• mapa etape (130Kb)

Srbi na dvoru kralja Artura. Zaljubljivanje u klozet.
Smešni prevoj i prazni (da li?) novčanik.

Došlo je vreme da krenemo dalje na sever. Da bismo uštedeli vreme koje nam je brzo curilo kroz prste, odlučili smo da preskočimo manje zanimljiv deo do oko 200km udaljenog Georgenija (Gheorgheni). Od Sinaje smo do tamo stigli noćnim vozom. Zmijasto kloparalo nas je još jednom provelo kroz svetla Brašova (ili Kronštata, kako glasi njegovo nemačko ime) a onda kroz mestašce Mierkurea Ćuk (Miercurea Ciuc, odnosno Csíkzereda) koje je prestonica rumunskih Sekelja i sa prosečnom temperaturom od samo 5,9°C jedno od najhladnijih mesta u Rumuniji. Konačno smo u sitne sate stigli u hladni, magloviti Georgeni. Ovaj industrijski gradić između planina Gurgiu (Gurghiu) i istočnih Karpata je ledeni pol Rumunije, sa dugim zimama i mađarskim imenom koje je sigurno smišljeno tokom jedne od tih dugih zima: Gyergyószentmiklós.
	Predeli iza Georgenija

Bilo je pola tri ujutro, i mogli smo samo da na stanici sačekamo da svane. To i nije ispalo tako loše: radijatori u maloj, skoro praznoj čekaonici su radili, bio je tu automat sa oko 15 (!) vrsta kafe, na prozorima su bile čipkaste zavese, a na klupama je bilo dovoljno mesta za opružiti se. Skoro pa kao kod kuće, izuzimajući izbor kafe. Samo što smo oprali zube, obukli pidžame i spremili se da ugasimo svetlo u našoj sobi, prišao nam je omaleni čikica koji je sa jedne strane imao svoju isto tako sitnu ženu, a sa druge vukao ogromnu crnu, pohabanu akt-torbu. Sa tom torbom, sa svojim radničkim kačketom, i sa isto tako radničkim osmehom, izgledao kao da je pobegao sa nekog od onih sovjetskih plakata koji slave komunizam. Kad je čuo odakle idemo i kuda smo krenuli, iz torbe je izvadio gomilu požutelih papira. (Crna neman je rekla "klik-klak" i poslušno se otvorila, što je njenog vlasnika i dresera odmah veoma uzdiglo u našim očima.) Pažljivo je poređao papire po stolu (da, i to smo imali u našoj deluxe čekaonici), rasporedio ih na odgovarajući način, i pred nama se pojavila velika karta Rumunije, skoro pa jedan od onih zidnih modela. Sigurno je bila kupljena još u njegovoj mladosti, i na njoj je velikim strogim slovima pisalo: "Socijalistička Republika Rumunija". Onda je lagano prelazio prstom po mestima koja smo prošli i po onima koja ćemo tek proći, spajajući ih zamišljenom linijom i očigledno na taj način putujući sa nama. Tako smo dobili saputnika koji je sa beskrajnim uživanjem hodio sa nama po svojoj zemlji, mičući usnama dok je tiho i sa smeškom okrenutim sebi mrmljao imena sa karte. Na kraju je sve i zapisao, da osigura da mu ništa neće promaći u zaborav kad se rastanemo. I nisam mogao da zamislim da je ikada imao neki drugi poziv osim toga da sreće ljude, da ih pita odakle su došli i kuda idu, i da onda srećno i zadovoljno putuje njihova putovanja, na svojoj čarobnoj karti koja ga je poput letećeg tepiha nosila svuda.

