24. decembar 2007.
Vreli led
vozili: Raša
Bajkoni i Jone
tekst i fotografije:
Jone
kliknite
na slike da ih uvećate
Ponoćno pedalanje kroz smrznuti
Beograd, do autobuske stanice. Negde iza četiri ujutro
presedanje u Nišu u autobus za Pirot. Krmeljivo svetlo
svitanja uz čaj u kafani "Kasina", preko puta
autobuske stanice u tom gradu. Povratak kući iste večeri,
na sličan način. Da li se isplatilo? Deo odgovora je
desno. |
|
Bila je ovo moja četvrta poseta kanjonu Temštice,
ali prva zimi. Prilikom prethodnih dolazaka ovamo uvek sam bio
začuđen količinom vode koja je na mnogim mestima, sitno i tiho,
klizala niz strane kanjona. Onda sam pre dve godine na fotografijama
koje mi je poslao drugar Miodrag Penčić, rođeni Piroćanac na
privremenom radu u Nišu, video ono što je ustvari bilo i logično
očekivati da zimi, posle dužeg mraza, prirede te bezbrojne tanušne
vodene žile, igleni potočići i penušavi konci vodopada: ledeni
revijski spektakl kakav se retko gde može naći, i koji sam zato
nestrpljivo želeo da vidim uživo. No pre toga je trebalo da
prođe čitava blaga i mrljava zima 2006, i tek je poslednjih
dana 2007. Miki tiho dojavio, da se plahoviti led ne uplaši
i ne pobegne: "Pssst... mislim da je sad dobro vreme za...
šifra onozaono".
I odmah smo se iz rastopljenog sumračja smogom
pridavljenog Beograda, sjurili do Pirota Raša i ja. Najopasniji
deo poduhvata je bio sam početak: trebalo je oko ponoći sa biciklom
i bisagom na njemu napustiti zgradu tako da komšije ništa ne
primete i ne ponude se da pozovu "onaj novi jeftini taxi,
'Laza'".
Iznenađenje: izgledalo je da je u pet ujutro
i na minus sedam-osam, čitav Pirot na biciklima. Debeli kaputi,
kapuljače sa krznenim rubovima i velike vunene kape, utovljene
čizme, pantalone naduvene od untarcigera koje su prethodno pojele
za doručak... Sve se to kotrljalo ulicama, noseći ka fabrikama
i drugim mračnim i hladno-neotvorenim mestima i neka tela, verovatno
- nije se moglo sa sigurnošću proceniti. Odozgo je na te okrugle,
kompaktne, masivne denjke ispod kojih su virili krhki točkovi,
kapalo pohabano žućkasto svetlo: ulične lampe su, poput probuđenih
pasa lutalica, kidisale i pokušavale da ih ugrizu za skute.
Nisam baš siguran da je ovoliki broj bicikala u to vreme, i
po tom vremenu, bio izraz biciklističkog entuzijazma Piroćanaca
- pre će biti da ekonomska situacija čini svoje - ali je za
nas bilo divno što u tom neočekivanom, tihom, šuštavom, klizećem
svetu, nismo sa svojim metalnim konjima strčali kao bele vrane.
Bilo je skoro kao da smo u Norverškoj ili na Islandu, eh...
|
U
kafančetu je bilo mnogo prijatnije... |
...
nego napolju |
U kafani "Kasica" nije bilo prasice, ali nam je pažnju privukao natpis koji je sa table nad šankom dovikivao: "Peglana
- 2000din/kg". Šta je to što u Pirotu, u kome se usred
zime na posao ide biciklom, košta dve hiljadarke po kilogramu?
