Malo više od 6km posle granice
mala tabla sa desne strane puta pozvala nas je u manastir
Vodica. Odlučili smo da odemo do tamo, i prateći rečicu
kroz uzanu dolinu posle oko kilometar i po stigli
smo do crkve brvnare sa divnim zvonikom koji je rastao
iz krova. Iza se belela velika zidana zgrada konaka.
Sve je na ovom mestu novo - originalni manastir iz
14. veka, u čijoj istoriji se pominju i srpski srednjevekovni
velikaši, razoren je u davnim vremenima. Sadašnji
je sagrađen između 1990. i 1995. godine. Po crkvi
se ne bi reklo da je tako skorog datuma; uspeli su,
što se kaže, da je izgrade još stariju nego što je
bila. |
Manastir Vodica (J) |
E, Oršova. Nedelju dana ranije, tokom vikend-vožnje našom
stranom Dunava, slala nam je kroz noć divnu svetlost sa
svojih prozora i dok smo sada klizali u njene prve ulice
pomalo sam se plašio da će stvarnost raspršiti tu čaroliju,
još zaostalu u sećanju. No nije bilo razloga za to - Oršova
je mirna, romantična varošica u dnu dubokog zaliva reke
Černe, iz koga pogled treba da preleti više od četiri
kilometra vode pre nego što dosegne našu obalu. (A ako
ima izmaglice nikada i ne stigne na drugu stranu, nego
se zamori na pučini bez kraja i legne na nju tamo gde
se spajaju nebo i voda.)
Današnja nova Oršava izgrađena je između 1966. i 1971.
godine. Stara je potopljena kada su se vode Dunava posle
izgradnje Đerdapske brane popele za skoro 40 metara.
U današnjoj Oršovi se čak i dugački, četiri ili pet
spratova visoki paviljoni sa radničkim stanovima mirno
uklapaju u lepe kuće okružene vrtovima. Kuće su često
prave male vile koje su kroz decenije bede i ortodoksnog
komunizma neočekivano pronele skoro neokrnjen splin građanske
romantike. Imaju prozore ukrašene ornamentima, ulaze ozbiljne
i pomalo setne, ponegde uokvirene stubovima sa kapitelima.
Put se uliva u dugačko šetalište, prateći veliki, elegantno
savijeni luk obale. Taj luk zateže i čini čvrstim lice
varoši, dajući joj izgled primorskog mesta. Još malo melanholije
nataložene po mirnim ulicama što se penju u brdo, i Oršova
već liči na dunavsku Odesu.
Seta je ono čega najviše ima ovde a svaki putnik, (pri)znao
to ili ne, voli da je oseti. Ona pomaže da se čula do
kraja izoštre dok podignut nos uzbuđeno njuši nove mirise
a uši vuku za zvucima kao pas na kratkom kaišu. Onaj ko
se ne boji sete zna da nema pravog putovanja dok se srce
ne uznemiri slutnjama propuštenih i neostvarenih mogućnosti,
shvatanjem da se negde ne pripada i da se nikada neće
pripadati. To je začin najlepšim prizorima na putu, istovremeno
i seme nekog budućeg putovanja, razlog koji će naterati
kofere da ponovo zagrabe drumove, u strasnoj i pomalo
bolnoj potrazi za nečim što se nikad ne može dosegnuti.
Oršava nam je pružila taj osećaj, i zato smo je zavoleli.
U toj ljubavi je nedostajao jedino zrak sunca da je sasvim
osvetli i pomogne da se snađemo u njoj, da jesenje boje
u drvoredima i u parku uz obalu usidri u naše obrve, odakle
posle mogu dugo da kaplju u oči, kao znoj. Znao sam tada
da ću zbog Oršove na suncu ponovo doći ovamo.
Oršova
(Orşova)
Geografska pozicija ovog mesta je uvek bila
od strateške važnosti. Tako dokumenti iz 9.
i 11. veka pominju zemljanu tvrđavu na ovom
mestu. Ta tvrđava je u 14. veku zamenjena
kamenom. Ubrzo su je zauzeli Turci i u narednim
vekovima bila je veoma važna i njima i Austrijancima.
Prvog decembra 1918. Oršova je vraćena Rumuniji,
a za grad je proglašena 1923. godine.
Ada Kale
U blizini Oršove se nalazila i legendarna
Ada Kale - oko 2km dugo i oko 500m široko
ostrvo na kome su prema predanju argonauti
otkrili drvo masline, do tada nepoznato u
antičkom svetu.
