Fagarašanci

Jezero Bâlea i planinarski dom Bâlea Lac

Sledećeg jutra smo se probudili kao Fagarašanci - pripadnici čudnog plemena bez korena i istorije, nomadskog naroda koji postoji samo dok se nalazi na grebenu dugog masiva. Naše komšije i sunarodnici već su se grozničavo spremali za ritual lutanja po okolnim vrhovima, bližim i daljim, a uskoro smo i mi radili to isto. Jer mesto na kome smo se nalazili je jedan od epicentara planinarenja po Fagarašu. Odavde se kreće na uspone ka vrhovima Moldoveanu ili Negoju, ovde se prolazi tokom hodošašća dugim stazama duž izlomljene, krševite, ponegde kao žilet oštre krune masiva.

Moldoveanu je sa svojih 2543m najviši vrh Fagaraša i čitave Rumunije ali za Negoju, koji je samo nekoliko metara niži, kažu da je atraktivniji a do njega se i brže stiže (par sati, umesto šest koliko je potrebno do Moldoveanua). No simbolika je simbolika, i za ovu prvu posetu smo odabrali Moldoveanu. Ne baš maestralan izbor, s obzirom na dvanaest sati potrebnih da se ode i vrati sa tog vrha, na nedostatak vremena koji smo već počeli da osećamo, i na planiranih 120km vožnje sledećeg dana.

No, krenuli smo. Najpre pored divnog malog jezera Bâlea (izgovara se "B'lea") na čijem je jednom kraju u vodu kapnulo drveno ostrvce - planinarski dom, bolje reći hotelčić u aplskom stilu. Na njegovoj su terasi snene glave upijale sunce usred mirnog zujanja jezerskog ogledala, pomešanog sa zvucima "Kridensa", valcera i rumunskih narodnjaka. Stazom se odatle vrlo strmo penje sledećih četrdesetak minuta, dok se ne izbije na prevoj visoko iznad jezera. Izvanredan vidik se podrazumeva.

Isčezava na kraju iza jedne stene i izgleda da se tamo negde konačno smiruje. Krećem dole za njom. Stvari ostavljam odmah ispod staze i polako silazim niz strminu. Posle nekog vremena stižem do jedne stene i iza nje nalazim odbeglo blago. Džep u kome treba da se nalazi dragocenost? Hej, uredno je zatvoren čičak trakom... nakon što se negde usput otvorio i ispljunuo tanki plastični holder sa memorijom.

Krećem lagano uzbrdo u cik-cak putanji nade, zavirujući među kamenje i busenje trave. Gore na stazi se zaustavljaju i pitaju da li sam to pao ovamo dole, ili sam krenuo po nekoga ko je pao. Eto najzad i mene na stazi, podižem stvari i zabacujem ih na leđa spremajući se za nastavak hoda ka Moldoveanuu, razočaran onim što ostavljam iza sebe u nekoj neprimećenoj rupi. Ostavljam? Bože sačuvaj! Ne pre nego što još jednom pokušam...

Zanosno, jašta. Ali baš na ovom grebenu desno ustanovio sam da bolujem od Alchajmerove bolesti. Ključni simptom: gubitak memorije.

Ponovo dole, cik-cak, ponovo gore, cik-cak. Bez rezultata. Šta da se radi, mislim tužno dok se spremam za nastavak puta ka Moldoveanuu. Nastavak? Bože sačuvaj! Sve te lepe fotografije... Ne pre nego što još jednom pokušam! Ponovo dole, u cik-cak putanji, ponovo gore, u cik-cak putanji. Sad već postajem familijaran sa okolinom, prepoznajem pojedino kamenje i šare na njemu. Bez rezultata. Zato sekvencu "šta-da-se-radi-nastavljam-ma bože-sačuvaj-sve-te-divne-fotografije-ne-pre-nego-što-još-jednom-
pokušam-cik-cak-cik-cak..." ponavljam još par puta. Tako sam najzad uspeo da uzalud potrošim čitavo prepodne. A to je značilo zbogom memoriji - ali i zbogom Moldoveanuu za ovaj put.

