"Sedi draga moja. Mislim da sam pronašao način da te izvedem iz ove zemlje."
"I nazad u Kanzas?"
"Pa, nisam siguran za Kanzas", reče Oz, "jer nemam pojma na kojoj je strani..."

(Čarobnjak iz Oza, L. Frenk Baum)

Prvomajski uranak je za nas ove godine počeo tri dana ranije. I nije tu bilo ni roštilja, ni badmingtona, ni piva. A opet, nešto mi govori je u ta četiri dana stalo mnogo više smisla.

Svi putevi vode u Osanicu?

Pokolebljiv jutarnji osećaj pospanosti srećom ne traje dugo: ovog jutra se treba popakovati u autobus pre sedam sati i krenuti ka Kučevu, te odatle nasamariti konje i zagalopirati put Homoljskih planina.

Autobus reklo bi se pun, početak je praznika i Beograđani idu svojim kućama. Vozač nagonski saopštava kako za bicikle neće biti mesta, i zaista samo je jedan bunker ostao za četiri bicikla. Razmontirali smo nekolicinu standardnih delova, i sve je to nekako stalo jedno preko drugog.

Putovanje, manje više dosadno. Od Požarevca, po lokalnim selima, ulazi još putnika, stoje. Neki nose žetvene alatke, grube ruke, oči duboko usečene iza kanjonskih bora, išibani letnjom vrelinom na poljima, vidi se da ih život nije mazio. Ima i onih prostih, zorom pijanih; plavušica preko puta mog sedišta cita 'Svet'. Kad će to Kučevo?

U Kučevu premotavanje trake unazad. Poslednji bicikl se vadi prvi, ali stiže se tek do trećeg. On se ne dira i nastavlja put do Negotina, a pripada našem drugaru Marku. Pozdravljamo se jer Uglješa i ja ćemo odavde voziti, želimo jedni drugima duge dane i prijatne noći.

Ka deli Jovanu Dole se vidi put kojim smo se spustili.

Zaštitno lice Homoljskih planina

Nešto iza deset sati krenuli smo dobro poznatim putem ka Ceremošnji. Ideja prvog dana je da se popnemo na Štubej, vozimo grebenskim putem do Kupinove Glave i spustimo na Žagubicu.

Do pećine ide asfalt, posle toga se treba pomiriti da činjenicom da ga skoro 50km neće biti, a ni guranje neće biti retkost.

Iza pećine je postavljena tabla koje nije bilo prošlog leta, i koja signalizira poželjne pravce i kilometražu do njih. Ubrzo se nailazi na raskrsnicu i za Štubej treba ići desnim putem, tu počinju i planinarske oznake. Prva guranja, naročito sa natovarenim biciklima, ovde se teško mogu izbeći. Tako se uz recept vozi-guraj-vozi-guraj i stigne do gore. Uz nešto manje guranja, do Štubeja se može i preko Plavčeva, međutim tuda smo prolazili prošle godine.

Na samom vrhu šuma dobrim delom zaklanja pogled. Zato je mnogo atraktivniji stenoviti vidikovac, oko 200m niže. Ali kad ste vec na Štubeju, a nema nikoga (uglavnom je tako), ne treba se ustručavati od penjanja na repetitor, do prve platforme. Čisto da se izdignete iznad šume.

Spustili smo se putem koji je posle kog kilometra nestao, i nastavili nasumice livadama u nekom logičnom smeru ka glavnom putu koji smo ubrzo napipali. "Glavni put" je samo nešto pristojniji makadamski put u mreži makadamskih puteva ovde.

Ljudi su retki, a retke kuće uglavnom prazne. No, bar jedna ipak nije. U toj decenijama živi dvoje prijatnih starih ljudi, koji nas se sećaju od prošle godine. Uz kuću se nalazi izvor sa hladnom vodom koji je deda sam ozidao i napravio. Bave se pomalo i pčelarstvom i uopšte svim onim stvarima za kojima čovek oseti potrebu u ovakvom prirodnom okruženju.

