Detur br. 9:  Ram - Zatonje (9km)

Na mestu na kome pristaje skela iz Stare Palanke levo se odvaja put koji se brzo pretvara u makadamski pa u zemljani, i kojim se do sela Zatonje može stići idući uz obalu reke. Vidici su odavde lepi: na drugoj strani Dunava je ušće reke Nere koja predstavlja granicu između Srbije i Rumunije, a na rumunskoj strani se dižu i prva zelena brda Karpata - kontrapunkt ravnici na srpskoj strani. Ali na prvoj trećini je ovaj put dosta zarastao (iako je potpuno prohodan) a u drugom delu se penje uz stranu Velikog brda, gde podloga postaje peščana i teža za vožnju. S druge strane, pogled sa tog uzdignutog dela je još bolji. Ovaj detur će se sigurno dopasti onima koji su opremljeni mauntin biciklima, potrebnom dozom radoznalosti, i pristojnom dozom strpljenja za vožnju po povremeno lošijoj podlozi.

Detur se završava na raskrsnici R2110, gde se spajamo sa glavnom rutom.

Detur br. 10:  Ram - Viminacijum (18km u jednom pravcu)

Poseta arheološkom nalazištu Viminacijum je svakako jedan od najvrednijih izleta na srpskom delu toka Dunava. Viminacijum je rimski grad i utvrđenje u blizini sela Kostolac i istoimenog rudnika uglja. U Evropi se danas sva slična mesta osim dva slučaja nalaze ispod savremenih gradova, što otežava istraživanja i iskopavanja. Viminacijom je jedno od ta dva mesta, i odlikuje se izuzetnim bogatstvom već u površinskom sloju (oranice) pa predstavlja izuzetan lokalitet u svetskim razmerama, a vrednost mu je neprocenjiva. Stoga zaista vredi prekinuti na pola dana putovanje duž Dunava, i posetiti ovaj lokalitet. Više o Viminacijumu na službenom sajtu www.viminacium.org.yu

Na deturu postoji neasfaltirane deonica (odmah po izlasku iz Rama) duga nešto više od 4km. Ako je vreme kišovito ili ako nam ne prijaju zemljani putevi, možemo je zaobići tako da ka Viminacijumu krenemo sa R2100. Međutim i na delu posle D 150 postoji zemljana deonica koja se ne može zaobići, tako da na ovaj izlet ne treba ići ako je vreme veoma kišovito. Pristup isključivo asfaltom moguć je samo sa strane Požarevca, odnosno preko Kostolca.

R2090: 0km

Iz uzanih uličica na vrhu Rama spuštamo se lošijim makadamskim puteljkom do oko 400m odaljene raskrsnice Rd 100 od koje ćemo nastaviti zemljanim putem u podnožju nasipa (put po nasipu je na ovom delu lošiji, pa je bolje ići ovuda). Oko 3km posle Rd 100 možemo se popeti na put po nasipu.

5,6km - D 110
Nešto pre ove tačke počinje asfalt, a na njoj ćemo napustiti nasip i skrenuti desno, sledeći asfaltni put koji nas vodi do sela Kličevac.

10,2km - Kličevac, D 130
U Kličevcu izlazimo na Put za Požarevac i skrećemo desno. Potom se držimo tog (mirnog) puta.

14,4km - D 150
Ovde treba da skrenemo desno, na makadam ski put koji vodi kroz polja. Tim putem se krećemo na severozapad manje više u pravoj liniji, prema kupoli iznad glavnog lokaliteta Viminacijuma koju možemo videti još izdaleka. Poslednjih par km su sa zemljanom podlogom.

Ali pre nego što skrenemo vredi produžiti asfaltom još nešto manje od 500m - tako ćemo stići do mesta na kome se put iznenada završava, odsečen čeljustima ogromnih bagera površinskog kopa Kostolačkog rudnika. Sa ovog mesta se otvara pogled na ogromni i duboki prostor kopa po kome gmižu velike mašine. Prizor svakako nije od one vrste koja bi se svidela ljubiteljima prirode, ali jeste vrlo neobičan. Najbolje mesto za pravljenje fotografija na kojima se vidi kako asfaltni put nestaje na ivici ponora i "u sredini neba" je u livadi sa strane. Pažnja: ivica kopa nije obezbeđena. Nemojte joj prilaziti jer bageri skidaju materijal ispod, tako da se na vrhu formira neka vrsta "strehe" koja se može odlomiti - a ispod je prava provalija.