Ovde su se 1804. godine za vreme Prvog srpskog
ustanka sklonile beogradske dahije, a tu su
i pobijene.
Ada Kale je bila poznata i po tome što je,
kao posledica neobičnog diplomatskog previda,
duboko u 20. veku još uvek bila zvanična teritorija
Turske. I kasnije je, praktično sve do potapanja
1970. godine, bila dom maloj turskoj zajednici
- kuriozitetu na tlu Rumunije. Na ostrvu su
se nalazili stara tvrđava, džamije, bazar
i kuće u turskom stilu. Deo tog sićušnog,
dragocenog Orijenta prenet je i sačuvan na
ostrvu Simian kod Turnu Severina, ali sama
Ada Kale se danas može videti samo na požutelim
fotografijama. I u probuđenoj mašti putnika
koji pokušavaju da pogledom prerone mutne
dubine i stignu do ove moderne Atlantide.
|
Ada Kale, bazar
(stara nemačka razglednica)
|
|
Umesto sunca potekla je kiša, sitna i odurno diskretna
poput lažnog prijatelja. Mrak se približavao i odlučili
smo da za drugi put ostavimo posetu manastiru Sveta Ana
koji stražari visoko na brdu iznad varoši. Njegovi kupasti
limeni krovovi koji vire iz šume jedan su od najzanimljivijih
prizora kad se posmatra sa naše strane, i nije bilo lako
odreći se prilike da vidimo šta je ispod.
Put je krenuo u brda. Bio je skoro pust, a tako će uostalom
biti sve do Bele Crkve. Na usponu nas je uhvatio suton,
potom i noć. U tami rumunskih brda Munci Almažului, u
uzanom procepu iznad gustih šuma, nije ležalo vedro noćno
nebo kao nedelju dana pre toga na našoj strani Dunava.
Sada je to bila traka jedva nešto svetlija od vilajeta
kroz koji smo se peli, tek koliko da naznači gde je gore
a gde dole, pomažući nam da održavamo ravnotežu na biciklima.
Eve ga Bane, drumara okolinom
(E)
|
Znatno kasnije, negde na prevoju
iza koga počinje spust ka Dunavu, ušli smo u raštrkano
selo Dubova.U centru koji se od ostatka sela razlikovao
po tome što je malo manje ličio na livadu, u jednoj
od par kuća zbijenih jedna uz drugu, bila je mehana.
Iznutra je dopirao žagor, bilo je puno. Virkali
smo kroz prozore i dugo razmišljali šta da radimo.
Nije bilo preterano pametno na tako pustom mestu
izigravati atrakciju - svaka ekipa koja poželi da
nas opelješi trebalo je samo da sačeka da krenemo
dalje i odmaknemo dovoljno u mrak, pa da onda krene
za nama autom i ubere nas kao zrele voćke. No ipak
smo ušli: kroz dosadnu kišu i hladnoću prozori zamagljeni
od toplote, vruće kafe i i razgovora, mamili su
jače nego što je opreznost mogla da podnese. |
Unutra je tavanica bila visoka toliko da je odzvanjalo
kao u sali provincijskog bioskopa, pod je bio od glačanog
lažnog kamena, uzorci pića sa nalepljenim cenama stajali
su na visokoj vitrini, iza se u mračne visine dizala drvena
polica sa flašama, grickalicama, kesama kafe i drugim
provijantom. Lica su redom bila gruba i jednostavna lica
seljaka, prošarana sa par neprijatnih fizionomija. Konobarica
je stajala iza vitrine povijena unapred kao da se sprema
za napad, i izgledalo je da se gnuša svake mogućnosti
da joj se neko obrati i poruči nešto. Ali kad bi jedan
od nas pokazao na flašu piva sa istaknutom cenom, munjevito
se bacala pod tezgu ili okretala ka polici, izvlačila
odnekud hladnu flašu i stavljala je pred nas. Potom bi
isto tako brzo uzela novac i vratila kusur, pa zauzela
ponovo pogureni stand by/ready položaj. Ostali su posle
početnog buljenja prestali da obraćaju mnogo pažnje na
nas, te smo na miru obradovali grla i stomake i krenuli
dalje.
