Vratimo se nekoliko meseci unazad, tačnije na kraj marta. Zašto tada? Uz predivno veče sa društvom i sedeljku napolju, u pravoj prolećnoj idili, odjednom se kao grom iz vedra neba u meni javila želja da izvedem nešto što će biti test moje psihofizičke spremnosti. Prethodno šestogodišnje iskustvo pedalanja nije mi davalo ni trenutka mira - jednostavno me je (na)teralo da poželim da napravim trista pedeset kilometara u jednom danu... Rekoh to svojim drugovima, i naravno njihov odgovor je bio: "Ti si lud - mogao bi malo da odeš do Vršca, ali u jednom pravcu..."

Lepo smo se smejali, moram da priznam, ali opsesija je postajala sve jača i jača, jer ljubav prema biciklizmu je kao droga - nikad se ne izlečiš. Zadatak sam shvatio ozbiljno, tako da su i pripreme krenule ozbiljno: za otprilike dva meseca na kilometar satu se ispisala lepa cifra od skoro 3.500km. Onda se javila još veća ambicija, i brojke su se povećavale...

Dođosmo polako do kraja jula. Pet dana do svečanog starta počele su poslednje pripreme: stvari, alat, hrana (naravno, obilne količne čokoladica) i druge neophodne stvari, čisto da se bisage ne osećaju zapostavljenim.

Laganim koracima dolazimo do 30. jula, četiri sata ujutro. Pravo letnje jutro sa blagim primesama neke čudne ali vrlo prijatne svežine. Spustio sam bicikl sa petog sprata, pozdravio se sa delimično budnim ukućanima, stao pred zgradu, pomolio se svim svecima biciklizma - i put je počeo.

Adrenalin je neprestano radio. Uzbuđenje i ujedno inspiracija za ovakav poduhvat bili su stalno prisutni. Novi Sad se polako gubio na horizontu dok su ga fruškogorski bregovi zaklanjali, i već posle 15 kilometara kao "za srećan put" došao je uspon od lepih 8%, za zagrevanje. Još uvek pospan, bio sam lepo probuđen zvukom lanca, ptičica i divnog puta punog rupa i predivnih kratera. Sjajan pogled (na slici) rađao je tako već na samom startu pravi avanturistički osećaj.

Svitanje na putu

Evo nas u Inđiji. Posle nekih 36 kilometara "lepog" puta usledila je, kako to neki vole da kažu, pista. Nov asfalt, vetar u leda, Sunce u velikoj borbi da obasja i ulepša put, i učini ga za mene još privlačnijim.

Nakon lagane i ne tako naporne vožnje, dođoh do naše prestonice. Ulazim u Novi Beograd; sa leve strane je Beogradska Arena, malo niže je Sava Centar, a odma' preko puta, kao šlag na tortu, Policija. Izađe jedan elegantno popunjen policajac i lepo me dočeka rečima: "Sinko, da li si slučajno obratio pažnju da se par stotina metara niže nalazi znak da si na auto-putu?"

Znak naravno nisam primetio, ustvari ne znadoh ni da li ga je bilo. Dok sam to pokušavao da objasnim gore pomenutom, predložio mi je jako lepu opciju: "Ili 3.500din, ili zaobilazni put koji 'košta' desetak kilometara." Rukovodeći se onom "vreme je novac, a ja nemam vremena", pristao sam na opciju broj dva - priznaćete da je lepša :)

U prestonici sam ostavio i ludo nezaboravnih 45 minuta izgubljenog vremena, jer mi Novosađani nisamo navikli na raskrsnice sa milion ulica :)

Po izlasku iz Beograda usledilo je novo uzbudenje, evo i zašto. Moji treninzi su se svodili na relaciju Novi Sad - Beograd, zatim Novi Sad - Sombor, pa Novi Sad - Bačka Topola itd, i to su bile etape do 150, eventualno 180km. A sad se u psihi javila jedna vrlo čudna pojava, ili da kažem predstava (to lepše zvuči): "Milane, imaš 136 kilometara, ostalo ti je još 220".

Na tom 136. kilometru usledila je jedna lepa pauza u mestu Stepojevac. Zahvalio bih se domaćoj životinji svinji što mi je omogućila da osetim slast njenog lepo osušenog mesa, kao i ljubaznom gospodinu koji mi je obnovio zalihe vodom. U pravi čas, jer su se javili i prvi problemi: groznica! Pojavila se usled nedovoljnog unošenja tečnosti, ali su potom dve litre vode otklonile sumnju da bi se mogla ponoviti.

Put je nastavio da teče, novi kilometri su se prolazili ispod guma već zagrejanih od lepih 32 stepena (u osam sati ujutro). Dolazimo polako do LJiga, gde je restoranu "Tip-Top" usledila nova osvežavajuća i dobro došla pauza. Moj najbolji drug pored vode, hrane i bicikla bio je hladan "Sprite" sa limunom koga je poput Kosovke-devojke doneo konobar, uz ljubazan osmeh i izraze oduševljenja za ovakav poduhvat. Uz par reči i razmenu mišljenja, caši se videlo dno, i to je bio poziv za nove daljine. Rudnički pejzaž

Posle samo nekih tridesetak kilometara usledio je moj omiljeni deo na ovoj turi: Rudnik. Pre uspona sam u usputnoj kafani obezbedio nove zalihe vode - beše hladna kao zmija.