17,5km - D 210
Parking ispred kupole glavnog lokaliteta, tu je i blagajna (cena ulaznica je sasvim pristojna). Za turu sa vodičem treba pričekati da se formira manja grupa.

Ako krenemo 1-2km dalje uzanim asfaltnim putem u pravcu visokog zdanja termoelektrane Drmno, naići ćemo na druge delove kompleksa Viminacijuma, koje takođe možemo posetiti.

Od D 220 se do Rama vraćamo istim putem.

Ram i tvrđava

18,7km - Veliko Gradište, R2220
Na ovoj raskrsnici se desno nalazi prodavnica "Auto Miša" koja pored delova za automobile prodaje i osnovne delove za bicikle. Ovde ćemo skrenuti polulevo, proći pored trouglastog skvera (ostaje nam sa desne strane) i produžiti još jednom polulevo, do R2240.

19,0km - Veliko Gradište, R2240
Pravo vodi glavni put ka Golupcu a levo mirniji i mnogo lepši sporedni put do tamo, preko sela Požeženo. Naravno, odabraćemo tu varijantu i skrenuti ovde levo.

20,6km - R2250
Odmah po prelasku mosta preko reke Pek ovde se levo odvaja makadam koji vodi na nasip pored reke. Produžićemo pravo, ostajući na glavnom, asfaltnom putu.

22km - R2260
Desno se odvaja put za selo Braničevo a mi ćemo za Požeženo i Golubac nastaviti polulevo.

23,7km - Požeženo, R2270
Pomalo zbunjujuća raskrsnica na kojoj se pravo ide u centar Požežena a glavni put (koji treba da sledimo) skreće desno.

24,5km - R2280
S leva nam dolazi asfalt koji takođe vodi u Požeženo i koji predstavlja kraj detura br. 11. Nastavićemo pravo.

30,1km
Selo Vinci, par prodavnica.

30,4km
Kafe "Holivud" (H). Lep položaj na obali, širok vidik sa terase prema rumunskoj strani.

31,6km
Prolazimo pored prostrane borove šume (pomalo neočekivano za ovu nadmorsku visinu) u kojoj se nalazi veliko vikend-naselje sa preko hiljadu kuća - mada je u zelenilu teško primetiti da ih je toliko. Na ovom mestu se udesno odvaja put ka oko 700m udaljenom pansionu "Dunavski Raj" (H, P). Pansion se nalazi na lepom mestu usred šume, u novoj velikoj kući, i nudi dosta za umerenu cenu. (Jedina slaba tačka je trpezarija koja se nalazi u suterenu i deluje pomalo klaustrofobično - ako je vreme lepo treba neizostavno obdovati napolju, u lepom dvorištu.)

Detur br. 11: nasipom od Velikog Gradišta do sela Požeženo (6km)

Putem po nasipu takođe možemo stići do Požežena. U tom slučaju ćemo na R2250 skrenuti levo. Na jednom kraćem delu podloga je ovde zemljana, tako da detur preporučujemo ako je vreme suvo.

R2250: 0km

1,95km
Nailazimo na lošiji deo puta po nasipu. Ali na ovom mestu možemo sići desno na paralelni zemljani put koji je u boljem stanju.

4,2km
Ulazak u Požeženo.

4,8km
Restoran "Alaske zore" (H). Lep položaj na uzdignutoj obali reke.

5,1km - D 220
Ovde ćemo napustiti obalu i skrenuti desno, ka glavnom putu.

Na tački "metle" nalazi se radionica za izradu brezovih metli. Tu možemo da posmatramo čitav zanimljivi proces izrade ovog neupadljivog, a tako važnog kućnog "alata", i sigurno ćemo ovde provesti prijatne trenutke tako da posetu svakako preporučujemo. Požeženo je nekada bilo jedno od samo par mesta u kojima su se metle pravile za čitavu staru Jugoslaviju. "Organizacija" posete je jednostavna: radionica se nalazi u dvorištu kuće vlasnika Zlatimira Kostića, i potrebno je samo da pozovemo domaćina ili nekoga od ljubaznih članova porodice, koji će nas onda drage volje uvesti unutra.