Na kraju spusta iz Dubove skoro nismo ni primetili da
smo ponovo izašli na Dunav. Još uvek sam imao osećaj da
smo na visini kad su nas pozdravili prvi slabi odsjaji
u vodi. Na mestu na kome sa obe strane reke počinju da
se sklapaju čeljusti Velikog Kazana a klisura rečice Mrakonie
izlazi na Dunav, nalazi se rumunski Rašmor: u litici je
uklesano lice poslednjeg Dačanskog kralja, Dećebala. (Dačani
su bili preci Rumuna; kraljevstvo su im razorili Rimljani
nakon što je car Trajan u prvom veku naše ere porazio
upravo Dećebala.) Lik u steni visok je tridesetak metara
a njegova izrada još nije potpuno završena. Sledećeg dana
su nam objasnili da se radi o zadužbini bogatog Rumuna
koji živi u Americi i navodno planira da izgradi još jednu
sličnu stvar na našoj strani, na litici na kojoj se nalazi
i Trajanova tabla.
Šta god da je nameravao da uradi, uradio je mnogo više:
dao je Dunavu lice. To što se jasno vidi izdaleka i sa
naše strane, jeste izlučeno biće reke, u obliku u kome
smo sposobni da ga vidimo. To je nešto što je ona htela,
pristala da nanese na stenu iznad sebe, to je dve hiljade
osam stotina pedeset kilometara toka sublimiranih i sabijenih
na trideset metara, da bismo mogli da ih spoznamo svojim
skromnim sposobnostima. Da bi čovek imao šansu da shvati
nešto što je po svojim dimenzijama, duhovnim ili fizičkim,
daleko iznad njegovih aršina, potreban mu je odraz koji
može da stane u njegovo oko i dušu. Galileja, Đerdap -
princip je isti. Tako smo te noći stajali ispod litice
i gledali uvis, u lice Dunava. Kiša je bila prestala,
nebo se čistilo, i u slaboj svetlosti moglo se videti
da je Dunav bradat, da ima snažno čelo, izbačene lukove
obrva, široke ravne jagodice, jak i širok nos. Snaga je
bila ono najjasnije što je počivalo na tom licu.
Na sredini Velikog
Kazana prošli smo pored čudnog malog manastira nalepljenog
na stenu uz samu vodu. (Na sledećem DRUM-u saznao
sam da se zove Mrakonia.) Bio je još uvek u izgradnji,
i ličio na nekakvu pagodicu sa dva-tri tornja. To
je jedina građevina nadaleko i naširoko, na pustom
putu koji se šunja uz liticu. Ali kad smo stali da
pogledamo, tik iza ivice svetlosti naših lampi, tamo
gde pravog videla više i nema nego oko odatle samo
zamišlja, produžava osvetljene linije i rekonstruiše
ono što ne vidi, jedna od senki je bila mnogo gušća
nego što je trebalo da bude prohladna izmaglica dunavske
vode. Bio je to (valjda) čuvar koji je nepomično stajao
u tami, usred samoće koja je tu vladala. Kako je trajao
u toj kišnoj noći koja topi tela, kako se grejao i
šta je disao, ostalo nam je zagonetno. |
Drum
team na 976. kilometru toka Dunava (E)
Bane zaslužuje
posebnu sličicu zbog neodoljivog stajlinga.
Ne pokušavajte ovo kod kuće - osim prirodnog
šarma potrebna je i specijalna biciklistička
oprema! |
|
Ostavili smo iza sebe mrki Kazan čije su litice ponegde
visoke i šest stotina metara, tu paklenu pukotinu kroz
koju su prvi prolaz probili stari Rimljani, bušeći rupe
u stenama i ubacujući u njih grede koje su potom nosile
put. Vozili smo još nekoliko kilometara, prošli i selo
Plaviševica, i odlučili da je bilo dosta vožnje za taj
dan. Pronašli smo livadicu koja je ležala uz vodu, dva-tri
metra ispod puta, na kojoj smo mogli da ostanemo skriveni
za automobile koji tokom noći prođu tuda. Odmah smo napujdali
šator na nju. Trudili smo se da budemo diskretni i zastajali
smo sa poslom, prigušivali ili gasili lampe kad god bismo
začuli zvuk motora.
Nakon podizanja kampa i useljavanja, bacili smo se na
večeru. Bilo je već zaista hladno a vlaga pored vode je
činila da bude još hladnije, i dok smo žvakali i mljackali
sa uživanjem smo mislili na tople vreće u koje ćemo se
zavući. A onda je Bane, kako je kasnije objasnio, primetio
da postoji jedna lampa viška. Računica je bila prosta:
nas je trojica, pa ako ima četiri lampe onda to znači
da je jedna lampa viška. Odnosno, da nije naša.
