Biciklima
Po Badnjak (BPB)
Praznična cvokociklistička©
šuškavo-seckava avalozna
pedalanja zarad obezbeđenja neophodno potrebnog
sastojka Božića
Tekst, fotografije:
Jone
(Cvokociklizam©
- biciklizam po vrlo hladnom, to jes' cvokotavom vremenu)
|
Kliknite
na fotografije da ih uvećate
|
|
Jednog tmurnog
kasnojesenjeg dana 2003. godine nekoliko nas
se skupilo na Adi, na čašicu druženja uz komade
nagorelog mesa. Kasnije smo siti i naslonjeni
na bicikle tamo negde kod Safari parka torokali
o svemu i svačemu; kako se u to torokanje
upleo Božić ne sećam se, ali su Koki-Kojasti
Miloš Kojašević, Miloš Podolšak i moja Jasna
došli na to kako bi bilo zanimljilvo da se,
kad za to dođe vreme, po badnjak ode na biciklima.
I zaista je jedna mala družina narednog 6.
januara otišla do Košutnjaka, vrativši se
odande sa nešto malo s mukom nakupljenih grančica.
No odmah se pokazalo da nam ti mali svežnjevi
znače više nego oni kupovni pijačni aranžmani
(pravo je čudo da se do sada megamarketi nisu
setili da ih prodaju, uz plaćanje karticama)
i osetili smo da se za nas gradske ljude,
inače osuđene na te pijačne aranžmane, ovakvo
iskustvo može pomalo meriti sa romantičnom
predstavom koju imamo o jednom od najvažnijih
božićnih rituala: zora, u snegom ukrašenoj
šumi seljak koji sekirom u tri udarca seče
tanko stablo, i zabacivši ga na rame prti
belu poparu, žureći da svoju kuću osvetli
žutim zlatom badnjaka.
Zato smo nastavili
sa PBP vožnjama, ali izabravši Avalu kao inspirativniji
cilj. Tako smo dobili još jednu cvokociklističku(*)
tradiciju: svake godine pedalamo kroz šeste
januare ka Božiću, i vraćamo se kućama sa
vezicama koje su tim našim malim hodočašćima
oplemenjene do nivoa posebne dragocenosti.
Kad ih unosimo u kuće znamo da smo ih zaslužili,
umesto samo kupili.
U međuvremenu
smo otkrili gde na Avali ima pristojnih "nalazišta"
pa smo prestali da se pentramo uz tamošnje
drveće pokušavajući da dohvatimo ono što je
preostalo iza hladnih prstiju zime i meštana
iz okolnih sela - odahnuo je zbog toga i jedan
veliki, raskošni, i napaćeni grm kod "Čarapićevog
bresta", koga smo u početku redovno brstili.
Još malo srebrne
prašine na BPB vožnje padne i zbog interesantne
mentalne vežbe: primeran ciklonaut sebi mnogo
ranije obeća da će 6. januara otići biciklom
po badnjak, makar tog dana padale sekire.
Rezultat je posebna vrsta opuštenosti i mirnoće
kad taj dan konačno dođe: kakav god da je,
spreman si za njega već odavno. (Probajte
ijednom: recite sebi da ćete nekog dana u
godini sesti na bicikl i voziti, ma kakvo
vreme bilo tada :)
Evo u slici
i (malo) reči kako je bilo na dosadašnjim
badnjačarenjima...
|
Godina 2005, prvi odlazak po badnjak
Imali smo hladan
ali sunčan dan: Avala je bila odlučila
da nas podrži, da bismo isto ponovili sledeće
godine. |
Dosta toga je trebalo
naučiti: taktiku
njuškanja
levo-desno da bi se badnjak otkrio po mirisu,
kasnije
smo napustili |
Neznani junaci li
su, karijatide li su...
ne, to su
VRUM-ovci :) |
Ponosni lovac
M. Podolšak |
|
|
Prvi
avalski BPB pamtimo i po čarobnom pogledu
sa vrha |
Tovari! |
Šniraj! |
Plači!
