Cvokociklizam©
Home Turoteka Kako? Čekićara GPS Tekstovi Galerija Tr-Fr Ukradeno Radnje Linkovi

 

 Biciklima Po Badnjak (BPB)
  Praznična cvokociklistička
© šuškavo-seckava avalozna
  pedalanja zarad obezbeđenja neophodno potrebnog
  sastojka Božića




  Tekst, fotografije: Jone

  (Cvokociklizam© - biciklizam po vrlo hladnom, to jes' cvokotavom vremenu)

Kliknite na fotografije da ih uvećate



Jednog tmurnog kasnojesenjeg dana 2003. godine nekoliko nas se skupilo na Adi, na čašicu druženja uz komade nagorelog mesa. Kasnije smo siti i naslonjeni na bicikle tamo negde kod Safari parka torokali o svemu i svačemu; kako se u to torokanje upleo Božić ne sećam se, ali su Koki-Kojasti Miloš Kojašević, Miloš Podolšak i moja Jasna došli na to kako bi bilo zanimljilvo da se, kad za to dođe vreme, po badnjak ode na biciklima. I zaista je jedna mala družina narednog 6. januara otišla do Košutnjaka, vrativši se odande sa nešto malo s mukom nakupljenih grančica. No odmah se pokazalo da nam ti mali svežnjevi znače više nego oni kupovni pijačni aranžmani (pravo je čudo da se do sada megamarketi nisu setili da ih prodaju, uz plaćanje karticama) i osetili smo da se za nas gradske ljude, inače osuđene na te pijačne aranžmane, ovakvo iskustvo može pomalo meriti sa romantičnom predstavom koju imamo o jednom od najvažnijih božićnih rituala: zora, u snegom ukrašenoj šumi seljak koji sekirom u tri udarca seče tanko stablo, i zabacivši ga na rame prti belu poparu, žureći da svoju kuću osvetli žutim zlatom badnjaka.

Zato smo nastavili sa PBP vožnjama, ali izabravši Avalu kao inspirativniji cilj. Tako smo dobili još jednu cvokociklističku(*) tradiciju: svake godine pedalamo kroz šeste januare ka Božiću, i vraćamo se kućama sa vezicama koje su tim našim malim hodočašćima oplemenjene do nivoa posebne dragocenosti. Kad ih unosimo u kuće znamo da smo ih zaslužili, umesto samo kupili.

U međuvremenu smo otkrili gde na Avali ima pristojnih "nalazišta" pa smo prestali da se pentramo uz tamošnje drveće pokušavajući da dohvatimo ono što je preostalo iza hladnih prstiju zime i meštana iz okolnih sela - odahnuo je zbog toga i jedan veliki, raskošni, i napaćeni grm kod "Čarapićevog bresta", koga smo u početku redovno brstili.

Još malo srebrne prašine na BPB vožnje padne i zbog interesantne mentalne vežbe: primeran ciklonaut sebi mnogo ranije obeća da će 6. januara otići biciklom po badnjak, makar tog dana padale sekire. Rezultat je posebna vrsta opuštenosti i mirnoće kad taj dan konačno dođe: kakav god da je, spreman si za njega već odavno. (Probajte ijednom: recite sebi da ćete nekog dana u godini sesti na bicikl i voziti, ma kakvo vreme bilo tada :)

Evo u slici i (malo) reči kako je bilo na dosadašnjim badnjačarenjima...



Godina 2005, prvi odlazak po badnjak
Imali smo hladan ali sunčan dan: Avala je bila odlučila
da nas podrži, da bismo isto ponovili sledeće godine.

Dosta toga je trebalo naučiti: taktiku njuškanja
levo-desno da bi se badnjak otkrio po mirisu, kasnije
smo napustili

Neznani junaci li su, karijatide li su...
ne, to su VRUM-ovci :)

Ponosni lovac
M. Podolšak
Prvi avalski BPB pamtimo i po čarobnom pogledu sa vrha


Tovari!


Šniraj!
    
                             Plači!
      (Zašto je moj badnjak najmanji... šmruc, šmric...)

Družina za 2005:

Miloš Podolšak,
Vlada Sremčević
Uglješa-Ugi Stošić
Jone

Došli smo tamo gore misleći da će biti dovoljno da samo ispružimo ruke, i već ćemo imati hrpu... I mada ovi svežnjevi na biciklima izgledaju pristojno, stvarnost je bila drukčija: jedva smo, posle potucanja po šumi, napabirčili neku sirotinjsku zbirčicu grančica koju smo posle podelili, pažljivo je razvrstavajući i brojeći listove.