Tog popodneva, dok smo pakovali šator na našoj terasici iznad jezera B'lea, trudio sam se da izbacim poslednje kilobajte memorije iz svoje memorije. Ostavio sam ih na prevoju, u prošlosti, i moj prtljag je postao lakši. Bilo je još razloga za bolje raspoloženje: čekala nas je nagrada za dugi uspon na Fagaraš, skoro trideset kilometara fennomennommmennnalllnog spusta po ludo izvijuganom putu. Taj nam se deo otkrio sa brdašca iznad hotela: tamo gde smo mislili da se serpentine završavaju, pažljivi pogled nalazio je nastavak u vidu ožiljaka na šumovitim, strmim stranama brda u dubini. A tamo gde smo mislili da se ožiljci završavaju, otkrivali smo (sad već u prvim izmaglicama prostrane ravnice koja se pruža ka Sibiu i Mediašu) još tanju liniju koja klizi naniže. Izgledalo je da nizbrdici nema kraja.

Serpentine na sevenoj strani Fagaraša

I zakotrljali smo se. Asfalt na severnoj strani je odozgo izgledao savršen, no iako bez rupa bio je grublji nego na onaj južnoj strani. To ipak nije umanjilo zadovoljstvo senzacionalnog tečenja niz serpentine koje su se u mahnitoj zbrci pružale svuda oko nas, iznad, ispod, ispred, iza... Automobili su se po njima kretali naizgled u svim smerovima i pravcima, i naizgled bez svrhe i stvarnog napredovanja, poput igračaka na dečijim maketama trkačkih staza. Zato nam se često činilo da je jedini sigurni vodič bila samo nizbrdica: trebalo je da neprestano padamo dole, dole, dole, u mirisni dah prvih šuma, i još dole, u prvu sparinu nizije.

Serpentine, nastavak
Pametno je na ovaj spust poneti suvu 'ranu za tri dana, da se nađe.

Kilometrima kasnije pogledali smo unazad i uvis, opraštajući se sa Velikim Toboganom. I shvatili da smo transfagaraški autoput prošli u pravom smeru. Jer odozdo nismo mogli tako dobro da vidimo čipku serpentina kao odozgo sa prevoja, i sve je delovalo pomalo kao ogromni (doduše zelen) površinski kop nekog rudnika. Gledan odozdo, spust je stoga izgubio nešto od hipnotišuće, neverovatne privlačnosti koju je imao kad smo ga načinjali na visini od 2050 metara. Dakle, čarobna formula je: uspon sa južne strane, koja je zbog boljeg asfalta i nešto manjeg nagiba lakša za penjanje a pruža i veću inspiraciju tokom dahtanja i znojenja (alpski pejzaži i vrhovi koji divno rastu iz njih), te spust severnom stranom tako da se lepo osmotri najveća pletenica serpentina koja postoji na čitavom fagaraškom putu.

Silazak je bio tako dug da do mraka nismo stigli čitavog da ga iz'edemo. Izgrickali smo najstrmiji deo, sažvakali i onaj manje strmi posle njega, a kad smo bili pri desertu u vidu blage nizbrdice, lagana ruka večeri nam se spustila na ramena. Skrenuli smo sa puta u fino seoce zbijeno u šumi (prvo koje smo prošli u poslednja dva dana) i tamo ubrzo pronašli jednu lepu sobu za nas.

Liči ali nije Nije gejzir, nego voda koja pada sa ivice polutunela.	Liči ali jeste Lagano okončavanje orgije spusta sa Fagaraša.

Domaćin je perfektno govorio engleski; ispostavilo se da se radi o Rumunu na privremenom doživotnom radu u Americi, koji eto godišnji odmor provodi u miru zavičaja. Taj nekadašnji strasni planinar i pripadnik Gorske službe spasavanja dao nam je dosta korisnih obaveštenja za dalji put, od kojih nam je jedno posebno zagolicalo Eustahijeve trube: upozorio nas je da deo naše sutrašnje maršrute - put od skijaškog centra Pojana Brašov do Brašova – vrvi od medveda.

