---

Bila je ovo moja četvrta poseta kanjonu Temštice, ali prva zimi. Prilikom prethodnih dolazaka ovamo uvek sam bio začuđen količinom vode koja je na mnogim mestima, sitno i tiho, klizala niz strane kanjona. Onda sam pre dve godine na fotografijama koje mi je poslao drugar Miodrag Penčić, rođeni Piroćanac na privremenom radu u Nišu, video ono što je ustvari bilo i logično očekivati da zimi, posle dužeg mraza, prirede te bezbrojne tanušne vodene žile, igleni potočići i penušavi konci vodopada: ledeni revijski spektakl kakav se retko gde može naći, i koji sam zato nestrpljivo želeo da vidim uživo. No pre toga je trebalo da prođe čitava blaga i mrljava zima 2006, i tek je poslednjih dana 2007. Miki tiho dojavio, da se plahoviti led ne uplaši i ne pobegne: "Pssst... mislim da je sad dobro vreme za... šifra onozaono".

I odmah smo se iz rastopljenog sumračja smogom pridavljenog Beograda, sjurili do Pirota Raša i ja. Najopasniji deo poduhvata je bio sam početak: trebalo je oko ponoći sa biciklom i bisagom na njemu napustiti zgradu tako da komšije ništa ne primete i ne ponude se da pozovu "onaj novi jeftini taxi, 'Laza'".

Iznenađenje: izgledalo je da je u pet ujutro i na minus sedam-osam, čitav Pirot na biciklima. Debeli kaputi, kapuljače sa krznenim rubovima i velike vunene kape, utovljene čizme, pantalone naduvene od untarcigera koje su prethodno pojele za doručak... Sve se to kotrljalo ulicama, noseći ka fabrikama i drugim mračnim i hladno-neotvorenim mestima i neka tela, verovatno - nije se moglo sa sigurnošću proceniti. Odozgo je na te okrugle, kompaktne, masivne denjke ispod kojih su virili krhki točkovi, kapalo pohabano žućkasto svetlo: ulične lampe su, poput probuđenih pasa lutalica, kidisale i pokušavale da ih ugrizu za skute. Nisam baš siguran da je ovoliki broj bicikala u to vreme, i po tom vremenu, bio izraz biciklističkog entuzijazma Piroćanaca - pre će biti da ekonomska situacija čini svoje - ali je za nas bilo divno što u tom neočekivanom, tihom, šuštavom, klizećem svetu, nismo sa svojim metalnim konjima strčali kao bele vrane. Bilo je skoro kao da smo u Norverškoj ili na Islandu, eh...

U kafančetu je bilo mnogo prijatnije...	... nego napolju

U kafani "Kasica" nije bilo prasice, ali nam je pažnju privukao natpis koji je sa table nad šankom dovikivao: "Peglana - 2000din/kg". Šta je to što u Pirotu, u kome se usred zime na posao ide biciklom, košta dve hiljadarke po kilogramu? Kozmetika li je, melem li je neki, kavijar od nišavsku ribu li je? Konobar i dva gosta (na psi'ičkim pripremama za posao) potanko su nam objasnili: "peglana" je kobasica od kozjeg ili ovčijeg mesa, ponekad sa dodatkom magarećeg (svinjetina i govedina su fušeraj), koja se ostavi da se dugo suši, a usput se na svakih nedelju dana malo prepegla. Za peglanje je najbolja flaša, sve ostalo je svetogrđe. Proces počinje u novembru pa je peglana do Nove već smršala za oko polovinu početne težine, spljeskana u nešto što liči na konjsku potkovicu, i spremna za gurmane. Otuda cena... Živa bila, možda je to budući serbian brend, pošto su nam zlatnu kašiku, ajvar i šljivovicu maznuli? Već vidim natpise na pakovanjima: "ORIGINAL SERBIAN IRONED. Hand made by best Serbian bottles."

Posle čaja i još malo pekare (a tamo je, pored cicijaški mlake peći, na otvaranje pijaca čekala jedna Bugarka čije mrmljanje nismo razumeli i od koje smo kupili po sevap-kačket sa ušankama postavljenim veštačkim krznom) brzo smo prešli prvih 7km po knjaževačkom putu i još 18km preko sela Temska do manastira Sveti Đorđe, poznatijeg opet pod imenom Temska. Asfalt se ranije završavao 4km iza manastira i dalje je vodio divan, uzani makadamski putić. No prošle godine je, u sklopu projekta razbucavanja Stare planine zbog budućih skijališta, taj putić asfaltiran sve do Toplog Dola. Sada je to jedna od najlepših asfaltnih ruta za vožnju bicikla u Srbiji, i tako će ostati još neko vreme - dok uz novi put ne krenu nove vikendice i sve više automobila koje voze nesuđeni reli-vozači, sa saputnicima koji ne znaju šta bi radili nedeljom osim da pririodu gađaju đubretom kroz otvorene prozore. A ako/kad jednom krene i taj toliko sanjani zimski turizam, za očekivati je da se put i proširi jer jedna traka neće biti dovoljna... I zato, ko hoće da vidi koliko je kanjon lep, bolje da požuri.

