4. avgust, petak - dan sedmi

Budim se s jakom glavoboljom. Noć je bila sparna, loše sam spavao a jučerašnji dan je bio vreo te sam verovatno dobio blagu sunčanicu. Nekako isteturam iz šatora, uzimam torbicu sa toaletnim priborom i odlazim do benzinske pumpe. U želucu mi se sve prevrće a u glavi imam „Rolingstonse” koji se kotrljaju pri svakom pokretu. Progutam nekoliko tableta protiv bolova odjednom. Jedina želja koju imam, osim da umrem odmah i sad, je da se istuširam i da ležim u nekom mraku gde nije vrućina. U toaletu se dugo i polako umivam, brijam (to mi je prvo brijanje od početka ture), neko više puta pokušava da uđe... Kad sam posle dvadesetak minuta izašao videh točioce goriva gde stoje blizu vrata - verovatno se dogovaraju šta da rade ako uskoro ne izađem. Ravnodušno, sa šta-nije-u-redu-dospodo izrazom lica želim im dobro jutro.

*

Iz Niša vozimo na jugozapad, prema selu Bojnik. Gledam sela kroz koja prolazimo, posmatram prirodu. Velika promena u odnosu na pitomo Homolje, ili na raskošnu lepotu Kučajskih planina. Priroda je ovde mnogo škrtija, južno sunce jarko sija, trava pored puta je žute boje, zemlja mnogo manje plodna. Ima mnogo šljiva, ispred svake kuće po nekoliko voćki, a ima i dosta šljivika. Modri plodovi još nisu zreli ali se ipak može pojesti po neki, lepo osveži. Kuće su stare, vidi se da su domaćinstva ovde siromašnija nego u krajevima kroz koje smo prošli. Nije bez osnova ona narodna „što južnije, to tužnije“.

Grupa nam se sasvim razdvojila. Vozim sam ovim krajem, zadubljen u misli, nadam se da me neće baš sad snaći gumi-defekt. Stižem Nemanju koji čeka u jednom selu, sedamo na klupu, pričamo. (Da smo na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme, ova rečenica bi glasila „Sedamo na drvenu klupu, odlažemo bombe i puške, skidamo titovke, palimo cigaru duvana, vadimo staklić rakije, te dok čekamo naše drugove pričamo koliko je ko Švaba pobio”.) Iz kapije izlazi domaćin i začuđeno nas gleda: dobar dan - dobar dan! Počinje razgovor, tražimo vodu a iznose pleh u kome je upravo ispečeni patišpanj za tortu. Saznajemo da je dedi sutra šezdeseti rođendan, pa se peče, mesi, sprema... Nude nam kafu ali toliko vremena baš nemamo. Nude nas voćem - e to može, uvek! Iza kuće je neočekivano veliki voćnjak, punim kesu jabukama i šljivama. Fotografišemo se za uspomenu, kačim voće pozadi, odlazimo uz mahanje i odmahivanje... Zaboravljam da zabeležim ime ovog sela i ime domaćina, da im pošaljemo fotografiju, te neka im ovaj tekst bude zahvalnica za lepo druženje. Zamičemo za ugao, povećavamo brzinu, kesa puca i jabuke i šljive se veselo kotrljaju po asfaltu bezimenoga sela. Ostaje samo jedna mala, malecka jabučica koju neko stavlja u svoju torbu!

"Slađo, dođi da vidiš beogradske bicikliste!"

"10. pustorečko leto '06." - nastup ilegalnih učesnika

Nastavljamo put po kraju koji se zove Pusta Reka, po istoimenoj rečici koja protiče tuda. Dosta dobar naziv za ovaj kraj u kome je sve zaista pusto. Kako zemlja nije plodna, retka su polja pored puta u kojima bi ljudi obrađivali zemlju tako da retko koga sretnemo...

Nailazim na selo Donje Brijanje kroz koje prolazim velikom brzinom, pridržavajući svoje biciklističke gaće da mi se ne desi štagod neprijatno. Nekoliko kilometara dalje opušteno i polako vozim kroz selo Gornje Brijanje, jer, kao da sam znao, jutros sam se obrijao!

