 |
 |
 |
Za ovu ulicu Brašovljani
tvrde
da je najuža u Evropi. Ko zna... |
Do tornja i vidikovca
se stiže
žičarom. |
Bile rekorderke ili ne, tek uzanih uličica
ima dovoljno da zadovolje svaku potrebu za romantikom. |
Posle konaka u Brašovu okrenuli smo na jug, po drugi put od početka
putovanja. Vozili smo kroz divnu dolinu rečice Prahove i sledeću
noć prespavali blizu nje, na mestu na kome smo u sumraku spazili
par rumunskih šatora – dobar znak da će tu biti mirno i sigurno
i za nas. Komšije su nam bili vikendaši koji su ovde među zvucima
iz kasetofona našli mir i odmor od civilizacije. Sa leve strane
su nam tako praštali domaći narodnjaci a sa desne domaći pop.
Bilo je tu još i porodičnih urlika u noći, pa huka kamiona sa
puta, a bogami i nešto malo, izvinjavam se na izrazu, žubora reke.
Mi smo sa svoje strane imali da priložimo samo prljav veš koji
smo svečano oprali u potoku, pritoci Prahove. Tako su utisci sa
naših majica i gaća krenuli ka Crnom moru pa se i danas pitam
gde bi mogli biti, i da li im nedostajemo.
 
Narednog dana smo stigli do varošice Bušten (Buşteni), drugog
rumunskog mesta za koje se moglo reći da u njemu planine rastu
iz bašti. I zaista, spektakularne litice i suncem obasjani, preko
dve hiljade metara visoki vrhovi masiva Bučeđ (Bucegi) ovde strče
iznad krovova kao veš razapet nad glavama prolaznika u dalmatinskim
kalama. Po veličini Bušten ne bi mogao da se nazove varošicom,
ali ko bi imao petlju da nazove selom mesto sa ovakvom scenografijom?
Bušten
Uspeli smo da se zajedno sa biciklima uguramo u prepunu gondolu
žičare koja nas je za dvadesetak minuta podigla na visinu od 2200m,
do planinarskog doma Babele. Komfor je tu bio standardni planinarski
(višekrevetne sobe, hladna voda u izobilju, sindikalni restorančić
sa onom lepom atmosferom koju čine lica zaneta visinom, gomila
obuće koja se suši, i naravno pivo) a i cene su bile takve: noćenje
smo platili 2,5 evra po osobi.
 
Čudesne stare vile i
dvorišta pritisnuta liticama
|
|
Početak uspona žičarom
Ostali smo bez daha. Ne samo zbog okoline, nego i zbog
toga što u kabini
posle našeg ukrcavanja nije ostalo mnogo mesta za takav
luksuz.
|
 