Bilo je već vreme da počne naše iskusije. Pomalo smo strepeli da li je to baš TO vreme, i da li ćemo videti ledenice u punom sjaju. A one su nam prišle sa ruba događanja, lagano i tihujući, skoro da nismo primetili kako smo to zašli među njih. I već smo im se uveliko radovali, kad smo shvatili da im se radujemo.

Dopirale su do nas iz otežalih visina u kojima je poput krpe visilo neodlučno videlo, i materijalizovale se kao daleko dozivanje, kao otegnuti samoglasnici pesme koju smo saznavali ne uhom, nego pogledom i dodirom. Taj bledi sjaj nekog drugog postojanja, posustalog i utihlog, dao je život ovom postojanju ovde. Ledenice su proceđena hladnoća, telo zime, trijumf zaustavljenog toka, presuda kretanju i epigram kapanju, obrnuta alegorija večitog trajanja, udobna tamnica svetla, hiroviti vrtlozi prostora, moćne pijavice koje okivaju travu i drveće koje sustignu, a u isto su vreme ranjive i nestalne poput privida. Kao komad ćilibara koji nam u svojoj bremenitoj unutrašnjosti gordo izlaže nekog insekta, one prikazuju sastojke svetova koji su već bili i prošli. Kao u fotonima koji stižu iz dalekih uglova Vaseljene, i u njima je uhvaćeno pa prikazano ono čega više nema. Kad se ubere buket planinskog leda (i sa njim otkine njegova senka na kamenu) pa zagleda u sredinu staklastih formi, vidi se da tu, poput preparirane životinje koja je groteskna u svojoj neprirodnosti, zjape deformisani odrazi ponekog prolaznika, ili sagorelog leta ptice, ili čak, u krajnjem stepenu drskosti i ako je led dovoljno star, uzapćenih izlazaka i zalazaka sunca.

Kad se lice približi površini hladnih oblika, njihova prozirna dubina se uzbuđeno povija pred onim što hoćeš da vidiš u njoj. Ima je onoliko koliko možeš da dohvatiš i uvek još malo više, beskonačna je za onoga ko je sposoban za beskonačno. Oblikovali smo je mislima, iskivali u njoj raznoliku istoriju i sudbinu, a onda je izneveravali, privučeni sjajem nekog drugog stuba u kome smo počinjali da gradimo iznova. Tako sićušni na dnu kanjona, stvorili smo tog dana stotine svetova, i zatim ih se odrekli. Led se nije ljutio: u muzeju zaspale vode, u vitrinama prestalih događanja, bilo je izloženo samo ono što smo bili u stanju da vidimo, i koliko će se eksponata naći na policama zavisilo je samo od nas.

Gore u visini, ženska strana kanjona je bila nakićena blistavim šnalama i filigranskim broševima britke beline. Njena isto tako bela haljina, tanka kao kora jabuke, u slapovima je legala na mrku pozadinu od zadivljenog žbunja i među podignute gole ruke drveća, rušila se ka neizbežnom niz plahovito uzmicanje trava, i tonula u Temšticu. U reci je zatim bilo samo razlivene hladnoće, čije bezobličje ni jedna vila nije htela da vaja. Na muškoj strani se širio i caklio kamen poređan u ploče, spreman za susret sa tom tamo lepotom kojoj nije dobro davati ime, već o njoj treba samo šaputati i diviti joj se - zato što nije zavisila od naših uspomena niti je pristajala na znanje koje smo doneli sa sobom, nego je tvorila novo.

Nije bilo pokreta nad tim svatovima koji se neće dotaći, u debeloj tišini je lebdelo samo mirno primanje neumoljivog hoda vremena. Čudna žuta prašina koja za koju nije izgledalo da potiče sa okolnih stena, nego je pre ličila na usahlu zvezdanu srmu popadalu u mraznoj noći, na mnogim mestima je takođe bila uhvaćena i postala deo ledenog nakita. Kad se dodirne takvo mesto, na prstima bi ostala žuta, suva krv nebeskih žiški, koja se blagim trljanjem konačno gasila i pretvarala u pepeo, bojeći kožu.

Bilo je dugih minuta u kojima je izgledalo da se prostor posuvratio kao stari iznošeni kaput, i da je sve što je bilo spolja postalo potmulo iznutra: tada smo otkrivali da se nalazimo u pećini nedogledne tavanice, i zapanjeni, posmatrali kako se loj u njenom želucu stalaktiti i stalagmiti. Bilo je i onih minuta u kojima bicikl, kako to ponekad, i srećimice biva, nestane ispod tela pa ostaneš da lebdiš u vazduhu, te nastavljajući da pokrećeš noge neprestano padaš prema tlu ali ga nikad ne dotičeš, što je molitva svoje vrste.