5,7km - R2280
Izlazak na glavnu rutu.

Velika Čuka (4km)

Da bismo onih 6km Dunava mogli da spakujemo u jedan (nezaboravni) pogled, potrebna nam je neka pogodna visoka tačka u ovom kraju. Kao stvorena za tako nešto je Velika čuka (316mnv), zelenilom obrasli vrh malo iza Golupca, koji ćemo prepoznati po anteni repetitora. Preporučujemo da svakako odvojite vreme za posetu ovom mestu, jer ono "nezaboravno" nije nimalo preteran izraz.

40,2km (70m) - S Vel Cuka
Ovde treba sa magistrale skrenuti na makadamski put koji odmah počinje da se penje, najpre lagano pa onda strmije. Na samom skretanju postoji česma, i par klupa i stolova - zgodno mesto za predah. Oni sa dorom kondicijom i dovoljno snage mogu biciklom da stignu do pod sam vrh, a onda treba par minuta ići pešice. (Prtljag je ipak pametno skinuti sa bicikla i ostaviti ga u nekoj od kuća na skretanju sa magistrale.) Ostali mogu (i treba) da pašače - i to će samo po sebi biti prijatno posle dugog vremena provedenog u sedlu.

Tokom uspona vrh nam je stalno se desne strane. Na 1,4km od magistrale stižemo na raaskrsnicu na kojoj treba skrenuti levo (desno se u blizini nalazi jedna usamljena kućica). Poslednjih par stotina metara su vrlo strmi; na završni (kratki) komad se ne može na biciklu. A onda dolazio vreme da budemo oduševljeni i ushićeni: ogromna plava pučina leži nam pod nogama, desno se šepuri Golubačka tvrđava, pravo pred nama na rumunskoj strani reke iz vode proviruje krnji zub stene Babakaj, dugi tanki most tamo skače na ostrvo Moldova Veke, a na obali se šareni i blista lepo seoce Koronini... I sve to nam poslušno staje u dlan - Velika čuka spada u ona mesta koja nekom svojom popsenom magijom kondenzuju prostor, pa sa svojih par stotina metara visine izbijaju iz nas onoliko emocija koliko bi nam podarili i Himalaji.

Za detaljniji opis ovog izleta i GPS treklog pogledati vodič "Hiking & Biking u NP Đerdap"
(biće postavljen na sajt do proleća 2009).

Golubačka tvrđava-grad

Ne zna se tačno ko je podigao ovaj utvrđeni grad koji se početkom 14. veka pominje kao mađarsko utvrđenje, ali se veruje da su to bili Sloveni - Braničevci. Od kosovske bitke do 19. veka prelazio je više puta iz srpskih u turske ruke (za Turke je predstavljao jedan od najznacajnijih pogranicnih gradova), da bi konačno bio vraćen Srbiji 1867. godine.

Grad ima devet kula visokih do 25m a podeljen je na gornji i donji deo. Jedan je od najznačajnijih srednjevekovnih gradova na čitavom Balkanu.

Lepo je ostati ovde neko vreme i prošetati se po tihom prostoru ispunjenom prepletom zidova i kula, čije se perspektive sidre za zemlju kanalima kroz koje im Dunav dolazi u goste. Odatle se lepo vidi kako tvrđava ćuti, umirena na svom legalu i zaokupljena sobom. Kad budemo krenuli dalje, otkrićemo da ona ima jedan izgled kad joj se prilazi sa golubačke strane, a drugi kad se od nje odlazi ka Milanovcu. Na onoj prvoj strani sunce se taloži na njeno kamenje poput dragocene šminke na licu ostarele dame, uspevajući da ublaži oštrice razvalina i počisti krhotine na zidinama koje se tope u vodi. Na drugoj strani tvrđava deluje bezubo, pritisnuta sopstvenom težinom, reumom i samoćom, zabrinuta moćnom senkom brda iznad sebe.