Put prema Bojniku se razvukao, sunce nemilosrdno peče dok se po zemlji valja vruć i uporan vetar koji duva u lice i ne da nam da brzo vozimo. Voda u bidonima je vrela i nestaje velikom brzinom. Ne stižemo da se znojimo, majice se na nama suše a put traje... Na pola puta nailazimo na nekakvo imanje, ulazimo u dvorište, prolazimo kroz voćnjak i dolazimo do kuće ispred koje se u ležaljci neko odmara. Ispred kuće je veliki montažni bazen, česma sa vodom, po drveću visi voće koje mami da ga uberemo, hladovina vlada po celom dvorištu. Svet sasvim drugačiji od onog koji vlada napolju, na užarenom i bezvodnom asfaltnom putu. Pitamo za vodu i domaćica pokazuje česmu. Dugo pijem, podmećem glavu pod mlaz vode, kvasim majicu...

Ako zatreba...

Vozimo ka Brestovačkom jezeru. Teren je blago talasast i krajolik je mnogo lepši nego u prethodnom delu dana. Sunce je uminulo, pored puta ima niskog rastinja koje daje osećaj hladovine. Prolazimo pored sela u kome žive Romi, u uslovima koji se ne mogu nazvati ljudskim. Kuće su male, pravljene od zemlje, ispred njih se polomljenim igračkama igraju musava, golišava deca. Većina kućica nema ni struju ni vodu, oko njih je gola, utabana zemlja. Prestiže nas prepotopski, tandrkavi bicikl koji vozi nasmejani Rom, sa detetom na srednjoj cevi. Pozadi ima metalnu korpu iz samoposluge u kojoj nosi paradajz i namirnice za večeru. Pitamo za jezero, a on i dalje se smejući objašnjava: „Imate još dvajes' minuta pa će se kupate”. Raspituje se ko smo i odakle smo, te skreće s puta i grabi biciklom uz brdo, sa radošću noseći porodici hranu, radujući se čak i što će se mi kupamo. Velika sreća zrači iz njega, odavno nisam video tako zadovoljno lice - ovaj naš poznanik je izuzetak koji potvrđuje pravilo da za sreću nisu potrebna materijalna bogatstva nego su dovoljni letnji dan, paradajz salata i mesto gde će se prespavati.

Jezerce je lepo, okruženo peščanom obalom. Preko puta je zgodno mesto za šatore ali obala je strma. Posmatram šta radi ekipa koja je rešila da prođe obalom, pojavljuju se preko puta, očigledno je da se muče i da im nije lako. Pitam jednog pecaroša u gumenom čamcu da li može da mi stvari i bicikl prebaci na drugu obalu. Hoće, kaže, nema problema... Skidam sa bicikla bisage i ranac i sve polažem u čamac, a preko stavljam bicikl. Pecaroš mi kaže da sednem i ja, ima mesta. Krećemo u tišini, ne čuje se buka motora. Pitam kako to - kaže da su na jezeru zabranjeni benzinski motori te da vozi na akumulator.

5. avgust, subota - dan osmi

Zbog kiše koja je padala tog jutra vazduh je kristalno čist i dok se penjemo putem iznad jezera često zastajemo da fotografišemo predeo. Beli oblaci, plavo nebo, zelenilo prirode i mirisan vazduh... Tako reći kao na slici koja se može kupiti od slikara ispred svake veće pijace, a za sitne pare sa sve ramom. Vozimo ka selu Magaš u kome treba da se nađemo sa Milošem. Prolazimo pored retkih kuća koje su okrečene u belo i neobično uredne, po dvorištima je trava pokošena i sve je čisto. Stižemo u selo. Nalazi se u brdu, nije bogato ali je na svoj način lepo. Kuće su stare, malo ima novih ali su održavane. Seoska prodavnica lepo snabdevena, ima svega - od plastičnih kanti, preko uvelih paprika, paradajza, do plavog kamena. Prodaje se čak i kamen za kupus! Veeliki, robustan, jedno deset kilograma, a cena mu je osamnaest dinara. Po kilogramu. Taman za bure. Htedoh da kupim jedno dvesta grama, ali mi je pažnju odvukla prelepa hamburška slanina, bela i prošarana rozim, te kupih dvesta grama te divote. Ispred prodavnice po stolu raširismo hartiju i počastismo se.

