Temišvar u sitne sate

S prevozom još nismo bili završili: trebalo je domoći se starog grada Sigišoare (Sighişhoara) koji se nalazi skoro u geografskom centru Rumunije - tek odatle smo nameravali da počnemo put na biciklima. No vreme je letelo; rumunsko je jedan sat ispred našeg (zato će oni pre i da uđu u EU) pa smo se na peronima temišvarske železničke stanice obreli tek oko jedanaest uveče, taman da nam za malo izmakne poslednji voz za Sigišoaru.

To nas je koštalo noći provedene na stanici a potom i tri presedanja – najpre rani jutarnji autobus do grada Sibiu pa onda lokalni vozovi, uz puno pregovora sa kondukterima i obavezne doplate u NRL. (NRL - Nigde Registrovani Leji, tj. novac koji se tutne u džep uniformisanim bogovima železničkog transporta ne bi li im se raspoloženje popravilo a vid oslabio toliko da ne primete bicikle na hodniku. U Srbiji se naravno plaća u NRD - Nigde Registrovanim Dinarima, i možda ću već biti dosadan ali moram opet da zavapim: daj da već jednom uđemo u tu EU pa da nastane vladavina zakona kao u normalnim zemljama, te da konduktere i ovde i u Rumuniji možemo da podmićujemo sa NRE.)

Sigišoara

Vazduh na peronu male stanice mirisao je drukčije od onog u Temišvaru. Bilo je razloga za to. Stupili smo na tle zemlje tvrđava i zamkova na plećima moćnih Karpata, zemlje nepreglednih šuma koje su vekovima bile dovoljno prostrane i dovoljno tajanstvene da se u njih smeste mnoge legende - među njima i jedna koja je toliko snažna da već više od veka hipnotiše ljude širom sveta. To je zemlja koja je nekada bila toliko zabačena da je za Evropu postojala iza one ivice do koje traje realnost a posle koje se sve zamagljuje u prostoru i vremenu, i ostaje samo mit. Hej, Transilvanija!

Transilvanija, zemlja... zemlja... Šta, onoga? Vampiri, Drakula? Ne, ne, 'ajde da jedno pominjanje tog vilajeta prođe bez izlizane nalepnice koja se odmah očekuje i zbog koje svaki putnik koji se sprema da ode tamo biva ispraćen sa sujevernom nelagodom, a po povratku zabrinuto zagledan i ispitivan. (Mali eksperiment: izjavite u nekom društvu da planirate posetu Transilvaniji, i poslušajte prve komentare koje ćete dobiti.) Dakle Transilvanija... zemlja prebogate istorije u kojoj su se prožimale dačanska, rimska, rumunska, mađarska i saksonska kultura, ogromni muzej pod vedrim nebom, predivno prostranstvo u kome se putuje po jednoj nepojamno velikoj šumi (samo ime znači "zemlja iza šuma") prekinutoj tu i tamo proplancima na kojima se nalaze gradovi, varoši i sela - tek koliko da čovek može da se zavarava kako i tu gospodari, dok mu se iz senovite zelene raskoši smeju vile i vilenjaci. To je ono što je vredelo videti i doživeti; u to ime nazdravljam Transilvaniji i dižem ovu... hm, čašu crvene tekućine.

Sigišoara, ili Shässburg, je srednjevekovni gradić koji zaslužuje i više od dva dana vremena koliko smo mu posvetili. Osnovali su ga Rimljani, kasnije vekovima nastanjivali Dačani (preci današnjih Rumuna) i Mađari, a od 12. veka oni koji su mu dali najsnažniji pečat: Saksonski kolonisti koji su na poziv mađarskog kralja Bele IV iz Nemačke došli u Transilvaniju, da od Turaka brane jugoistočni kraj kraljevstva. Danas je to najočuvanija nemačka arhitektonska celina u Rumuniji, zahvaljujući između ostalog i engleskom pricu Čarlsu, najpoznatijem među zaštitnicima koji brinu da ovaj okamenjeni komad istorije ostane to što jeste.