Ali iza jezera nas je čekalo nešto što nas je ponovo lansiralo pravo u orbitu peckavog oduševljenja. Kad se prođe moderna ali vrlo lepa kapela Svetog Krištofa ulazi se u klisuru reke Bikaz i potom se sledećih desetak kilometara spušta niz duboku, ludu pukotinu u zemljinoj kori. Serpentina za serpentinom utiskivala nas je sve dublje u neverovatni lavirint litica visokih stotinama metara, između kojih plešu svetlo i senke a brzaci ližu nemirne zidove. U toj kamenoj katedrali koju je priroda valjda stvorila posle neke duge pijane žurke, teško je fotografisati - toliko je sve veliko da tek poneki komad s mukom može da se ugura u objektiv.

Na izlazu iz klisure. Desno: fasade kuća u ovom kraju ukrašene su dijagonalno postavljenim drvenim lettvicama.

Divni predeli su potrajali i posle izlaska iz klisure. Livade su sijale raskošnim zelenilom da što više istaknu razliku u odnosu na surovost stena pre njih a dugačko selo pod liticama, Bikaz Čeile (Bicaz Cheile), ponosno je isturalo svoje letvicama ukrašene drvene kuće i svoje oluke, kapije i bunare zakićene rascvetalim limenim čipkama.

Noć smo proveli na livadi ispod same brane jezera Bikaz a ujutru smo se popeli gore i počeli ubavo putovanje obalom te velike vode. Pejzaži su ponekad podsećali na morske a sunčano vreme je takav utisak samo pojačavalo. Sreli smo tog prepodneva i grupu od dvadesetak biciklista iz Engelske i Škotske, i sa njima vozili do kasno popodne. Taj veseli i prijateljski raspoloženi svet bio je na organizovanoj turneji i na biciklima su imali samo najosnovnije stvari a sve ostalo je prevozio prateći autobus. Pravi balet. Pozvali su nas na ručak, i taj ručak nas je sačekao pored puta: na jednoj livadi su već bili poređani stolnjaci i na njima plastični tanjiri i pribor za jelo, te posude pune hrane i voća (behu tu, uh, uh, i lubenice). Osećali smo se kao neki davni Srbi koji su u toj tamo davnini mogli, zašto da ne, stići do dvora kralja Artura. Pazili smo da jedemo fino, lagano i vaspitano, trudeći se da nešto ne prospemo i ne uprljamo. Jer ipak je naše žvakanje u tom trenutku, među vitezovima i vitezovkama okrugle livade, predstavljalo čitavu kulturu našeg naroda i sve one istorijske zlatne kašike i viljuške kojima smo mi... (znate već), pa nismo hteli da tu nešto ne daj bože ispadne loše. Zato sam sve ono što sam planirao da uz alavo groktanje, mljackanje i podrigivanje pojedem kasnije, potrpao u džepove.

Jezero Bikaz

Par komada Škota i Engleza

		Na kraju jezera stigli smo do mosta preko Bistrice, reke koja ga puni vodom. Most je, iako u moderno doba građen, neodoljivo podsećao na nama tako dobro poznati višegradski. Na toj "na Bistrici ćupriji" rastali smo sa našim prijateljima; oni su otišli na jednu stranu, mi na drugu. Šta da se radi, mostovi i tome služe: koliko spajaju, isto toliko i dele ljude, a sve tvrdnje koje to poriču su... marketing. Čitavog sledećeg dana smo pratili Bistricu uzvodno. Kad se jedna reka prati nizvodno upoznaje joj se ćud, a kad se prati ka izvoru otkriva se njena tajna. Kilometar-kamenovi su se smenjivali pored puta dok smo napredovali u otkrivanju ove tajne.
Levo: još par komada Škota i Engleza. Desno: razvijena saobraćajna kultura - svi učesnici poštuju propise. Na nekom pošteno sprovedenom testu, ovo tele bi bilo favorit u odnosu na dobar deo beogradskih vozača.

