Iscedak Beograda

tekst: Jone

Verujete da poznajete Beograd? Dišete ga i pijete, golicate cipelama i opipavate pogledom, nosom i uhom već dugo? Pročitali ste o njemu mnogo, poznajete mu ulice, narav, lepe i ružne strane? Ipak, postoji jedno mesto na kome Beograd leži otkriven kao nigde drugde, razgolićen, razgaćen i istinit na jedan iznenađujuć, opor, neočekivan, način. Videti ga tu, neumivenog, neočešljanog i neopranih nogu, verovatno je potrebno koliko i sve ono drugo što smo, hotimično ili nehotice, preduzeli u svom životu da savladamo veliki zadatak upoznavanja olupanog lonca u kome se krčkamo. To viđenje je potrebno zbog toga što predstavlja kontrapunkt bez koga nema konačnog sagledavanja celine.

Kad se na biciklu kotrlja letnjim puteljcima od Velikog Sela do Vinče, sa leve strane je Dunav a sa desne su prilično visoka brda... Tu je odmah i selo Slanci u kome je većina stanovništva nepismena, što nije smetalo da se svojevremeno razgrabi (podatak iz pouzdanog izvora) ona prva, besplatna knjiga koja je išla uz "Novosti". Od milošte ga zovem Slinci jer je retko ružno čak i za naše prilike, nekakva ljiga skoro uvek teče po ulicama (kad je najpristojnije onda je samo prašnjavo) a dvorišta su uglavnom u kršu i blatu. Sa druge strane, cunjajući kroz tu brlju može se naleteti na prozor iza koga neko na klaviru svira Betovena. Nadrealno...

Kad se nastavi tim tamo letnjim puteljcima iza Slanaca, preko Velikog Sela do Vinče, na jednom od brda ispod kojih se prolazi nalazi se gradska deponija, od pre par decenija glavna i jedina za Beograd. Svo naše đubre, osim skupštinskog, stiže tamo i samo tamo. Na deponiji gospodare hiljade dunavskih galebova zbog kojih se vrh brda ponekad beli kao Mont Everest. Nove pahulje neprestano padaju onde gore sve dok neka iznenadna i nevidljiva, ko zna čime izazvana oluja, ne podigne tu plahovitu belinu i privremeno je rasprši vazduhom, skupa sa njenim kricima. Posle se belina prvo kondenzuje u sliku poput onih iz filmova o ptičjem svetu u delti Okavanga, pa se ponovo nataloži u šećer Everesta - i tako u krug.

Deponija je evidencija u kojoj o svakome od nas postoji mnogo više podataka nego na bilo kom drugom mestu. Trag, barem mrvica onoga što sam, što si, pojeo ovih dana je tu - skliznula sa tanjira, iz šerpe, sa daske za seckanje. Bučna radost rođenja u vidu umrljanih pelena, život u punom cvatu zakačen na pozive za venčanja i proslave, ozbiljno dostojanstvo smrti u uvelim laticama grobljanskog cveća - tu su. Kosa i brada koje smo dali frizeru i brici, podsečeni nokti i ispale plombe - tu su. Uputstva za lekove koje smo pili i koji nam nisu pomogli - tu su. Lekovi koje nismo popili i koji su nam tako još više pomogli - tu su. Sve mučno i teško ispisane ljubavne izjave koje se nisu činile dovoljno dobrim da stignu do obožavne osobe (a to znači, najiskrenije ljubavne izjave), nego su bivale gužvane i bacane u pomami traganja za skupim i luksuznim rečima, koje skrhani autori onda nisu imali čime da plate - eno ih. Popucale žice sa instrumenata umornih muzičara, kablovi telefonskih slušalica u čije je spirale poslato toliko nevažnih ili smrtonosnih reči, izborni plakati propalih političara i glasački listići propalog naroda, kasete sa čijih traka se ljušte snimci, arhive mesečnih ciklusa pune dosijea sa manjim ili većim krilcima... I još: sve tajne koje niko nije smeo da vidi ili sazna - papiri presavijeni mnogo puta a onda brižljivo iscepkani na najsitnije komade; pa ono nešto što je izneto iz kuće kad je noć bila oblačna i dovoljno mračna, pa ono nešto što je bilo brzo izvađeno iz zadnjeg džepa i bačeno u stranu... Privesci, lančići i ključevi koji su bili izgubljeni, a onda ogorčeno odbili da ih iko nađe i prepustili se mašinama za čišćenje ulica... Poharani novčanici iz džepova u tramvajima i autobusima, mnogi sa fotografijama uspaničenh lica koja su ostala siročići onog trenutka kada je džeparoš bacio novčanik u kontejner... Skoro sve, skoro sve, što svojom voljom ili protiv volje ikada damo od sebe, odlazi tamo.