NP Đerdap
Nacionalni park Đerdap proglašen je 1983. godine i jedan je od najznačajnijih nacionalnih parkova Evrope. Pruža se uz obalu Dunava a ima širinu od 2 do 8km, odnosno površinu od skoro 64.000ha - najveći je u Srbiji. Neki od vrhiva koje obuhvata visoki su preko 800m tako da je ovo i planinski i rečni nacionalni park. U vrednosti parka spadaju: Đerdapska klisura (najveća klsura–probojnica u Evropi), geomorfološke forme poput pećina i jama od kojih su mnoge još nedovoljno istražene, deset strogih prirodnih rezervata sa vrlo retkim biljnim vrstama, reliktima i endemima (od 1100 utvrđenih vrsta 35 su reliktne a 92 trajno zaštićene), bogat životinjski svet (orlovi i sokolovi, jeleni, medvedi, vukovi, risovi, šakali, tvorovi, pa čak i dovokoze), brojni kulturno-istorijski spomenici (Lepenski Vir, Trajanova tabla, Dijana, Golubački grad, itd.) te vidikovci (11 vrhova visokih preko 500mnv).

46,3km
Pecaroški sto i klupa uz obalu sa leve strane puta - zgodno mesto za predah. Trisotinak metara dalje je još jedna takva "garnitura".

49,7km - Brnjica, R 2320
Ovde se nazi i restoran "Toma" (H) koji ima lep položaj na uzdignutoj obali reke. Oko 5km posle ovog mesta je i kamp Toma - ukoliko želimo da koristimo bungalove u tom kampu, treba se ovde u Brnjici obratiti osoblju u restoranu. A ako nismo raspoloženi da vozimo ni metar dalje, dobićemo dozvolu da šator podignemo pored restorana. Gornja klisura se završava nadomak sela, i potom ulazimo u Ljubkovsku kotlinu.

53,1km
Još jedna klupa uz reku, sa lepim pogledom.

56,1km
Levo se odvaja makadamski putić koji vodi do oko 300m udaljenog kampa "Toma" (P).

Bitka za ulazak u klisuru
(foto: Boris Erg)

Detur br. 12: izlet u brda iznad Dunava starim putem za Beograd (18km)

Vrlo lep i zanimljiv detur koji pri tome čitavom dužinom vodi po asfaltnom pututako da ga možemo proći po svakom vremenu. Međutim asfalt je u vrlo lošem stanju i biće prihvatljiv samo onima kojima ne smeta truckanje (što će im biti više nego nadoknađeno izgledom okoline i atmosferom). Saobraćaj na ovoj deonici praktično i ne postoji. Put je do 1986. godine bio deo glavnog puta koji je povezivao Golubac i Kladovo, i tako predstavljao vezu zabačenog krajnjeg istoka sa ostatkom zemlje i Beogradom. Potom je uz reku probijen deo puta koji je nedostajao (na tom novom delu graditelji su morali da probiju desetak tunela – zato je zakasnio u odnosu na ostatak Dunavske magistrale) a stara brdska deonica koja se penje na ramena planine Severni Kučaj je zaboravljena - skoro da je isčezla i sa karata, pa je tako ostavljena zadovoljstvu samo ponekog retkog namernika koji za nju zna i ima volje da je sledi. Kolovoz je ovde širok malo više od vojničkog opasača, divno pust, a okolina čarobno lepa i može da probudi neke od nasnažnijih emocija na putu niz Dunav: vozićemo kroz prelepu bukovu šumu, izaći na krestu visokog talasa među drugim visokim talasima zelenog mora Kučaja, posmatrati reku sa visine koja širi krila pogledu...

Ovuda je divno proći u svako doba godine, ali je kasna jesen (novembar) najlepša: tada je na šumskom usponu (prva polovina detura) put "zavejan" opalim bukovim lišćem crvene boje, pa se uz sličan tepih između debala i preostalo lišće na granama rađa utisak da se krećemo kroz fantastični crveni tunel, u magičnom crvenom svetu prošaranom tu i tamo noževima svetla sa neba.

Penjemo se na 500m nadmorske visine, pa je vožnja relativno naporna. Ako putujemo niz Dunav, logično je da ovaj detur počnemo na R2340 pa je i donji opis dat u tom smeru. Ali ako je moguće, preporučujemo vožnju u suprotnom smeru - tako će dinamika staze biti izraženija (na 6km uspona "zaradićemo" 11km nizbrdice) a promene pejzaža će se odvijati na još lepši način.

