|
Trudiću se da ne preteram
ali ipak će pisanije potrajati pošto smo za pet dana puta
mirovali samo noću. Tako da ako se nekome ne čita - neka
odmah skroluje na kraj, gde će ga čekati mali rezime onoga
sto preporučujemo.
Dakle, tura je počela odmah svog prvog dana. Mislim,
videli smo da svi tako rade pa šta sad da mi tu izmišljamo
rupu na saksiji, jelte. "Beovozom" do Lajkovca,
na konjiće, pa pravac Ljubovija u čijoj smo okolini imali
smeštaj. Kondukteri su nam u praznom vozu naplatili po
50din za bicikle (karta je isto toliko), tretirajući ih
kao prekomerni prtljag. Pošteno.
U Valjevu smo na Vladinu inicijativu krenuli da obiđemo
vodenicu Save Savanovića - najpoznatijeg domaćeg vampira
po kome je snimljen prvi srpski horor, "Leptirica".
Pitasmo, tražismo, nađosmo jednu lepo sređenu starinsku
vodenicu oko koje se siti islikasmo... samo da bismo saznali
da to nije ta vodenica. Tipično.
 |
|
Vodenice
valjevskog kraja |
Tri kilometra dalje uz Gradac nalazi se ta prava vodenica,
koja je za razliku od prethodno pomenute u očajnom stanju.
Mislim, zidovi i krov su na mestu, ali je problem u tome
što je bila puna đubreta a ispred ju je krasila hrpa od
stotinjak pivskih zatvarača. Uzrok je mlađarija koja često
navraća, a dolaze i naša braća po broju točkova, moto-bajkeri.
Zato nije čudo sto pivskih zatvarača ima k'o čaura posle
Ramba. Tu smo se spontano raštrkali: Ugi levo, Vlada desno,
a ja pravo ka jednoj grani koja se pruža iznad rečice.
I dok sam dokazivao da su ljudi nastali od majmuna, ispred
Vlade se gotovo niotkuda stvorio neki dedica pomalo čudnog
pogleda.
- Ovaj... Dobar dan!
- Dobar dan momče!
- Recite nam, da li je ovo ta čuvena vodenica o kojoj
su ispričane tol'ke priče?
- Jeste.
- Vodenica Save Savanovića?
- Jeste, a ja sam deda Sava!
Štrec!
I tu ti se mi razdivanimo sa deda Savom - tačnije, on
je pričao a mi smo klimali glavama kad bismo ga razumeli,
a pogotovo kad ne bismo. Saznali smo između ostalog da
su ruski mitraljezi radili "bum-bum-bum", ali
i da se priča da u dolini Gradca postoji neki antički
zakopani grad. Kad sam spomenuo da bih voleo da opet prepešacim
Gradac, dobih upozorenje: "Ne
bi ti smeo tako golokur tamo da ideš (mislio
je na to sto sam bio u šorcu)
jer ima devojaka pa skaču sa grana i mogu da ugrizu !"
I dok je đavolak iznad ramena vikao "alo bre, devojke
same napadaju... idemo odma' bre, 'beš Ljuboviju!",
mozak je pokušavao da prokljuvi o čemu to deda priča.
Mislio je na zmije. Nažalost. ;)
Dalje smo išli preko Pričevića i Pecke. Put je bio bez
rupa i saobraćaja - biciklistički raj, a krajolik smirujuće
pitom. U dvorištu jedne prave starinske šumadijske kuće
koju je krasio pravi šumadijski starac sa sve šajkacom,
imali smo prilike da vidimo pravi trkački motocikl koji
kao da je pobegao sa Ušća.
 Nakon
jednog dužeg uspona i divnog pogleda koji nam je pružio,
sledio je krivudavi spust od 14% sa sve faličnim delovima
puta - uživancija za ekstremnije drugove. Posle Pecke
je nedostajalo nekih 5km asfalta na prevoju preko obronka
Ranjenice ali će i to, nažalost (namnožiće se automobili),
biti asfaltirano. Uz više (taj sam) ili manje (svaka čast
Vlado) guranja stigosmo na prevoj sa koga se put lagaaano
spušta u predivnu i nenarušenu dolinu (kanjon ?) rečice
Ljuboviđe. Kad put stigne skoro do nje, odmah pre jednog
mostića, levo se odvaja makadamski put koji uz Ljuboviđu
vodi sve do Medvednika. Dalje se jedan krak odvaja na
sever i uključuje na gore pomenuti put Pričević-Pecka.