U vezi sa kilometar-kamenovima treba pomenuti jednu lepu karakteristiku rumunskih puteva: svaki asfaltni put, pa čak i priličan broj makadamskih, obeležen je na taj način. Na svakom kamenu, obojenom u belo, uredno je ispisana kilometraža od poslednjeg mesta kroz koje smo prošli, i kilometraža do sledećeg mesta koje nas čeka na putu. I tako na svakom kilometru. Zaista fina stvar, zahvaljujući kojoj skoro da i nisu potrebne auto-karte. I inače su rumunski putevi odlično obeleženi: svaka malo oštrija krivina obeležena je tablom sa "širitima" koji upozoravaju na skretanje kolovoza; na mostovima su table na kojima je ispisano ime rečice (pa čak i potoka) preko koga se prelazi, itd.

Tornjevi prelepe crkve u ruskom stilu na groblju u seocu Dreptu

U seocu Holda se desno odvajao put za Bukovinu, poslednja šansa da stignemo u tu magičnu oblast na severoistoku Rumunije poznatu po izuzetnim drvenim crkvama sa visokim tornjevima i fantastičnim freskama. No uz uzdah smo nastavili pravo: vremena za Bukovinu više nije bilo. Nije tog dana više bilo vremena ni za vožnju. Malo pre sela Krućea (Crucea) pronašli smo livadicu u šumi, zaklonjenu od puta. Do nje smo stigli preko uzanog brvna propetog iznad potoka koji je jurio u Bistricu, nabujao i zapenušan od kiše koja je negde gore u planinama padala prethodnih dana a na nas se sručila dok smo podizali šator. Naše malo, mekano ostrvo bilo je okruženo razigranom debelom žilom vode, i to je bilo možda najlepše mesto na kome smo kampovali. No te vlažne večeri imalo je za nas i pomalo sumornu notu, kakvoj putnici ponekad podlegnu kad se nađu na nepoznatom mestu, usred huka šumskih voda i kapanja sa grana. Ujutru je ipak za nas tu bilo samo lepote i ničeg drugog, jutro nas je izlečilo od melanholije i blage strepnje prethodne večeri. Ako u sumrak umemo da poverujemo u zaustavljanja i u neke nejasne prepreke koje bi nas mogle čekati u budućnosti, u svitanja verujemo u stizanja...

Sumnjivo lice: sprema li se ovde kampovanje na divljaka? Ma ne.	U stilu čarobnjaka iz Oza: pravoslavno-nerđajući lim.

Dok smo se približavali varošici lepog imena, Vatra Dornei, prošli smo i selo Chiril (Kiril) koje je ime dobilo po tvorcu ćirilice. Zanimljivo je da su Rumuni do sredine 19. veka pisali tim pismom, a onda prešli na latinicu. (Za razliku od nas, koji i dan-danas podjednako ne znamo ni ćirilicu ni latinicu.) Ćirilica je dakle odavde otišla ali je ime sela ostalo. Doduše - ispisano latinicom.

	Divna nova crkva u mestu Vatra Dornei

Iza Vatre Dornei zašli smo u Maramureš, oblast takođe poznatu po lepim crkvama ali i po zabačenosti nekih delova. Put nas je vodio upravo prema mestu koje je u ovoj zemlji poznato po tome: prevoj Prislop nalazi se nadomak ukrajinske granice, u srcu onih beskrajnih četinarskih šuma koje sam već pomenuo. Visok je 1416m pa nas je čekao novi dugi uspon.

Kamila je važna životinja na rumunskom selu. Koristi se u svakodnevnim poljskim radovima a takođe je i tradicionalni izvor jaja i meda.

Ne pre toga su nas zasenile prelepe stare kuće u mestašcu Ćokanešti (Ciocaneşti). Kotrljali smo se kroz tu izložbu seoske arhitekture bez daha pred fasadama ali i pred voljom meštana da svoje domove doteruju, umivaju i šminkaju - za svoje zadovoljstvo, ali i na zadovoljstvo malog broja namernika koji ovde prođu.

