednog dana će biti velika evropska cikloturing atrakcija.

Kladovo - Đerdap - Oršova - banja Herkulana - Oršova - Moldova - Veliko Gradište (174km)

Posle par odlaganja zbog vremenskih (ne)prilika, odluka je pala u petak uveče, posle poslednje provere prognoze. Spremanje na brzinu, i u bus za Kladovo smo se utrpali već u šest sati sledećeg jutra. Imali smo sreće: na istoku je vreme bilo bolje nego u Beogradu i imali smo tri sunčana dana, sa samo par kapi koje su zbunjeno pale iz sunčanih visina i odmah otrčale u travu da se sakriju.

U sedlima smo bili oko podne i polako se zakotrljali preko brane. Ovog puta na obe carine su nam se samo smešili i želeli srećan put (tako je to kad je u ekipi i neko žensko a ne samo mutni, od nespavanja podbuli i sumnjivi muški svet ;)

Menjačnica na rumunskoj strani izgleda da hronično ne radi, bila je zatvorena i prilikom prethodnog, novembarskog putovanja. Moguće je da funkcioniše u sezoni... No menjaža nije veliki problem: treba pogledati okolo, naći će se već neki od dilera. Ako nije očigledno ko bi to mogao biti, treba potražiti nekog od policajaca koji se muvaju okolo - on će pokazati pravu osobu. Nema skrivanja, menjanje novca na ovaj način izgleda da je sasvim normalna stvar. Kurs kod dilera: 38 do 39.000 leja za 1 evro . Ako se dogovorite sa nekim od amatera, tj. putnika u automobilima, dobićete zvaničnih 40.000. I na kraju, ako pustite da sa dilerima pregovara Jasna, za jedan evro ćete izvući 44.000 leja :)

Krenuli smo ka Oršovi ali smo na samom ulazu u varoš okrenuli na sever, ka dvadesetak kilometara udaljenoj banji Herkulani (Băile Herculane), mestu koje smo čekali još od prvog DRUM-a 2001. godine. Put od đerdapske brane spaja Bukurešt, Turnu Severin i Temišvar pa je saobraćaj prilično jak, sa dosta kamiona. Tek kad se u Oršovi uhvati put koji vodi na zapad, uz Dunav, kolovoz postaje prijatno prazan i sve prazniji što se dalje ide. No do banje smo morali glavnim putem.

Na ulasku u Herkulanu nam se učinilo da vožnja do tamo nije bila vredna rezultata - veliki hoteli, zdudane kućice, četvorospratni radnički paviljoni (ko poznaje Zvezdaru neka se priseti paviljona iznad Cvetkove pijace i gore na Bulbuderu - to je to). Ali tek par kilometara kasnije došli smo do onog pravog. Banja leži u dugoj i vrlo uzanoj dolini rečice Ćerne koja se uliva u Dunav kod Oršove. Okolina je izvanredno lepa: gustim šumama obrasle litice prvih karpatskih planina dižu se sa obe strane po nekoliko stotina metara uvis. Pri vrhu je goli krš, tako da sve to podseti na neke od bosanskih planina, a ponekad bogami i na kanjon Tare.

U banji se flašira i jedna od najpopularnijih mineralnih voda u Rumuniji, "Domogled". Izvor je u brdu sa desne strane glavne banjske ulice, ograđen je i čuvan kao da je nuklearna baza.

Mesto nam se toliko svidelo da smo poželeli da u njemu prenoćimo, iako to nismo planirali. Tokom čitavog puta se sve dešavalo lako i bez napora, pa smo tako već posle stotinak metara pronašli kamp. Kod Rumuna "kamp" nije ono što mi podrazumevamo pod tim: tamo su to obično drveni bungalovi sa krovovima na dve vode (tako da liče na poveće šatore) i sa po dva kreveta unutra. Bio je praznik i banja je bila puna gostiju, a kamp mladog sveta koji je hodao unaokolo noseći karabinere, konopce i penjačke pojaseve - okolne litice su vrlo zgodne za pentranje i Herkulana je izgleda vrlo popularna i kod alpinista (idealna kombinacija: alpinista-reumatičar). U bungalove zato nismo mogli, ali se uz nekoliko već podignutih šatora našlo mesta i za naš. Cena: 1,5 evro.

