Jezerski kontrapunkt To što nas je osoblje hotela "Miki Maus" rano probudilo značilo je da smo rano i krenuli. Tek se bilo razdanilo, sanjivo nebo još nije bilo sigurno hoće li biti namrgođeno ili će se sunčano osmehnuti, a već smo bili u sedlima i mamuzali naše konjiće. Narednih par sati smo potrošili na njuškanje po raskrsnicama na koje smo nailazili, ispitujući da li će na nekoj od njih neki putić umesto beznadežnog krivudanja kroz šumu krenuti ka našem sanjanom jezeru. Konačno se jedan makadam nevoljno upristojio i pristao da gmiže na stranu koja je obećavala nešto bolje od još jednog promašaja.

Onda se sve promenilo. Nagrada za razočarenje, za strepnju i uzaludni napor prethodnog dana došla je u vidu blago zatalasanih pejzaža zbog kojih nam se često činilo da smo u Alpima. Potoci, livade i šume ljubili su se sa plavetnim nebom, šarene pege poljskog cveća cvrčale su poput zrikavaca u svežem vazduhu jutra, samoća oko nas bila je prostrana i mirna, i nasmejano je primala naše dve duše u sebe. Zato smo kroz nju klizili lagano, osećajući malo opora samo kad smo, s vremena na vreme, prolazili kroz mirisima razblaženu senku nekog oblaka koja je preživala na putu ili na travama oko nas.

Bilo je i konja, umesto kiše popadalih s neba na vatreno-zeleno prostranstvo. Bilo je zidova od gustih jela i borova, između kojih su i pitoma traka po kojoj smo se truckali, i svetli poklopac odozgo, postajali uzani kao pojas na devojačkoj haljini. Bilo je uzbrdica koje su nas vukle u nove vidike, i nizbrdica koje su nas zarivale u tajne kratkih, vlažnih klanaca. Bilo je sokolova, čije je kliktanje čistilo vazduh od poslednje izmaglice. Dogodilo nam se i par kuća - poklonjenih u tom savršenom svetu da nam kažu kuda dalje.

I bilo je, na kraju, tečenja između dva plavetnila: jednog visoko iznad nas i drugog, novog, koje se pojavilo pod našim točkovima i poteklo među korenjem drveća, vlažeći stabla i kidajući arabeske granja kao paučinu. Dok smo se pokorno spuštali kroz strmi a despotski jak miris četinarske šume, tog drugog plavetnila je bilo sve više. Probijalo je i cepalo tlo svuda ispred nas, odižući staro lišće i izbacujući gliste iz njihove mrke udobnosti. Drobile su se bez zvuka poslednje senke; u nemim eksplozijama, u gluvom zemljotresu, rušilo se carstvo šume, a na njegovim ostacima brzo se uzdizala i jačala vlast vode koja je nadirala odozdo. Vulkan sunčevih zraka oštrio se na njenoj površini i potom odbijao ka nama – penušava vojska oštrih mačeva, čiji se udarac po koži sa radošću isčekuje. Prolazili smo poslednje krivine spusta ka jezeru Vidraru.

Kad smo se skotrljali na obalu žmirkali smo i treptali neko vreme, čekajući da nam se zenice priviknu na svetlo nove radosti. Kilometrima pred nama pružalo se duboko, tamnoazurno ogledalo postavljeno u težište sveta. Ograđeno zelenom čipkom šuma bez i jedne poderotine, uvijeno u tihi "ommmmmm..." visine, umiveno našim nestrpljenjem i isčekivanjem, dostojno naših želja i lutanja prethodnog dana, blistalo je odrazom naše sreće poput prijateljski otvorenog dlana. Linija naših života imala je sledećih dana da sledi liniju obale, liniju života na tom dlanu. Te su linije stoga bile jedno te isto: jezero nam je dalo novu budućnost, a mi smo postali njegova obala. I osećali se važnim, moćnim, velikim, dugačkim i (skoro) večnim - onako kako već obale i treba da se osećaju.