Nakon samo tri kilometra dođoh do table sa sledećom porukom: "Rudnik 541m" a ispod, zarad olakšanja, "2.300m" i naravno, "uspon 10%". Moj biciklistički ponos i karakter nisu dozvolli da siđem sa bicikla i na nekim delovima idem peške, nego su me terali da vozim i uz veliki napor pobedim ovu "planinu".

Upijač za znoj na rudničkom usponu

Tako je i bilo. Uz podršku ljudi koji su odmarali pored puta i njihove povike "AJDE, AJDE, IZDRŽI!" te uz podršku kamiondžija i automobilista, Rudnik beše savladan. Uz lepo i zasluženo olakšanje, odmah i bez pauze nastavih ka jugu. Rudnik pobeđen, i kao nagrada predivan pogled

Posle uzbudljivog spusta lagano u 21. brzini prođoh Preljinu i naredna manja mesta, pa stigoh do Mrčajevaca gde me je dočekao lep miris peciva. Nisam se dao zavesti tim realno prelepim mamcem, nego sam nastavio dalje.

Kod usputne table sa natpisom "B.S. Kraljevo 5 km" napravio sam malu pauzu i iskoristio priliku da pozovem verne drugove bicikliste, Nemanju i Aleksandra Baltića, da se upute ka Kraljevu pa da ostatak ovog uzbudljivog putovanja podelimo zajedno. Pristali su naravno, krenuli smo jedni ka drugima i našli se u Bogutovcu. To nije prošlo bez talasa emocija što je uključivalo dranje, oduševljenje, podršku, pohvale, i naravno zajedničku sliku.

Noć nam je polako postajala prijatelj, i morali smo da sednemo na svoje konje i uputimo se ka cilju. I poput nekih Marsovaca, trojica biciklista kroz Ibarsku klisuru, uz brojnu podršku onih koji su se zatekli na putu, počeše poslednju etapu.

Pet kilometara pre Ušca, u mraku ali po lepom vremenu i pod vedrim nebom, pojavila se jedna neobična crvena boja koja nas je usmerila na parking. Pogodite ko je? Moji jako dobri prijatelji, kojima sam bio veoma zahvalan toga dana - Policija. I pitanje za nas: "Pa dobro ljudi, vidite li da je sezona odlaska na more i da je gužva?" Odmah su usledila pitanja da li imamo sva svetla, i nešto što je posebno ulepšalo dijalog: "Vaše lične karte (v)molim". Kad je policajac u mojoj ličnoj karti video da je mesto boravka Novi Sad, reakcija je bila dosta čudna reakcija, kao i pogled a i reči koje su istog momenta doletele do naših ušiju:"Bogami, svaka čast Novosađanin!"

Drugari su pak bili primorani da zbog nenošenja isprava čika policajcu odgovore na još neka pitanja, ali nakon izgubljenih 15-20 minuta konačno nastavismo dalje. Opet sami na putu, noć kao iz bajke, nebo puno zvezda, tri svetla, zvuk lanca i već zamorenog daha koji su se smenjivali sa šumom tek po kojeg prolazećeg auta. U Ušcu je opet mala pauza i druženje sa sokovima, grickalicama i sendvičima kao i sa mojim dragim drugom Mesnim Nareskom. Dok su se naši konji odmarali, mi smo se okrenuli čarima lepih devojaka koje su prolazeći davale inspraciju za češći dolazak u Ušce. Ipak, ostavićemo to za neke druge priče...

S leva na desno: Nemanja, Aco i Milan

Smeće je uredno bačeno u korpu, konji odvezani, i jahači se otisnuše dalje. Polako ali sigurno stiže Biljanovac, zatim Baljevac u kome nas je dočekao veliki "Bravo biciklisti!" pozdrav cele kafane u kojoj se baš odvijala neka živa svirka, pa onda Brvenik - žrtva NATO agresije a sad ulepšan biciklističkom atrakcijom - i na kraju, posle tačno 18 sati i 30 minuta vožnje, Milan uz veliku podršku Nemanje i Ace, stiže u Rašku.

Ova ruta je pređena u jednom danu, ali to na kraju i nije bio primarni smisao za mene kao biciklistu - za mene je smisao bilo druženje koje se rodilo na tom putu, lepi doživljaji koji su se ređali skoro svakog momenta, kolege biciklisti - kojima se ovom prilikom srdačno zahvaljujem - to je za mene bilo smisao, ono što me je tog dana učinilo najbogatijim čovekom na svetu i što nema cenu.

Crvena trojka u centru Raške - vožnja je završena :)

Kao što kaže ona izreka iz "Mudrolija" sa Ciklonaut sajta: "Život je kao bicikl - da biste održavali ravnotežu, morate da okrećete pedale". Drage moje kolege, nadam se da ste na ovaj način uspeli da makar malo doživite moju vožnju onako kako sam je sam doživeo, i drago mi je ako ste odvojili malo vremena za ovaj tekst. A za moje drugove sa sudbonosne sedeljke, još jednom: NoviSad-Raška, 356,9km u jednom danu - obavljeno! Veliki pozdrav za sve bicikliste i ciklonaute širom naše zemlje, i kao što bi moj kolega rekao: "neka se okreće". Do sledeće avanture, ćao!

Milan