Kad se zađe u neku od šupljina pored puta, u čeljusti zagrađene ledenim zubima, kad se pogleda odozdo u šiljke koji sa tavanice takve kaverne, kao sa uzroka bolne rane, kidišu ka posmatraču, videlo se da svaki cilja u srce. U zamenu za svoju lepotu i uživanje namernika u njoj.

Naišli smo onda na deo u koji je sunce još moglo da kane sa niskog zimskog neba (peglanog nekom velikom flašom i ostavljenog da se suši) i zaskrilo je kao u kovačnici, kao pod pomamljenom i tvrdoglavom brusilicom, kao u središtu električnog luka aparata za zavarivanje. A zaista, brušeno je i zavareno bilo sve oko nas - od posustale trave i samrtno belog puta, do stena koje su visile nad njim samo zahvaljujući toj hladnoći, prkoseći gravitaciji dok prvo otopljavanje ne okonča njihov nemogući položaj. Jednom će u buđenju kanjona naizgled nestati ovaj antimaterijski vilajet koji ne može da postoji u carstvu toplote, pred talasom zelenila će naizgled ustuknuti čudo prosuto u neverici. Ali u hologramskom zapisu realnosti postojaće i dalje to što sada vidimo - i čim topli svet za trenutak posustane i umorno se nagne u našem iskustvu, ponovo će se kao cela slika izdvojiti, uzdvojiti iz njegovog tkiva, ovaj prometejski. Nazigled krhak, ali postojan u skrivenom isčekivanju kratkog časa svog novog postojanja.

Okolo se sve neprestano menjalo pa se ni naše ubeđenje o tome šta posmatramo nije moglo dugo održati, i svaki čas se iznova pokoravalo besima zaglušujuće tihe metamorfoze koja se odvijala pred našim očima. Sada je ledena zavesa već gorela pored puta, a jezgra njenih stubova i portala su bila usijana. Odmah zatim, videli smo je kao veliku mašinu sa čijih su se varničavih namotaja mestimično odmotavale munje svilene svetlosti, dok je uspešno transformisala misli u njihovu senku, materiju. U već oplakanom a onda naglo vaskrslom predelu, bili smo srećni: divno je bilo naći se u toj sveopštoj nepostojanosti oko nas, pijančiti njenu besomučnu upornost, i onda joj pijano i uludo priložiti i svoju sopstvenu prolaznost.

I tako kratka razigranost sunca bila je dovoljna da led poče da se rastače, u komadima padajući na put tu i tamo. Došao je trenutak da naslućujemo: svaki komad je bio jedna reč i taj škrti, teški, skupi govor, kao kod gorštaka koga mnogo staje svako slovo, na jeziku tako starom i nemuštom da smo mu služili samo kao tačke, kapao je na put, slažući se tek onde u rečenice. Da bi se razumeo, trebalo je sagnuti se, uzeti svaku reč u ruku, i pažljivo je opipati. Baš kao reči govornika koga poštujemo i volimo, ili kao one sudbinske reči kojih u životu nema mnogo, ali dobro osetimo njihovu neumoljivu važnost, hladnoću i težinu. Neke podignute reči su ostale jasne, neke su se pri padu raspale, neke su se topile na dlanu ili odletale sa njega kao ptice, i nismo ih više mogli prepoznati. Osim toga, kad god bi točkovi uprkos pažnji prešli preko nekog komada leda, još jedna reč bi bila uništena.

Razumeli smo onda da nikada nećemo saznati čitavu priču iz knjige koja se rasprostrla po putu. Ipak smo sricali, kotrljajući se kroz nju poput grozničavog arheologa koji pristaje da bude obmanut okrnjenom i nedostojnom slikom davnog vremena što bije iz trošnih listova papirusa, kojima će on tek posle dugog i upornog truda nametnuti svoju istinu, kao dizgine ukroćenom konju. Jer ako se istina i ne može saznati, može se naslutiti. A ako je već ta slutnja zanosna i jaka, šta čoveku u žrvnju vremena još treba?

Sve je naglo utihnulo kad su senka i slutnja večeri ponovo legle na kanjon. Prekinuta igra je pala u reku, i samo se njen rasejani odsjaj još neko vreme zadržao gore na ivicama. Nismo stigli do Toplog Dola. Umesto toga smo samo okrenuli nazad, kroz iznova umrli pejzaž, pluća punih brižljivo udahnutog vazduha. Taj suvenir, i prizor Stare planine pod snegom ubran sa jednog prevoja puta, sagorevali smo sve do Pirota u prostoru između tela i duše.