Kozmetika li je, melem li je neki, kavijar od nišavsku ribu
li je? Konobar i dva gosta (na psi'ičkim pripremama za posao)
potanko su nam objasnili: "peglana" je kobasica od
kozjeg ili ovčijeg mesa, ponekad sa dodatkom magarećeg (svinjetina
i govedina su fušeraj), koja se ostavi da se dugo suši, a usput
se na svakih nedelju dana malo prepegla. Za peglanje je najbolja
flaša, sve ostalo je svetogrđe. Proces počinje u novembru pa
je peglana do Nove već smršala za oko polovinu početne težine,
spljeskana u nešto što liči na konjsku potkovicu, i spremna
za gurmane. Otuda cena... Živa bila, možda je to budući serbian
brend, pošto su nam zlatnu kašiku, ajvar i šljivovicu maznuli?
Već vidim natpise na pakovanjima: "ORIGINAL SERBIAN IRONED.
Hand made by best Serbian bottles."
Posle čaja i još malo pekare (a tamo je, pored
cicijaški mlake peći, na otvaranje pijaca čekala jedna Bugarka
čije mrmljanje nismo razumeli i od koje smo kupili po sevap-kačket
sa ušankama postavljenim veštačkim krznom) brzo smo prešli prvih
7km po knjaževačkom putu i još 18km preko sela Temska do manastira
Sveti Đorđe, poznatijeg opet pod imenom Temska. Asfalt se ranije
završavao 4km iza manastira i dalje je vodio divan, uzani makadamski
putić. No prošle godine je, u sklopu projekta razbucavanja Stare
planine zbog budućih skijališta, taj putić asfaltiran sve do
Toplog Dola. Sada je to jedna od najlepših asfaltnih ruta za
vožnju bicikla u Srbiji, i tako će ostati još neko vreme - dok
uz novi put ne krenu nove vikendice i sve više automobila koje
voze nesuđeni reli-vozači, sa saputnicima koji ne znaju šta
bi radili nedeljom osim da pririodu gađaju đubretom kroz otvorene
prozore. A ako/kad jednom krene i taj toliko sanjani zimski
turizam, za očekivati je da se put i proširi jer jedna traka
neće biti dovoljna... I zato, ko hoće da vidi koliko je kanjon
lep, bolje da požuri.
|
Bilo je već vreme da počne
naše iskusije. Pomalo smo strepeli da li je to baš TO vreme,
i da li ćemo videti ledenice u punom sjaju. A one su nam
prišle sa ruba događanja, lagano i tihujući, skoro da nismo
primetili kako smo to zašli među njih. I već smo im se uveliko
radovali, kad smo shvatili da im se radujemo. |
|
Dopirale su do nas iz otežalih visina
u kojima je poput krpe visilo neodlučno videlo, i materijalizovale
se kao daleko dozivanje, kao otegnuti samoglasnici pesme
koju smo saznavali ne uhom, nego pogledom i dodirom. Taj
bledi sjaj nekog drugog postojanja, posustalog i utihlog,
dao je život ovom postojanju ovde. Ledenice su proceđena
hladnoća, telo zime, trijumf zaustavljenog toka, presuda
kretanju i epigram kapanju, obrnuta alegorija večitog trajanja,
udobna tamnica svetla, hiroviti vrtlozi prostora, moćne
pijavice koje okivaju travu i drveće koje sustignu, a u
isto su vreme ranjive i nestalne poput privida. Kao komad
ćilibara koji nam u svojoj bremenitoj unutrašnjosti gordo
izlaže nekog insekta, one prikazuju sastojke svetova koji
su već bili i prošli. Kao u fotonima koji stižu iz dalekih
uglova Vaseljene, i u njima je uhvaćeno pa prikazano ono
čega više nema. Kad se ubere buket planinskog leda (i sa
njim otkine njegova senka na kamenu) pa zagleda u sredinu
staklastih formi, vidi se da tu, poput preparirane životinje
koja je groteskna u svojoj neprirodnosti, zjape deformisani
odrazi ponekog prolaznika, ili sagorelog leta ptice, ili
čak, u krajnjem stepenu drskosti i ako je led dovoljno star,
uzapćenih izlazaka i zalazaka sunca. |
Kad se lice približi površini hladnih oblika, njihova prozirna
dubina se uzbuđeno povija pred onim što hoćeš da vidiš u njoj.
