6. La Cascada de Basaseachi U sedam ujutro probudili su me uspaničeni glasovi onih koji su shvatili da je pola hotela poplavljeno. Dreka je trajala neko vreme, očigledno dok nisu pronašli način da zaustave vodu. Ja sam bar bio zadovoljan činjenicom da su čarape koje sam tokom noći ostavio pored kreveta i dalje bile suve. Nisam nikud žurio toga dana, sve što je trebalo da uradim bilo je da odem do fantastičnog vodopada Basaseachi i uživam posmatrajući ga. On je bio nagrada za znoj koji je prethodnih dana kapao po mom biciklu,a bio je udaljen od mene ne više od 30km. Planine Siera Tarahumare osim "zelenog" bogatstva, bogate su i životinjskim svetom, pa je red bio da neku od divljih životinja ugledam pre ili kasnije. Nakon pola sata vožnje na put ispred mene istrčala je lisica. Nije se uzbuđivala zbog toga što se nalazi tamo gde joj nije mesto, i kao da je premišljala kuda dalje da krene. Jedna nespretna i bučna promena brzine uplaši je i ona šmugnu u šumu, na suprotnu stranu od one sa koje je došla. Nije bilo prvi put da u Severnoj Americi vidim lisicu, ali ova je bila lepša od drugih. Izgledala je kao lik iz crtanih filmova: izrazito narandžaste boje, sa dugim pufnastim repom.

Pilići na žaru, dobra priprema pred obilazak vodopada

Nije to tako loše kao sto izgleda

Video sam do sada u prirodnom okruženju mnoge velike sisare američkog kontinenta (jelene, losove, bizone, medvede), ali nikada nisam video u slobodi najveličanstvenijeg predatora ovih krajeva - planinskog lava, poznatijeg kao puma ili kuguar. Verovatno je bolje što nisam, mada sam ipak potajno gajio nadu da ću ga možda negde u ovim planinama ugledati sa bezbedne distance.

Na putu ka vodopadu prolazi se kroz istoimeno mestašce Basaseachi. Prilicno ružno mesto, uprkos tome što bi trebalo da bude turistička odrednica. Karakteristika Čivave je da je još uvek neotkrivena za veliki broj turista, što sam svakako smatrao za kvalitet više. Jednog dana će se i to sigurno promeniti, izgradiće se infrastruktura, poboljšati putevi i informacije će biti dostupnije, ali tada od buke raje koja će svakodnevno obilaziti ovo čudo prirode više neće biti moguće čuti huk vodopada... Za mir u lepoti prirode, čovek će u budućnosti morati da ide još dalje - na Južni pol, ili eventualno na neku drugu planetu.

Prošao sam Basaseachi i nekoliko kilometara dalje stigao do završetka puta koji se pretvorio u pešačku stazu. Pozitivna napetost u meni je rasla; nisam bio siguran da li staza vodi do mesta iznad vodopada, ili se dolazi do tačke odakle se vodopad vidi "anfas". Staza se brzo spustila u kanjon, pa pretvorila u viseći mostić koji je trebalo preći, pa se ponovo vratila u pređasnji oblik, nastavivši da gmiže niz kanjon. Pomislio sam da će reka koja je tekla kanjonom uskoro negde surovo propasti, a onda se stotinama metara niže sakupiti i nastaviti da teče mirno kao da se u mežuvremenu ništa tako strašno nije desilo.

Tako je i bilo: našao sam se na vrhu vodopada, a prvo što sam ugledao bio je ogroman kanjon ispred mene. Prizor koji bi svakog ostavio bez daha, džinovske kamene litice pretile su da zasene visoki vodopad. Ipak, gole stene bez vodopada ne bi bile to što jesu; on je bio život koji one nisu imale. I radost koju je on neprekidno pružao, ponovnog rađanja posle umiranja, početka posle kraja, njima je još uvek bila strana. Njegov zvuk govorio je i o njima, a njegovo kretanje davalo im je prikaz bez koga bi im boravak u ovom svetu mogao biti dosadan. Na kraju, valjaljući kamenje i produbljivajući ožiljak u steni niz koju je padao, pokazao je da kamene litice uopste nisu tako neosetljive kako bi se pomislilo.

Kanjon koji je slutio na vodopad

Kraj svega

gore levo        Pravo u desnu aortu	gore desno                    Pad dug 312 metara

dole levo        Naslov smislite sami...	dole desno                    Sedeći na vodopadu
Kratki video snimak sa vodopada: cascada de Basaseachi all the way

A on, vodopad, nije mnogo tražio za uzvrat. Želeo je samo da pri padu svojih kapljica uhvati odraz oka živog sveta, oka što se divilo predstavi koju je davao.