Čuje se kloparanje kopita po tvrdom asfaltu i do prodavnice pristiže prava pravcata čeza! Unutra deda, baba i mala unuka. Interesantno nam je kako ovo čudo tehnike radi, gledamo upregnutog konjića sa crvenom kićankom. Kola su drvena, imaju opruge koje omogućavaju udobnu vožnju po neudobnim seoskim putevima, klupu pokrivenu ćebetom, dva točka, (isto kao bicikl!) trubu, kočnicu... Pitam za vožnju i već se smeštam između babe i dede, unuka je babi u krilu, i krećemo. Klipara-klapara, prvoklasna vožnja, mekana. Klima uređaj je uključen: što konjić brže ide, klima bolje radi. Vozimo se do kraja sela, pa nazad do prodavnice.

Do Kuršumlije moramo preći planinu. Vozimo, polako trošimo ovaj lepi dan. Na jednoj raskrsnici Vlada gleda na GPS uređaj te odlučuje da treba ići levo i uzbrdo. To levo postaje sve strmije. Posle nekog vremena silazimo sa naših natovarenih bicikala i guramo ih. Nebo se naoblačuje, planina polako pokazuje zube. Postaje hladnjikavo a ni traga od prevoja. Kad vidim krivinu na putu pomislim da je iza nje spasonosna nizbrdica međutim ugledam novu, još strmiju makadamsku uzbrdicu. Opet sam na začelju grupe. Ne zato što sam se umorio, nego samo gledam da nije neko zaostao...

Posle par sati konačno stižemo na prevoj. Na vidiku je vrh Radan planine sa svojim repetitorom koji se nalazi na par stotina metara iznad nas. Opet smo na nekoj raskrsnici a iznenada se spustila magla tako da je vidljivost skoro nula. Tačnije, magla se nije spustila nego je na svom mestu, ali smo se mi popeli nebu pod oblake. Pitamo našeg hrabrog lidera kuda, odgovara nam tako što daje ostavku na svoju funkciju, ne želi više da bude naša avangarda, slomilo ga je što je odabrao pogrešan put, njegov nežni nervni sistem ne može to da podnese! Tešimo ga mada smo i mi sami uplašeni, ako je Vlada malodušan, šta ćemo onda mi?

Ka Radanu ...

... i na Radanu

Čekamo da se pojavi neko ko će nas uputiti na pravi put, postalo je veoma hladno i preti kiša te oblačimo dukserice i šuškavce. Pojavljuje se auto, grabi uz planinu, zaustavljamo ga i pitamo za put ka Prolom banji. Nastavljamo, i najzad nizbrdica! Put je jako loš ali može da se vozi. Sad stvarno sumnjam da vodi na plažu, mislim da smo negde kod Albukerkija pogrešno skrenuli, ali nastavljam. Pre nekoliko sati bilo je leto a sada vozimo po pravom sivom, novembarskom danu.

U podnožju planine, malo ispred prvih kuća, nailazimo na putokaz ka hramu svetog Lazara u kome se ovaj sa svojom vojskom pomolio pre Kosovskog boja. Mesto nije ostavilo veliki utisak na nas: drvena crkva novijeg datuma, prekrivena novim crvenim crepom. U Prolom banji je malo ko spreman da primi goste na jednu noć ali heroj dana, Miloš, nalazi prenoćište za trista dinara - krevet i posteljina! Konačno ćemo posle osam dana spavati u sobama, u mekanim krevetima!

Kuća u kojoj smo se našli zidana je na veoma čudan način: prilepljena je uz stenu i ima puno malih sobica koje su krajnje skromno opremljene. Toaleta ima nekoliko, naravno zajedničkih, jedan je u dvorištu. Kasnije smo saznali da ovde ima čak četrdeset ležajeva!

