 |
|
Srednjevekovna
vrata crkve u Biertanu
i
fantastična brava koja se na njima
nalazi. |
| 
|
Nemačko stanovništvo
u Acelu
mnogo voli da grli građane Srbije. |
|
 |
 |
Saksonska crkva u
Biertanu |
Tražeći put... |
No pre toga par reči o jednoj neizmerno važnoj instituciji bez
koje Rumunija nije Rumunija, instituciji pred kojom su vlada i
parlament beznačajne senke a istorija, muzeji i tvrđave, planine
i Crno more samo bleda uspomena u sećanju svakog putnika koji
po toj zemlji ne putuje iza debelih stakala agencijskih autobusa,
nego po njoj rije kao divlje svinjče po bogatoj njivi. S dubokim
poštovanjem, i određenim religioznim strahom, izgovaram ovo me:
Magazin mixt. Pola prodavnica a
pola kafana, društveni klub, informativni centar za dnevne događaje
u selu, mesto za susretanje i čašicu posle teškog rada, za prvi
sladoled u nečijem životu i poslednje pivo u životu nekog drugog,
opremljeno standardnim inventarom od klimavih stolica i potamnelih
drvenih stolova, sa stolnjacima koji se šarene koliko od boja
toliko i od svoje duge istorije prosipanja, curenja i kapanja,
a sve to postavljeno na izlizane podove, ispod niskih tavanica
i između naherenih zidova u kojima prozori stoje kao ptice u kavezu,
čekajući prvu priliku da pobegnu. Uvek sa tablom nad ulazom i
uvek sa istim natpisom od Temišvara do Karpata, od Karpata do
ukrajinske granice, eto to je Magazin mixt - rumunski McDonalds,
Kentucky Fried Chicken i Pizza Hut, radnički Ritz i Royal Palace,
seljački Metro i Cora zajedno. Korporacija sa onoliko vlasnika
koliko je tabli, mreža povezana ničim drugim do zajedničkim imenom
i atmosferom koja u njenim filijalama vlada. Mnogo se toga u Rumuniji
može propustiti, ali ako bar jednom ne skupite hrabrost i ne zaronite
među radoznale poglede koji vas prate dok kupujete hleb i kobasicu
pa odlazite i sedate za slobodan sto, počinili ste težak greh
prema svojoj putničkoj duši. Što otrcanija fasada, što sirotija
tezga sa robom, što umorniji nameštaj, i što sumnjiviji izgled
ljudi koji unutra sede - jednom rečju što veća rupa – to bolje.
A ako uđete moguća je svaka čarolija koju zamislite, od prijateljstva,
preko priča za antologiju fantastike, do obaveštenja o novim neistraženim
kontinentima koji vas čekaju iza ćoška.
Pošta u Rikišu
|
The institution: magazin mixt |
 |
Kad smo mi, idući za svojom čarolijom,
ušli u rikiški Magazin mix, sa sobom smo uneli radoznale poglede:
lokalni klinci i klinceze su takođe ušli, da nas posmatraju
i budu začuđeni koliko god mogu (jer je čuđenje jedna od najlepših
igara). Među njima je bila i sićušna cigančica u cvetnoj haljinici
boje srca, pred čijim smo očima i osmehom ostali zablenuti
i bez daha. Posadili smo je za naš sto, otvorenih ustiju buljili
u nju, kupovali joj sladoled i opčinjeni je fotografisali
pa joj pokazivali slike tako da još ostane sa nama (ne tražeći
nam ništa, sve je primala kao stari prijatelj, sa nasmejanim
zadovoljstvom što nam čini uslugu). A meni se za to vreme
po glavi vrzmala jedna glupa misao: šta bi dale velike kompanije
da se dočepaju ovog lica i duše koja kipi sa njega, ove fantastične
blagosti, i lepote koja nije bila fizička nego je kroz neki
božji kanal, mimo očiju i sposobnosti viđenja, tekla direktno
u onaj anđeoski deo nas koji ume da voli? Šta bi dale kompanije
- jer to stvorenje koje je poput malog živog inhalatora zabijenog
u nos čistilo osećanja, podizalo ih u plemenite visine i činilo
da teku bez prepreka, s lakoćom bi učinio da ljudi koji ga
gledaju na plakatima ili TV ekranima kupe sve što im samo
ovlaš napomene da bi bilo lepo da kupe. |
Ako ikada budemo ponovo prolazili tuda ne bih voleo da je ponovo
sretnem, onda kada se već bude spustila na prašnjave sokake i
počela da hoda njima, kad bude počela da se hrani, spava i raste,
postajući zemaljska devojka.