Nisam imao prilike da se bavim takvim proračunima jer
sam primetio da imamo društvo tek kada je oko te četvrte
lampe u naš kamp već bilo dovuklo dva para čizama i dva
maskirna odela. I dva lica, od kojih je jedno reklo: "Hagavagacija".
Mooolim? Drugi put ponovljeno zvučalo je malo detaljnije:
"Buna grnglja, slkalks policija". Tek treći
put, izgovoreno na engleskom, bilo je sasvim jasno: "Good
evening, border police".
Buljili smo u njih sa punim ustima,
a ćuza nije bila prvo što mi je proletelo kroz glavu:
razmišljao sam o tome da nam je trebalo skoro četrdeset
minuta da se u onom mraku raspakujemo i podignemo šator,
pa ako budemo morali da se čistimo odatle... Povadili
smo ono malo naših skromnih pasoščića koji su delovali
nejako za ovu priliku. Iz mraka se na njih spustila žmirkajuća
motorola, onjušila ih i počela da kevće i tužaka nekome
na drugoj strani veze.
No kako su minuti odmicali postajalo
je sve izglednije da će ovo ipak biti prijatan susret.
Policajci su nam ljubazno objašnjavali svaki korak koji
preduzimaju: "Sada zovemo našeg komandira da ga izvestimo
o situaciji...", "Vaše pasoše uzimamo radi provere
ali biće vam vraćeni odmah posle toga..." Zvučalo
je tako profesionalno i u skladu sa najboljim evropsko-unijatskim
standardima, da smo i dalje zaboravljali da žvaćemo. Ja
kulture, ja civilzac'je, bolan...
A kad su formalnosti
obavljene, počelo je ono neformalno. Tokom sledećih
par sati smo pričali, pričali, pričali... Mi smo
njih ponudili hranom i slatkišima, oni nas semenkama
kojih su po džepovima imali u velikim količinama
(možda se radilo o službenoj opremi). Obojica su
govorili pristojan engleski i torokanje je bilo
sasvim lako, a i korisno obema stranama: njima je
bilo dobro došlo da prekrate ledenu noć, a nama
da saznamo više o kraju kroz koji smo putovali.
Ispalo je da je jedan od njih obožavalac naše narodne
muzike. Svirao je harmoniku, a idoli su mu bili
Kemiš i drugi naši harmonikaši. Kod sebe je imao
CD sa narezanim serbskim harmonika-prašenjem, ali
je bio dobro upoznat i sa ostalim aspektima naše
folk-scene. |
Ima li šta lepše na putu
od susreta sa lokalnim stanovništvom?
Ima - sresti lokalno stanovništvo ovakvih dimenzija
noću. (J)
|
Na kraju je počeo da koristi pomalo srpskog, a izražavao
se uglavnom u stihovima - onoliko koliko je znao iz tekstova
pesama. Na kraju je otišao i odnekud doneo tranzistor
(ispalo je da smo, onako tajanstveni i oprezni, pogodili
da logor podižemo baš u blizini njihove čeke), našao na
skali radio-Đerdap i ukresao narodnjake: "Najbolja
stanica, najviše je slušam - vaša muzika 24 časa dnevno",
rekao je. Njegov drugar je bio više za pop-rok, a o folku
je imao da kaže otprilike ono što smo mi mislili a nismo
hteli da kažemo ;)
"Kad vam postane dosadno
da dalje razgovarate slobodno recite, ne želimo
da vas zadržavamo ako vam se prispava", rekli
su nam na kraju. Da čovek ne poveruje da je na Balkanu.
Spavanje je proteklo bilo sasvim solidno (kako
i ne bi, sa takvom zaštitom) osim što je Emil, koji
je ležao u sredini, veći deo vremena trpeo bubotke
sa moje strane. Naime drug Bane je razvio posebnu
noćnu tehniku: koristeći specijalni način potiskivanja
vazduha preko nepca, te ultrazvučne vibracije kombinovane
sa višestrukom reverberacijom, on uspeva da svoje
grgotanje prikaže kao nečije tuđe hrkanje. Time
je znatno povećao svoje šanse da poživi dovoljno
dugo i ostavi svoje gene u banci gena ljudske rase,
što inače nikako ne bi bilo moguće jer bi ga neko
kad-tad zadavio na spavanju.