Kao pravi Srbin, te noći sam se u snu trudio da upoznam nekog medu i obezbedim solidnu vezu i protekciju za sutra. No u blizini je neko neprestano hrkao i rasterivao medvede, pa sam morao da jurim za njima. Tek pred zoru sam shvatio da to hrčem ja, ali sam već bio toliko umoran od trčanja da sam morao malo da odspavam. Medvedi su bili iznervirani, i otišli su u nečiji mirniji san. Ujutru je Jasna pričala da je u snu srela ljubaznog, mada vrlo krupnog i vrlo kosmatog tipa koji ju je pozvao da poseti Pojanu Brašov, a ja sam pod jastukom našao preteću poruku: "Ne prilazi Pojani Brašov, hrkaču odvratni!".

Vampire time i iračko oružje za masovno uništenje.
I još: centralno grejanje i Čaušesku.

Pogled na Fagaraški venac odozdo

Mirnim putem kroz selo Karcišoara (Karţişoara) krenuli smo na istok. Kraj kroz koji smo prolazili zapamtili smo po izuzetno ljubaznim ljudima. Rumuni su fin svet ali pomalo bojažljiv kad je reč o kontaktu sa nepoznatima, posebno strancima. To ponekad može izgledati kao hladnoća, ali iza privida se brzo otkrije topla duša - pitanje je samo imate li dovoljno vremena i dovoljno dobre volje da je osetite. Ali ovde su nam ljudi prilazili na raskrsnicama, dok smo širili kartu i oči trudeći se da pronađemo pravi smer. (A truckali smo se kroz zabavni splet puteljaka na kojima su trake asfalta izgledale kao ovlašno i slučajno prilepljene poštanske marke, a bele trake makadama su u vazduh slale onu vrstu prašine od koje se zaboravlja prošlost i budućnost postaje jedina uspomena.) Prilazile su nam dedice i bakice, mamice i snaše, gurači kolica i kočijaši, jahači zarđalih praskavih mopeda, lagani hodači i snažni začizmani paori, smešili se, pozdravljali i želeli nam dobar dan. Posebno nam je u... u ušima ostao niski dežmekasti čovek iz sela Viktorija (u kome planine rastu iz bašti), neobično jakog glasa.

Dok nam je na papiru žvrljao improvizovanu mapu, u zaglušujućoj buci koju je bez ikakvog napora proizvodilo njegovo simfonijsko grlo, rušilo se odmaklo prepodne. Sunčane krhotine su nam padale po glavama i po papiru na kome je pasla olovka, a on je neumorno crtao i izgovarao gromove, crtao i izgovarao gromove. Glas tog lokalnog Pavarotija pratio nas je čitavog dana i odzvanjao na svim raskrsnicama kojima smo prolazili, tako da smo se na njiima lako snalazili i bez mape koju nam je dao.

Vozeći malo po asaltu, malo po makadamu i malo po šumskim zemljanim puteljcima, stigli smo (nekako sa strane i otpozadi) do pravoslavnog manastira S'mbata (Sâmbata, a zovu ga još i Brânkoveanu) koji je jedan od najbogatijih u Rumuniji. I lep je, lep – toliko lep da je Čaušesku svojevremeno u krugu njegovih zidova sagradio luksuznu vilu za sebe i Elenu. Odlična ideja, zar ne? Manastir je 1696. godine osnovao Vlaški princ Konstantin Brankoveanu. Habsburgovaci su ga kasnije smatrali za poslednji bastion pravoslavlja u Fagaraškom regionu i bio je uništen, a obnovljen je u periodu između 1926. i 1946. godine. Danas je veoma poznat po svojoj radionici ikona na staklu.

Manastir Sâmbata

Nastavak puta ka Brašovu vodio nas je duž severne strane Fagaraškog venca. Bila je to prilika za dostojan oproštaj sa vrhovima među kojima smo bili prethodnih dana: naslagani jedan za drugim, nizali su se na nebu oštri noževi grebenova zubatih ivica. Sa koje god tačke da smo posmatrali, mogli smo uvek da ih vidimo između petnaest i dvadeset. Ta fantastična lepeza se uvek širila i levo i desno od nas, i uvek se činilo da smo u njenom centru.