Luka, Margerita i mornari
Mrak nas je uhvatio daleko od Mediaša i tamo smo stigli kasno
uveče. Pa pronašli pijacu, kupili paradajze, paprike i lubenicu
(sve potamnelo i otežalo od noći), večerali na jednoj praznoj
tezgi budeći hranu svetiljkama pričvršćenim na glave, klateći
nogama i puneći usta halapljivo, poput radnika kad završe težak
posao. Posle je već bilo toliko kasno da nismo znali šta bismo
sa sobom i sa svojim snom tako da smo rosu kojom se najavljuje
zora dočekali u parku, štiteći se od nje kabanicama i stalno izvlačeći
iz bisaga po neki novi komad odeće. Odeću smo kasnije ravnodušno
prestali da prepoznajemo, ko zna da li je i bila naša - u tom
tamnom, nejasnom međuvremenu i polupostoru svašta je moglo biti.
|
|
Veselo veče na tezgi
br. 26. |
...i pomalo okrnjen
entuzijazam u parku pred zoru |
U svitanje, u ono doba kad su od svih budnih samo pekari zaista
budni (jer nisu ni spavali) lutali smo prastarim uličicama u srcu
varoši, gurajući bicikle kroz maglu koju smo voleli jer je bila
tuđa. I svratili na kafu i komad torte u kafeteriji "Margerita",
koja je možda postojala samo u toj magli. Unutra je bio isto tako
maglen svet koji smo opčinjeni posmatrali sedeći u najdaljem uglu
i leđima pribijeni uz zid, da što više prostora ostavimo za te
ljude i primišljanje njihovih života. Bila je tu gatara sa svojim
sinovima, ogromnim ciganima tako velikih brkova i tako opasnog
izgleda da se nisam usudio da ih fotografišem ni krišom iako sam
to jako želeo, pa usamljeni starac nasukan na pustom ostrvu svog
stola i zamišljen nad svojom prvom čašom, pa žena sa detetom koje
nikako nije uspevalo da se smesti u taj neprimeren trenutak na
izmaku noći, te je u svom ravnodušnom polusnu bilo skoro providno
pod škiljavom svetlošću što je kapala sa jedine sijalice na visokoj
tavanici. Druga žena za šankom, ozbiljna kao svako ko radi posao
važan za čovečanstvo, točila je mrku tečnost iz ogromne, ugojene
flaše u sjaktave čašice i odmah, svaki put, pažljivo vraćala flašu
na policu iznad šanka. A žmirkavi radnici, postiđeni nemoralom
svog ranog ustajanja iz kreveta, praznili su te čašice brzo i
ćutke, pa izlazili u maglu. Pre nego što u njoj nestanu, promakli
bi još za trenutak pored izloga kafeterije prekrivenog pletenom
sobnom zavesom. I šankerica i oni bili su učesnici u zaveri tajanstvenog
ispijanja tajanstvenog pića, usmerenoj protiv čitavog sveta koji
još spava. A svi zajedno, ti ljudi u kafeteriji "Margerita",
ličili su na mornare upravo izašle sa nekog broda koji je kroz
more magle sudbinski doplovio do luke i krčme u kojoj smo se našli,
i koji su pokušali da nam nešto kažu pre nego što su iznenada
zanemeli, klonuli na svoje stolice, poduprli se dlanovima i potonuli
u njih.
Izašli smo verujući da ćemo se zaista i naći u luci, no dan je
već bio toliko jak da je odagnao noćno more, i pokazao nam kuće
Mediaša. Odnekud mi se u uho spusti sećanje na Bajagino "Dobro
jutro, džezeri". Zbogom Margerito, zbogom mediaški džezeri.
|
|
Kino "Progres"... |
...i kafeterija
"Margerita" |
Sunce nas je povelo ka gradu Sibiu a zadržalo u Slimniku (Slimnic),
40km iza Mediaša. Tamo smo dugo lutali po zidinama tvrđave iz
petnaestog veka, na vrhu brda sa koga se moglo jasno videti kako
na krovovima i poljima leži nekadašnje ime tog mesta, Stolzenburg.