Nadalje spust postaje strm (9-10%). Prolazimo između pašnjaka, kroz prostor u kome se vertikale i horizontale upliću u plavetnilo neba.

17,6km (100m) - D240
Desno i unazad se odvaja makadam u pravcu rezervata prirode Ciganski potok - nastavićemo pravo, asfaltom.

17,9km (83mnv)
Na raskrsnici R2370 uključujemo se u glavnu biciklističku rutu i skrećemo desno. Ali vredi ovde za trenutak prekinuti napredivanje ka istoku i skrećući levo vratiti se kroz kratki kanjon Boljetinske reke, do oko 2km udaljenog muzeja Lepenski Vir (videti ispod).

77,7km - R2350
Nakon izlaska iz tunela T07 stižemo na mesto gde se levo odvaja asfaltni prilazni put do muzeja. Krenućemo tuda, strmo nizbrdo.

77,9km - Lepenski Vir, R2360
Posle kratkog spusta stižemo na parking muzeja. Iza ulaza se pruža lepa livada sa par starih kuća u tradicionalnom stilu (mini etno-selo) u kojima borave kustosi i čuvari. Na ulazu sa parkinga postoji česma.

Livada je sjajno mesto za kampovanje, jedno od najlepših duž srpskog toka Dunava, ali to nije nikakav zvanični kamp. Ipak, za podizanje jednog ili dva šatora dozvolu ćemo verovatnio dobiti. Na obali reke, desno ispod livade, postoji još jedan pristojan prostor za kampovanje koji koriste pecaroši. U zidanoj pomoćnoj kućici koja se tu nalazi postoji i česma. Do ovog mesta se stiže kratkim puteljkom koji se ispod parkinga odvaja desno.

Lepenski Vir

Kultura Lepenskog Vira trajala je u periodu između 8000 godina p.n.e. i 4500 godina p.n.e. Arheološka istraživanja izvedena u periodu 1965-1968. godine otkrila su na ovom lokalitetu tri istorijska sloja u kojima se jedan na drugome nižu ostaci osam naselja. Pronađeni ostaci kuća, predmeta, alata i skulptura svedoče o tome da su njihovi stanovnici posedovali društvenu organizaciju visokog stepena kao i visoku duhovnu i materijalnu kulturu u širokom vremenskom razdoblju od formiranja prvog naselja lovaca i skupljača hrane, do zemljoradnika i stočara u starijem neolitu. Osim Lepenskog Vira, u istom istorijskom periodu su na ovom prostoru postojala i naselja na bliskim lokalitetima Vlasac, Padina i Hajdučka vodenica, a na rumunskoj obali Sheila Cladovei.

Ispod starijih neolitskih naselja (čuvena starčevačka grupa) otkriveni su pre toga nepoznati spomenici praistorijske kulture i umetnosti: planski izgrađeno naselje sa impozantnim ostacima arhitekture i izvanrednim skulpturama od kamena. Pronađeno je više od sto sačuvanih osnova kuća, površine od 5 do 30 kvadratnih metara, sa kanonizovanim trapezoidnim osnovama i ognjištima, kao i više od pedeset skulptura od krupnih kamenih belutaka koje su bile važni elementi u složenoj šemi međusobnih odnosa ognjišta i njihove okoline. Kuće su imale podove od neke vrste čvrstog materijala sa uglačanim površinskim premazom. Skulpture su iznenađujući umetnički i magijski predmeti, prethodno nepoznati u protoneolitskim i neolitskim kulturama. One su i najstarija do sada otkrivena umetnička dela na tlu današnje Srbije – procenjuje se da su nastale oko 5000 godina p.n.e.

Zbog izgradnje HE Đerdap i podizanja nivoa vode čitavo naselje je bilo premešteno na viši nivo u uvali u kojoj je nastalo. Pored se nalazi zgrada muzeja sa stalnom postavkom i brojnim predmetima pronađenim na ovom arheološkom lokalitetu.