Zimi se kuća ne koristi i Rada i Boža, vlasnici, vraćaju se u selo. Ponovo dolaze sa prolećnim danima, da se bave svojim rentijerskim biznisom. Sedimo u kuhinji gde ima nekoliko starijih ljudi i žena, banjskih gostiju, televizor je uključen, ide dnevnik a napolju je počela jaka kiša. Svima je interesantno kako to mi putujemo svojim biciklima, a meni je interesantno zašto se dolazi u ovaj luksuz kad „Prolom” vode ima u svakoj samoposluzi, dok desetak dana u sobi sa golom sijalicom na plafonu i škripavim krevetom pored koga je isluženi kuhinjski astal ne zgleda kao nešto što bih smatrao uspelim godišnjim odmorom. Ipak, srdačno druženje nas matoraca potire skromnost ovoga toploga doma.

Prolom Banja - noćni život

Naš drug Vlada je došao k sebi, nije više malodušan, ponovo je ono što je i bio - neustrašivi vođa ove ekspedicije! Dođosmo do hotela gde se upravo održavao izbor za „mis“ nečega, načuli smo da je ulaznica sto dinara. Malo smo virili kroz prozor, ogromna, prepuna sala, a devojke u kupaćim kostimima šetaju između stolova. U dva koraka smo na periferiji ove nadaleko poznate banje, dva koraka nazad i opet smo u centru! Cela banja se u stvari sastoji od izvora tople i lekovite vode oko koga je sazidan hotel, a oko hotela su po stenama izlepljene kuće sa sobama za izdavanje. I to je sve.

06.08. nedelja - dan deveti

U dvorištu jedne kuće u kojoj su nam prethodnog dana tražili šesto dinara za spavanje na podu, zanimljiv prizor: bakica stoji u dvorištu obučena u starinsku odoru, sa obaveznom maramom na glavi i štapom, i blagim pogledom posmatra šta se događa po banji. A banja je tolika da može jednom pogledom da je obuhvati. Pored nje prolazi mlađa žena, gradski odevena, očigledno banjski gost, ide ka poljskom klozetu koji iz higijenskih razloga nije postavljen u kući. Čuje se njen komentar: „A platila sam ti ovaj dan, i moram sad da izađem iz sobe, sram te bilo”. Bakica se ne da omesti u svom vlasničko-domaćinskom položaju i odgovara smirenim, staračkim glasom, kao da govori unucima na krilu: „Pu, j**** te u usta!”

Polako stavljamo svoje stvari na bicikle. Miloš je još sinoć oprao sitan a i veliki veš, suze su tekle niz njegovo lice kada je u kupatilu ugledao pravu pravcatu veš-mašinu. Da bude miran i spokojan dovoljno mu je bilo saznanje da će spavati nedaleko od predmeta svog obožavanja, makar i ništa ne oprao. Rade je spakovao sve što ima u džepove šuškavca i odmarao se, Uglješa je merkao stene okolo i razmišljao kako da se na brzinu popne na neku dok se Nemanja spakuje, što znači da je imao celo pre podne na rapolaganju. Vlada naravno u žurbi - treba nadoknaditi jučerašnji dan koji je tako reći izgubljen jer smo malo vozili, a da ne bi bio u depresiji, doručkovao je. Jednu pogačicu. Najstariji član grupe... naravno, guma. Gazda-Boža stoji pored nas, stvarno mu je drago što smo mu bili gosti, preporučuje se i za drugi put - zašto da ne!

Izvor je centar banjskih događaja. Ovde se svi gosti znaju, početak jednog velikog romana glasi: „Govori se da se na keju se pojavilo novo lice, dama sa kučencetom”. U našem slučaju govori se da se pojavilo šest ludaka na biciklima. Gosti se međusobno pozdravljaju, ali ne sa „dobar dan” i „dobro jutro”, nego „a koliko si popila/popio danas?” Odgovori su različiti, od jednog do deset litara vode. „Aha, a ja tek dve litre", misli u sebi pitač i žuri ka izvoru da natoči i popije bar čašu više od svog komšije. Kad već nije u prilici da sazida kuću bar jedan sprat višu. Ili da ima kravu više. Ili ženu.