(Zašto
je moj badnjak najmanji... šmruc, šmric...) |
Družina
za 2005:
Miloš Podolšak,
Vlada Sremčević
Uglješa-Ugi Stošić
Jone
Došli smo tamo gore misleći
da će biti dovoljno da samo ispružimo ruke,
i već ćemo imati hrpu... I mada ovi svežnjevi
na biciklima izgledaju pristojno, stvarnost
je bila drukčija: jedva smo, posle potucanja
po šumi, napabirčili neku sirotinjsku zbirčicu
grančica koju smo posle podelili, pažljivo
je razvrstavajući i brojeći listove.
Pa tako to valjda i treba
da bude: s obzirom na ono što simbolizuje,
badnjak treba da nam izgleda dragoceno. I
za razliku od onih kupovnih, nama su naše
žgoljave grančice definitivno izgledale tako
:) |
Kompletna ekipa,
plus toranj koji već počinje da klija
i jasno se vidi da će za par godina krenuti
uvis. |
Doviđenja badnjačiči
maleni,
rastite do sledećeg januara kada ćemo vas
opet mučiti... |
Godine
2006. smo konačno shvatili da badnjake
pre nas počiste meštani iz okoline i prodavci.
Ipak, uspeli smo, zahvaljujući iskustvu od prethodne
godine, da ponovo sakupimo pristojnu hrpicu
tako da je svako imao šta da unese preko praga.
Ne može se pouzdano tvrditi da neki nisu posle
svega posetili i pijac, ali se može tvrditi
da je kod svih skromni badnjak sa Avale bio
na počasnom mestu... |
2006:
dok su podnožju Avale obavljali
poslednje pripreme za liturgiju... |
... mi smo se opet
uputili gore. Ovog puta nas je
dočekao sneg. (foto:
Z. Čubrilo) |
Ćeš, češ...
|
... i češ, češ...
Pa bre, ovde
k'o da ništa nije poraslo od lane? |
Platio
je (opet) žbunić kod Čarapića...
Izvini
na čerupanju i na ovim osmesima lovaca na krupnu
divljač... |
|
Družina
za 2006:
Zvonko Rondić
Momir Kostić - Šurda (potegao iz Borče!) Zoran
Čubrilo
Miloš Podolšak
Vlada Sremčević
i Jone.
Zvonko
Ovako izgleda propisno
opremljen i osiguran učesnik u ovom teškom
i opasnom poslu.
|
Godine
2007. je vreme bilo sasvim fino i ne
naročito hladno, pa nas je na PBP-u bilo dosta.
Tog puta smo umesto gore tražili dole, i u podnožju,
na delu prema Zucu, otkrili dobro nalazište
(na koje računamo i ubuduće, pssst!). Tako je
svako vrlo brzo imao dovoljno materijala za
poneti. Te godine smo se i najlepše vozili,
jer je vreme bilo dovoljno dobro, i tlo dovoljno
tvrdo, da bismo zabačenim šumskim puteljcima
mogli da proskitamo oko Avale. |
|
2009.
Ponovo nas je bilo osmoro - lep broj s obzirom na to
da je temperatura bila dosta ispod nule. Krenuli smo
sa Trošarine uobičlajenim putem ali smo u Jajincima
rešili da se dodatno promuvamo, onako kako to radimo
na (takođe već tradicionalnim) noćnim zimskim pohodima
na Avalu: skrenuli smo u šumu spomen-parka i popeli
se na vrh Kumodraža, odatle se kroz Stepin gaj spustili
do Bubanj potoka, pa se onda popeli do Belog potoka,
pa se preko Čarapićevog bresta, kroz snegom pokrivenu
šumu, ispeli do vrha Avale.