Više o muzeju i kulturi Lepenskog Vira ovde: www.donsmaps.com/lepenski.html

79,6km
Prolazimo ispod visokog mosta kojim prolazi magistrala i ulazimo u kratki ali šarmantni kanjon Boljetinske reke. Poput kakvog okamenjenog komada slanine, njegovi zidovi su podeljeni u stotine tankih slojeva koji vijugaju pored i iznad nas. Na pojedinim mestima su ti slojevi snagom tektonskih pomeranja zaokrenuti skoro do vertikale. Zavisno od vodostaja reke, možda ćemo par desetina metara voziti kroz plitku vodu razlivenu preko puta, ali će to biti jednostavan i lak poduhvat – prijatno zrno začina u našem doživljaju ovog neobičnog mesta. Kanjon je inače deo rezervata prirode a osim geomorfološke vrednosti predstavlja i bogato nalazište značajne mezozojske fosilne faune: tako ustvari imamo zadovoljstvo da prolazimo jedno vrlo egzotično mesto, svojevrstan "zamrzivač" u čijem će ponekom kutku točkovi našeg bicikla podići prašinu praistorijskog vremena.

79,8km - R2370
Na izlazu iz kanjona stići ćemo do raskrsnice pored kratkog betonskog mosta. S desna nam dolazi završetak gore pomenutog detura br. 12 (u tom pravcu su i loklaiteti Šomrda, Tatarski Vis i Čoka Njalta sa Pesačom, na koje ukazuju drvene table nacionalnog parka Đerdap), a nastavićemo pravo, ka selu Boljetin i izlazu na glavni put.

80,2km - R2380
Raskrsnica na kojoj se pravo nastavlja ka obližnjem selu Boljetin, a mi treba da skrenemo levo, uzbrdo. Uspon do magistrale je kratak, ali strm.

Na starom putu, posle muzeja Lepenski vir

Vidikovac Greben

Za one koji imaju vremena i volje, preporučujemo izlet do 2,4km udaljenog vidikovca na rtu Greben, koji se duboko uvlači u vodu Dunava i spada u najlepša i najatraktivnija mesta na srpskom toku Dunava. Na vrhu visoke kupe koja poput prestola leži između dve obale perspektive su fantastične, i kad se nađemo tamo izgledaće nam da nam svo srebro i plavetnilo reke, kao i njeni brodovi, teku ispod nogu.

Do vidikovca nije teško stići: krećemo zemljanim putem koji se tačno na prevoju Boljetinskog brda odvaja levo. Poslednjih 700-800m treba preći pešice, stazom kroz nisku šumu - bicikli se mogu ostaviti na salašu neposredno pre ulaska u šumu. Za detaljniji opis ovog izleta i GPS treklog pogledati vodič "Hiking & Biking u NP Đerdap" (biće postavljen na sajt do proleća 2009).

Grad-putnik
Donji Milanovac je najsunčaniji grad u Srbiji (neobično: čak je i u ranijoj Jugoslaviji posle dalmatinskog ostrva Hvar spadao u mesta sa najvećim brojem sunčanih dana u godini) i još jedna tačka na kojoj je Dunav veoma širok: do rumunske obale ima oko 2km. Nastao je 1690. godine, kada je srpsko stanovništvo sklanjajući se od Turaka naselilo ostrvo Poreč, oko 10km uzvodno od današnjeg položaja. Tokom prvih dve stotine godina postojanja varošice, egizstencija Porečana je bila usko vezana za reku: osim ribolovom i trgovinom bavili su se vođenjem lađa nizvodno i njihovim tegljenjem uzvodno. Zbog čestih poplava i loših saobraćajnih veza, godine 1832. je tadašnji srpski vladar, knez Miloš Obrenović, naredio da se naselje premesti oko 6km nizvodno, na obalu Dunava. Nova varoš, prva planski građena u Srbiji, dobila je ime po kneževom sinu Milanu Obrenoviću.

Godine 1970. je zbog izgradnje HE Đerdap i formiranja akumulacionog jezera preseljena po drugi put, oko 4km nizvodno. Sada se nalazi na mestu nekadašnjeg rimskog kastruma Taliata i u toj simbolici leži nada da više neće biti seoba - inače, ako se istorija Milanovca bude odvijala u dosadašnjem stilu, postoje dobre šanse da on jednog dana zajedno sa svojim žiteljima stigne do ušća Dunava.