Drug Robokap Na daljem kotrljanju uz jezero čekao nas je sjajni ploveći hotelčić "Plutitor" i lenji ručak na njegovom krovu (uz vidik kao dezert) pa mirna, sanjalačka vožnja sa pitomim suncem na desnom ramenu i masaža svetlostima i senkama kroz koje smo prolazili. Merkali smo usput i zgodno mesto za noćenje i baš na vreme našli nešto po meri: romantičnu livadu desetak metara iznad vode, zelenilom i drvećem sakrivenu od puta koji se pružao iznad. Kupanje u prvom sutonu, večera u drugom sutonu, u trećem zadovoljno ćutanje na pohabanoj drvenoj klupici koja se, opet baš kako treba, našla u blizini. Ulaz u šator je gledao na zapad, u brda iz kojih smo se tog jutra spustili, i kroz njega su nam zato došli mirni snovi o prošlosti, umesto plahovitih snova o budućnosti.

Deluhe divlje kampovanje	Kabana Kapra Čuči na suprotnoj obali jezera, na mestu gde se ono sasvim sužava.

Tunel između dva sveta

U jeku sunčanog prepodneva stigli smo do kraja jezera i počeli dugi uspon na Fagaraš. Asfalt koji smo uzjahali ima zvučno ime "Transfagaraški autoput" i rezultat je jedne od Čaušeskuovih opsesivnih ideja. U ovom slučaju bio je to plan da se napravi komunikacija koja bi u slučaju napada SSSR-a na Rumuniju (intervencija u Čehoslovačkoj desila se dve godine pre početka izgradnje puta) omogućila brzo prebacivanje trupa i tehnike sa istočne strane zemlje na zapadnu, iz Vlaške nizije u Transilvanijsku vanglu i obratno. Ogromna, na sever zakrivljena "kifla" Karpata deli Rumuniju na dva dela, a na ovom mestu je ta podela najdramatičnija: Moldoveanu, najviši vrh Fagaraša i čitave Rumunije, visok je 2543m. No Veliki Vođa je beskrajno lakim i elegantnim pokretom prsta kucnuo po karti baš tu, i tako označio gde će graditi.

Materijalizovanje tog pokreta počelo je u martu 1970. godine a najvećim delom ga je obavila rumunska vojska. Asfalt je krenuo sa brane jezera Vidraru (850mnv) da bi posle oko 55km i četiri godine napora stigao do prevoja visokog 2050m (glavni, konstantni uspon traje poslednjih 27km). Istovremeno se radilo i sa druge strane pa su se graditelji sa juga i severa sreli na mestu zvanom Poarta Întâlnirii (Kapija susreta). Pošto su "severnjaci" imali nešto teži zadatak i bili malo sporiji Kapija se nalazi na toj strani, oko 9km ispod prevoja. Tokom gradnje poginulo je nekoliko desetina vojnika a materijalni troškovi su bili enormni. Put je 20. septembra 1974. zvanično otvorio lično Čaušesku, čovek sa vragolastim prstićem, i do njegovog pada 1989. godine ova vijugava zmija koja uzleće u nebo nosila je njegovo ime. Novine su datum otvaranja slavile kao jedan od "veličanstvenih momenata epohe".

Da bi se prema prvobitnoj zamisli teška vojna vozila mogla penjati njime, put je složen u obilje serpentina, pa nagib verovatno ni na jednom mestu ne prelazi mnogo preko sedam stepeni. Slično je i sa druge strane planine, osim što je tamo na 31km uspona od sela Karcišoara (Karţişoara) vez serpenitina još sitniji i finiji. No vremenom se pokazalo da Čaušeskuov visokogorski hajvej nema nikakvu naročitu stratešku svrhu, da zbog visine nije ekonomski isplativ ni za kakav ozbiljan civilni saobraćaj ili transport robe, i da se njime praktično može voziti samo od juna do septembra: tokom ostalog dela godine zbog snega je najčešće zatvoren za saobraćaj iznad visine od 1200m sa severne, odnosno 1500m sa južne strane.