Neko nam posle otkri sporedni put ka Sibiuu i uputismo se pustim
asfaltom kroz zatalasana brda, uživajući u miru i pitomom zelenilu.
Prošli smo prva jezerca nastala na nekadašnjim oknima rudnika
soli a sada ispunjena lekovitom mineralnom, pa još i gaziranom
vodom u koju me'ur'ći dolaze iz dubina zemlje. Stigli smo na kraju
i u prestonicu mehurastog kraljevstva: bBaile Okna Sibiului, ili
banju "Sibiuska okna" (nemačko ime je, kako bi drugačije
bilo, Salzburg - grad soli).
|
|
Mediaš, barokna
kolica za đubre |
Mediaš, sahat kula |
E to je tamo jedan, moglo bi se reći prijatni, a ako smo manje
optimisti onda podnošljivi haos bara sa lekovitom vodom i blatom,
blatnjavih ljudi i žena (iz potrebe i nade), blatnjave dece (iz
zadovoljstva), ruševina fantastičnih građevina iz lepih i mondenskih
vremena s početka prošlog veka, glasne muzike i zadimljenih roštilja,
letnje vrućine i lubenica koje se kroz tu vrućinu kotrljaju svojim
poslom ka smiraju popodneva.
|
 |
Smestili smo se u jednom od dva ogromna
i jeftina kampa (za nas dvoje i šator šest leja, to jest evro
i po), odužili dug roštilju i lubenicama i zaspali... oko
jedan sat ujutro, kad je prestala vatrena folk muzika iz restorana.
Nije pomoglo to što smo otišli u najdalji ugao - ipak nismo
izmakli svirci uživo kod koje me nije toliko izuvala glasnost,
nego užasna činjenica da opet nisam mogao da razlikujem jednu
melodiju od druge, te sam tako satima slušao, po mom dubokom
uverenju, jednu istu pesmu. (Kratki predah: jedna pesma Tome
Zdravkovića prepevana na rumunski ;) |
|
| 
|
 |
Prelepi... prelepo zarušeni hotel
u Banji Okna Sibiuluj.
Sad ostavlja utisak kao da je
pripremljen za snimanje nekog
horor filma . A kako su nekada, u dvadesetim godinama
prošlog veka izgledali centar banje i hotel, vidi se desno.
Ko bi rekao da to nije Ženevsko jezero?
|
Sibiu
Lepo i sunčano jutro gurnulo nas je dalje niz put ka gradu Sibiu.
Sunčane su bile i cene u jednoj usputnoj seoskoj kafanici: točeno
pivo i kafu platili smo tek malo više od pola evra. To me je podsetilo
na zanimljivu stvar koju sam odavno ustanovio: bez jeftinoće nema
prave romantike. Ono što se dešava tamo gde je skupo, makar violine
svirale na uvce, makar se sunce na kraju dana davilo u najlepšim
bojama a krici galebova mešali sa povetarcem i prvim svetlostima
kamenog ribarskog seoca na drugoj strani lagune, jeste samo prozaična
emotivno-novčana transakcija. To jest, onog trenutka kad umesto
laganog i skoro neprimetnog vađenja novčića iz malog džepa na
košulji treba posegnuti duboko u džep ili tašnu, i kad odatle
pod iskusnim i procenjujućim pogledom onoga ko nam prodaje buduće
uspomene treba izvući novčanik zahtevane minimalne debljine, romantika
uplašeno prhne sa ramena a ostane nam samo uveravanje prodavca
da je ono što osećamo original, garantovan aranžmanom.
 |
 |
Sibiu (Hermannstadt za Saksonce, Nagyszében za Mađare) je sa
svojih 170.000 stanovnika ozbiljan grad, mnogo veći od Sigišoare.