Pa tako to valjda i treba da bude: s obzirom na ono što simbolizuje, badnjak treba da nam izgleda dragoceno. I za razliku od onih kupovnih, nama su naše žgoljave grančice definitivno izgledale tako :)


Kompletna ekipa, plus toranj koji već počinje da klija
i jasno se vidi da će za par godina krenuti uvis
.

Doviđenja badnjačiči maleni,
rastite do sledećeg januara kada ćemo vas opet mučiti...


Godine 2006. smo konačno shvatili da badnjake pre nas počiste meštani iz okoline i prodavci. Ipak, uspeli smo, zahvaljujući iskustvu od prethodne godine, da ponovo sakupimo pristojnu hrpicu tako da je svako imao šta da unese preko praga. Ne može se pouzdano tvrditi da neki nisu posle svega posetili i pijac, ali se može tvrditi da je kod svih skromni badnjak sa Avale bio na počasnom mestu...


2006: dok su podnožju Avale obavljali
poslednje pripreme za liturgiju...

... mi smo se opet uputili gore. Ovog puta nas je
dočekao sneg.
(foto: Z. Čubrilo)

Ćeš, češ...

... i češ, češ... Pa bre, ovde k'o da ništa nije poraslo od lane?
     
               Platio je (opet) žbunić kod Čarapića...
   Izvini na čerupanju i na ovim osmesima lovaca na krupnu divljač...

Družina za 2006:

Zvonko Rondić
Momir Kostić - Šurda (potegao iz Borče!) Zoran Čubrilo
Miloš Podolšak
Vlada Sremčević
i Jone.

Zvonko
Ovako izgleda propisno opremljen i osiguran učesnik u ovom teškom i opasnom poslu.


 

Godine 2007. je vreme bilo sasvim fino i ne naročito hladno, pa nas je na PBP-u bilo dosta. Tog puta smo umesto gore tražili dole, i u podnožju, na delu prema Zucu, otkrili dobro nalazište (na koje računamo i ubuduće, pssst!). Tako je svako vrlo brzo imao dovoljno materijala za poneti. Te godine smo se i najlepše vozili, jer je vreme bilo dovoljno dobro, i tlo dovoljno tvrdo, da bismo zabačenim šumskim puteljcima mogli da proskitamo oko Avale.


U početku je opet bilo zevanja u visine.
Postupak demonstrira drug Čubrilo.

E posle smo se već rasporedili u strelce,
i svako je zevao u svoju visinu

Konačno!
Nakon otkrića bogate žice badnjaka, poziranje
za istoriju sprskog božićnog biciklizma (SBB)

Uspeh je, kažu, 10% talenta i 90% rada...
Bez dobre fizičke pripreme ne može se biti vrhunski
berač badnjaka - Spale vodi čas istezanja.

Stvar smo krunisali lepom vožnjom kroz šumu

I stvarno, šta pošten čovek i cvokociklista


Tipična božićna flaša na pogon vetrom
Obično raste na severnim, senovitim šumskim padinama.


Trenuci sumnje...
- Ljudi, nemo' se zezamo - da l' je ovoliko dovoljno?
- U bre... da se vratimo po još?                                       

može u januaru da traži povrh ovoga?  Šušti pod
točkovima
, dižu se nataloženi mirisi prethodne godine,
zemlja podrhtava dok se u njoj sprema sve što bi na
proleće htelo da krene ka suncu. Toliko je energije pod
lišćem da se čini - svaki čas će negde odozdo sevnuti
iskra. Ko kaže da zimi sve spava?

 

 

       Družina za 2007:

     Negovan Spasić - Spale
     Rade Gak
     Vlada Naumović
     Miroljub Miletić
     Zoki Čubrilo
     Miloš Podolšak
     Uglješa Stošić
     Vlada Sremčević
     Jone

Ugi: Ma dovoljno je!

Evo demonstriram...

E kad je dovoljno - teraj dalje :)


2009.

Ponovo nas je bilo osmoro - lep broj s obzirom na to da je temperatura bila dosta ispod nule. Krenuli smo sa Trošarine uobičlajenim putem ali smo u Jajincima rešili da se dodatno promuvamo, onako kako to radimo na (takođe već tradicionalnim) noćnim zimskim pohodima na Avalu: skrenuli smo u šumu spomen-parka i popeli se na vrh Kumodraža, odatle se kroz Stepin gaj spustili do Bubanj potoka, pa se onda popeli do Belog potoka, pa se preko Čarapićevog bresta, kroz snegom pokrivenu šumu, ispeli do vrha Avale.