U restoranu kampa su ćevape prodavali na komad, po 7.000 leja. Autohtona vrsta, veliki kao vrlo temeljan ćevap u našim krajevima: 52-63mm dužine, prečnik oko 22mm, znači pristojna porcija = 5 komada, znači 35.000 za normalno napunjenu tibu.

Na izlazu iz banje počinje vrlo lepi kanjon Ćerne. To je područje nacionalnog parka Domogled, a tuda vodi i mirni put ka mestu Baia de Aramă i zatim za Târgu Jiu. Za one koji planiraju put do tog grada eto jedne izvrsne maršrute; mi smo je ostavili za neku drugu priliku.

Savet: ako spadate u one naše ljude koje od očajanja zbog ovdašnje situacije deli samo krhka uteha kako Rumuni i Albanci žive bednije od nas, ne idite u Herkulanu (* pogledati tekst u okviru). Vozni park koji se tamo mota je najmanje na nivou beogradskog, najnoviji modeli BMW-a, Mercedesa, Alfi, Volvoa, Fijata, VW-a, Landrovera, Nisana... samo sijuckaju unaokolo. To nisu samo gosti iz drugih mesta u Rumuniji: i lokalci su standard doterali do zavidnog nivoa. A onaj pomenuti alpinističko-planinarski svet imao je redom dobru i modernu opremu, odeću i obuću poznatih proizvođača. Dodajmo tome moderne frizure, minđuše u ušima i nosevima, zapadnu muziku iz kasetofona, i mogli smo ih sasvim lahko zameniti za Nemce ili Francuze.

Na putu za Herkulanu

Sledećeg jutra smo se vratili u Oršovu koja je kao i prethodne jeseni zračila pozitivnom i romantičnom atmosferom. Oršova spada u mesta o kojima kad pokušavamo da pričamo, otkrijemo da nam klize kroz ruke kao sapun jer ne možemo tačno da odredimo da li je to što nas je očaralo ta i ta građevina ili taj i taj park, ili... Takva mesta treba posetiti i doživeti ih. Nikako na brzinu, isključivo na-teh-na-neh. (Natenane, na jeziku Čiroki Indijanaca, prim. prev.) Treba sesti u parkić na obali. Treba se šetkati po uličicama u brdu i zevati u kuće kroz otvorene prozore, špijunirajući ukućane. Treba nazivati prolaznicima "buona žiua", praveći se da si Rumun...

Ručali smo u nečemu što smo krstili "Butan-bar". Mala prodavnica sa par plastičnih stolova i stolica postavljenih ispred tako da gledaju na šetalište i vodu, odmah pored njih velika polica sa redovima punih butan-boca. Butan se inače na ovaj način prodaje ispred skoro svakog stambenog paviljona na putu uz obalu u Oršovi. Pored nas su tu bile i dve mame sa bebama, kojima boce naduvanih obraza (kao ono kad neko napuni usta vodom i sprema se da te isprska) nimalo nisu smetale da se opuste i uživaju u mekom popodnevnom suncu.

U Butan baru, odeljenje propan-butan

Ovog puta je bilo dovoljno vremena da posetimo i ženski pravoslavni manastir Sveta Ana, visoko u brdu iznad varošice. Do tamo smo stigli vrlo strmim i nešto manje od 2km dugim usponom. Sjajnim limom obložena manastirska kubeta koja ključajući na suncu probijaju šumu na vrhu brda, jasno se vide i sa naše strane reke. Golicala su mi oko godinama, svaki put kad bih prolazio putem uz Dunav - sad sam se konačno našao na njihovom izvoru.

Naravno da je odozgo bio fantastičan pogled na Oršovu i čitav veliki zaliv Ćerne u kome ona leži, te na raskošno zelena brda sa obe strane Dunava, prema Đerdapu i Turnu Severinu. (Pokušavali smo da negde tamo nazremo drugu UPNI ekipu, ali smo morali da se zadovoljimo SMS porukama :)

U smiraj dana smo stigli do Svinice, sela naseljenog srpskim življem, pominjanog i u pisaniju o prethodnom DRUM-u. U centru smo ušli u malu ali dobro snabdevenu prodavnicu i kupili potrebne elemente za dobru iz'eličku večeru. Onda smo se popeli na sprat gde se nalazilo kafanče sa par stolova, i što je najvažnije sa lepom terasom. Centar Svinice se nalazi stotinak metara iznad Dunava pa je večera začinjena pogledom na reku koja se dole žarila poslednjim rumenilom, bila kraljevska. Nije bilo nikoga ko bi nam doneo piće, zato upitah društvo za susednim stolom kakva je tehnologija naručivanja.

