Prenoćili smo u motelčiću od par soba zguranih iznad jedne benzinske pumpe. Ipak, naša soba je bila ogromna, obložena drvenom lamperijom i imala je lepu, zidanu kaljevu peć (odličan običaj, koji se u čitavoj Rumuniji još uvek predano neguje). Nazvasmo "merhaba" domaćici Rumunki, i posle malo cenjkanja nagodismo se za cenu. Tražila nam je 12 evra za oboje ali rekosmo da nam je to "čok pahali" pa dobismo specijalni popust na 8 evra, zato što smo iz siromašne Srbije koja je osim toga bila dugo okupirana od strane Turaka. Soba je imala i hamam, pardon kupatilo.

Ujutro joj poželesmo "Allah smarladik" pa odosmo. Došlo je vreme da napustimo asfalt: do našeg sledećeg cilja, jezera Vidraru koje leži u podnožju južne strane Fagaraških planina, želeli smo da stignemo prečicom. U selu Rakovica (Rakoviţa) sa zadovoljstvom smo napustili lepi ali tutnjeći asfalt i zagrizli makadam koji je trebalo da nam pruži ne samo mir, nego i oko sto kilometara uštede u odnosu na zaobilaznu maršrutu preko Rmniku Vlčee.

Ploveći kroz pitome pašnjake i češući se o tamno zelene lugove, polako smo se peli kroz tihu pesmu jutra, pomešanu sa sitnim kijanjem potoka koji je izgleda bio alergičan na cvetni polen. Uplašili smo ga, te je pobegao i sakrio se u travi. Prijateljski put pod nogama i nasmejano nebo nad glavom, a između okean nepoznatog koji miriše pod nosem i neizmerno blago slobode da upravljamo svojim životima onako kako želimo – šta lepše da se poželi od toga? To je suština cele priče o putovanjima, njihova esencija; to je iluzija koja je naša jedina i prava stvarnost sve dok uspevamo da ostanemo u orbiti puta, glavni razlog da se na putovanja stalno kreće i da se od njih nikada ne izleči.

Zahvalno smo vozili kroz lonac osećanja u kome smo se našli, krčkajući se na tihoj vatri srca, ispod poklopca od žutog sunca, među zidovima od cvrkuta ptica, na našoj toploj ringli - zavodljivoj beloj traci kojom smo puzili. Postepeno nas je radost sasvim preplavila: skakutali smo i puckali po makadamu sada već kao dva zrna kukuruza u tiganju, koja tek što nisu eksplodirala u dve bele pufnaste kokice.

Svakoj radosti je potrebno neko sidro, neka sitna, obična, ponekad i prozaična stvar oko koje ona onda može da se kondenzuje, i postane sreća. Tek tada (nezahvalni kakvi jesmo) grlimo svoju sreću ne samo srcem, nego i našom grubom i užurbanom svešću koja je inače puna svakojakog, svakodnevnog šuma kao košnica pčela - tako puna da u tom metežu i buci slabo šta shvatamo i razumevamo. Da školjka stvori biser potrebno je zrno peska; da se rodi pahulja potrebno je zrno prašine koje skita visinama. A naše jezgro za sreću čekalo nas je u seocu Perišani. Samo, nezgoda sa srećom nataloženom oko malih stvari leži u tome što se takva sreća teško opisuje drugima: poput brave u koju ulazi samo jedan ključ, ona funkcioniše samo za ljude koji su u jednom trenutku svojih života podelili to isto mesto i ta ista osećanja. Za sve druge ostaje zaključana, i samo će još poneka osetljiva duša s naporom naslutiti muziku s one strane vrata.

Na početku puta kroz klisuru ponovo smo naišli na gust
saobraćaj. Ovog puta nisu bili u pitanju kamioni nego laki
terenci sa pogonom 4x4. Posle je bilo lepo, pusto i usamljeno.

Ostavio sam iza sebe Jasnine ogromne, umorne oči, i krenuo pešice ka vrhu osećajući se kao svako ko se usred pustinje penje na dinu, da bi tamo gore saznao sudbinu. Na vrhu moje zelene dine sedeo je starac. Okružen je bio svojim ovcama i velikim psima čija je dlaka bila duga i bela kao ovčije runo, i obojena crvenom bojom krvi tamo gde su jedan drugoga ujedali. Bez laveža su pustili da se približim i da prođem pored njih, onda mi prišli radoznalo kao da hoće da me onjuše, pa skočili na mene. Već sam video i moje (skromno) runo krvavo od ugriza, kad ih je jedno starčevo "ha!" odbacilo od mene i učinilo da me ostave na miru.

Ah, živi jezik, u mraku koji pada! Čovek! Stvorenje sa sposobnošću govora, koje će mi objasniti gde smo, i kuda treba ići! Na rumunskom.