Iako toga na mojoj karti nema, trebalo bi da se put nastavlja
i uz Ljuboviđu, dakle i sa južne strane Medvednika (jer
je tamo ucrtano selo). E sad, ako između Medvednika i
Jablanika postoji neki makadamski put (ili bar staza)
kojom bi se onda moglo izbiti na put Valjevo-Bajina Basta,
sve ovo bi mogla da bude divna trasa.
Mi smo od pomenutog skretanja prešli samo nekih 3km,
da obiđemo Rimski most. Što se njegove starosti tiče,
po jednoj verziji je iz XII veka (zašto onda Rimski?),
a po drugoj je mnogo stariji. U svakom slučaju, toliko
se dobro drži da domaćin obližnje kuće (opet neki Sava)
svaki dan prelazi traktorom preko njega. Možda je razlog
te vitalnosti devojka koja je, kako legenda kaže, uzidana
u njegove temelje? Možda.
Otpešačili smo i do Nemića, vrha sa koga se pruža divan
pogled na Drinu i cirka pola Bosne. Priča kaže da podno
njega postoji pećina koja je bila izuzeno akustična ali
je posle unutrašnjeg odrona nastalog tokom jednog zemljotresa
prestala da ponavlja upućene joj reči. Tako je vrh postao
"nem" i prozvaše ga Nemić.
No da se vratim na nas. :) Gore pomenuti smeštaj je
bio u vikendici mog komšije, čika Miće - jednog "cool"
dedice, bivšeg planinara koji je kao takav znao da izabere
pravo mesto za vikendicu: kilometar i po od puta, na početku
omanjeg zaseoka i par stotina metara iznad idiličnog potoka.
Odatle smo narednih par dana obilazili okolinu, što peške
što na konjićima. Metalnim.
Već sam otegao pa ću samo da spomenem da smo napravili
i inspekciju mini-hidrocentrale koju na dotičnom potoku
izvesni Milan i otac mu Sava grade 100% svojim rukama.
Tako da će, kad poteče planiranih 5Kw struje, moći da
budu 100% ponosni na sebe.
|
 |
Mostovi okruga
Medison... pardon, okruga valjevskog |
Ima se bogami
na šta i sesti... |
Povratak sa Nemića morao je biti ekspeditivan jer je
već bilo šest popodne i tu se pokazalo zašto su trojke
"osnovne jedinice taktičko-diverzantskog delovanja":
na svakoj raskrsnici bi bar jedan od nas trojice pogodio
pravi put i poveo ostale korak blize toplom domu i roštilju.
Inače svih tih dana, čedni kakve nas je bog dao, uspesno
smo se branili od "domorodaca" i njihove sveže
ispečene rakije, ali se nismo branili od ultra-domaćeg
soka od kupine, raznih vrsta neprskanih jabuka, kajmaka,
sira, pršuta... Apsolutni šampion je bio vruć krompir
iz pepela, sa kajmakom. Ijaaaaoj, drugovi apsolutni vegetarijanci,
man'te se ćorava posla i dopustite sebi bar ovaj specijalitet.
Za vaše dobro. :)
Za Soko-grad i Soko manastir ću već da izdvojim cela
dva pasusa. Na putu Ljubovija-Zvornik, 6km posle Ljubovije
skreće se desno (postoji znak) i goredolira jedno 9km,
da bi se na kraju stiglo do cakum-pakum sređenog malog
manastira. Smešten je u podnožju oveće kamene gromade
na čijem se vrhu nalazi pozlaćeni krst od jedno dvanaestak
metara visine. Kada je krst postavljan na to mesto pozvana
je vojska da taj posao obavi helikopterom, ali su organizatori,
da bi vojsku privoleli, dali pogrešnu težinu krsta. I
tako, dođe helikopter, zakačiše krst, kad... ništa od
uzletanja. Poskidaše sve nepotrebno iz helikoptera, istočiše
višak goriva i... polete krst. Ali onda su morali da na
mazgama pentraju burad sa gorivom na vrh, jer je u međuvremenu
metalna 'tica ostala praznog rezervoara. I tako, jedva
se vojska izvuče odatle. Srpska posla.
 |
|
Manastir
Soko i pogled sa Soko-grada |
 |
 |
 |
Manastir,
pogled sa Soko-grada |
Veliki krst
na litici Soko-grada |
Ispred Vukove
kuće u Tršiću |
Manastir je inače potpuno, pa i previše, sređen i urbanizovan
(tu je i Halo-govornica). Neka. Hvala bogu, ima dovoljno
drugih, "iskonskijih" manastira. Ako stignete
do tamo, obavezno se popnite i do krsta jer je pogled
fantastičan a put vodi pored spektakularne mini-klisure
jednog veselog potoka.