Ima je onoliko koliko možeš da dohvatiš i uvek još malo više,
beskonačna je za onoga ko je sposoban za beskonačno. Oblikovali
smo je mislima, iskivali u njoj raznoliku istoriju i sudbinu,
a onda je izneveravali, privučeni sjajem nekog drugog stuba
u kome smo počinjali da gradimo iznova. Tako sićušni na dnu
kanjona, stvorili smo tog dana stotine svetova, i zatim ih se
odrekli. Led se nije ljutio: u muzeju zaspale vode, u vitrinama
prestalih događanja, bilo je izloženo samo ono što smo bili
u stanju da vidimo, i koliko će se eksponata naći na policama
zavisilo je samo od nas.
Gore u visini, ženska strana
kanjona je bila nakićena blistavim šnalama i filigranskim broševima
britke beline. Njena isto tako bela haljina, tanka kao kora
jabuke, u slapovima je legala na mrku pozadinu od zadivljenog
žbunja i među podignute gole ruke drveća, rušila se ka neizbežnom
niz plahovito uzmicanje trava, i tonula u Temšticu. U reci je
zatim bilo samo razlivene hladnoće, čije bezobličje ni jedna
vila nije htela da vaja. Na muškoj strani se širio i caklio
kamen poređan u ploče, spreman za susret sa tom tamo lepotom
kojoj nije dobro davati ime, već o njoj treba samo šaputati
i diviti joj se - zato što nije zavisila od naših uspomena niti
je pristajala na znanje koje smo doneli sa sobom, nego je tvorila
novo.
Nije bilo pokreta nad tim svatovima koji se
neće dotaći, u debeloj tišini je lebdelo samo mirno primanje
neumoljivog hoda vremena. Čudna žuta prašina koja za koju nije
izgledalo da potiče sa okolnih stena, nego je pre ličila na
usahlu zvezdanu srmu popadalu u mraznoj noći, na mnogim mestima
je takođe bila uhvaćena i postala deo ledenog nakita. Kad se
dodirne takvo mesto, na prstima bi ostala žuta, suva krv nebeskih
žiški, koja se blagim trljanjem konačno gasila i pretvarala
u pepeo, bojeći kožu.
Bilo je dugih minuta u kojima je izgledalo
da se prostor posuvratio kao stari iznošeni kaput, i da je sve
što je bilo spolja postalo potmulo iznutra: tada smo otkrivali
da se nalazimo u pećini nedogledne tavanice, i zapanjeni, posmatrali
kako se loj u njenom želucu stalaktiti i stalagmiti. Bilo je
i onih minuta u kojima bicikl, kako to ponekad, i srećimice
biva, nestane ispod tela pa ostaneš da lebdiš u vazduhu, te
nastavljajući da pokrećeš noge neprestano padaš prema tlu ali
ga nikad ne dotičeš, što je molitva svoje vrste.
Kad se zađe u neku od šupljina pored puta,
u čeljusti zagrađene ledenim zubima, kad se pogleda odozdo u
šiljke koji sa tavanice takve kaverne, kao sa uzroka bolne rane,
kidišu ka posmatraču, videlo se da svaki cilja u srce. U zamenu
za svoju lepotu i uživanje namernika u njoj.
