FAQ: •  Priča o putu biciklima po indijskim Himalajima avgusta 2006. pojaviće se na sajtu tokom... hm, narednog    perioda ;) Do tada, evo ispod osnovnih podataka - među njima su odgovori na dobar deo najčešće    postavljanih pitanja. •  Kako da dođete do "Krugova na nebu"? (Video-priča o putu po Himalajima, emitovana na petnaestak    lokalnih TV stanica u Srbiji, Crnoj Gori, RS i Hrvatskoj.) "Krugovi" se sastoje iz tri epizode (47min, 47min i    62min) i za nekomercijalnu upotrebu se kopiraju na drugarskoj osnovi - potrebna su vam dva prazna DVD-a     i to je sve. Slanje poštom, van Bg-a: ako baš, baš  nema nikakve druge mogućnosti... Ali potrudite    se da nađete nekog  "kurira", to je mnogo bolje.    Kontakt...

---

IHIM indijski Himalaji 2006. Biciklima na krov sveta - od Manalija do Lea, kroz Ladak i Zanskar, i kroz doline Spiti i Kinaur tekst: Jone fotografije: Dulejko i Jone

• drugi deo puta (650km): - uspon na Stok Kangri (6140m) - dolina reke Indus - jezero Moriri (4600m) - jezero Kar (4500m) - prevoj Kunzum (4570m) - dolina Spiti - manastiri Kaza, Dankar i Tabo   (3600-3900m) - dolina Kinaur - Rikong Pio (2300m) Ukupni uspon na ovoj deonici: 10000m.

• specifičnosti putovanja: - vožnja na velikoj visini (već 50km nakon starta u Manaliju prešli smo prevoj Rotang visok 4000m, a potom se   do samog kraja puta na biciklima nigde nismo spustili ispod 3000m) - često veoma loši putevi - noćne temperature oko nula stepeni i niže - pretežno pustinjski ili polupustinjski uslovi - sve potrebne stvari, uključujući i šatore i hranu, nosili smo na biciklima.

Zašto Himalaji, zar nije lepo i na Zlatiboru?

Svako ko voli da istražuje okolinu na dva točka između kojih se vatreno mrdaju njegova sopstvena stopala, gurajući ga da vidi šta je iza sledeće krivine, pre ili kasnije počne da mašta o većim i daljim putovanjima. Ako se stvari sa mrdanjem stopala razvijaju kako treba, i želje se ostvaruju - ali nove brzo zauzimaju njihova mesta. I neizbežno, pre ili kasnije, želje postanu tako velike da ne mogu da stanu u jedan običan dan, nego dosežu mnogo dalje: do noći, i do snova. A snovi se teže ostvaruju od želja.

Snove ne biramo, oni nam dolaze sami i po svojoj volji, a nama preostaje samo da budemo srećni što su nam sleteli na rame, i tužni što obično ostaju samo snovi. No ovaj drugi deo zavisi najviše od nas samih, i treba se truditi da se bar neki od snova i ispuni, kad se može i koliko se može. Jer je to dobar način da zauzdamo život umesto da on zauzda nas.

IHIM je bio rezultat želje stare nekoliko godina. To vreme je proteklo u maštanju, prikupljanju podataka i čekanju jednog posebnog leta i jednog unutrašnjeg glasa koji će reći "sad!" Konačno sam taj glas jasno i čisto čuo na samom početku 2006. godine i tako saznao da mi je to leto "pisano" za putovanje u Himalaje. Pomalo neočekivano, saputnike sam potom lako našao. I ne samo to - svaki od njih je već bio stari znanac i svaki od njih je bio osoba sa kojom će, znao sam, biti sjajno putovati.

Tako se naša četvoročlana ciklonautska družina upustila u biciklističku avanturu u indijskim državama Himaćal Pradeš i Džamu-Kašmir. Bio je to poduhvat koji je zahtevao ozbiljne pripreme, a u njegovu organizaciju i izvođenje uložili smo iskustvo i znanje stečeno tokom godina pedalanja i planinarenja. Bilo je to veliko iskušenje za bicikle i za ostalu opremu, ali pre svega za nas same. I sada kad je već za nama, znamo da kotrljanje kroz indijske Himalaje otvara posebno poglavlje u dosadašnjoj istoriji domaćeg skitanja, smucanja, zavlačenja i njuškanja po zabačenim i egzotičnim ćoškovima sveta.