Ćokanešti - mustre i matrice

Prenoćili smo u seocu Karlibaba (Carlibaba). Čovek koga smo upoznali u kafani već mračnoj od nadolazećeg sumraka, odveo nas je do kuće u kojoj su nam iznajmili sobu po ceni od šest evra. Bio je to ustvari pravi mali stan: predsoblje i soba, stare vitrine od punog drveta u kojima je bilo požutelih knjiga, šareni tepisi i teške zavese, debelo tapacirani krevet iznad koga je na tkanini okačenoj na zid plesala trbušna plasačica, pred muzičarima i sultanom koji zamišljeno puši nargile okružen svojim ženama. No sve je to bilo bledo u poređenju sa poljskim klozetom koji smo otkrili u dvorištu: na njegovoj dasci sedelo se visoko i udobno kao na prestolu, na podu je bio tepih, zidovi i vrata behu ukrašeni slikama iz modnih časopisa i magazina sa kojih su se smešile lepe devojke koje reklamiraju pića ili čari skijanja. Bilo je tu i korisnih tekstova poput kalendara osemenjivanja i reprodukcije krava, bilo je vezova i goblena, a centralno mesto na vratima bilo je rezervisano za sliku premijera Jona Ilijeskua, fotografiju crkve u Vatri Dornei, i ogledalce u kitnjastom crvenom plastičnom ramu. Zaista mi je bilo teško da napustim to mesto, čak i kad je već odavno bilo nestalo svako fiziološko opravdanje da se u njemu nalazim. Preostalo mi je samo da se nadam da ću jednom i u Srbiji naići na klozet u kome ću prilikom obavljanja uobičajenih formalnosti moći da gledam Miloševićevu sliku na vratima.

Poezija : soba iz 1001 noći i najzanosniji poljski klozet u koji je ikad ušlo moje... moja noga.

Oko 7km pre prevoja Prislop zastali smo ispred prodavnice u seocu koje je imalo nekoliko kuća, ali i veliku koloniju od kartonskih kutija, polivinilskih prekrivača i raznih drugih konstrukcija ispod kojih su virile glave dece i žena. Bila je sezona branja pečurki a ovi krajevi su za to, kako su nam objasnili, najbolji u Rumuniji pa berači, uglavnom Romi, dolaze iz čitave zemlje. Neko me je pitao odakle smo pa se izgubio nekuda odnoseći odgovor, ali se ubrzo do nas dogegao visok mršav momak: "Si Srbin?" Ukoliko je ono "si" bilo pozajmljeno iz španskog ovo je još mogao da bude neki lokalni esperanto, ali nedoumica je brzo nestala: naš novi poznanik Florijan zaista je govorio sasvim dobar srpski. Ispričao nam je da je u Srbiji četiri godine bio gastarbajter i da je oduševljen gostoprimstvom na koje je kod nas nailazio. Nije mi bilo baš jasno u kakvoj se to ovdašnjoj sredini kretao ovaj Rom sa lepim uspomenama, ali znam da sam odahnuo: nikako mi se ne bi dopalo da se na ovakvom mestu nađem sa čovekom koji je sa nama imao loša iskustva.

Florijan je insistirao da budemo gosti njegove porodice i prijatelja bar na kafi. Prihvatili smo poziv i sišli sa puta u karton-siti. Bila je to najgora kafa koju sam u životu popio ali je zato druženje bilo sjajno. Na rastanku su nam bidone napunili borovnicama, i potom mahali za nama stojeći na putu.

Naše društvo iz Mašrum vilidža. Florijan je prvi s desna.	Ukrajinska granica je blizu i Ukrajinke svakog jutra dolaze u kupovinu mleka koje posle preprodaju kod kuće.

