Đerdap - Karataš - Donji Milanovac - Lepenski Vir - Severni Kučaj
(manastir Tumane, Turija) - Požarevac
(125Km)

mapa, profili visina (225Kb)


Dok sam pre polaska na put sklapao maršrutu, učinilo mi se da bi bilo sjajno kad bismo od Petrovog Sela nekom prečicom sišli pravo na branu HE Đerdap, jer bi se na taj način pružila prilika da se ona osmotri sa visine. I zaista, uspeli smo da pogodimo šumski putić za silazak pred branu, ali se pokazalo da od drveća nije moguće videti baš ništa sve do silaska na Dunav.


Na spustu sa Miroča (J)

U zamenu za pogled imali smo, naročito u poslednjih par kilometara, priliku da se drndamo niz izuzetno strm i temeljno rasturen put. Tu je Lanmijev "Maraton" definitivno postao neupotrebljiv, a njegov gazda je počeo da pokazuje znakove nervoze, valjda jedine tokom čitavog puta ;)

Bilo kako bilo, našli smo se na najdaljoj tački našeg putovanja i odatle je trebalo okrenuti nazad, kući. Jedna varijanta je bila prelazak u Rumuniju preko brane i potom vožnja putem uz Dunav na rumunskoj strani. No naše vreme se topilo, pa je to ostalo za drugu priliku. Osim toga, Lanmi je želeo da vidi naš put uz Dunav i da njime prođe do Golupca, a ni meni to nije trebalo dvaput reći, jer lepim mestima se uvek vredi vratiti. Zato smo najpre otišli do Karataša i tamo prespavali, da bismo sledećeg dana krenuli ka Golupcu. Gle čuda: za razliku od moje prethodne posete, sada je podizanje šatora u sportskom centru Karataš bilo po sistemu "a što ne bi moglo", pa još i besplatno. Posle 5. oktobra se promenila uprava, i to je bilo to...

Osim finog spavanja, ovde smo imali i jedan prijatan susret: iste večeri je stigao autobus pun triatlonaca (i njihovih bicikala), te smo se sa njima lepo ispričali.

Vožnja uz Dunav je uvek praznik. Malo automobila, lagano, lepo, divni vidici. Tu i tamo poneki zanimljiv susret, kao na jednom izvoru gde je neki baja razmahivao rukama i pitao me: "Kladovo, tamo, ide? Ide Golubac, Dunav, Donau? Milanovac?" Ništa beznadežnije od Rumuna kad se raspituje za put, pomislio sam i pristupio precizno doziranom korišćenju indijanskog srpskog (zašto da ne postoji i to, nismo mi gori od Amerikanaca): "Tamo, da, idi tamo. Onde. Ovde. Tuda. Zu, zu." Posle se ispostavilo da je čovek naš, da misli da sam ja stranac i da pokušava da pomogne, dirnut mojim užasnim srpskim ;)


Plavi cvet na livadi u Karatašu (J)

Svratili smo u kanjon Boljetinske reke i u Lepenskom viru spavali na obali Dunava, onako kako su i njegovi nekadašnji stanovnici radili. Doduše, oni sigurno nisu kuvali supu na primusu. Od Golupca smo se popeli na Severni Kučaj i preko manastira Tumane sišli u Turiju. Posle je još ostalo da se dosadnim putem dokotrljamo do Požarevca i ukrcamo u voz koji će nas odvesti kući.


Iznad Kazana (J)


Sunčano dunavsko kotrljanje (J)

Manastir Tuman (Tumane)

Nalazi se na severnom Kučaju, na putu Golubac - Turija, desetak kilometara od Golupca. posvećen je Svetom Arhanđelu. Po predanju podogao ga je Miloš Obilić u prvoj polovini 14. veka. U Kočinoj krajini i u Prvom srpskom ustanku manastir je imao važnu ulogu pa je po njihovoj propasti bio od strane Turaka popaljen i razoren. Obnovljen je tek u doba kneza Miloša Obrenovića. Sadašnja crkva, zidana na temeljima starog manastira, potiče iz 1924. godine. Po arhitekturi i dekoracijama predstavlja vernu kopiju crkava moravske škole. Godine 1993. je potpuno živopisan i obnovljen, te je zasijao punim sjajem. Stil živopisanja podseća na onaj u oplenačkoj crkvi.

Tuman je 1966. godine postao ženski opštežiteljni manastir. Pored manastira se na Veliku Gospojinu održava sabor.