Rekoše nam kako se put kojim smo krenuli spušta u Osanicu, a tamo nismo želeli. Vratili smo se na glavni put i kod prve raskrsnice skrenuli desno, kako su nas i uputili. Posle par stotina metara spusta, bilo je očito da je i ovo bio pogrešan izbor, pa smo se vratili. Ne treba sumnjati da je i ovaj put vodio u Osanicu, jer se počeo ukrštati sa prethodnim koji smo napustili.

Na sledećoj raskrsnici pogodismo grebenski put, koji je promenljivog kvaliteta u svojoj dužini. Negde ima dosta peska pa treba biti pažljiviji prilikom prelaska, jer će se točak lako izmigoljiti ispod nas. Dosta je puteva koji se odvajaju od ovog i reklo bi se izazivaju, jer se čine važnijim od onog kojim treba ići. Tako smo još dva puta krenuli pogrešno, ali se ubrzo i vraćali, svesni gubljenja visine i silaska u selo. Oba su vodila u Osanicu, i počeo sam se pitati da li se to začarano selo pomera ispod nas, kako se i mi krećemo iznad njega?

Kada se ukaže Kupinova Glava (drugi po visini vrh Homoljskih planina, 923m. ), nekako i put ispari. Ili ga bar Uglješa i ja nismo uvideli, ali se videla staza kojom treba krenuti naviše, pa smo uz kraće probijanje kroz šiblje stigli do nje.

Sa ovog vrha vidi se veći deo onoga što se prođe grebenom, vidi se i Štubej. I da smo znali gde da gledamo dok smo bili na njemu, možda bismo se i pokolebali da krenemo ovim putem. Izgleda daleko, pre bi se reklo da je u pitanju druga planina, a ne isti venac. Možda bismo odgovorili onim upornim pozivima Osanice da siđemo na kafu.

Potrefilo se da smo sa vrha krenuli sa zalaskom sunca, i u Žagubicu stigli još dok je mrak bio mlad. Skoknusmo odmah do vrela Mlave i postavismo šator u dvorištu hotela, uz blagoslov upravnika lično.
U hotelu je te večeri igrala svadba i razmišljali smo da prerušeni uđemo, čestitamo mladencima i počastimo se. U trenucima izgladnelosti čovek poseže za svačim. Ali na ulazu u salu uporno je stajao isti onaj upravnik koji nas je već upoznao. Tako smo večerali skromno, šta se našlo pri ruci.

Došli su nam i klinci sa svadbe da razgledaju bicikle i pričaju nam, između ostalog, ko je najjači u Žagubici. A negde oko ponoći muzika je utihnula, a utihnula je i Žagubica, utihnulo je i u našem šatoru.

Želite li da postanete milioner?

Umalo se ne udavih...

Krenuli smo standardnim putem ka Borskom jezeru i Boru. Put se opet penje do nekih 900m i onda spušta ka jezeru. Asfalt je odličan na usponu, a na spustu star i rupičast. Iz Žagubice smo zapravo nameravali da vozimo ka Beljanici, do salaša poznanika Žike, i da odatle skrenemo ka Crnom Vrhu, ali smo odustali zbog celodnevnog truckanja dan ranije, a i ja sam vec prolazio tuda.

Zato smo Crnom Vrhu prišli sa asfaltne strane. Na napuštenom gradilištu osim dva, tri čuvara nema nikog više. Na nedovršeni Hajat bačeno je oko 30 miliona dolara, a investicije se sele na Staru planinu. Ovde leži mali nedovršeni grad od koga bi, da je zavrsen, i Kopaonik zazirao. Šetajuci po ovim zgradama sluti se zamišljeni luksuz. Sa neke tavanice se polako kruni malter. Valjda se zajedno sa onim čije je vreme iscurilo, i za koga je ovo građeno, počela urušavati i njegova mračna kula.