Naišli smo onda na deo u koji je sunce još
moglo da kane sa niskog zimskog neba (peglanog nekom velikom
flašom i ostavljenog da se suši) i zaskrilo je kao u kovačnici,
kao pod pomamljenom i tvrdoglavom brusilicom, kao u središtu
električnog luka aparata za zavarivanje. A zaista, brušeno je
i zavareno bilo sve oko nas - od posustale trave i samrtno belog
puta, do stena koje su visile nad njim samo zahvaljujući toj
hladnoći, prkoseći gravitaciji dok prvo otopljavanje ne okonča
njihov nemogući položaj. Jednom će u buđenju kanjona naizgled
nestati ovaj antimaterijski vilajet koji ne može da postoji
u carstvu toplote, pred talasom zelenila će naizgled ustuknuti
čudo prosuto u neverici. Ali u hologramskom zapisu realnosti
postojaće i dalje to što sada vidimo - i čim topli svet za trenutak
posustane i umorno se nagne u našem iskustvu, ponovo će se kao
cela slika izdvojiti, uzdvojiti iz njegovog tkiva, ovaj prometejski.
Nazigled krhak, ali postojan u skrivenom isčekivanju kratkog
časa svog novog postojanja.
Okolo se sve neprestano menjalo pa se ni naše
ubeđenje o tome šta posmatramo nije moglo dugo održati, i svaki
čas se iznova pokoravalo besima zaglušujuće tihe metamorfoze
koja se odvijala pred našim očima. Sada je ledena zavesa već
gorela pored puta, a jezgra njenih stubova i portala su bila
usijana. Odmah zatim, videli smo je kao veliku mašinu sa čijih
su se varničavih namotaja mestimično odmotavale munje svilene
svetlosti, dok je uspešno transformisala misli u njihovu senku,
materiju. U već oplakanom a onda naglo vaskrslom predelu, bili
smo srećni: divno je bilo naći se u toj sveopštoj nepostojanosti
oko nas, pijančiti njenu besomučnu upornost, i onda joj pijano
i uludo priložiti i svoju sopstvenu prolaznost.
I tako kratka razigranost sunca bila je dovoljna
da led poče da se rastače, u komadima padajući na put tu i tamo.
Došao je trenutak da naslućujemo: svaki komad je bio jedna reč
i taj škrti, teški, skupi govor, kao kod gorštaka koga mnogo
staje svako slovo, na jeziku tako starom i nemuštom da smo mu
služili samo kao tačke, kapao je na put, slažući se tek onde
u rečenice. Da bi se razumeo, trebalo je sagnuti se, uzeti svaku
reč u ruku, i pažljivo je opipati. Baš kao reči govornika koga
poštujemo i volimo, ili kao one sudbinske reči kojih u životu
nema mnogo, ali dobro osetimo njihovu neumoljivu važnost, hladnoću
i težinu. Neke podignute reči su ostale jasne, neke su se pri
padu raspale, neke su se topile na dlanu ili odletale sa njega
kao ptice, i nismo ih više mogli prepoznati. Osim toga, kad
god bi točkovi uprkos pažnji prešli preko nekog komada leda,
još jedna reč bi bila uništena.
Razumeli smo onda da nikada nećemo saznati
čitavu priču iz knjige koja se rasprostrla po putu. Ipak smo
sricali, kotrljajući se kroz nju poput grozničavog arheologa
koji pristaje da bude obmanut okrnjenom i nedostojnom slikom
davnog vremena što bije iz trošnih listova papirusa, kojima
će on tek posle dugog i upornog truda nametnuti svoju istinu,
kao dizgine ukroćenom konju. Jer ako se istina i ne može saznati,
može se naslutiti. A ako je već ta slutnja zanosna i jaka, šta
čoveku u žrvnju vremena još treba?
Sve je naglo utihnulo kad su senka i slutnja
večeri ponovo legle na kanjon. Prekinuta igra je pala u reku,
i samo se njen rasejani odsjaj još neko vreme zadržao gore na
ivicama. Nismo stigli do Toplog Dola. Umesto toga smo samo okrenuli
nazad, kroz iznova umrli pejzaž, pluća punih brižljivo udahnutog
vazduha. Taj suvenir, i prizor Stare planine pod snegom ubran
sa jednog prevoja puta, sagorevali smo sve do Pirota u prostoru
između tela i duše.