Družina za 2009. je bogami bila i internacionalna - sa nama je bila i Amerikanka Džesika, za koju je ovo sigurno bilo neobično iskustvo: kotrljala se kroz hladnoću i zabačene ćoškove Avale, i još više Stepinog gaja, sa ljudima koji su zevali okolo tražeći nešto u žbunju i šikari. I mada su ta mesta izgledala daleko od sveta i potpuno pusta, često bi se začulo krckanje i iz gustiša bi se pojavljivale druge, nepoznate prilike sa sekirama, sekiricama i sekiričićima u rukama - poneke od njih i u pratnji malih prilika, ali sve redom okićene i uramljene mrkim i žutim lišćem badnjaka. Izgledalo je da se nalazimo u nekoj igrici u kojoj učestvuje svako koga sretnemo, i u kojoj je cij bio sakupljanje šuškavih poena nakačenih na mrke grane. A tamo gde smo prolazili kroz urbanije delove, automobili su bili slično opremljeni i ukrašeni kao naši bicikli, dok su na mestima na kojima je već bilo i kuća i potencijalnih mušterija, veliki naramci žutog i mrkog nuđeni na prodaju onim igračima koji nisu sakupili dovoljno blaga za prelazak na sledeći nivo.

Raspoložajnici (*) za 2009:

Vladan Pantić
Koki-Kojasti Miloš Kojašević (iako je pre toliko godina na na Adi učestvovao u rađanju ideje, ovo je bio njegov prvi PBP :)
Djeva Džesika, Uniited States
Vlada Naumović
Zvonko Rondić
Uglješa Stošić
Miloš Podolšak
Jone

(*) "Raspoložajnik - onaj ko je raspoložen da nešto uradi; izraz se u narodu obično koristi za one koji su na Badnji dan raspoloženi da biciklom idu po badnjak (za razliku od položajnika, koji su aktivni na sam Božić)"   (Vukov rečnik)



Neki su se bili baš spremili za hladnoću...
toliko je bilo slojeva da su šlicevi pucali.
(foto M. Podolšak)

Ali od kondicije imahu samo jedan tanki sloj,
pa su se na svim usponima pušili, isparavali - i očajavali.
(foto M. Podolšak)

Cvokociklisti u Stepinom gaju


Sveže voće dobro dođe tokom zime
(foto M. Podolšak)

Džesika sa badnjakom
(foto M. Podolšak)


Ples (hm, ples...) na ledu



Hodočašće...

... ka škrtom nebeskom blistanju na vrhu Avale



Gore
nas je u podmukloj zasedi sačekao Goran
Antić i sa prijateljima nemilosrdno zapucao po
nama kuvanim vinom i rakijom. Kad smo
dezinfikovali junačke rane metodom "od unutra ka
spolja", krenuli smo dalje.


Prve visibabe već proviruju ispod snega
(foto M. Podolšak)

Raspoložajnici Džesika, Zvonko i Vlada



A na povratku je bilo još lepih susreta:
sasvim levo Bogdan Lubardić, profesor na
Bogoslovskom fakultetu i vatreni ciklonaut.

Sve u svemu, kućama smo stigli tek sa prvim mracima - to jes', ništa od plana da stignemo na ručkove... Ali doneli smo badnjake, jeste :) I eto - čekamo sedeći Božić. Pa ako vam se sve ovo svidelo, pridružite nam se narednog 6. januara :)

Evo za kraj i jednog vrlo specijalnog teksta o jednoj vrlo specijalnoj osobi koja nam je dolepršala iz daljina i veoma ulepšala ovaj BPB:

Džesika, pustinjski ronilac

tekst: Vlada Naumović

Na svom putovanju na biciklu kroz pustinje SAD-a (oktobar 2007.), preko couchsurfing.com internet sajta našao sam domaćina u Las Vegasu kod koga sam besplatno prespavao jednu noć. Bila je to veoma prijatna devojka koja je stanovala u vili u bogatom delu grada. Iako smo proveli malo vremena zajedno, vrlo brzo našli smo dosta zajedničkih tema za razgovor, pa smo zbog toga ostali i dalje u kontaktu. Međutim, njenu pravu ličnost sam upoznao tek pre nekoliko dana kada je ona bila moj desetodnevni gost ovde u Beogradu.