S druge strane šanse druga Emila, koji mi je ujutro
rekao da se nije bunio zbog bubotaka jer je mislio
da to radim zato što mi treba više prostora (a kad
je kasnije shvatio da je u pitanju zabuna, bilo
mu je neprijatno da me uznemirava takvim trivijalnostima),
izgledaju prilično neizvesne. |
Ispod Treskavca,
litice koja se nalazi tačno preko puta Lepenskog
Vira. (J) |
Room service: neverovatni plavi momci su ujutro došli
da nas probude jer su zapamtili kada smo želeli da ustanemo,
a bili smo se uspavali (ustvari smo smetnuli s uma da
u Rumuniji časovnike treba pomeriti jedan sat unapred).
Na bledom svetlu smo videli da su još daleko od tridesetih,
pomalo riđi, i poprilično smrznuti posle dvanaestočasovnog
dežurstva. Ponudili su nam pomoć pri pakovanju logora
i pridržavanju bicikala, i još semenki. (Malo je poznato
da su semenke provereni eskimski patent za zaštitu od
hladnoće. Postupak: grickaš, grickaš, i u isto vreme gledaš
da nađeš neko toplo mesto da skloniš guzu.) Na rastanku
smo razmenili adrese i telefone a dobili smo i poziv da
se obavezno javimo kad sledeći put budemo dolazili kroz
Oršovu.
Prethodne večeri smo od njih dobili i jedno zanimljivo
obaveštenje: u selu Svinica, na koje ćemo naići u nastavku
puta, žive Srbi. To saznanje je, onako kako već sudbina
vezuje događaje jedan za drugi, izmenilo i obogatilo naše
putovanje tog dana.
Nadomak... Trikula (J) |
Dok smo fotografisali ostatke
tvrđave Trikule koji su virili iz vode, pojavio
se momak na starom biciklu opremljenom jakim gepekom.
Bili smo već blizu Svinice, i rešili da oprobamo
savet policajaca: na njegovo "Buona žiua"
odgovorili smo "Dobar dan". I funkcionisalo
je: "Dobar dan", uzvratio je odmah. I
kad smo se bolje osvrnuli oko sebe postalo je jasno
da smo zaista na "domaćem" terenu: tabla
na kojoj je stajalo ime tvrđave, "Trikule",
sada nam je glasno pevala "Tri kule".
Doduše ostale su samo dve - treća se srušila jedne
hladne zime, objasnio nam je naš novi poznanik. |
Sa njim smo stigli do četiri kilometra udaljenog sela,
našavši se otprilike preko puta Donjeg Milanovca. Bili
smo rešeni da vidimo gde to i kako žive naši sunarodnici
u ovom kraju, pa smo napustili put uz Dunav i popeli se
u brdo, do centra. Svinica je veliko selo sa petstotinak
kuća, izgledom nalik na banatska sela osim što puže strmo
uzbrdo, ka crkvi kojom je krunisano na vrhu. Idući naviše
vatreno smo dobardanisali unaokolo, oduševljeni činjenicom
da je ipak tačno pravilo "govori srpski da te čitav
svet razume". U selu ima Jovanovića, Petrovića, Đurića...
No naš pratilac sa kojim smo svratili u kafanče da se
ispričamo i bolje upoznamo, zvao se Kaluš Danubijus Kristijan.
Naročito je insistirao na onome "Danubijus",
i terao me je da pažljivo zapišem taj deo imena. "Dobio
sam ga zato što sam rođen na Dunavu", rekao je. Ali
je verovatno važnije bilo to što je ime zvučalo pomalo
plemićki i odavalo utisak gospodstvenosti, te ga je sa
zadovoljstvom izgovarao, razvlačeći pomalo suglasnike.
Svakako je bilo veoma važno i zato što je naš Kristijan
bio verovatno najsiromašniji čovek u selu. Imao je dvadeset
četiri-pet godina, plavobeli kačket i teget kaputić, tanku
bradicu i brkove, imao je kućicu na okrajku sela i salaščić
u blizini Svinice, na njemu par ovčica i goveda. Na salaščiću
je imao još i ženu, koja ga je čekala. Trebalo je da seku
drva i bio je krenuo po motornu testeru, kad je sreo nas.