Ispred planinarskog doma
Babele.
Lepi vidici i čudne stene - onu na levoj
slici zovu Sfinga.
Pre večeri smo stigli da kamenitom stazom odemo do oko četrdeset
minuta udaljenog zdanja Krućea Eroilor (Crucea Eroilor- Krst heroja).
To je ogromni spomenik rumunskim junacima iz vremena borbe za
veliku Rumuniju i iz svetskih ratova. Nalazi se na ivici neverovatne
litice u čijem dnu se vidi sitna prašina sačinjena od kuća Buštena,
čitavih kilometar i četiri stotine metara ispod. To da je litica
neverovatna i da je pogled sa nje kao iz aviona, morali smo da
verujemo drugima na reč: kad smo stigli tamo, iza ivice smo videli
samo more guste magle koje je mamilo da prošetamo po njemu.
 |
 |
Crucea Eroilor - stražar na ivici ponora.
|
Na Bučeđu se mogu potrošiti dani u planinarenju, a mi smo imali
u planu samo da se sledećeg jutra popnemo na najviši vrh, Omu
(2505m). Planinarenje do tamo je prilično lagano, sve se odvija
na prostranom golom platou, ali je problem bio u tome što tog
sledećeg jutra – nije bilo. Umesto njega nas je sačekala neprozirna
belina u kojoj nije postojalo ništa osim doma i nas u njemu, a
i to pod uslovom da se držimo blizu jedno drugome. Vremena za
čekanje boljeg vremena nismo imali pa smo odučili da krenemo u
spust sa planine, trudeći se da pogodimo puteljak za Sinaju. To
je u početku bilo vrlo teško i nije nam naročito polazilo za rukom
da se udaljimo od doma. (Dok sam tapkao kroz nevidelo često mi
je padao na pamet onaj dedica iz Felinijevog "Amarkorda"
koji se izgubi u magli ispred svog dvorišta.)
No magla se onda podigla za trenutak, toliko da smo mogli da
vidimo putić i konačno krenemo njime. Vazduh se polako čistio
i postjao bistriji pa smo mogli bolje da osmotrimo goli teren
po kome smo se kretali: kad nije bio sasvim krševit, ličio je
na mongolsku stepu. Što u prevodu znači da je bio velika inspiracija.
Posle jedne seanse nošenja bicikala uz kameni kuloar izbili smo,
još uvek na visini od oko 2000m, nad završni deo spusta i tada
na našu radost konačno bili nagrađeni divnim pogledom iz oblaka
na varošicu Sinaju.
 |
 |
Jutarnje mleko, na polasku iz
doma Babele
|
Posle se razvedrilo...
|
 |
 |
... ali je postalo
drndavo |
... drndavo... |
|
...
veoma drndavo |
Spust do dole nije bio jednostavan jer je puteljak ponegde bio
vrlo strm ili nestajao, odnet odronima i i prolećnim kišama. Bili
smo zadovoljni što nam je prevoz žičarom prethodnog dana obrnuo
planove i uštedeo (planirani) uspon ovuda: bila bi to žestoka
avantura.
Mongolski pejzaži
 
Motke na levoj slici služe
za orijentaciju kad ove predele prekrije sneg.
Oblaci na desnoj slici
služe za orijentaciju kad duša uzleti
visoko.
Prvi pogled na Sinaju
Zamišljenost
Na ulazu u Sinaju koja se stisla uz vertikale u korenu Bučeđa
te su zato najviši delovi mesta preko sto metara iznad centra,
nalazi se "Taverna Sarbuluj" (Srpska taverna). Vlasnik
je naš zemljak a restoran je jedan od najpoznatijih u Rumuniji.
Cene su visoke za tamošnje prilike ali glavni kuvar je kažu basnoslovno
plaćen a štimung prave orkestri iz Srbije. Praši se (opšte)narodna
klasika i Bregovićeve numere uz koje Rumuni obrađuju vene oštrim
predmetima. Nas je ipak najviše opčinio WC u kome postoji automatsko
navlačenje higijenskog papira na daske na šoljama. Zato što u
najvećem broju srpskih restoranskih WC-a na klozetskim šoljama
automatski može da se navuče samo neka bolest.
Priča o Sinaji (Sinaia) počinje 1695, godine, kada se rumunski
plemić Mihai Kantakuzino vratio sa hodočašća po bibijskoj gori
Sinajskoj i na ovom mestu osnovao manastir. Ali od 1870. godine
kada ju je kralj Karol I izabrao za svoju letnju rezidenciju,
Sinaja je postala poznata kao "Biser Karpata" i, ironičnim
obrtom sudbine, kao centar mondenskog života kraljevine. Manastir
je opstao do danas a mondenski život se tek poslednjih godina
ponovo vaspostavlja: varošica je danas jedan od glavnih ski-centara
Rumunije a mnogobrojne zanosne ali oronule stare vile čekaju,
poput razmaženih dama iz visokog društva, neke nove parajlije
koje će umeti da potroše pare na njih.
Spavali smo skoro u centru, u sobi kod jedne stare gospođe, i
osećali se kao da smo u gostima kod bake. Kauči prekriveni debelom
jambolijom, šareni meki tepisi pod stolovima i stolicama od teškog,
od vremena potamnelog orahovog drveta, vitrine sa porcelanskim
posuđem, staklenim vinskim čašama i požutelim fotografijama. Bio
je tu i jedan TV a sve skupa, sa neponovljivom atmosferom građanske
Rumunije koja je u ovakvim skloništima prkosno preživela Čaušeskua
ali postala pomalo ustajala od dugog trajanja iza zatvorenih prozora
i navučenih zavesa, koštalo je osam eura za nas oboje.
Dvorac Peleš
Stare vile Sinaje su zaista uživanje za oči i može se provesti
dan samo obilazeći ulice i diveći im se, ali glavna atrakcija
se nalazi malo iznad varoši, visoko na padinama Bučeđa. Mi smo
je prvi put i ugledali prilikom silaska sa Bučeđa: sa dve hiljade
metara visine ukazala nem se samo na trenutak, ponosno probivši
okolno zelenilo svojim krovovima i tornjevima. Ti krovovi i ti
tornjevi pripadaju dvorcu Peleš (Peleş), koji je ne samo najlepši
u Rumuniji nego svakako i jedan od najlepših u Evropi.
 