Glupost? Da, uz jedan izuzetak na koji sam Čaušesku svakako nije pomišljao: za bicikliste je ovo put iz snova. Vrlo dobra, široka asfaltna traka lagano se penje ka stenovitim vrhovima kroz fantastični pejzaž, saobraćaj je slab jer kamiona i autobusa nema ni od korova a do sredine prepodneva i automobila je malo. A kad se i pojave voze sporo jer i putnici u njima širom otvorenih očiju upijaju okolinu; malo sveta koji zaista hoće da stigne u neke daljine, kreće ovuda.

Elem, na kraju jezera krenuli smo na taj 27km dugi uspon, uz nešto što bi se sa malo mašte moglo nazvati najskupljom biciklističkom stazom na svetu, projektovanom i izgrađenom sa ciljem da biciklistu koji ništa ne sluti izludi svojom lepotom i atraktivnošću, ostavljajući mu u glavi samo jednu jasnu misao: da joj se ponovo vrati. I još jednom. I još jednom, i još...

Prošli smo kroz vlažni dah velikog vodopada koji smo nasledili od prethodnih putnika i koji je u nama postojao tako jako i tako mnogo da smo ga mogli netaknutog ostaviti drugima. Prošli smo na kraju i dugi tunel koji nas je pustio na prevoj puta vodeći nas pravo kroz vrhove planine, a simbolično i stvarno je delio dva sveta: onaj na jugu, iz koga smo došli, i onaj na severu, koji smo zaslužili dok smo ustajali u visine i otvarali oči, i dok smo učili kako da ga primimo.

Dole: pri vrhu litice vide se polutuneli (zaštita od lavina) do kojih se stiže posle par kilometara serpentina. Tunel koji izlazi na jezero B'lea je nedalako odatle.

Na toj drugoj strani, u severnom svet(l)u, bilo je najednom dosta putnika, namernika, planinara te prodavaca hleba i kačkavalja, voća i šarenih rukotvorina. Oni prvi su se rasporedili po kameno-travnatim policama sa leve strane puta, i odmarajući se u šatorima ili opruženi ispred njih u svojim malim, privremenim dvorištima, lenjo su gledali unaokolo pokušavajući da se naviknu na sebe na ovom mestu na koje se veče polako namicalo, poput meke čarape na umornu nogu. Oni drugi su se držali puta, pokušavajući da prodaju još po koji predmet uvijen u senku pre nego što sa nazubljenih okolnih šiljaka dotekne mrak, i pre nego što u tom mraku sve što je uvijeno u senku nestane kao da ga nikad nije ni bilo.

A svi zajedno - oni gore iz Vavilonskog vrta spojenog malterom različitih jezika, oni dole sa sklepanih tezgica obojenih verom u poslovni uspeh, i nas dvoje zbog čijih su očiju postojali ti drugi - svi smo bili strasno nasukani na kameniti greben prevoja i držali ga se kao brodolomnici krhkog splava, dok je oko nas bujala, razlivala se i ključala vetrovita pučina noći.

Levo: vodopad Kapra. Desno: prevoj (2050mnv) i najbolje kampovanje na čitavom putu.
Šator smo podigli na terasi visoko iznad puta. Odatle se mogao osmotriti dobar deo dugog spusta na severnu stranu i ravnica koja nas je čekala dole. Sav trud da se stigne dovde bio je beznačajan u poređenju sa trenutkom sledećeg jutra u kome smo otvorili ulaz šatora i pustili da se po nama razlije ovaj vidik. I po ko zna koji put zabridelo je saznanje da je krhko naše postojanje a život prekratak za takve goste - koliko god ih u njemu bilo, premalo će ih biti. Nemir koji se u dušu onda ulije kasnije će, kad putovanje i njegove lepote prođu, poput upornog vajarskog dleta izbijati iz kamena svakodnevnog bivstvovanja jedno te isto pitanje: jesam li danas živeo?