U Svinici smo i noćili. Kafanče je bilo odlično mesto i za sklapanje poznanstava: naleteli smo tu i na samog predsednika opštine, čoveka krajnje egzotičnog imena: Jovan Jovanović. On nam je posle u obližnjoj opštinskoj zgradici otvorio sobu za goste sa dva kreveta i TV-om, ponudio reprizu večere (zahvalili smo se, bilo nam je dosta jednom za jedno veče) i na kraju nas uspavao pričom o životu u Rumuniji i Svinici.

Ujutro smo opet pretrčali na terasu, na kafu sa pogledom. Pre polaska iz sela ostalo je da se obavi samo još jedno - poseta prijatelju iz novembra, Kristijanu Danubijusu. No dok smo još bili pri kafi, doperjao je on do nas. Večno u potrazi za poslom, ovog puta je krampao po nekakvom kanalu na glavnom seoskom sokaku, pa video bicikle. E moralo se onda ostati pri razgovoru, šes' meseci se nismo videli, valja se...

A posle, čitavog dana smo lagano tekli uz skute Dunava dok je sve oko nas sijalo i blistalo na majskom suncu. Zavlačili se u sela i cunjali sokacima, isprobavali klupe i obuvali hladovine, kupovali tajanstvena peciva u naherenim pekarama, vežbali naš ru-ru (rudimentarni rumunski) na prolaznicima koje smo sretali na putu. Prošli oba Kazana, ja se ponovo setio onoga što sam mislio i u novembru: ko hoće da razume igru Dunava od Golupca do Đerdapa, na valjda najlepšem delu njegovog toka, mora da mu uzme meru sa obe strane, na obe obale. To je posebno jasno u Kazanima: u Velikom, ispred koga se rumunski put odvaja od vode i penje visoko u brda, naš ide uz vodu, kroz tajnu tesnaca. U Malom Kazanu, ispred koga se naš put odvaja od reke i penje visoko u brda, rumunski je taj koji ostaje dole i osvaja tajnu. (A na oba ta mesta, ni jedan od puteva se pored plavetnila dunavskog ne oslanja na kolevku koju su mu graditelji namenili, verujući da su matematički proračuni dovoljni da se Kazani pobede: boreći se da se ne udave, oba puta se ispod površine jezera svojim temeljima hvataju, kao bršljani, za potopljene rupe u stenama u koje su nekada Rimljani ubacivali drvene grede a onda preko njih pleli tkivo svojih odavno nestalih džada. Putnik u automobilu ovaj stalni napor neće primetiti, ali će putnik na dva točka osetiti kako se bicikl blago zatetura kad god se put pod njim premešta sa noge na nogu, da mu ne bi stalno ista nogavica bila mokra.)

U stenu uklesani (i još uvek nezavršeni) lik Dačanskog kralja Dećebala

U Moldovi smo prvo otišli do pristaništa, da proverimo kako stoje stvari sa brodom za Veliko Gradište. Uprkos tvrdnjama u usputnim selima da je poslednji polazak oko pola pet popodne (po rumunskom vremenu), pokazalo se da je to ipak u dva popodne, odnosno za samo petnaestak minuta. Tako smo se zahvaljujući trezvenim stanovnicima poslednjeg seoceta pre Moldove, Koroninija, gde nije bilo ni jednog kafančeta u kome bismo predahnuli i tako zakasnili na brod, na vreme pozdravili od susedne nam zemlje. Doviknuli smo joj na ru-ruu jedno iskreno "la revedere!" te zaplovili ka rodnoj grudi. Cena za rodno grudovanje: pet evra po osobi, plus pola evra idimidođimi takse za habanje dunavske vode.