A mi nismo znali kako će se provesti kad se vrati tamo,
jer je sa nama izgubio dobar deo jutra.`
Iz kafane smo otišli da vidimo Dom kulture - kućicu iznad
čijeg je ulaza ćirilicom bilo lepo ispisano "Dom
kulture" - pa onda svratili u lokalnu pekaru po hleb
pljucnut pravo iz peći, i na kraju nas je Kristijan poveo
do svoje kuće. Usput se svima javljao, trudeći se da se
primeti kako ima goste, i to iz Postojbine. Na izmaku
sela, na strmoj padini koja se spuštala ka reci, ugledali
smo nešto što je imalo kamene zidove i krov od terpapira
sa zabatom od lima, a bilo je veliko koliko i štalica
za par ovaca. Dok je Kristijan otključavao škripava drvena
vrata, sećam se da sam se nesvesno začudio što ih uopšte
zaključava. Unutra je u prostoru od oko desetak kvadrata
bilo nagomilano sve i svašta. Bila je to kombinacija spavaće
sobe, kuhinje, garaže, podruma i radionice, sve na jednom
mestu. Nameštaj su činili delovi motora za motorne testere,
kante i kofe, koturovi žice, lonci, razni alat, još jedan
stari bicikl, mnoštvo nedefinisanih prašnjavih predmeta.
U dubini svega toga se, kad se oko privikne na zbrku,
mogao videti i krevet.
Kristijan se naročito ponosio
kadom o kojoj nam je pričao još u kafani. Doneo
ju je čak iz Velikog Gradišta gde je neko bio rešio
da je baci u đubre, ali pre nego što je stigla da
dodirne zemlju zgrabile su je ruke koje su odredile
da joj se životni vek nastavi u Rumuniji. Sada se
nalazila u jednom ćošku, takođe je bila zatrpana
svim i svačim, i nije služila za kupanje (kako bi
i mogla kad vode u kolibici nije bilo), ali je izgledalo
da u Kristijanovim planovima o boljem životu zauzima
jedno od centralnih mesta.
"Siroma' sam", rekao
je sledeći naše poglede, pa nas ponudio svežim jabukama,
neprskanim. "A imam i muziku" - pokazao
je na preokrenutu limenu kofu na kojoj je ležalo
nešto što je podsećalo na izvađenu i iskasapljenu
utrobu radija. Objasnio mi je gde se nalazi utikač,
pa sam ga gurnuo u utičnicu (takođe pronađenu zahvaljujući
preciznim uputstvima) i poskočio: iako je tako nešto
izgledalo prilično neverovatno, stvar je zaista
radila i u kolibici su odmah, bez upozorenja, zatreštali
narodnjaci. Srpski, jakako. Kristijan je raširio
ruke i sitno, meraklijski, jujuknuo par puta.
Posle nas je prečicom poveo nizbrdo
ka putu uz Dunav. Prešli smo preko asfalta i nastavili
uzanom stazom ka vodi. Na kraju livade, tamo gde
se krivilo usamljeno i golo drvo, iz Dunava su ćutale
na nas zidine stare sviničke crkve.
Selo je doživelo sudbinu drugih
mesta duž ovog dela Dunava: potopile su ga vode
jezera nakon što je napravljena Đerdapska brana.
Novo selo je izgrađeno na obali iznad starog, a
crkva koja je nekada bila na vrhu stajala je taman
toliko visoko da joj zidovi ostanu izvan vode. Minirana
je kad je napravljena nova crkva, i od nje je ostao
samo luk tih zidova bez krova, okrenut ka reci kao
šaka koja je savijena da zahvati vodu i prinese
je nekim dalekim usnama, ili očima. Negde dole,
dublje ispod talasa, bila je i nekadašnja škola
sa igralištem na kome su se udavili zvuci detinjstva
danas već vremešnih meštana. |
Sa Kristijanom u centru
Svinice (J)
Srkomna Kristijanova kuća
na kraju sela...
...i unutrašnjost, koje
je bilo veoma i u izobilju (J)
U prvom planu: Emil,
motorna testera, radio-prijemnik (na kofi) i bicikl.
U drugom planu, čuče s leva na desno: Bane, Kristijan
i krevet.
|
Prelazeći nekoliko kamenova stigli smo do ulaza i stupili
u unutrašnjost (ili je to sada bila spoljašnjost?) ruševine.