Na Prislopu nas je sačekala drvena kućica-prodavnica i veselo društvo koje je prodavačicu polivalo pivom. I ona i oni su se očigledno odlično zabavljali - lica na svim fotografijama sa tog mesta su zagušena smehom. Osim prodavnice nameštaj na prevoju činio je još lep vidik (komada jedan), spomenik (komada jedan), usamljeni pas na stepenicama spomenika (komada jedan) i dve službene zastave, jedna rumunska i druga, logično, sa bojama i amblemom "Ferarija". Za nas je najvažniji ipak bio spust kojim je bila opremljena druga strana prevoja. Njime smo brzo sleteli do turističkog kompleksa Borsa i do sela Višeu de Žos (Vişeu de Jos) u kome smo se ukrcali u noćni voz za Temišvar. Tu nam je od pomoći bila naša uvežbana, normandijska brzina desanta na vozove, jer se u sporednoj stanici kakva je Vişeu kompozicija zadrži samo koliko da putnici izađu i uđu.

Smešna pauza na smešnom prevoju...	... i spust sa Prislopa

Tako smo se konačno skinuli Karpatima sa grbače. Povratak ka Temišvaru smo prekinuli u univerzitetskom gradu Kluž-Napoka (Kluj-Napoca, Kolozsvar, Klausenburg) koji je više nego zaslužio kratki jednodnevni obilazak. Ovaj veliki mađarsko-rumunski kulturni centar ima vrlo zanimljivu istoriju i nudi finu atmosferu, divne stare zgrade, izvanredan botanički vrt i pregršt odličnih kafanica i pivnica u kojima se okuplja mlad svet da guli klupe i stolice kad ne guli fakultetske klupe i stolice. Klužu bi trebalo posvetiti mnogo više teksta ali to će ostati za neku narednu priliku, kad na njega potrošimo i mnogo više vremena.

Na kraju švrljanja po tom gradu cajger na mom biciklu je pokazivao kilometražu koju je bilo lako zapamtiti: hiljadu kilometara i pedeset metara :)

Gužva na putu. 'De gledaš, konju...	Jedna od najboljih rupa koje smo otkrili: cice na zidovima, karirani stolnjaci, i odgovarajuća klapa.
Neki jaki i veseli voćni sokovi kružili su kupeom noćnog voza za Kluž. Ojha!	Udžerice Kluža

Posetu Klužu platili smo nastavkom noćnog truckanja vozom, do temišvarskih perona. Tamo su nam sitni sati još jednom odredili da zoru sačekamo na stanici. Čekaonica je bila sumorna, zagušljiva, ispunjena hrkanjem i umornim stenjanjem. Podsećala je na neku ratnu poljsku bolnicu pa smo rešili da se snađemo na drugi način: diskretno smo se uselili u jedan kratki, slepi hodnik koji je imao staklena vrata. Vrata smo zaključali lokerima sa naših bicikala, naduvali smo podmetače, i slatko se ispružili koliko god su nam naši perjani guberi dozvoljavali.

Rano ujutro smo operaciju desanta morali da ponovimo još jednom da bismo već poznatim, milim em dragim plavim vozom stigli do Beograda. Na peronu smo namestili foto-aparat da ovekoveči naša umorna i nakatranisana lica ispred vagona i table "Bucuresti Nord – Beograd". Kad sam kasnije pogledao tu fotografiju, na njoj sam video nepoznate osobe. To me je obradovalo: putovanje nas je izmenilo, kao što i treba da bude slučaj sa svakim uspešnim putovanjem. Putnik koji se se kući vrati isti bolje da na put nije ni kretao, jer zatvorene oči i gluvo srce su teret od koga se kičma iskrivi a da se pri tome ništa ne zaradi; da je nekog putovanja bilo, zna se tada samo po praznom novčaniku.

Naši su novčanici takođe bili prazni, ali iz te tamne praznine mirisale su i namigivale nam šume Transilvanije, cigančica iz magazina mixt, kamenom potkovani sokaci Sigišoare, prašina sa puteva na kojima smo sretali ljubazne ljude, vode Vidrarua, slamnati krovovi i drveni kreveti, Florijanove borovnice, sunce i kiše, znoj i ushićenje, sloboda koju smo okusili na našim biciklima... "Malo li je za jedan običan novčanik?" – namiguju nam i danas ono dvoje neznanaca sa fotografije.