Nisam bio jedini koji je uživao u prizoru. Visoko iznad moje glave i vodopada kružile su nekakve crne ptičurine. Izgledale su veličanstveno dok su na velikom rasponu svojih krila jedrile nebom. Eh, kako bi bilo biti ptica? Detalj koji im je davao posebnu otmenost bila je bela boja perja na krajevima krila. U početku sam mislio da me nadleću orlovi, ali kad sam ih ugledao iz blizine shvatio sam da je u pitanju neka vrsta lešinara. Od tada pa do kraja mog boravka u Čivavi svakog dana sam gledao kako bacaju senku po zemlji, dajući do znanja da sva ova lepota ne pripada samo ljudima.

U međuvremenu je moje divljenje vodopadu prekinulo nešto što sam slučajno spazio na biciklu: gepek koji nosi torbe je pukao na jednom mestu. Na sreću je to bilo mesto koje ne trpi veliko opterećenje, ali me je ta činjenica pomalo iznervirala, jer sam tek tada shvatio kako su ga u fabrici loše zavarili. Sutra me je čekao čitav dan vožnje po neasfaltiranom truckavom putu, tako da nisam bio u najpoželjnijoj situaciji za pucanje gepeka.

Vratio sam se u naselje Basaseachi da pokušam nemoguće - da nađem nekoga ko vari aluminijum. Očekivano, ne samo da to niko nije radio u selu, već sam dobio i uveravanja da nikog takvog neću naći do Los Mochisa, grada na obali Kalifornijskog zaliva i završne tačke na mojoj putanji kroz Koper kanjon. Nije bilo druge, do da sam pokušam da "nabužim" nesto.

U blizini sam našao neki jeftin motel. Bez tople vode naravno ali zato sa televizorom, da mogu do mile volje da gledam telenovele. Pitao sam gazdu da li bih mogao da zamenim sobu sa televizorom za sobu sa toplom vodom, ali bez uspeha. A gazda je bio ko zna koja po redu osoba u Meksiku koja je pokušala da me namagarči prilikom vraćanja kusura. Čudno je kako neko može da pomisli da ako ne razumes jezik, istovremeno ne umeš ni da brojiš. Kad vide da si ipak išao u skolu, samo se kratko izvinu i daju koliko treba.

U sobi sam se dao na popravku gepeka, pričvrstivši dva odvarena dela kanapom koji sam poneo za slucaj nužde. Pokazalo se da to funkcioniše, i bicikl je ponovo bio spreman za veliko drndanje koje će uslediti. Jedino je pre toga trebalo uputiti poslednje zbogom poštovanom vodopadu koji sam narednog dana planirao da vidim još jednom, ovog puta iz malo drugačijeg i lepšeg ugla.


7. Tajna večera u Čupakabrinoj kući

Predamnom su bila dva dana lomatanja po zabačenim delovima Siera Tarahumare. To je bila "prečica" između vodopada Basaseaci i Koper kanjona. Ja sam međutim očekivao da cu proći kroz prelepe predele, pa je to bio razlog više da preprečim.

Nakon desetak kilometara na putu je bilo odvajanje na desno koje je vodilo do tačke odakle se veliki vodopad može videti u najboljem izdanju. Nakon još nekoliko kilometara gore-dole došao sam do mesta gde se prostor ispred mene otvorio i rasuo po istim onim golemim liticama koje su me prethodnog dana impresionirale. Sada sam ja bio viši od njih, i gledao sam u udaljeni vodopad čiji se huk prostirao kilometrima okolo. Prizor je bio lepši od jučerašnjeg, videlo se sve što je juče ostalo sakriveno medu zidovima kanjona, vodopad je zračio svom svojom lepotom. Mogao sam tako večno zuriti i pretvoriti se u stene, da bih okamenjen nesmetano nastavio da posmatram tu jednostavnu, a toliko zavodljivu igru vode i gravitacije, koja rastavlja i spaja nit nemoćnu da se odupre sudbini što ju je postavila da učestvuje u ovako dramatičnom događaju.

Dole: kao njegova voda, tako će se ovde svaka misao raspršiti, a pogled razbiti o gigantske zidove. Desno: smaragdna kada pod nebeskim tusem.