Osnovan je u 12. veku, na mestu ranijeg rimskog naselja Cibinium
i uvek je bio jedno od glavnih naselja u Transilvaniji. U 19.
veku, na vrhuncu ekonomskog i političkog uticaja Saksonaca, bio
je dom devetnaest velikih udruženja zanatlija, i utvrđen zidovima
sa 39 kula i četiri bastiona. Kasnije su i Habsburgovci ostavili
svoj pečat u njegovom tkivu.
Poput Sigišoare i Sibiu ima svoj deo kaldrme, minijaturnih ulica
i budžaka u kojima smo želeli da se izgubimo. Zato smo tu proveli
čitav dan, a na kraju zaključili da je trebalo ostati duže. Centar
varoši je u njenom (pra)starom kvartu koji je jedan od najvećih
i najbolje očuvanih u Rumuniji. To je mesto na koje dolaze turisti
i gde se mogu provesti sati obilazeći Pjacu Mare i Pjacu Miku
(Veliki i Mali trg), kulu iz 16. i baroknu katoličku katedralu
iz 18. veka, pa gotsku evangelističku crkvu iz 14. veka (orgulje
u njoj su iz 18. veka i imaju 6000 cevi) kao i pravoslavnu katedralu
koja je (kažu) umanjena kopija Aja Sofije.
 |
 |
 |
Pravoslavna
crkva |
Evangelistička
crkva |
Služba obaveštavanja
i uzbunjivanja |
Jedno od najposećenijih mesta je Most lažova, divan komadić metalne
čipke prebačen preko ramena uzanog prolaza koji se strmo spušta
ka trgu Aurarilor. Priča kaže da su se nekada na tom mestu preko
dana sastajali trgovci da pošteno obave svoje poslove, a uveče
su se tu zaljubljeni parovi kleli u ljubav do groba. Verovalo
se da će se most srušiti ako neko, stojeći na njemu, izgovori
neku laž. S obzirom na to da on i danas stoji, očigledno je da
nešto u tom mehanizmu samouiništenja ne funkcioniše kako treba:
možda je zarđao, a možda nikada nije bio navijen i osigurač izvađen.
A možda jednostavno nije most bio to što je bilo predviđeno da
se sruši: u vreme kad smo mi bili tamo, razvaljena je bila njegova
okolina. Na prvi pogled je izgledalo da je u toku rekonstrukcija
susednih uličica, ali je svakom pažljivom posmatraču moglo biti
prilično jasno da mehanizam ipak deluje, samo ne na mostu nego
oko njega.
Kafić "Kod usamljene konobarice" |
Jasna hrabro forsira most lažova
|
Sa visokog, petoprstog tornja evangelističke crkve vide se udaljeni
delovi starog kvarta, složeni ispod visokog platoa na kome su
pjace. Ti delovi odozgo liče na otisak ogromnog prsta, a u šarama
tog otiska pulsira pravi život Sibiua. Kad se siđe u dubinu tog
lavirinta, tamo ka reci Ćibin (Cibin) i istoimenoj pijaci, zalazi
se u zonu otkrića. Tu na svaki treptaj našeg srca ljubazno odgovara
treptaj srca drevnog grada. Tu je on bez šminke, tu njegovim venama
ne teče užurbani svet sa video kamerama i naočarima za sunce,
već njegova prava bela i crvena krvna zrnca - njegovi tihi stanovnici.
| Tu su zamišljeni penzioneri koji pohabanost
svoje odeće postojano guraju duž trotoara, izlizanih životima
njihovih prethodnika. Tu su nosači koji nikad nisu besposleni:
i kad nemaju posla, na leđima nose svoju zabrinutost. Tu su
užurbane domaćice koje krajem meseca umeju da skuvaju dobar
ručak samo od mirisa, sa zaprškom od lepih želja, bez skupog
mesa, tako da ukućani budu siti a da ne znaju tačno kako su
se to najeli. Pijaca Ćibin izvire ispod gospodskih kuća a
ušće joj je u reci, i na svom kratkom toku ona diše šarenim
talasima svojih tezgi, dajući da po njima plove potomci sluškinja
i zanatlija iz nekadašnjih palata. |
 |
Unutrašnost pravoslavne crkve
|
|
Sunčana
strana ulice |
|