Napuštamo ovu veselu banju. Lepim lokalnim asfaltnim putem spuštamo se do magistrale na koju izlazimo kod mesta Rudare gde skrećemo levo, ka Podujevu. Put nije prometan, verovatno zbog blizine granice sa Kosovom, ravan je i prijateljski, tako da brzo stižemo do skretanja ka Đavoljoj varoši. Put je sada sporedan, kamenit, makadamski sa propalim asfaltom, vodi kroz surovu prirodu južne Srbije. Posle četiri kilometra nalazimo nešto što bi se moglo nazvati ugostiteljskim objektom, prolazimo ga i vidimo stazu koja vodi ka svatovima. Ima začuđujuće mnogo turista, po kolima vidimo da su sa raznih strana Srbije i ostalih zemalja.

O Đavoljoj varoši sam slušao još kao dete u nekada popularnoj emisiji „Karavan” Milana Kovačevića. Tada mi se urezala u sećanje i legenda o nastanku ovog mesta: figure su okamenjeni svatovi koji su po nagovoru đavola hteli da venčaju brata i sestru, pa ih je bog okamenio da bi sprečio rodoskrnavljenje. „Svatova”, odnosno kamenih figura ima 202 a imaju oblik kupa ili piramida. Nastale su erozijom zemljišta, imaju karakteristične kamene kape na vrhu a visine su između dva i petnaest metara. Kiša, sneg, led i vetar vremenom nagrizaju "kule" i ruše ih na jednoj strani, dok se usled spiranja tla stvaraju nove na drugoj strani. Tako se zemljani stubovi "pomeraju", uvlačeći se sve dublje u unutrašnjost planinske kose. Teren na kome se nalaze "kule" postaje sve strmiji i nepristupačniji za posetioce. Ovaj fenomen je vrlo redak u svetu.

Đavolja varoš

Na biciklu me naravno, sačekuje me izduvana guma, brzo je menjam i polazimo. U Kuršumliju stižemo gladni, znojavi, žedni. U centru se vuče lenjo, prašnjavo nedeljno popodne u kome se ništa i nikada ne događa. Ni radnim danima. Na horizontu se pojavljuje se nekakvo veliko, plavo i ne baš inteligentno biće. Kuršumljijski policajac. Vlada ga uočava i iskusnim pookretima zamiče iza krivine uz komentar „oh, ne opet!”. Policajac sporim, dostojanstvenim korakom ide ka nama nameran da nam pokaže ko je ovde glavni - neće svaka šuša da mi se šeta biciklom po Kuršumliji!. Zakon i red. Ima da se poštuje. Bre. Uzima nam podatke za svaki slučaj, pita za devojačko prezime majke, pita da li smo osuđivani, nismo. („El treba da proveravam?”) Pa šta i da jesmo, ko je osuđivan ne sme da vozi bicikl, šta? Pošto je prekratio vreme i ubio pola sata od svoje smene, konačno nas pušta i napuštamo ovaj grad sa nadom da se nikada u njega nećemo vratiti. Upisujem ovo u svoj bedeker kao još jedan primer antireklame za srpski turizam.

Vozimo prema Blacu. Navlače se oblaci, vreme se opet menja, proganja nas onaj oblak sa Radana od juče. U selu Barbatovac počinju prve kapi kiše a mi podižemo kamp u školskom dvorištu, pored biste narodnog heroja Radoša Jovanovića - Selje koji će nas noćas čuvati. Ko hoće večera - Nemanja veliko i dva komada, naravno.

07. avgust, ponedeljak - dan deseti

Rutina. Pakovanje kampa. Prodavnica. Doručak. Menjanje moje gume. Čekanje Nemanje. Polazak. U Blacu bez mnogo nade pitam za spoljne gume, međutim, ima! U parku skidam stare, stavljam nove - posle se ispostavilo da do kraja ture neći imati više ni jedan gumi-defekt. Prilazi nam ekipa lokalne TV-stanice, postavljaju standardna pitanja - odakle idemo, gde idemo... Za trenutak smo postali TV zvezde, kažu da svako ima svojih pet minuta slave. Mi smo naš deo iskoristili u gradskom parku u Blacu.