Put dalje vodi ka Borskom jezeru. Tamo je moguće kampovati, postoji mesto za to, a postoji i auto kamp. Voda je bila začuđujuće topla, ali se nismo kupali već smo nastavili do Bora. Ovde je mogao piti kafu...

Staro, dobro guranje

Još malo guranja...

Nekako smo isčupali informaciju da je noćenje 400din, i zahvalili se. Mesta za šator ima u izobilju, najlepše je pored jezera nedaleko od doma. Voda iz jezera je ledena, ali dobro dođe za potrebe umivanja. Sa nešto više upornosti na kratko se može i boraviti u jezeru za potrebe lične higijene.

Ujutru smo peške krenuli na stenu Stola (1155m). Do gore treba oko sat vremena, prilično kratko za lepotu koja se dobija u vidu Velikog Krša, Deli Jovana, Rtnja, Miroča, Dunava, Bora (samo na daljinu)... Na vrhu se nalazi ogromna tabla koja ništa ne kazuje osim što se pomoću nje iz daljine nepogrešivo uočava Stol. Ipak, na tabli stoji ljubavna poruka: "Večnost je suviše kratka kada sam s’ tobom, sekunda preduga kada sam bez tebe." Ovo je verovatno napisano dok tabla još nije bila postavljena, jer ne vidim način da je neko to mogao izvesti kad je već bila postavljena u uspravan položaj.

Stol, pogled sa vrha Na spustu sa Stola
		Stol je zgodan i kao baza za hodanje u raznim pravcima. Atraktivniji pravci su do grebena Velikog Krša i Deli Jovana. Nakon posete vrhu, spakovali smo šator i krenuli sa spustom na Luke, odnosno na asfaltni put između Stola i Deli Jovana. Ovog trećeg dana trebalo je stići u Vratnu - katastrofalan izbor, bar za prvi maj, ali tada to nismo znali. Da li zbog relativnog početka sezone za mene, ali cela ova tura po istočnoj Srbiji mi je bila teška. Ravnih deonica je vrlo malo, uglavnom se ili spuštalo ili penjalo. Da ne kažem kako sam imao utisak da uvek više dajem nego što dobijam, tj. da se više penjem. Vozilo se i duže i po višim planinama, ali nisam osećao ovakav napor.

Bilo kako bilo, spustili smo se na donji put za Klokočevac. Spust traje upravo do tog sela i to umereno, što znači da se uz blago okretanje pedala ide preko 30 na sat, po starom asfaltu. A kad se stigne u Klokočevac i krene za Štubik počinje nov asfalt i novi uspon, na početku umeren a kasnije oštar. Posle Štubika, do Vratne treba još proći Jabukovac.

Prelepi spomenici iz prve polovine 19. veka

Epilog

Pošto od konaka u manastiru nije bilo ništa, otvorili smo šator na velikoj livadi ispred. I tako, bilo je sve u redu. Do negde dva iza ponoći. A onda je nas šator bio opkoljen sa desetak poludivljih Vlaha puštenih s lanca, udarnika, ranoranilaca, prvih izletnika. Vriska, dranje, zvučnici na krovu automobila (najsirovija pinkovska produkcija ), i sve to u pola noći.

Prerasti i atmosfera u kanjonu Vratne

Nisam mogao da verujem da su od cele livade, a ima je jedno pola kilometra, stali baš uz nas šator. Uz maksimalnu koncentraciju, pokušao sam da u mislima odem sa tog mesta. Setio sam se "Zvezdane Lutalice" Dzeka Londona, gde u zatvoru tip u ludačkoj košulji, usled bolova izazvanih njenim stezanjem, odvaja duh od tela i tako putuje kroz vreme, živeći neki drugi život, odvajajući se od tela koje trpi bol...

I hitna pomoc ima dušu

Sad se već zakuvalo...