Kraljevstva na krovu sveta

Himaćal Pradeš, jedna od saveznih drzava Indije, u starim tekstovima je nazivan zemljom bogova, u skladu sa verovanjem da predstavlja zemaljski dom svemoćnog Šive. I danas ovaj divni, udaljeni region poseduje skoro opipljivu prusutnost božanskog. Sa istoka ograničen Tibetom, sa severa državom Džamu-Kašmir a sa zapada Pendžabom, poseban je i po topografskoj raznovrsnosti - od prostranih golih i pustih zona, preko visokih trans-himalajskih pustinja u kojima preovlađuje boja rđe, do gustih zelenih kedrovih šuma, voćnjaka, obrađenih terasa i, gde god da se pogleda, uzvišenih vrhova pokrivenih snegom. Mirni, tihi budistički manastiri su ovde kontrapunkt raskošnim Hindu hramovima - a i jedni i drugi odišu posebnom atmosferom.

Džamu je deo savezne države Džamu-Kašmir. Zabačen i izolovan, poput sigurnog i teško dostupnog trezora čuva blago visina, more sijajućih vrhova, mrežu dolina koje se poput vena i arterija zavlače u tkivo dvaju najvećih planinskih venaca na svetu: velikih Himalaja i moćnog Karakoruma. Ovde leže teritorije Ladaka i Zanskara, legendarnih kraljevstava nekadašnjeg Tibeta koja su vekovima bila nedostupna strancima. Ladak je oblast uz granicu današnjeg Tibeta a leži na plećima planina i tokovima reka Indus i Zanskar. Ništa ne može pripremiti posetioca za surovu lepotu pejzaža koja ovde oduzima dah više od razređenog vazduha: nazubljeni vrhovi, stenovite terase i prostrani goli platoi, suvo zemljište koje "navodnjava" i ispira samo prašina a ukrašavaju ga budistički manastiri, gompe, i visoke bele stupe. S razlogom nazvan "Mali Tibet", ovo je najbolji deo zabačene Indije. Posećivan samo tokom letnjih meseci kada su putevi prohodni, to je svet zamrznut u vremenu; njegova mala budistička populacija nastavlja da živi onako kako je to činila vekovima, skoro nedotaknuta spoljašnjim uticajima.

Zbog tenzija i rata između Indije i Kine (spor oko nekoliko velikih područja na granici sa Tibetom koje kontroliše Kina a Indija ih smatra svojim), strancima je pristup u ovu oblast bio zabranjen od kraja pedesetih do sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Tim više su Ladak i Zanskar mogli da posluže kao poslednje utočište za mit o Šangri La - raju na zemlji, savršenom malom svetu sakrivenom u Himalajskim nedrima, odakle je golicao maštu zapadnog sveta i inspirisao brojne romane i filmove. U taj svet smo želeli da uđemo, putujući na našim biciklima.

Put od Manalija do Lea Pet stotina kilometara teškog puta, visoki planinski prelazi, izuzetni pejzaži ispunjeni neverovatnim bojama koje se sa retkim ali neodoljivo šarmantnim seocima takmiče za naklonost putnika namernika - to je ono što ispunjava dane puta od Manalija do Lea. Tokom većeg dela godine ovaj spektakularni potez zatvoren je za saobraćaj zbog dubokog snega i hladnoće. Čak i kada krajem juna ili početkom jula put do Lea biva zvanično otvoren, još uvek su moguće iznenadne mećave zbog kojih se putnici mogu naći zarobljeni usred nenastanjenih oblasti, sa ledenim noćima kao jedinim društvom. Tek kad se primakne avgust i počne kratko leto, na pojedinim mestima duž puta niču privremene mini-kolonije "daba" - šatora u kojima se može prenoćiti ili dobiti šolja čaja i tanjir pirinča. To je vreme putovanja krivudavom trakom koja prolazi nebom, povezujući Manali i Le.