Morao sam da odlepim oko od prizora da bih nastavio dalje - teška srca mi to pođe za okom. Vratio sam se na glavni put, vozila gotovo da više nije ni bilo, ali više nije bilo ni asfalta. Put se pretvorio u gomilu kamenja i prašine, pa ako bi neki auto slučajno i prošao, vukao bi za sobom oblak te prašine. Nadao sam se da nagib možda više neće biti toliko velik, ali sam se isto tako pribojavao da će se ovaj zaboravljeni put popeti na mnogo veću visinu. Sa druge strane, to je u stvari trebalo da me raduje, jer ću pokupiti mnogo lepše vidike. I beše tako, prolazio sam kroz mirnu i na većini mesta netaknutu prirodu, šume su bile guste, guste, tu i tamo prošarane livadama sa novembarski žutim bojama pokrivača. Samo je put bio strahovito neudoban, i izuzetno sporo sam se kretao njime. Bup, trup, kamen, truc napred, truc nazad, zaobiđi ovu džombu, izbegni onu rupu, i tako u nedogled. Nizbrdice sam vozio jedva malo brže nego uzbrdice, da ne bih dovodio u opasnost oštećeni gepek prilikom poskakivanja zadnjeg točka na nekom od šiljatih ćelavaca koji su virili iz zemlje.

Gore:  tipični saobraćaj na putu
Desno:  put je bio neudoban, ali vredeo je

Oko tri popodne sam se poslednji put toga dana snabdeo vodom u jednom od retkih sela na koje sam naisao, i krenuo na uspon očekujući da negde u planini podignem šator kad me za nešto više od dva sata uhvati mrak. A uspon je trajao dugo, put je postajao sve gori, i na pojedinim deonicama koje su se većim delom dana nalazile u hladu planine, počeo sam da se zaglavljiujem u blatu. Sumrak je bio na vidiku, a od prevoja ni traga. Trebalo je naći mesto za šator, ali to je ponovo bio veliki problem jer se sa jedne strane puta nalazila strmina a sa druge greben - i tako kilometrima. Već sam se primakao visini od 2700m a put je i dalje išao uzbrdo. Na krvavom nebu su Venera i Jupiter kao i svake večeri nagoveštavali da ću uskoro morati da palim sopstvena svetla, ne bih li video kuda idem.

Bilo je već potpuno mračno kad sam ugledao lokalni put koji se od glavnog odvajao na levo. Bila je to odlična novost i bez razmišljanja sam krenuo njime, pretpostavljajući da ću uskoro izaći na neki proplanak gde bih našao kutak za kamp. Zaista ubrzo izbih na čistinu na kojoj sam mogao da biram gde da postavim šator. Međutim, pre nego što sam počeo da skidam stvari, spazih u mraku nedaleko od mene nekakvu oronulu kućicu. Moram da priznam da je bilo nečeg jezivog u tom trenutku, verovatno zbog činjenice da sam sâm u mračnoj šumi na vrhu planine, i sad se još pojavljuje ta kuća. Priđoh naravno; ako može da se prespava u njoj tim bolje, jer će biti mnogo toplije nego u šatoru. Samo da me u toku noći ne poseti Leptirica, ili Čupakabra (mitsko čudovište iz Latinske Amerike). Odškrinuh vrata, a ona zaškripaše kao u filmovima. Gledah unutra, nema nikog (a da li bi nekog ili nešto trebalo da očekujem?). Debeli slojevi prasine taložili su se po stolu i nekom drvenom sanduku koji je očigledno služio kao krevet. Na stolu je bilo staro prljavo posuđe u kome kao da su se još uvek nalazili ostaci obroka koji je nekad davno misteriozno prekinut i ostao nezavršen.

Poslednji zraci svetla grejali su lepotom Čupakabrina kuća

U vazduhu se osećao miris buđi od vlage koja se nakupila u nekakvoj odeci i krpama, nabacanim u raspadnutom prašnjavom ormaru. Pauci veličine kajsije pleli su mreže po ćoškovima i plafonu. Svetlost unutra ni u toku dana nije ulazila, jer su prozori bili zamandaljeni i potpuno pokriveni drvenim daskama.

Za sve što sam unutra zatekao mogao sam reći da tu pripada, za sve osim jedne stvari. Na zidu pored mene je na moje veliko iznenađenje visio On. U centru prostorije u kojoj u stvari nije bio sam, video sam Njega i još dvanaestoricu od kojih se jedan nije ustezao da misli o izdaji. Šta je dalje bilo, zna jedino Leonardo da Vinči. U ovoj smrdljivoj kolibi u bespuću Siera Tarahumare mogao sam da uživam Tajnoj večeri. Učinilo mi se da sam nešto natprirodno osetio u tom momentu, zbog koraka koje sam čuo izvan kuće. Možda su bili plod mašte, a možda je samo neka životinja prolazila.