Na podnevnom suncu koje se konačno pojavilo posle uporne
jutarnje magle, beleli su se zidovi oslobođeni tavanice,
plaveli su se i crveneli ostaci fresaka na njima, mešajući
svoje odraze sa potmulim, čeličnim odsjajem vode. Magle
je još bilo na sredini reke i nismo mogli da vidimo drugu
obalu. Umesto toga se na toj strani svet svodio na nejasnu
liniju koja je mirila nebo i zemlju a širinu Dunava povećavala
u beskonačnost, čineći je okeanskom. Na tom mestu gde
se u neodređenosti održavao varljivi i čudni horizont,
postojao je izvor svetlosti koje je takođe bio prigušen
maglom. Izgledalo je da tamo, nisko nad vodom, na nekom
sasvim spuštenom i pritisnutom nebu, tinja hladno sunce
koje će se svakog časa probiti u videlo, ali ni tada neće
zasijati mnogo više - ako se njegova mirna vatra još malo
zgusne, izgledalo je da će se pre pojaviti u obliku blistavog
ledenog brega. Prostor u kome smo se nalazili imao je
samo dve strane: sa jedne je bio omeđen površinom vode
i isijavajućom maglom, a sa one na kojoj smo se nalazili
i mi zatvoren je bio, i dovršen, lukom zidova. Zato su
ti zidovi izgledali kao nemoguća a ushićujuća slika grčkog
amfiteatra podignutog negde na Severnom ledenom moru.
I ništa više na svetu nije postojalo, sve dok se ne izađe
odatle.
A tek kad se izađe moglo se jasno videti kolika je bila
razlika između spoljašnjosti i unutrašnjosti zidova. Sve
što su bili, sve što su na sebi nosili i što je bilo izdano
od ljudi, stremilo je ka reci koja je potapala, ali nije
varala. Živeli su i bili praznično lepi samo na toj konkavnoj
strani, okrenutoj vodi. Ljudima na kopnu koji su ih ostavili
i popeli se u brdo, podmetali su samo svoju suvu i nemu
konveksnost, liniju zgrčene ravnodušnosti.
Ostaci stare
crkve u Svinici (J)
Magla (E) |
|
Pozdravili smo se sa Kristijanom, razmenili adrese. Dao
nam je broj svog telefona a tek kasnije sam pomislio -
gde li je taj telefon? Da li je moguće da postoji u onoj
kolibici u kojoj nema vode, negde u zaglušujućoj bujici
svih tih stvari tamo? Možda je na dnu kade?
Kotrljajući se dalje, zašli smo opet u popodne i prošli
policijsku kontrolu na putu. Kristijan nam je objasnio
da takvih kontrola ima ima dosta, zbog sprečavanja šverca
dece i njihove prodaje na Zapadu. U jednom oblačnom intervalu
koji je tačno odgovarao situaciji, prošli smo pored rudnika
Kozla koji nas je snažno udario prizorom propadanja. Nekoliko
dugačkih sivih zgrada, sa radničkim stanovima i vešom
koji se suši u garavom vazduhu, delovalo je groteskno
u praznini okolnih livada koje su oticale u vodu. Odmah
pored su bile hrpe zarđalih vagoneta, velike dizalice
su venule u gomilama šljake, a ogromni trup mašinske hale
zevao je u nas slomljenim srcima stotina svojih malecnih
prozora. Na velikom metalnom luku iznad ulaza, pored imena
rudnika stajao je i znak sa ukrštenim rudarskim čekićima,
jedan od univerzalnih simbola nekadašnjih pregnuća istočne
Evrope. Kako li se osećaju komšinice koje razgovaraju
na ulazu jedne od mrkih zgrada-kutija na ovom pustom ostrvu,
daleko od svake varoši u kojoj se bar propada u većem
društvu?
|
Radnički stanovi u rudniku
Kozla (J). U
vreme Čaušeskua sve zgrade su građene bez dimnjaka
koji su pored lepota centralnog grejanja smatrani
nepotrebnim u svetloj budućnosti. Kad je naišla
kriza i centralno grejanje (ne)stalo, stanari su
morali da se snađu - zato danas po čitavoj Rumuniji
iz probušenih rupa u zidovima zgrada strče čunkovi. |
Oblaci su se još jednom razmakli pre mraka, taman na
vreme za veliku predstavu u blizini Koroninija, predstavu
koja će nam preokrenuti utiske iz Kozle. Nalazili smo
se preko puta golubačke tvrđave, na onom delu na kome
je Dunav izuzetno širok. Put je ovde bio odeven u novi
asfalt a krivudao je nekoliko metara iznad široke vode,
između nje i stenovitih litica. Rastinja je bilo malo
- samo kamen, vijugava tamna traka, i more. Nisko i zlatno
sunce padalo je sa druge strane, preko kula tvrđave, i
toliko je mediteranski bio ovaj pejzaž da se odjednom,
a neodoljivo, činilo da vozimo putem negde uz italijansku
ili francusku obalu i da će se San Marino ili Monte Karlo
svaki čas pojaviti iza krivine a pored nas projuriti neki
"Ferari" ili "Bugati". Kilometri pre
Koroninija bili su jedna od najlepših deonica na našem
putu.