Zahvaljujući svemu tome Sigišoara je danas sjajno dugme saksonske kulture na čupavom kaputu Rumunije, ali sa jednom bitnom razlikom: nije doterana i ulickana do sterilnog savršenstva kao slična muzejska mesta u srećnijim i bogatijim zapadnim zemljama. Ovde fasade još mogu slobodno da kaplju i krune se u vetar sa kostiju kuća, a oguljena boja i napuklo drvo vrata sijaju na prolaznike iskrenim izrazima bez face-liftinga i upumpanih silikona. Prozori nemaju hi-tech naočare sa aluminijumskim okvirima i dvostruko zaptivena stakla sa super-tripl-turbo termičkom izolacijom, pa iskreno zaplaču kad pada kiša, puštajući da se sliva niz njih i na one koji stoje napolju i na one koji uzdišu unutra, vezujući ih istom melanholijom koja se jedino tako može podeliti i jednima i drugima. A krovovi su ovde još uvek samo ovlašni zapušači koji sprečavaju da izvetre misli ukućana, poklopci na toplim supama ručkova, dremljive kvočke koje leže na svojim ljudima kao na jajima, i čekaju da se iz njih izlegu razgovori.

Krovovi su često ovakvi - sa njih dremljivo žmirkaju oči varoši	Kuće su radoznale: čim sedneš, neka će već prići da se upozna

Ispod krovova, između prozora i kuća, uzane ulice vijugaju po svojim izlizanim kaldrmama, kaldrmama od one vrste na kojoj se svaki korak čuje dva puta: jednom kad spustiš cipelu, drugi put kad kao eho odjekne u sećanjima koje je probudio. Ta su sećanja ponekad toliko nejasna da nisi siguran da li potiču od tvojih uspomena ili od uspomena nekoga ko je pre tebe zgazio na isti kamen. Ona ti govore i to da si na toj kaldrmi stranac, i da zato imaš priliku da budeš setan koliko hoćeš, i onoliko beskrajno bolji za koliko svaka seta popravi čoveka, a da pri tome ne platiš izlizanim đonovima i tugom naraslom kao kvasac. A to je turistička ponuda za koju vredi odvojiti vreme. Sigišoara se ne može brzo obići: ne može se brzo hodati tim ulicama koje su zavejane našim sopstvenim strastima.

Kula sa satom na vrhu citadele dominira nad svim ostalim građevinama. Tihi mehanizam iza njenih zidova debelih dva metra, lagano gura Sigišoaru ka sledećem danu, godini i stoleću.	Kao na ribama koje talasi izbace na obalu, krljušti gradskih krovova podrhtavaju na vrućini letnjeg popodneva.
Za ljude su ulice, a za vilenjake dimnjaci.	Nedeljom kad je vreme lepo, kuće iz ulica na periferiji obuku najbolju odeću koju imaju, navuku krovove umivene suncem, i polako krenu u grad.

Skitajući kroz toplo veče prošli smo pored bašte hotela "Casa Wagner". Tamo je svirao je bend koji je izgledao kao rumunska varijanta "Balkan eskpresa" i zagolicala nas je melodija za koju smo bili sigurni da je poznajemo kao sebe same a opet, odbijala je da nam kaže svoje ime. No ubrzo nam je sinulo u šta to unosi dušu crnpurasta pevačica: pevala je, na rumunskom, naš evergreen "Sliku tvoju ljubim".

Glavni trg i njegov nakit od belih ragastova i šarenih fasada. Dok otvoreni prozori razgovaraju sa prolaznicima, treba imati sigurnu ruku pa zauzdati konje umesto sopstvene mašte.	Od starosti i vremena i prostor se u Sigišoari pohabao i smanjio. Kao smežurana koža leži na kostima grada - kilometri su ovde veliki kao metri na nekom drugom mestu.
Uličice Sigišoare su dobro mesto za čekanje. Osim toga služe i da niz njih popodne lagano otiče ka večeri - što se sasvim lepo vidi ovde gore.	A kad dođe noć, kroz vazduh veju svetlosti malih sunaca.
Jedan pogrešan čovek ili jedan pogrešan bicikl, i čarolija može da nestane. Zato su lokalni modeli (i ljudi i bicikala) ručno dorađeni da se bolje uklope u nasmešeno postojanje varoši.	Ostatak iz prošlih vremena: veliki friz na zidu jedne zgrade prikazuje razigrano kolo koje se spontano zametulo tokom radova na izgradnji zemlje. Jedre radnice bujnih grudi i snažni radnici kovrdžavih kosa (sve posledica dobrih životnih uslova) s lakoćom lebde u komunističkom prostoru, koristeći pauzu posle obilnog i zdravog ručka za kulturno-umetnički program.