Do sada su me ljudi uzaludno pitali šta trazim na vrhu planine, ali od sada ću im govoriti da sam na vrhu planine našao boga (ili barem njegovog sina, i to je nešto)! Jedno drugo pitanje čekalo je odgovor do prvih zrakova Sunca: da li je vlasnik kuće zaista bio ljubitelj umetnosti, ili se ovo delo tu nalazilo samo zbog lika Isusa, koji bi ga štitio od aveti što u toku noći vitlaju oko kuće?

Soba u sobi

8. Neobični susret

Leonardo je sigurno bio jedan od najkvalitetnijih primeraka koje je ljudska rasa iznedrila, ali ni on ne bi mogao da pretpostavi da bi se neka njegova slika mogla naći na ovakvom mestu.

Cele noći su se u kućici čuli nekakvi zvuci koji su dolazili spolja, mada nisam puno obraćao pažnju na njih. Spavao sam gotovo jedanaest sati, u unutrašnjem delu šatora koji sam unutra podigao da me slučajno ne bi ugrizli moji domaćini, nabildovani pauci koji su izgleda već duže vreme bili jedini stanovnici kuće.

Zora je sa sobom toga dana donela i jak vetar koji je brisao po vrhovima Siera Tarahumare. Dok su se u titanijumskom lončetu krčkale ovsene pahuljice, posmatrao sam izlazak sunca. Nije bio spektakularan, ali mi je bio drag. Krčkalo se i u mom stomaku; voda koju sam pio poslednjih dana očigledno nije bila dobra, a napravio sam grešku što nisam koristio tablete za dezinfekciju koje sam poneo, slušajuci Meksikance koji su mi govorili: limpio, limpio (čista). Verovatno su njihovi stomaci vremenom postali otporni na bakterije, kojima je preostalo jedino da se nadaju da će naići neki stranac u čijem stomaku će moći da vršljaju do mile volje. I dočekale su... dok par tableta protiv dar-mara u stomaku nije rešio problem.

Poželeo sam da trampim bicikl za konja da bih se brže kretao

U prvoj polovini dana put je nastavio da vijuga držeći se visoko u planinama. Nije se spuštao ispod 2400mnv. ali nije imao ni kuda da ide iznad 2700 mnv. Pojavljivao se čas na jednoj, čas na drugoj strani venca po kome bi se kretao, otvarajući mi periodično poglede prema severu, pa prema jugu. Na koju god stranu da je provirio, rezultat je bio isti - videle su se nepregledne šume posute po ovalnim brdima i planinama.

Vremenom je postajalo sve manje truckavo, a ja sam žestoko želeo da što pre ugledam asfalt. Put kojim sam se kretao spaja Basaseachi i San Huanito (gradić na pravcu Koper kanjona) i njegovo asfaltiranje je bilo u toku. Krenuli su iz pravca Huanita, i uskoro sam naišao na radove na putu koji su nagovestili da se bliži vožnja po glatkoj podlozi, ako me u međuvremenu ne samelje neki od buldožera kojih je na putu bilo sve više.

Zelena prostranstva Siera Tarahumare

Radnici koji su gradili put bili su sigurno u čudu svaki put kada bi videli da tuda prolazi neka "budala" na biciklu. Ovog puta čudo je bilo još veće, i radnici skoro da su ispustili lopate iz ruku, jer su se iz suprotnih smerova jedan prema drugom kretala dva natovarena bicikla.

A šta ti bleneš?

Čuđenje te dvojice biciklista nije bilo ništa manje od čuđenja Meksikanaca, jer su i jedan i drugi mislili da su jedini koji ovim putem okreću pedale: ususret mi je dosao Eldon, Amerikanac iz Hjustona na jednonedeljnom putovanju kroz Čivavu. Iza sebe ima velika putovanja na biciklu a najveće mu je bilo kad je jednom prilikom krenuo od kuće i otišao za Argentinu, gde je onda popeo Akonkagvu. Ispostavilo se da je godinama radio i kao vodič na Orizabi, najvišem vrhu Meksika koji sam planirao da penjem kasnije u toku ovog putovanja. Eldon mi je dao korisne informacije o planini i upozorio me na najveću opasnost, tvrdoću glečera u koji nekad može biti jako teško zabosti krampone da bi se našao oslonac. U protivnom sledi bespovratno duugo klizanje sa tragičnim posledicama. A ja sam Eldona upozorio da ga čeka stotinak kilometara kotrljanja po neudobnom kamenju, da nema motela uz put i da će ga mrak stići negde u planini.