Vidraru? "Ćeaca, ćeaca". A? "Ćeaca, fuma, fuma..." pokazivao je u jednom pravcu i rukom mahao na dole. Odnekud mi je isplivalo da fuma na italijanskom znači dim i slične stvari, i zaista: preko sedam gora i sedam mora, u daljini iza vrhova koji su se dizali svuda oko nas, dimila se magla – naše jezero je ležalo ispod nje. Utešno.

Odlučno mlataranje rukama jasno mi je stavilo na znanje da put do tamo svakako nije ovaj kojim smo krenuli. Trebalo je vratiti se nazad i na nekoj tački skrenuti za jezero. Gde? Otkrio sam da je, ako se u nekoga bulji razrogačenim očima i još više razrogačenim mozgom, i ako se ulaže ona ista vrsta fizičkog naprezanja koja se koristi kad pokušavamo da na klozetskoj šolji pobedimo tvrdoglavi zatvor stomaka, moguće shvatiti ponešto od onoga što nam taj neko govori na svom jeziku, koji inače ne razumemo. Tako sam saznao da treba da se vratimo nazad, nizbrdo, do nekakve kolibe i da onda skrenemo levo. Ali koja koliba, videli smo ih par usput, i kod svake je bila neka raskrsnica? Eh, tu mi je nestalo fizičke snage za komuniciranje na stranim jezicima, pa glavni deo nikako nisam uspevao da razumem.

Setio sam se da pri ruci imam džepni blok i olovku, izvadio ih i gurnuo mu ih pod nos, pokazujući mu da mi nacrta put. Odmah sam shvatio da sam napravio grešku. Tražiti od starog čobanina da se druži sa papirom i olovkom bilo je gore nego napasti ga hladnim oružjem. Zapanjeno je pogledao, a onda se uspaničio i počeo da se osvrće tražeći najbolji pravac za beg. "Ha!", viknuo sam, ali krvožedni blok i olovka su i dalje kidisali na njega i pokušavali da ga ugrizu. "Ha! Morao sam da ih nekoliko puta jako udarim drugom rukom, pre nego što su se konačno vratili u moj džep.

Krenuli smo nazad, nizbrdo, rasipajući s naporom zarađenu visinu. Posle nekoliko kilometara, već u debelom mraku i sve jačoj hladnoći, stigli smo do prve brvnare. I odlučili da tu prespavamo. Ulazna vrata su bila zaključana ali je sporedna mala prostorija, nešto između šupe i štale, bila otvorena. Uselili smo se unutra, pronašli nekoliko dasaka koje smo stavili na zemljani pod, na njih stavili ceradu, podmetače i vreće, i postelja je bila spremna. Posle umivanja na obližnjem potoku srećno smo se zavukli u toplo, vrata zaključali preostalim daskama, i rešili da ne razmišljamo ni o kakvim mogućim problemima tokom noći.

Prvi san, od one vrste kakva obuzima veslača na galiji, je brzo došao. Tada je počelo da šuška u jednoj od naših bisaga, i san se raspršio. Znao sam šta je u pitanju i pre nego što sam upalio svetiljku. Da nismo bili tako umorni, setili bismo se te logične mogućnosti i pre nego što smo legli: miševi. Jedan sivonja me je gledao sa ispupčenja na zidu, par metara od glave. Nanišanio sam ga patikom i on je pobegao, ali je bilo je jasno da će se vratiti čim ugasim lampu. Nije pomoglo ni vađenje kesa sa hranom iz bisaga i njihovo kačenje o tavanicu. Sivonja nas je zavitlavao čim štala utone u mrak, a sa prolaženjem sati pridruživali su mu se rodbina i prijatelji, tako da ih je uskoro pet-šest trčalo oko nas.

Ni ostavljanje upaljene lampe nije bilo efikasna odbrana: onaj prvi, najbezobrazniji miš razgledao me je sa sve manjeg rastojanja, okice su mu se podsmešljivo caklile u svetlosti. I generacijo, bogme sam se setio onog crtaća u kome umorni mačak šibicama podupire kapke pa ipak stalno pada u san, a kad god otvori oči, miš je sve bliži - poslednje podizanje kapaka otkriva ga u sasvim krupnom planu, sa već spremnim ogromnim maljem u rukicama. Kapci još jednom padaju, i onda dolaze tresak i zvezdice... Osećao sam se podjednako glupavo kao i mačak: miš je i u mom slučaju svaki put bivao sve bliži, jedino nisam znao koliko velikim maljem raspolaže. Posle par sati mučenja veličina mi je postala nevažna, ništa više nije moglo da me održi budnim. Jasna se već ranije pomirila sa stanjem stvari i spavala je. Otplovio sam za njom.