Nadomak Brusa vozimo kroz sela koja su očigledno mnogo bogatija od onih koja smo prošli prethodnih par dana. Pejsaži su pitomiji, puno je šume po okolnim planinama, preovlađuje zelena boja umesto žute koja nas je ranije pratila. Veća je i naseljenost, na sve strane su kuće, zaseoci, sela. Plan je da noćas kampujemo na vrhu Kopaonika ali nisam spreman da vozim toliko uzbrdo i raspitujem se za prevoz autobusom do Pančićevog vrha. No do sledećeg jutra ništa... Odlučujem da ostanem u Brusu - kopaonička uzbrdica sa Pančićevim vrhom na 2016 metara nadmorske visine je suviše veliki zalogaj za mene. Rastajemo se, pet neustrašivih jahača odlazi na svojim gvozdenim konjićima u maglovite planinske visine, ko zna kada ćemo se i da li ćemo se još videti... Mašemo jedni drugima, suze nam se slivaju niz lica dok nam hladan planinski vetar mrsi kose, zaklinjemo se da ćemo se opet sresti, negde, nekada...

Na Kopaonik!

Malo je neobično desetak dana biti u grupi a onda odjednom biti prepušten samom sebi. Lutam po gradiću za koga me vezuju uspomene iz prvog razreda osnovne škole, davne '71 godine. Te daleke godine (muzika iz serije „Grlom u jagode“) rodio se Riki Martin, rodila se i Vinona Rajder, umrli su Fernandel i Džim Morison, Pablo Neruda je dobio Nobelovu nagradu za književnost, U SAD-u je zabranjeno reklamiranje cigareta na radiju i televiziji, Kemal Monteno je pevao pesmu „Jedne noći u decembru” a ja, ja sam sa školom letovao u Brusu, u dečjem odmaralištu „Zvezdara”!

Od tada, evo 35 godina, nisam bio ovde i čitavog dana dan sam razmišljao kako će to da izgledati posle toliko vremena? Nemam nikakvu predstavu gde je odmaralište, ne znam čak ni da li još uvek postoji. Ne želim ni da pitam, pokušavam da nađem po sećanju. Sećam se samo bungalova i zajedničkih soba, letnjih večeri... Stižem do fudbalskog terena i pomislim kako bih mogao da podignem šator na njemu a onda mi se, kao posle amnezije, vraća sećanje na njega od pre trideset pet godina. Ovde su nas dovodili da igramo fudbal pa smo moj drug Uša i ja stajali na ovom mestu, a kako nismo bili nikakvi fudbaleri usred utakmice smo odšetali do poslastičarnice na kolače. Nedaleko odatle evo i stare kapije od cigala koja vodi ka barakama! Kad sam bio mali nije mi se činilo tako blizu niti je kapija izgledala tako mala... Dolazim do trpezarije, ista je kao nekada. Na ovom mestu, ispred ulaza, događale su se glavne stvari u odmaralištu. Ujutru podizanje zastave uz pevanje himne „Hej Sloveni”, fiskultura pa doručak. Posle dnevne aktivnosti, ručak, odmor, užina (hleb i mast sa alevom paprikom, više nikada nisam tako slatko jeo ovu hranu) na kraju spuštanje zastave, par drugarskih pozdrava za nekoga ( Z D R A V O – zdravo – zdravo – zdravo). Uveče igranka uz pesme poput „Jedne noći u decembru” i slično. Ponekad su nam puštali filmove na otvorenom, postojao je nekakav veliki kino-projektor.

Asterix, strašni Gal, na Kopaoniku

Prisetio sam se još mnogih stvari za koje nisam ni znao da su ostale u dubinama pamćenja, stajao sam na ovom mestu i razmišljao. Od neke žene saznadoh da je odmaralište napušteno početkom devedesetih godina, dosta baraka je uništeno. Par godina kasnije došli su meštani Brusa koji nisu imali rešeno stambeno pitanje te i sada tu žive - doveli su struju i vodu i stvorili uslove za normalan život.

08. avgust, utorak - dan jedanaesti

Vozač autobusa mi kaže da unesem bicikl unura - u bunkeru nema mesta a gore nije gužva. U autobusu je dosta berača borovnica. Juče sam saznao da se ovo voće dobro plaća i da vredan berač može za vikend dobro da zaradi. Prolazimo kroz Brzeće, pored puta drvena tabla, belom bojom napisano „Nameštam lance” i broj mobilnog telefona. Lokalni trač: meštani Brzeća zimi nameštaju lance na vozila a cenu određuju prema tipu vozila. Kad naiđe nekakav veliki džip iz koga vozač samo pruži ključeve cena iznosi 50 evra; ako vozač izađe i kao nešto malo pomaže onda je i cena nešto niža. Kod jeftinijih modela automobila cena je manja. Kad nema snega, meštani opet ne sede skrštenih ruku nego vredno polivaju put vodom da se zaledi, tako da posla za njih bude tokom čitave zimske sezone, bar dok traju mrazevi.