Nema veze - rekao je samouvereno - pogledaj ovu lepotu oko sebe, radije bih u ovakvom inspirativnom ambijentu spavao u prirodi u šatoru, nego u motelu. Imam toplu vreću za spavanje, tako da za mene nema zime. Uostalom, možda i ja nađem kolibu kao tu u kojoj si ti prespavao.

Nastavismo svako svojim putem. Za nedelju dana u Čivavi video sam dvoje turista, obojicu na biciklu. Put je nastavio da se penje i da se spušta, pa da se drastično penje, pa da se drastično spušta, pa da se penje i spušta... Kolebanju nikad kraja i silno su me izmorili svi ti usponi, pitao sam se da li ću ikad stići u San Huanito? Zaboravio sam kad sam poslednji put vozio po ravnom, da li je to uopšte bilo u Meksiku? Olakšavajuca okolnost bar je bila ta da sam od susreta sa Eldonom vozio po sveže asfaltiranom putu na kome sam mogao istinski da uzivam u strmim spustevima, koji su iz bicikla izvlačili ono najneobuzdanije. Ipak stigoh na vreme u San Huanito, sat vremena pre mraka, i odsedoh u hotelu "Centar". Pre bi se moglo reći da je bio centar propadanja, ali je bar cena bila niska - svega 120 pezosa (manje od 10$).Osim toga imao sam televizor u sobi, sa najnovijim epizodama meksičkih serija koje sam propustio prethodne noći, kada sam umesto njih gledao Tajnu večeru (čudo da u onoj straćari nisam zatekao TV i Čupakabru kako gleda Esmeraldu). Očekivao sam da je i ovde tuširanje moguće jedino u polarnim uslovima. Tada sam doneo sudbonosnu odluku da ću da se okupam po svaku cenu, i više me ništa nije moglo zaustaviti. Nisam imao izbora, nisam se sećao kad sam poslednji put prao kosu, pa je postojala opasnost da sledeći put kad stavim kacigu na glavu, zbog masne i ulepljene kose više ne budem u mogućnosti da je skinem.

Eldon, spreman na truckanje koje sam ja ostavio iza sebe Kad će više taj autobus?

Gazdarica reče da ce ipak pokušati da zagreje vodu i to me dodatno ohrabri da se upustim u avanturu. Tja, sam pogled u unutrašnjost nazovi-kupatila nije mi davao za pravo da očekujem da iz cevi koja je štrčala iz zida može da poteče famozna i nedostižna na ovim prostorima agua caliente (topla voda). Bio sam već aklimatizovan (ohlađen) i pre nego što sam pustio tu toplu vodu u pokušaju, jer je temperatura vazduha u prostoriji za kupanje bila jednocifrena. Na pamet su mi pali oni ljudi što zimi skaču u Savsko jezero da vade krst, pa mi oni dadoše motiv da ne kukam previše dok je poluhladna voda spirala so sa moje kože.

***

To je to za sada, narednih nekoliko dana penjem Orizabu, pa šta bude. Imam još dosta rukopisa, biće mi zadovoljstvo da ih završim kod kuće. Nisam dozvolio da putovanje bude taoc priče, gubim vreme na pisanje isključivo kad nema šta drugo da se radi. Bilo mi je drago što sam izgurao i ovih sedam dana teksta, i po reakciji ljudi koji su mi se javili, mogu ti reći da im se dopao. Hvala i tebi na pomoći, i hvala i meni na priči. Možda ti stigne još nešto uskoro, nije isključeno, ali ne garantujem.

Orizabu ljudi uglavnom brzo penju, za svega 2-3 dana, iako je visoka 5760m. Kažu da je caka da se popneš pre nego što te uhvati visinska bolest. Veći problem od visine je ipak taj tvrdi glečer, nekad je teško zabosti bilo kakav oslonac u njega.

Koper kanjon je bio fantazija, čak je lepši i od velikog kolege u Arizoni jer se sastoji od nekoliko neverovatnih kanjona, ogromno neistraženo područje, plus od turista ni traga. U Americi u Grand Canyon dolaze milioni ljudi, a ovde nema nikog. Lepo nama koji smo sada ovde, ali sam siguran da će jednog dana i u Koper kanjonu biti isto kao i u GC-u, kad Meksikanci provale da od dovlačenja turista ovamo mogu da zarade pare, i onda urade bolju reklamu.

---