Tokom vremena kiše i snegovi natapaju deponiju, a curi i curka i iz nepopijenih flaša piva, nepotrošenih bočica sirupa protiv kašlja, iz otvorenih konzervi i sa dna tegli u kojima su bila slatka za goste ili gorčina za nevoljenog bračnog saputnika... Novo đubre pritiska staro, sve se sleže, puca, drobi se i sitni. Pre ili kasnije popustiće pod neumoljivim stiskom tona i uporni špricevi narkomana, prazne bočice sprejeva, istrošeni plastični upaljači, senilni flomasteri, usahli termofori, zanemeli amortizeri - i pustiće i oni bar po neku mrzovoljnu kapljicu. Kad ih dotakne tužna vlaga neke prerano ili prebrzo ispijene vinske flaše, priložiće koju braonkastu suzu čak i oči prolaznih prijatelja na fotografijama sa letovanja iz mlađih dana (a te su oči bile tako nasmejane i sijale doživotnim obećanjima dok se zatvarala davna blenda davnog fotoaparata). Voda s neba uspešno se hvata u uzaludne diplome koje vlasnike ništa nisu naučile o životu, potvrde koje nisu potvrdile ono što je trebalo (da je života zaista i bilo) ili u penzionisane sunđere koji su glupo trljali table a nisu đacima obrisali prva životna razočarenja. Pa i izneverene lutke koje su verovale da će zauvek pripadati veselim policama ili mekim krevetima u kojima pasu dečije ruke, i one će u jutarnjoj rosi koja gadljivo sedne na deponiju kao na WC-šolju, diskretno šmrcnuti u prljave haljinice ili se išmrknuti u sićušne, iscepane damske torbice. Sve uspomene postaju jednake i svedene, onako kako su naši životi svedeni na bezobličnost u formularima adminstracije: neumoljivost vremena, težine i zagušljive aure deponije čine da i veselja i tuge koje kamioni dovoze na nju, završavaju kao ista, mrka, ravnodušna kaša.

Idući ka Vinči u jednom trenutku se mora preskočiti preko tog kanalčića, i to je trenutak susreta sa iscedkom Beograda - tamnom, gustom, koncentrisanom supstancom koja je esencija onoga što grad hoće da odbaci od sebe barem isto onoliko koliko je govance esencija onoga što od sebe hoće da odbaci svako od nas. A kako ono što najviše želimo da odbacimo obično govori najviše o nama (zar ne? kad hoćemo da nam kažu kako nam je zaista, u laboratoriji nam ne traže da pričamo o svojim snovima, da pevamo, slikamo, ili napišemo neku pesmu), tako i Iscedak govori o Beogradu više nego cela bibilioteka statističkih knjiga, almanaha, naučnih radova, romana ili dokumentaraca. On je sama srž, živa utroba grada skupljenja u slinu užu od metra, i stoga lako obuhvatnu - kako pogledom, tako i našom moći poimanja.

To je Iscedak. Sok od Beograda. Od skoro dva miliona ljudi, od njihovih potreba i želja, nada, strahova i zabluda, veselja i ćutanja. Beograd u jednoj brazdi. Najtačniji i najiskreniji Beograd - onaj koga nikada ne bismo pokazali strancu. Beograd koji bi ambiciozni mogli da uhvate u bočicu i da onda u njoj sačuvaju Sve o njemu, najintimnije detalje o svakom beogradskom domu. (A ima li neki dom da ponudi šta intimnije od svog đubreta?)

Iscedak je dakle jedna od najnaj-najnajnaj-najnajnajvećih atrakcija na celom okolobeogradskom potezu Dunava, monumentalni arheološko-antropološki gorostas važan koliko i Vinča. Ako nekada budete vozili bicikl uz Dunav ka Vinči, imajte to na umu. I samo hrabro: da znate da uopšte ne smrdimo mnogo. Biće da nam je još uvek ostalo nešto malo duše.