Družina za 2009. je bogami bila i internacionalna -
sa nama je bila i Amerikanka Džesika, za koju je ovo
sigurno bilo neobično iskustvo: kotrljala se kroz hladnoću
i zabačene ćoškove Avale, i još više Stepinog gaja,
sa ljudima koji su zevali okolo tražeći nešto u žbunju
i šikari. I mada su ta mesta izgledala daleko od sveta
i potpuno pusta, često bi se začulo krckanje i iz gustiša
bi se pojavljivale druge, nepoznate prilike sa sekirama,
sekiricama i sekiričićima u rukama - poneke od njih
i u pratnji malih prilika, ali sve redom okićene i uramljene
mrkim i žutim lišćem badnjaka. Izgledalo je da se nalazimo
u nekoj igrici u kojoj učestvuje svako koga sretnemo,
i u kojoj je cij bio sakupljanje šuškavih poena nakačenih
na mrke grane. A tamo gde smo prolazili kroz urbanije
delove, automobili su bili slično opremljeni i ukrašeni
kao naši bicikli, dok su na mestima na kojima je već
bilo i kuća i potencijalnih mušterija, veliki naramci
žutog i mrkog nuđeni na prodaju onim igračima koji nisu
sakupili dovoljno blaga za prelazak na sledeći nivo.
Raspoložajnici (*) za
2009:
Vladan Pantić
Koki-Kojasti Miloš Kojašević (iako
je pre toliko godina na na Adi učestvovao u rađanju
ideje, ovo je bio njegov prvi PBP :)
Djeva Džesika, Uniited States
Vlada Naumović
Zvonko Rondić
Uglješa Stošić
Miloš Podolšak
Jone
(*) "Raspoložajnik
- onaj ko je raspoložen da nešto uradi; izraz se u narodu
obično koristi za one koji su na Badnji dan raspoloženi
da biciklom idu po badnjak (za razliku od položajnika,
koji su aktivni na sam Božić)"
(Vukov rečnik)
|
Neki su se bili baš spremili
za hladnoću...
toliko je bilo slojeva
da su šlicevi pucali.
(foto M. Podolšak) |
Ali od kondicije imahu samo
jedan tanki sloj,
pa su se na svim usponima
pušili, isparavali - i očajavali.
(foto M. Podolšak)
|
Cvokociklisti u Stepinom
gaju
|
Sveže voće dobro dođe tokom
zime
(foto M. Podolšak)
|
Džesika sa badnjakom
(foto M. Podolšak)
|
Ples (hm, ples...) na ledu
|
Hodočašće... |
... ka škrtom nebeskom blistanju na vrhu Avale |
Gore nas je u podmukloj
zasedi sačekao Goran
Antić i sa prijateljima nemilosrdno zapucao po
nama kuvanim vinom i rakijom. Kad smo
dezinfikovali junačke rane metodom "od unutra ka
spolja", krenuli smo dalje. |
Prve visibabe već proviruju
ispod snega
(foto M. Podolšak)
|
Raspoložajnici Džesika,
Zvonko i Vlada
|
A na povratku je bilo još lepih
susreta:
sasvim levo Bogdan Lubardić,
profesor na
Bogoslovskom fakultetu i vatreni ciklonaut. |
Sve u svemu, kućama smo stigli tek
sa prvim mracima - to jes', ništa od plana da stignemo
na ručkove... Ali doneli smo badnjake, jeste :) I
eto - čekamo sedeći Božić. Pa ako vam se sve ovo svidelo,
pridružite nam se narednog 6. januara :)
Evo za kraj i jednog vrlo specijalnog
teksta o jednoj vrlo specijalnoj osobi koja nam je dolepršala
iz daljina i veoma ulepšala ovaj BPB:
Džesika, pustinjski
ronilac
tekst:
Vlada Naumović
Na svom putovanju na biciklu
kroz pustinje SAD-a (oktobar 2007.), preko couchsurfing.com
internet sajta našao sam domaćina u Las Vegasu
kod koga sam besplatno prespavao jednu noć. Bila
je to veoma prijatna devojka koja je stanovala
u vili u bogatom delu grada. Iako smo proveli
malo vremena zajedno, vrlo brzo našli smo dosta
zajedničkih tema za razgovor, pa smo zbog toga
ostali i dalje u kontaktu. Međutim, njenu pravu
ličnost sam upoznao tek pre nekoliko dana kada
je ona bila moj desetodnevni gost ovde u Beogradu.
Nikada do sada nisam video
osobu koja toliko voli svet oko sebe, koja toliko
živi u trenutku u kome je, koja toliko retko osuđuje
druge, koja toliko dobro iz očiju i ponašanja
čita osećanja drugih ljudi, i u čijim očima se
može osetiti sreća u dužem periodu vremena.