	Levo: R'šnov i njegova tvrđava Ispod: koleze. U varoši smo sreli ovu družinu cikloturera iz Nemačke i Švedske.
Na tvrđavi u R'šnovu

U starom gradu R'šnovu (Râşnov) ne sme se propustiti poseta velikoj srednjevekovnoj tvrđavi koja se kočoperi na brdu iznad mesta. Izgradili su je lokalni stanovnici u 13. veku, kao zaštitu od napada Tartara i kasnije Turaka. Ipak, napadima plemena poznatog pod imenom Turisti nije uspela da odoli, tako da se u njoj uvek nalazi manja ili veća posada okupatora koja bdi nad osvojenim zidinama. No R'šnov je ipak vrlo mirno mesto a tvrđava neuporedivo manje posećena od nedalekog zamka Bran, koji poput gromobrana privlači na sebe horde naoružane naočarima za sunce, kamerama i foto-aparatima. Zato r'šnovska kamena atrakcija zaslužuje posetu, a odlični kamp na kratkom usponu iz varoši ka njoj je svakako dodatni motiv da se dođe ovamo.

Na dugom putu ponekad naiđe kriza bezvoljnosti. Kad se to desi, treba mirno sačekati da napad prođe.

Posle noći provedene u kampu došao je na red i odlazak do famoznog Brana. Kad kod kuće nekome kažete da ste bili u Rumuniji prvo pitanje, nepodnošljivo isto, iritirajuće kratko i katastrofalno neizbežno je: "Jesi li sreo Drakulu?" E pa, ko želi da se sa autoritetom izviče na one koji pitaju tako nešto, treba da poseti epicentar histerične opsednutosti vampirima. A taj se nalazi u seocu koje se inače ni po čemu ne bi razlikovalo od stotina drugih rumunskih sela, da pitanje ishrane krvlju i krvnim produktima (sokovi, sladoledi, torte...) nije arhetipski usađeno u umove miliona ljudi, što je stvar krajnje zanimljiva sama po sebi. Činjenica da zamak Bran ima veze sa Drakulom i njegovim životom koliko i Kumrovec sa rođenjem i detinjstvom druga Tita (dakle nikakve) ne smeta hrabrim fanovima ekstremnih turističkih sportova da u kolonama autobusa hodočaste do njega, i da sa strasno-užasnutim izrazima na licima teturaju lavirintom hodnika.

Ovaj zamak-tvrđavicu su 1382. godine podigli stanovnici Brašova na vrhu šezdesetak metara visokog brda, da bi od Turaka branili planinski prevoj koji se pruža na tom mestu. (Moja pretpostavka je da u to doba nisu shvatali ekonomsku korist od turizma, te da im je bila dosadila najezda turista koji su iz Turske u ogromnom broju dolazili da sa strasno-užasnutim licima obilaze brdo, na glasu kao vampirsko.) Od 1920. godine tu je živela rumunska kraljica Marija, a zamak je bio letnja kraljevska rezidencija sve dok kralj Mihail 1947. godine nije bio prisiljen da abdicira. Grof Drakula odnosno Vlad Cepeš (Ţepeš) je u njemu boravio samo nekoliko dana 1462. godine, tokom povlačenja pred Turcima a posle pada ranije pomenute tvrđave Pojenari (Poienari) koja je do tada bila njegov pravi dom.

Svi drugi elementi legende su plod propisne zbrke a i odgovarajućeg "marketinga". Vladov otac je bio komandir jedne od četa teške konjice kralja Sigismunda Luksemburškog, poznatih pod imenom "dragoni" to jest "zmajevi". Nemačka reč "drachen" zvuči slično rumunskoj reči za đavola ("drakul") pa je otac kod kuće dobilo nadimak "Drakula", koji je potom nasledio sin. Nadimak Cepeš ili "nabijač na kolac", Vlad je dobio po omiljenoj vaspitnoj meri koju je primenjivao ne samo prema zarobljenim Turcima nego i prema svojim grešnim podanicima. Kažu da je stoga i mogao da u jednom siromašnom selu napravi česmu za javnu upotrebu, sa koje se pilo iz zlatnog bokala: za vreme njegove vladavine niko nikada nije ni pomislio da ga ukrade.