Kardung La, zvanično najviši putni prevoj na svetu (5400mnv)

Već posle prvog velikog prevoja, Rotanga (Rohtang, 4000mnv), ulazi se u dolinu Lahaul koja je odsečena od sveta osam meseci godišnje. Putnik koji se penje iz vrelih i zelenih ravnica Indije tada prvi put dospeva u drugačiji svet prostranih trans-himalajskih pejzaža, poprskanih ponegde belim kućicama sa ravnim krovovima, izgrađenim od blata koje se oblikuje u cigle i suši na suncu. Tu su i spektakularni glečeri i jezera na velikim visinama, a lepršave molitvene zastave ohrabruju putnike sa visokih tačaka i prevoja.

Drugi najviši na svetu "motorable pass" (putni prevoj - mesto do koga se može stići nečim što ispunjava kriterijum da je nekakav, bilo kakav, put a ne obična kozja staza) je prevoj Tanglang sa svojih 5330m.

Iza Lea, u kome kiša retko pada ali ga ekstremna hladnoća duge zime izoluje tokom većeg dela godine, dalje na sever kreće put u severni Ladak i u granično područje Indije i Kine (Tibeta). Taj put, koji vodi u dolinu Nubre i u dubinu planinskog venca Karakorum, posle oko 40km prelazi preko 5600m visokog prevoja Kardung (Khardung) - zvanično najvišeg putnog prevoja na svetu. Stolećima je ovuda vodio put svile a brojni karavani su povezivali Pendžab sa ostatkom centralne Azije. Danas je dolina Nubre dom nekima od poslednjih pravih nomada na Zemljinoj kugli.

Jezera Moriri i Kar, put kroz doline Spiti i Kinaur

Drugi deo puta je u fizičkom smislu bio malo lakši (nismo morali da savladamo toliko visokih prevoja kao na putu do Lea) ali je bio neizvesniji jer nas je vodio kroz zabačenije oblasti. Kretali samo se uz kinesku granicu, odnosno uz visoki nabor Himalaja koji deli Indiju i Kinu (za neke delove je stoga potrebna posebna dozvola indijskih vlasti) i još uvek nema mnogo onih koji su prošli ovuda a potom svoja svedočenja o putovanju učinili dostupnim drugima.

Tokom trodnevnog puta džipom, iz doline reke Indus popeli smo se do prostranog i pustog platoa oko jezera Moriri (4600m) i jezera Kar.

Nastavljajući putovanje na biciklima ušli smo u Spiti i Kinaur. Suve, prašnjave padine indo-tibetanskog regiona u kome se nalaze te dve doline, jesu materijal od koga su napravljeni snovi avanturista. Ovaj čarobni kutak sveta nudi planinske pejzaže uzvišene lepote, krivudave puteve i fascinantne zajednice tibetanskih budista sa njihovim harizmatičnim manastirima, a seoca na velikim visinama kao da su zakačena na strane planina, ili kao da balansiraju na ivicama strmih litica. Savladavanje grubih, peskovitih, strmih, odronjenih površina i klizišta na "nemogućem" putu Hindustan-Tibet je akcijom nabijeno iskustvo svoje vrste: klizišta i odroni često potpuno prekidaju putovanje na ovoj relaciji. Iako je spektakularni pejzaž glavna atrakcija putovanja kroz nekoliko stotina kilometara dugi Spiti i Kinaur, tu su i izvanredni istorijski spomenici, uključujući neke od najzanimljivijih budističkih kompleksa na svetu. Među njima posebno mesto zauzima manastir Tabo koji se nalazi i na Uneskovoj listi svetske baštine. Sgrađen je na visini od 3050m, star je više od hiljadu godina, danas ima 715 stanovnika, a biće mesto na koje će sasadašnji Dalaj-Lama povući kad za to dođe vreme. Po svetosti je u tibetanskom budizmu od njega važniji samo manastir Toling u Tibetu.

Putovanje na dva točka završili smo dugim i postepenim spuštanjem ka Šimli, odnosno povratkom u zelenu i sparnu, "tipičnu" Indiju - ako se takav atribut sme upotrebiti za bilo šta u ovoj čudesnoj zemlji.