Autobus se odavde već ozbiljno uspinje uz planinu. Posmatram uspon i drago mi je što se juče nisam usudio da krenem ovuda. Konačno smo na vrhu, i tek sada vidim kakva je temperaturna razlika u odnosu na podnožje. Termometar pokazuje šest stepeni iznad nule, a kiša kvasi... Oblačim zimske stvari, dukseve, jakne, pokrivam bisage, na noge preko patika stavljam kese, i tako zimski opremljen vozim do planinarskog doma. Ulazim unutra i u trpezariji zatičem drugove, baš su za doručkom.

U jednom momentu nam prilazi simpatična planinarka, pita „da li smo mi ti momci koji su krenuli na more biciklima, popeli se na Kopaonik i koji prelaze sedamdeset kilometara dnevno a o kojima priča ceo dom?” Skromno odgovaramo da smo mi upravo ti, preuzimam deo nezaslužene slave na sebe...

Očekuje nas dugačak i lep spust u dužini od dvadesetak kilometara, do mesta Rudnica, na, kako se to u medijima kaže, „administrativnoj granici sa Kosovom”. Ovde se gradi nov put tako da vozimo po devičanskom, biciklističkim točkom netaknutom kolovozu. Na 1500 metara visine već je ponovo proleće, skidamo jakne, fotografišemo predele, odavde se lepo vidi Kosovo (neizbežno nam se nameće pesma „Vidovdan”) Stižemo u prizemlje Kopaonika, pravo na graničnu rampu. Administrativnu, naravno. Iznenađeni carinik, administrativni, ugleda Radeta koji kao kao metak prozuji, te vikne za njim: „Alo, momak, kuda, ličnu kartu!” I opet nastade legitimisanje... Ovaj put je traženje lične karte bio samo povod da razgovaraju sa nama, opet pitanja kuda, kako i slično... Presvukli smo se jer je opet došlo leto, spakovasmo zimsku garderobu, pozdravismo se sa administrativnim carinicima i policajcima na administrativnoj granici, te krenusmo put Raške.

Niz Kopaonik

Mali kolega iz Baća

Prošišali smo kroz ovo mesto i okrenuli opet na jug, ka Novom Pazaru. Neko primećuje da smo konačno izbili na pravi put do plaže, i stvarno, poneko nam dovikne: „Jel’ na more idete?”. Da, najzad smo na pravom putu! Još koja stotina kilometara i eto nas, plavi Jadrane!

Ulazimo u Novi Pazar. Gužva je nezamisliva, kasnije smo saznali da je pazarni dan. Pravi Istok na Zapadu - Zapad na Istoku, kako davno reče jedan pametan čovek. Mnogo vozila, uglavnom novih, niko ne poštuje elementarna saobraćajna pravila. Svako staje onde gde mu odgovara, široko otvara vrata i izlazi. Nije važno da li je na pešačkom prelazu, trotoaru, nečijem stopalu... Stupamo u razgovor sa gospodinom koji se poredstavlja kao biciklista, vozio je on do Tutina i svuda, sto kilometara za njega je ništa, a i prodaje bicikle. Do sada ih je prodao sigurno sto. I njegov auto je parkiran na prolazu ka nekakvoj kafani, vlasnik izlazi i moli ga da skloni vozilo, ne mogu ljudi da prođu. Na to se naš sagovornik naljuti: „E ne more ćovjek da na miru razgovara sa ljudima a da mu neko ne s*** , esi ti insan, anatema na tebe, evo da mi nije ovog ćovjeka (pokazuje na mene) sada bi te ubio” te zavrće majicu - za pojasom pored mobilnog telefona ima pištolj. Kafandžija se povlači, a naš novi prijatelj se kaje što sad nema bicikl pored sebe: „Evo sad bi poša sa vama, boga mi!”. Kad bi bio sa nama znači da bismo imali oružanu pratnju. Ipak, hvala...