Zamak Bran

A onda je krajem 19. veka piscu Bremu Stokeru (piše se "Bram" što je slično sa "Bran", opet samo iz razloga što veće zbrke) bilo potrebno vrlo zabačeno i vrlo egzotično mesto da u njega smesti radnju svog romana o vampirima. I našao ga je u Transilvaniji, zemlji u koju nikada nije kročio i koja je u to vreme za građansku Evropu bila približno isto što i Mars.

U romanu je opisao lokalni lik pod imenom Drakula, roman je postao vrlo popularan i bio preveden na mnoge svetske jezike, i legenda je bila stvorena. Krajem tridesetih godina prošlog veka, da bi se zadovoljila ogromna znatiželja evropskog javnog mnjenja (to jest, barem onog njegovog dela koji je između Hitlera i vampira za glavnu opasnost tog doba izabrao ove druge), arheolog Dino Rozeti je dobio dozvolu da iskopa i otvori Drakulin kovčeg. U njemu je nađeno... ništa. Što je za fanove bio ključni dokaz da je legenda tačna: kako bi mogao da nestane odatle ako ne hoda okolo i ne gricka ljude?

Prostor na ulazu u zamak je zakrčen desetinama drvenih tezgi za prodaju suvenira. To je pravo malo kič-naselje u kome vlada kič-atmosfera i gde se prodaje svakojaki kič na temu vampirologije. Dobru priliku za zaradu na tuđoj popularnosti koristi i Smrt, koja se iz nekog razloga okolo šeta na štulama, te za finu novčanu nadoknadu pozira na grupnim portretima sa oduševljenim porodicama. Mame i tate plaćaju da se zajedno sa dečicom nađu na romantičnim fotografijama: ko zna, možda će one biti spasonosni dokaz prijateljstva (te tako i nada u spas) u pravom, sudbinskom času susreta sa Onom-koja-ne-poznaje-prijatelje.

U suštini, nedostatak vremena je najbolja stvar koja vam se u ovom slučaju može desiti – tada mirne savesti možete da preskočite Bran. Ali ako ipak dođete, možete da prespavate u kampu "Vampir" u blizini zamka (www.vampirecamping.com). Večerajte, nazdravite čašom vina "Vampir" koje ćete kupiti na jednoj od tezgi, umesto pidžame obucite majicu "I love Drakula", pod jastuk stavite specijalno antivampirocidno pakovanje belog luka, naspavajte se, i ujutro pre devet sati budite na ulazu u zamak (koji je sam za sebe sasvim fina građevina). Tada umorno vampirsko stanovništvo odlazi na zasluženi počinak a mesto se otvara za posete: imate manje od sat vremena pre nego što uzani hodnici i malo dvorište budu zakrčeni onima sa strasno-užasnutim licima.

Od zgodnih stvari u Branu mogu se pomenuti mali etno-muzej ispod zidina zamka i lokalni proizvođači specifičnog sira, spakovanog u valjke od kore drveta. Takve sireve smo viđali i na drugim mestima, ali smo ovde mogli da posmatramo kako se uz pomoć noža, jakog belog konca i velike igle u rukama veštog prodavca začas pojavljuje novo "pakovanje".

Specijalitet kraja: sir u kori drveta. Tri četvrt kila? Nema problema - malo sečenja , malo šivenja i štepovanja, i izvol'te.