"Brod" je ustvari konglomerat sklopljen po ugledu na svemirsku stanicu Sojuz-Mir: mali, stari remorker vuče veliku metalnu skelu sa visokim trupom i prostranim, ovaj, salonom za putnike odozgo. U salonu su nameštaj dugački stolovi sa klupama tapaciranim braon skajem, u dnu je bife, po zidovima vise slike sa pejzažima, u stilskim ramovima. Znate već, oni pejzaži kakvi idu u stilske ramove po našim selima. Osim slika, na zidovima visi i nekoliko prsluka za spasavanje (raspored: jedan pejzaž pa jedan prsluk za spasavanje, itd) koji su svi različiti te nije jasno da li se radi o nečemu što je namenjeno sa stvarno korišćenje u slučaju potrebe, od strane nekoliko srećnika izvučenih na lutriji, ili se radi o muzeju prsluka za spasavanje. Dizajn skele je "kockast" - sve je vareno na špic ili prav ugao, bez zaobljenja i sličnih snobovskih kerefeka. Ali je očigledno pre kratkog vremena palo farbanje (u belo), pa je čitava ta kutija izgledala pristojno. "Pre kratkog vremena" znači vrlo skoro: na Jasninoj majici su ostali tragovi ograde ;)

Srećom ili nesrećom (računamo da je to ipak bila sreća) glavni, a uz to i jedini pogonski motor Sojuza je izdahnuo nasred Dunava. Usidrili smo se i potom dva sata čekali da neko dođe po nas. Taj "neko: je bio drugi brodić koji je morao da doplovi čak iz Rama, pa je naš hiperskok sa jedne na drugu obalu umesto sat i po trajao tri i po sata.

Aktivnosti: sunčanje na palubi, poseta bifeu, krpljenje guma na biciklu koje su veoma korektno odlučile da tek na brodu pokažu znake probušenosti (teško disanje, dahtanje) i razgovor za neverovatno zanimljivom bulumentom astronauta, pre svega Cigana, koji se vraćahu sa svojih međuplanetarnih šverckomerc-putovanja. Bilo je tu onih pravih, rasnih prototipova, koji kao da su bili dobijeni otkuvavanjem celuloidne trake nekog filma ili pažljivo sastrugani sa stranica nekog romana: markantna mrka lica uramljena crnim šeširima, košulje na tanke, uspravne, crno-sive štrafte, teget sakoi, zlatni zubi i lančići, brčići "a la Klerk Gejbl", blistavo izglancane bele šimi-cipele.

Sa rumunske strane se dobro vidi... koliko je naša strana lepa

Saznali smo da je pravi posao u životu preprodaja rimskih zlatnika, saznali smo koje su najbolje marke detektora za metal, u poverenju su nam pokazali originalnu bronzanu figuricu iz rimskog doba navodno mazn... poteklu iz Viminacijuma ("dok još nisu branili da ideš okolo i skupljaš"), obavešteni smo o nekim varijantama za dobijanje rumunskog pasoša koji je sada na velikoj ceni duž naše obale ("Će uđu u Jevropu, 'ebeš ga"). Zatražiili su nam artu - shvatili smo naknadno da se radi o karti - pa su nam onda na toj arti objasnili gde se sve lepo prelazi granica odavde do Arada. Na kraju dobismo i poziv da prilikom prvog sledećeg dolaska na Srebrno jezero obavezno svratimo u seoce Zatonje, kod gospodina Pikule Svi-Me-Znaju, gde ćemo onda nešto da okrenemo na ražnju.

U Gradištu smo taman imali vremena za the čalabrčak, i već je bilo vreme za poslednji autobus ka Beogradu... Eto ti, ponekad se čovek ni kriv ni dužan lepo provede. Takav je život.

Komentari, primedbe, ispravke, dopune... izvolite.

Posle još jednog sjajnog drumaranja postalo nam je jasno da treba krenuti na veći i duži put po Rumuniji. Bilo je očigledno da na tamošnjim džadama čeka puno zadovoljstva u otkrivanju nepoznatog (retka stvar u današnjoj Evropi), uz neodoljivi dah tajanstvenosti i uvek prisutnu izmaglicu srednjevekovnih vremena: i u najsvetlije doba dana, na otvorenom i sunčanom putu, lagano ali postojano se ta izmaglica vije nad glavom namernika. Razmišljali smo o odlasku na uzburkanu pučinu Transilvanije, pre nego što se desi ono o čemu se već uveliko šuškalo, tj. pre nego što i Rumuni za nas uvedu... Đuro, šta?

Na kraju nismo uspeli da eskiviramo vize, ali smo ipak proputovali hiljadu kilometara po Karpatima i Transilvaniji. Kako je to izgledalo, pogledajte u priči "KATRAN tura".