Kad se iza krivine umesto Monte Karla pojavilo to selo,
nismo bili razočarani. Sagnuto nad vodom kao nad pojilom,
sa širokom i urednom glavnom ulicom ukrašenom šarenim,
šarenim fasadama prizemnih kuća, bilo je dostojno dugme
na izmaku golubačke širine.
Azurna obala
(E)
|
Začarani svet sumraka (E) |
Put ka Moldovi je bio daleko od lepote
pre Koroninija. Dugačka industrijska zona u kojoj smo
kroz prvi sumrak dugo prolazili pored polja metalno-sive
jalovine i šumaraka elektro postrojenja, izručila nas
je konačno u Staru Moldovu. To je ponovo bilo mesto u
kome smo mogli da koristimo dobardanovanje, jer Srba i
u Moldovi ima mnogo. Odmah smo otišli do obale da proverimo
kako stoje stvari sa plovidbom do Velikog Gradišta. Bila
bi to uzbudljiva alternativa za poslednji deo našeg puta,
ali stigli smo kasno - zadnji polazak u ovo doba godine
je u dva ili tri popodne.
Bilo je jasno da ćemo do Bele Crkve
voziti po mraku pa nismo žurili - našli smo zgodno kafanče
i večerali. Pet evra koje je svako od nas razmenio na
početku puta potrajalo je sasvim dovoljno za sve što nam
je usput zatrebalo, pa smo imali i za PIŠ-pauzu u Moldovi.
(PIŠ-pauza: predah tokom koga se konzumiraju pivo i špageti.)
Iza Moldove smo prošli još jednu od
policijskih kontrola. Ova je bila u šumi ali su policajci
opet bili izuzetno ljubazni. Jedan je govorio sprski,
a svi zajedno su sa nama preturali po lišću u potrazi
za ispalim delovima Emilovog alata. Posle smo se kilometrima
dugim usponom peli u mračna karpatska brda Munci Semenikului
i razmišljali kako ćemo do Beograda. Bilo je sigurno da
ćemo zakasniti i na najposlednjiji od poslednjih konačno-završnih
fajront-autobusa iz Bele Crkve, i smešila nam se krezuba
mogućnost pedalanja kroz noć dosadnim putem do Kovina
i dalje ka Pančevu. Bili smo već nadomak stotke, a do
Bele Crkve se ona imala ugojiti za još dvadeset kilometara.
Proračunali smo onda da bismo drugu stotku do Beograda,
uz neophodne povremene večere (nekoliko komada) i grejanja
u kafanama u Beloj Crkvi, Kovinu i Pančevu, prešli verovatno
negde do četiri-pet ujutro...
I svaki mornar stalno traži
svoju luku... (J)
|
E, ali tada se javio drug Šare, da pita
kako smo i šta radimo, i da ponudi prevoz ako treba. Treba
li? Ih... Dokrajčili smo taj tamo uspon na tridesetak
kilometara dugoj, uzburkanoj prepreci koja nas je delila
od mile nam em drage domovine, sjurili se nizbrdo do granice
i prešli je za čas, u White Church stigli u devet uveče.
Nismo čestito ni seli u kafić u centru kad se pojavio
Šare, a sa njim i moja Jasna koja je poželela da lično
nadgleda evakuaciju. Tako smo se (s)lasno prevezli do
kuće, kroz mračne pejzaže koji su već bili zabalavili
nadajući se večeri od tri putnika na biciklu a sad su
zavijali sa one strane prozora, besni zbog zalogaja koji
im izmiču za dlaku. Ti zadlačnoizmičući zalogaji su se
na kraju dokopali luke, ukrcali se svako u svoj mekani
jedrenjak, razvili pune pidžame, i zaplovili okeanom sna
u koji se neizbežno uliva svaki Dunav ovog sveta.
|
Hvala Kristijanu
što je bio tamo. Hvala drugovima Emilu i Banetu
Smežuranom Rodiću na točkovima koje su uložili u
ovo putovanje, te na nesebičnom odavanju toplote
u šatoru tokom hladne novembarske noći.
Komentari, primedbe, ispravke, dopune...
izvolite.
Kako je bilo sledećeg proleća, na drugom putovanju
rumunskom stranom Dunava? Pogledajte priču DRUM
3.
|
|
|
|