Probamo pazarski specijalitet - mantije. Male kockice testa sa mesom u sredini, ukusom podsećaju na odličan sarajevski burek.

Iza Novog Pazara nas očekuje još jedan uspon od hiljadu metara. Na izlazu nailazimo na ostatke Starog Pazara, mesta gde se nekada trgovalo, odatle i ime. Ugovaramo sastanak u Tutinu - ima dosta uspona, da se ne bismo usput sačekivali voziću sam, svojim tempom. Uspon je dugačak ali nije preterano zahtevan ili sam već stekao kondiciju, polako vozim, razgledam. Minareti džamija kazuju da prolazim kroz muslimanska sela. Ispred jedne prodavnice razgovaram sa meštanima, razmenjujemo ljubaznosti. Ekipa me sačekuje u centru, okružena lokalnim klincima kojima smo atrakcija. Pričaju nam da je ovuda pre nekoliko dana prošao par na biciklu, iz Novog Sada. Raspitujemo se za opis, pretpostavljamo da su to naši drugari Olja i Vlada (posle smo utvrdili da su to stvarno bili oni). Dino, jedan od dečaka, pravi nam društvo na svom biciklu do izlaska iz grada.

Nekoliko kilometara kasnije bez ikakvih formalnosti prolazimo srpski granični prelaz, isto tako i crnogorski, i eto nas u Crnoj Gori. U prvom selu, Baću, predusretljivi dečak Rahim zvani Raša odvodi nas do škole na obali reke gde podižemo kamp a tu je i njegov drug - opet jedan Dino. Na igralištu bacamo frizbi, Raša vozi moj bicikl, kasnije postavljamo šatore, kuvamo supu, večeramo. Ispostavilo se da nam je ovo poslednje zajedničko veče na ovoj turi.

10. avgust, sreda - dan dvanaesti 13. avgust, subota - dan petnaesti Predviđen je bio odlazak u NP „Bjelasica” a to je značilo još jedan uspon od par hiljada metara, i to višednevni. Do mora tako ne bih mogao da stignem na vreme i da se tamo odmorim par dana, što mi je bilo potrebno pre povratka na posao koji me je očekivao već u ponedeljak. Zato sam posle dugotrajnog računanja i preračunavanja rešio da u Rožaju prekinem turu i autobusom odem do Ulcinja. Kad sam ovo saopštio ostatku ekipe očekivao sam suze i preklinjanja, međutim sve je izostalo. Moja hrabra odluka je primljena - hladno. Šta da radim, krenuli smo ka Rožaju, stigli, ručali, izljubili se, rastali se...

Rastanak u Rožaju

Nastavio sam autobusom do Podgorice, tamo prešao u kombi do Ulcinja, odatle šest kilometara do Donjeg Štoja, kasno uveče stigao kod našeg prijatelja Zvonka gde smo imali smeštaj. Sutradan sam imao kišu kakva se ne pamti u ovo doba godine, tek prekosutra sam video plažu i more, u subotu je opet bila kiša, uveče sam seo u autobus te u nedelju bio kod kuće.

Ja u autobusu, ostatak preko planine

Ipak na cilju

Vreme je bilo tako loše da su i Nemanja i Miloš odustali od čekanja ostalih u Beranama i od penjanja na Bjelasicu. Miloš je umesto toga odmah otišao kući, a Nemanja mi se u petak pridružio u Ulcinju, stigavši takođe autobusom.

Vlada i Uglješa su jedini iz ove naše svadbarske kolone na svojim točkovima stigli do mora, a o njihovim doživljajima saznaćete od Vlade! Vlado, javi se…

I onda su srećno živeli do kraja života? Tako nekako, ali ipak ne na baš uobičajen način... Momir se toliko navikao na slatke muke putovanja na dva točka da je sledeće godine u skladu sa svojom devizom "eh starosti, i bogu si teška", organizovao oko 1300km dugu turu po putevima i bespućima Rusije :) Saputnici su mu bili Uglješa i Nemanja, a detalje pogledajte na njihovom sajtu CikloRusija, posvećenom ovoj avanturi.