Već njen prvi beogradski
dan primetio sam detinju radoznalost u njoj. Dok
smo šetali Kalemegdanom ushićeno je želela da
se popne na mnoge zidove tvrđave i da ispita kuda
vodi svaki prolaz medu njima. Sledećeg dana je
bila presrećna da je odvedem da ispita nemački
bunker iz Drugog svetskog rata na Čukarickom i
da joj pokažem provaliju u Košutnjaku gde sam
se sa drugovima peo u osnovnoj školi. Iz centra
grada je često htela da idemo peške do moje kuće
na Banovom brdu, da bi videla okolinu. Kada smo
otišli u šetnju na Avalu molila me je da se penjemo
na visoku TV antenu.
Kada si pored nje, ni ti
ne možeš da "spavaš". Njene reakcije
na svet oko sebe i tebe teraju da otvoriš oci.
Sa njom će uvek biti novih i novih tema za razgovor.
Ona ulazi u suštinu svake stvari, bilo da se radi
o porodičnim problemima ili o nastanku Univerzuma.
Ukoliko ti misli negde odlutaju, ona to lako oseti
i pita - šta te muči? Ona možda teško pamti činjenice
iz istorije ili geografije, ali ima neverovatan
dar da pamti i razume ljude, zato što im prilazi
sa ljubavlju. Kada ljudi učine neko loše delo
ona ne polazi od osude, već od njihovog unutrašnjeg
nemira koji ih je naterao na tako nešto. Zbog
toga npr. nju teško da možeš da slažeš, zato što
može da oseti patnju koja te je naterala da lažeš.
|
|
(foto:
Vlada) |
Ja sam u početku mislio
da je ona još uvek sanjar koji nije osetio teškoću
života, ali nisam bio u pravu. Njen žestoki temperament
naterao ju je da u desetoj godini pobegne od kuće
i problema koje je sa roditeljima imala, pa je
još veoma mlada osetila šta znači biti na dnu,
i zna da i u tome nađe smisao. Zato sada ima veoma
malo stvari od kojih ona oseca strah i to je prepreka
na putu sreće koju ona za sada uspešno prelazi.
U Las Vegasu radi kao ronilac u Le
Reve teatru na vodi u hotelu Wynn, ali verovatno
neće još dugo ostati tamo, kao ni u Americi, pošto
kaže da želi da živi negde gde može da pomaže
ljudima koji ne mogu da prežive.
Interesantno je da je
ona u životu pročitala jako malo knjiga, što je
u ovom slučaju pokazatelj da znanje nije preduslov
mudrosti. Nije sledbenik ni jedne religije, ali
su joj bliske mnoge misli iz budizma. Teži da
se oslobodi razlike izmedu dobra i zla ili izmedu
lepote i ružnoće, teži da bude deo svega i da
je sa svime u Univerzumu jedno, bez otuđivanja
bilo kog njegovog dela.
Razgovor sa njom me je
često vraćao na početak i ostavljao me u zatvorenom
krugu kada bih razmišljao o sveobuhvatnoj lepoti
kakvoj ona teži. Pričao sam sa drugom o tom problemu:
"Ako note poređane u harmoniji daju melodiju,
kako podjednako uživati u tonovima koji nisu u
harmoniji i ne prikazuju melodiju čulima koje
posedujemo?" On mi onda dade lepo poređenje:
"Možda bi umesto o notama u harmoniji mogao
da razmišljaš o tome koliko različitih harmonija
postoji?"
U svakom slučaju Džesika
nikog na BPB-u nije ostavila ravnodušnim. Osmehom
koji se nije sklanjao sa lica ni kada padne sa
bicikla na led, niti kad joj promrznu prsti, sjajnim
smislom za humor i iznad svega dobrotom i voljom
da pomogne svakom oko sebe, bio to puž koji ne
može da se popne na kamen ili cigančić koji svira
u autobusu - učinila je da je zavoli svako ko
je bio dovoljno otvoren da vidi lepotu koja je
zračila iz nje.
Nakon Beograda nastavila
je svoje putovanje po svetu, bez ikakvih planova,
jer kaže da će uživati gde god da ode...
|
|
|
|