Miloš Obilić i Tuman

Ovaj srednjevekovni vlastelin i zet kneza Lazara je prema predanju upravljao Braničevskom provincijom i bio gospodar Zvižda, Stiga i Homolja. Dvorovi su mu se po jednom predanju nalazili u selu Dvorištu, nedaleko od Golupca (ovo selo se ranije zvalo Reka) i bili su nekoliko kilometara udaljeni od manastira Tuman. Po drugom predanju glavni dvor mu je bio iznad sela Mališeva, na mestu zvanom Dinuš, na kome su do pre stotinak godina mogle da se vide zidine jedne od kula.

Po prvom predanju, ime manastira dolazi otuda što ga je Miloš Obilić gradio kao svoju zadužbinu nepsredno pred boj na Kosovu, između 1380. i 1389. godine. Građevina je bila stigla skoro do prozora kada je car Murat stigao iz Male Azije i zapretio srpskoj državi. Knez Lazar je tada na Kosovo pozvao i Miloša i poručio mu: "Tu mani (ostavljaj zidanje) pa hajde k meni, jer Turci prekriliše Kosovo Polje, pak hoćedu na nas da udare!" Posle je narod po ovim rečima manastir nazvao Tuman (ili Tumane).

Po drugoj verziji Miloš je u lovu strelom slučajno smrtno ranio isposnika, Zosima Sinajita (*), koji je živeo u pećini, u blizini mesta gde se danas nalazi manastir. Miloš ga je na leđima poneo svome dvoru, ali je svetitelj osetio da mu se primiče kraj i zatražio od vlastelina da ga spusti na zemlju: "Neka ti je oprošteno, zlo mi ne učini namerno. Tu me mani, tu me mani" (Tu me ostavi da umrem), ponavljao je neprekidno. Milos posluša, i starac tu izdahne.

(*) Najezda Turaka iz Male Azije i njihova osvajanja na jugu Balkana doveli su do pojave u našim krajevima kaluđera isposnika, takozvanih sinajita. Povlačeći se pred Turcima oni su prethodno napustili Sinaj i Svetu Goru Atosku i formirali jaku monašku oazu u Paroriji. Krajem 14. veka, po padu Jedrena (1368.) i posle bitke na reci Marici (1371.), odnosno posle osvajanja grčkih i bugarskih teritorija od strane Turaka, raspao se i ovaj duhovni centar a veći deo monaha je prešao u tada još slobodnu srpsku državu. Nastanili su se po teško pristupačnim pećinama i pretvorili ih u svoje isposnice u kojima su živeli kao pustinjaci, držeći se strogih pravila i provodeći život u ćutanju i duhovnom radu. Postali su poznati kao sinajiti. Glas o njima brzo se širio, svojim isposničkim i molitvenim životom su privukli mnoštvo vernika, pa se slobodno može reći da su umnogome učvrstili Pravoslavlje u svim krajevima u koje su došli. Iako ih je bilo na stotine, predanje je sačuvano samo o nekima od njih, tačnije samo o sedmorici. Osim Zosima, to su: Grigorije Gornjački, Martirije (manastir Rukumija), Danilo, Sisoje (manastir Sisojevac), Romilo (manastir Ravanica) i Roman Đuniski.

Kasnije je Miloš na Zosimovom grobu u znak kajanja počeo da zida manastir koji nije uspeo da završi zbog kosovskog boja. Dalja Miloševa tragična sudbina, po narodnom verovanju, posledica je upravo ubistva Zosimovog, to jest prolivanja svetiteljske krvi: nakon što su ga Turci živog isekli sabljama i izboli kopljima, isčezlo je ili nestalo u ognju i sve ostalo što mu je pripadalo u ovom kraju, tako da mu sada skoro nema ni traga. Istina Miloš je, zahvaljujući svojoj junačkoj smrti u boju na Kosovu i svojoj bliskosti i povezanosti sa knezom Lazarom u životu i smrti, dobio u narodnom predanju i svetiteljski oreol, ali tek u 18. veku. Tek je u prerađenoj Lazarevoj biografiji taj mali feudalac uključen u Lazarev kult, a sa korišćenjem simbola svetitelja prilikom predstavljanja njegovog lika počelo se najpre u Hilandaru, u 18. veku a potom nastavilo u 19. veku, u okolini Niša i Skoplja. Ali kult Miloša Obilića kao svetitelja, nije uhvatio dobljeg korena u shvatanju i osećanju našeg naroda, pa čak ni u njegovom rodnom Stigu. S druge strane, kult Zosima Sinajita je ostao živ i poštovan. Njegov grob, isposnica i manastir su kroz vekove ostali narodna svetinja. Tako je narod svojim kantarom odredio zasluge i mesto ovim istorijskim likovima.

Prvi srpski satanista?