Ovo složeno i maštovito zdanje koje izgleda kao da je izašlo
direktno iz neke bajke, diže se iznad ogromnog parka i okolnih
zelenih livada, beli se kao pena ispod moćnih vrhova koji kao
da su samo zbog njega stvoreni, da mu istaknu i začine lepotu.
Sagradio ga je već pomenuti kralj Karol I, rumunski monarh sa
najdužim stažom na prestolu. Peleš je živi dokaz da je Rumunija
u istoriji Starog kontinenta imala svojih (bukvalno) pet minuta
i tokom tog kratkog vremena bila krupna ekonomska pa i politička
sila: ovo je bio prvi evropski dvorac sa centralnim grejanjem
i strujom. (Mala elektrana izgrađena u tu svrhu, i sama u stilu
dvorca, može se i danas videti u skrivenom kutu prostranog parka.)
Preko četiri stotine zanatlija i radnika gradilo ga je 39 godina
– od 1875. do 1914. godine. Kako to već ume da bude kod ovakvih
poduhvata, samo nekoliko meseci pošto je dvorac završen kralj
je uredno umro, ne uspevši da uživa u čarima remek-dela koje je
naručio.
Zato je to uradio jedan drugi kralj: Čaušesku je dvorac i njegovih
sto šezdeset soba uređenih u stilu različitih evropsklih zemalja
koristio da ugosti i zadivi vodeće kolege iz komunističkog sveta
ali bogami i lidere zapadnih zemalja, pa su se ovde sa njim družili
i provodili Tito, Nikson i Ford, Gadafi i Arafat, Kastro i Brežnjev...
 
Ciklonautski recept za
posetu Pelešu:
provesti par dana na Bučeđu a onda se spustiti pravo ovamo, dok
si još prljav, znojav i unezveren
od visina, vidika, divljine i staze kojom si vozio. Tako je šok
veći a osećaj bliži onome koji je morao
imati rumunski seljak s kraja 19. veka kad bi ga pozvali u dvorac,
da čikama i tetama donese sveže mleko.
Danas je Peleš muzej i otvoren je za posetioce koji se na ulazu
izuvaju i navlače posebne papuče kako obućom ne bi oštetili parket
i tepihe, a onda se upuštaju u skitanje po lavirintu hodnika,
biblioteka, galerija, trepezarija, sala, holova i soba. Pola dana
se bez problema može potrošiti i samo na obilazak dvorca spolja,
jer je složeni spoj lukova i vertikala, tamnog drveta i belih
zidova prekrivenih ukrasima, naprosto magičan. |