Nikada do sada nisam video osobu koja toliko voli svet oko sebe, koja toliko živi u trenutku u kome je, koja toliko retko osuđuje druge, koja toliko dobro iz očiju i ponašanja čita osećanja drugih ljudi, i u čijim očima se može osetiti sreća u dužem periodu vremena.

Već njen prvi beogradski dan primetio sam detinju radoznalost u njoj. Dok smo šetali Kalemegdanom ushićeno je želela da se popne na mnoge zidove tvrđave i da ispita kuda vodi svaki prolaz medu njima. Sledećeg dana je bila presrećna da je odvedem da ispita nemački bunker iz Drugog svetskog rata na Čukarickom i da joj pokažem provaliju u Košutnjaku gde sam se sa drugovima peo u osnovnoj školi. Iz centra grada je često htela da idemo peške do moje kuće na Banovom brdu, da bi videla okolinu. Kada smo otišli u šetnju na Avalu molila me je da se penjemo na visoku TV antenu.

Kada si pored nje, ni ti ne možeš da "spavaš". Njene reakcije na svet oko sebe i tebe teraju da otvoriš oci. Sa njom će uvek biti novih i novih tema za razgovor. Ona ulazi u suštinu svake stvari, bilo da se radi o porodičnim problemima ili o nastanku Univerzuma. Ukoliko ti misli negde odlutaju, ona to lako oseti i pita - šta te muči? Ona možda teško pamti činjenice iz istorije ili geografije, ali ima neverovatan dar da pamti i razume ljude, zato što im prilazi sa ljubavlju. Kada ljudi učine neko loše delo ona ne polazi od osude, već od njihovog unutrašnjeg nemira koji ih je naterao na tako nešto. Zbog toga npr. nju teško da možeš da slažeš, zato što može da oseti patnju koja te je naterala da lažeš.

(foto: Vlada)

Ja sam u početku mislio da je ona još uvek sanjar koji nije osetio teškoću života, ali nisam bio u pravu. Njen žestoki temperament naterao ju je da u desetoj godini pobegne od kuće i problema koje je sa roditeljima imala, pa je još veoma mlada osetila šta znači biti na dnu, i zna da i u tome nađe smisao. Zato sada ima veoma malo stvari od kojih ona oseca strah i to je prepreka na putu sreće koju ona za sada uspešno prelazi. U Las Vegasu radi kao ronilac u Le Reve teatru na vodi u hotelu Wynn, ali verovatno neće još dugo ostati tamo, kao ni u Americi, pošto kaže da želi da živi negde gde može da pomaže ljudima koji ne mogu da prežive.

Interesantno je da je ona u životu pročitala jako malo knjiga, što je u ovom slučaju pokazatelj da znanje nije preduslov mudrosti. Nije sledbenik ni jedne religije, ali su joj bliske mnoge misli iz budizma. Teži da se oslobodi razlike izmedu dobra i zla ili izmedu lepote i ružnoće, teži da bude deo svega i da je sa svime u Univerzumu jedno, bez otuđivanja bilo kog njegovog dela.

Razgovor sa njom me je često vraćao na početak i ostavljao me u zatvorenom krugu kada bih razmišljao o sveobuhvatnoj lepoti kakvoj ona teži. Pričao sam sa drugom o tom problemu: "Ako note poređane u harmoniji daju melodiju, kako podjednako uživati u tonovima koji nisu u harmoniji i ne prikazuju melodiju čulima koje posedujemo?" On mi onda dade lepo poređenje: "Možda bi umesto o notama u harmoniji mogao da razmišljaš o tome koliko različitih harmonija postoji?"

U svakom slučaju Džesika nikog na BPB-u nije ostavila ravnodušnim. Osmehom koji se nije sklanjao sa lica ni kada padne sa bicikla na led, niti kad joj promrznu prsti, sjajnim smislom za humor i iznad svega dobrotom i voljom da pomogne svakom oko sebe, bio to puž koji ne može da se popne na kamen ili cigančić koji svira u autobusu - učinila je da je zavoli svako ko je bio dovoljno otvoren da vidi lepotu koja je zračila iz nje.

Nakon Beograda nastavila je svoje putovanje po svetu, bez ikakvih planova, jer kaže da će uživati gde god da ode...