Na daljem putu do Brašova najpre smo se popeli do popularnog zimskog centra Pojana Brašov ("Brašovska poljana") a onda krenuli kroz četinarsku šumu, "medveđim" putem o kome smo slušali dva dana ranije. Da je tačna priča o tome kako se na njemu često mogu videti medvedi govori i a) statistika prema kojoj je Rumunija zemlja sa najvećim brojem medveda u Evropi, a ovo ovde područje sa najvećim brojem medveda u Rumuniji i b) statistika prema kojoj godišnje u predgrađima Brašova bude dvadesetak susreta sa medama koje preturaju po kontejnerima, u potrazi za fast-fudom. Na putu kojim smo krenuli domaći im navodno često bacaju hranu kroz prozore automobila kao da je reč o domaćim ljubimcima, a čuli smo i jednu ekstremnu priču o ženi koja je poželela da se fotografiše sa dasom u mrkom krznu: izašla je iz kola i približila mu se toliko da je uspela da pozira za sjajnu sliku, što bi prošlo bez posledica da potom nije izgubila svaki osećaj za oprez. Sve joj je delovalo toliko zabavno i bezopasno da je poželela da zagrli medveda. Dok se trudila da ostvari taj genijalni poriv medved je skočio na nju, i udarivši je kandžama po jednoj strani grudi pretvorio je iz idejne u stvarnu Amazonku...

Mi nismo imali nikakvu želju da se grlimo i ljubimo sa medvedima. Morali smo da prođemo tuda, a kako susreti sa njima ipak nisu svakodnevna stvar čak ni na ovom mestu, nadali smo se da će teorija verovatnoće biti na našoj strani. Objasnili su nam i da je rano jutro vreme kada se susreti uglavnom dešavaju (tada mede najviše tumaraju u potrazi za hranom) a mi smo deonicu od Pojane ka Brašovu načeli u odmaklom popodnevu.

Vozili smo lagano kroz šumu koja je blistala na mirnom suncu. Bilo je mirno i tiho, i ubrzo smo skoro zaboravili na čitavu stvar. Zato nismo stigli ni da se iznenadimo kad su iz gustiša izletela tri medveda i bacila se na nas. U magnovenju sam video da se prvi ustremio na Jasnu i nisam mnogo razmišljao jer vremena za to nije bilo: naleteo sam na njega biciklom i verovatno mu polomio prednju šapu a onda mu se bacio oko vrata, stegao mu "kragnu" i počeo da ga davim. Drugi medved mi se već primicao od pozadi: munjevitim pokretom, ne puštajući onog prvog, udario sam ga nogom u nos jakim i preciznim udarcem od koga se zateturao i seo na zemlju. Sada je situacija bila nešto bolja, imao sam protiv sebe još samo jednog slobodnog napadača. Znao sam da moram da završim sa onim prvim medvedom što pre – gipko sam se izvio i povukao ga preko sebe klasičnim uki-goši zahvatom ali je to ovog puta bilo smrtonosno, jer mu vrat i dalje nisam puštao. Predajući ga majčici inerciji pustio sam da preleti preko mene, dok nisam osetio da mu vrat krcka u mom čeličnom zagrljaju. Odmah zatim sam izbegao potencijalno smrtonosan udarac trećeg medveda, hladnokrvno proračunao trenutnu situaciju, pa skočio do bicikla koji je ležao na putu i jednim pokretom skinuo sa njega pumpu te je gurnuo u rajapljene, smradne čeljusti koje su se već nadnosile nadamnom. Sada kada sam mu blokirao užasne očnjake, ostalo je samo da... Ok, ok, lažem, ali potrebno je bilo da se u ovom putopisu malo pojača dinamika. Osim toga, moja lagarija neće imati velike posledice ni po koga, za razliku od mnogih drugih (na primer "Irak poseduje oružje za masovno uništenje ").

Dakle nismo videli nikakve medvede, a pogotovo nismo ubili nekog od njih. Te je došao trenutak za eksplicitni disclaimer: "Ni jedna domaća ili divlja životinja nije povređena prilikom pisanja ovog putopisa".

Završni deo puta od Pojane do Brašova bi se mogao ukratko opisati kao odličan asfalt plus švajcarski predeli, plus mediteranski spust - takva je to neodoljiva kombinacija bila.