I dok smo se divili malenom izvoru podno drveta, svega
desetak metara ispod vrha (otkud tu stalna voda, ko će
ga znati), sa puta koji smo upravo prošli začulo se stenjanje
automobila. Ubrzo se pred samim ostacima kapije starog
grada, stotinjak metara od vrha, zaustavio crni golf iz
koga je izašao tip u crnoj kožnoj jakni sa sve pivskim
stomakom preko podebljeg kaiša. Pa da, zašto pešačiti
zagledajući kamene kapelice sa ikonama kad se može ovako,
kolima, skoknuti u pauzi izmedu dva pića u kafiću. Eee,
Srbijo...
Povratak u zavičaj trajao je dva dana jer smo iskoristili
Uglješinu rodbinu u Jabučju pored Lajkovca, i njihove
tople jorgane. Da ne bismo ponavljali gradivo do tamo
smo stigli preko Loznice, usput svrativši u Tršić (u Vukovoj
kući smo bili blokirani desetak minuta, dok buljuk dece
koja su zakrčila izlaz nije odslušao izlaganje kustosa).
Tako se tog dana cajger zaustavio na 192km. Zbog kasnog
polaska i prevelike kilometraže za opušteno pedaliranje,
mrak nas je uhvatio nekih 25km pre Valjeva. Tu negde je
omanji prevoj Kamenica posle koga se put do tog grada
spušta lagano, dolinom reke Obnice. Stvarno divan spust,
posebno po mraku - samo pitajte Vladu. U divno zatalasanom
Jabučju dočekao nas je kolač od jabuka. Naravno.
I to bi bilo to, jer smo poslednjih 70km preko Obrenovca
mogli i da preskočimo, posebno prilično sablasni predeo
oko kolubarskog kopa. Činjenica da i u povratku nismo
iskoristili čari "Beovoza" je otprilike bila
i jedina greška - sve ostalo je bilo gotovo savršeno,
usuđujem se reći. Zbog neopravdano spore vožnje tokom
poslednjeg dana, od strane ciklonautskih bogova smo kažnjeni
pravim potopom koji je mene uhvatio na ironičnih 2km od
kuće, a Vladu posebno propisno natopio. Naravoučenije:
20km/h je ipak donja granica kada se vozi po ravnom. :)
Obećani rezime
Pohvaljujemo:
- Beovoz: odlična, jeftina odskočna daska ako nemate
auto prevoz
- reku Gradac: znate već i sami;
- put Pričevic-Pecka-Ljubovija: bez rupa i saobraćaja,
idealno za
potpuno pedafilsko uživanje. (Ok, da nas
neko ne bi proklinjao dok
čisti prašinu sa sebe, "bez rupa"
ću preformulisati u "malo rupa" ;)
- dolinu Ljuboviđe sa Rimskim mostom: rečica je
divna u svom
donjem delu a gornji je verovatno još lepši,
videćemo... (*)
- Soko grad i manastir: ne propustiti ako ste u
blizini ali ih verovatno
treba izbegavati tokom verskih praznika,
zbog gužve;
- Tršić: i pored konstantne navale hordi đaka i
dalje izgleda
reprezentativno;
- spust dolinom Obnice ka Valjevu: degustirati po
mraku ili bar u
sumrak;
- vruć krompir iz pepela, premazan kajmakom :)
- Uglješu: čovek je pre gore pomenutih 190km u jednom
dan
prešao najviše 60km, ali ga to nije pokolebalo.
Drugovi neodlučni,
sledimo ovaj svetli primer!
(*) Proverili smo: jeste još
lepši! Naime, u ovaj kraj smo se kasnije vraćali
još par puta - pogledajte fotografije
sa tih putovanja.
|
 |
 |
Komentari, primedbe, ispravke, dopune... izvolite.
Vlada,
Rade (četvrti musketar), Uglješa i Miloš imaju
svoju foto-galeriju na Internetu, pod imenom
V.R.U.M.
Tamo ćete naći veselu
i lepu zbirku njihovih foto-utisaka sa brojnih
drugih putovanja koja su usledila posle ovog gore.
|
|