Za manastir je vezana i jedna neobična priča - teško da je od strane nekog drugog Srbina zabeležen ovakav "entuzijazam" sa kakvim se možete upoznati ispod.

Negde oko 1910. godine u Golupcu je predsednik opštine bio izvesni D.R., bogat i osion čovek. U Golupcu je imao mehanu a prkosio je, kažu, i Bogu i svojoj patrijarhalnoj sredini. Nije bio redak sliučaj da na Veliki Petak, kad narod posti, iznese pred mehanu pečenog brava i prosto navaljuje na prolaznike da uđu unutra, jedu meso i piju vino. Konačno se zaverio sa jednim kapetanom da - minira i sruši manastir Tuman, i to baš na praznik Cveti, kad je unutra najviše naroda. Manastir su minirali sa oltarske strane. Mina je pukla, a od njene detonacije zidovi ipak nisu pali nego su samo ispucali i potresli se. Narod se u paničnom strahu razbežao i služba je prekinuta. Ubrzo potom crkva je po nalogu okružnih vlasti iz Požarevca srušena do temelja a 1924. je završena nova crkva, koja stoji i danas.

Motivi ovakvog postupka možda su u tome što je manastir ponekad davao utočište i hranu hajducima, ali je verovatnije u pitanju to što je manastir na domaku Golupca imao svoju mehanu pa je tako predstavljao konkurenciju predsedniku opštine. U svakom slučaju, predsednik je uspeo da život u manastiru zatre tokom sledećih petnaest godina. Ali ni njegov život nije bio naročito srećan posle toga: izgubio je nogu, propio se, rasturio imovinu i umro u krajnjoj bedi. Njegov sin je ubio svoju ženu i osuđen je na 20 godina robije, a unuk je bio mentalno zaostao.

(Prema brošuri "Manastir Tuman", protojereja Dušana D. Mitoševića)


Još jedan pogled na Kazan (J)


Lepenski vir (J)
Drema na proplanku iznad reke, u senci svojih milenijuma.

Vožnju do Požarevca nam je ipak osvežio jedan susret koji sam čekao godinama. A čekao sam da konačno na nekoj turi ugledam prilike koje se na biciklima i sa bisagama primiču iz suprotnog smera. I samo što smo seli u jedno kafanče na vr' brda da popijemo pivo, kad eto ti njih, dva komada prilika. Na biciklima i sa bisagama. Jezde li jezde. Prolaze li prolaze. Prolaze? Usledio je životinjski urlik koji ih je namah zaustavio i vratio do nas. Momci su bili Nemci, na putu ka Bugarskoj i Turskoj via Novi Sad, Kovin, Požarevac ("Bambilend", rekoše - kako brzo prave turističke vrednosti postaju poznate u svetu!), Majdanpek, Negotin. Bili su dva izuzetno prijatna pedafila sa kojima smo proveli sat vremena u ćaskanju i na kraju razmenili adrese. Za sledeći put?

E sad: jeste da su oni bili dve spodobe na biciklima i sa bisagama (i to još "Ortlieb", uh) ali su ipak bili stranci, tako da to ipak još nije TO. Konkurs za TO - domaće spodobe na biciklima i sa bisagama - je i dalje otvoren. Budite na putu drugovi, pa...

Za bicikle smo u vozu opet platili po 50 NRD (Nigde Registrovani Dinari), opet nakon kratkih, diskretnih i uspešnih pregovora sa stjuardesom (mada sam se plašio da će ova tražiti više para, jer je bila vrlo debela).

Jedino bušenje gume na ovoj turi nije se desilo drugu Lanmiju sa njegovim gumičicama od 28mm, nego meni. Ko reskira profitira, pa vi sad vidite :)

Šta drug Lanmi kaže

"Direktiva druga Joneta bila je ispravna. U pravom trenutku smo krenuli na put po istočnoj Srbiji, i na tome mu zahvaljujem ovom prilikom. Stvarno je vredelo upustiti se u avanturu i krenuti u neizvesnost vremenske prognoze i nepoznatu mrežu šumskih puteva.

Prošli smo predele kroz koje retko ko prolazi, i prava je šteta sto nismo imali još po koji film da sve snimimo.

'Maraton' je dobro poslužio. Kevlarske gume 'Hutchinson' i nove 'Remerx' felne sa dvostrukim zidom su izdržale sva maltretiranja na najgorim mogućim podlogama. Jedino su paknovi na kočnicama stradali zbog vode i blata. Fina emulzija od sitnog šljunka i peska je kao vodena šmirgla odrala jadne gumene obloge paknova sve do metala. Kočenje na ovako lošim putevima zaista zahteva bolje rešenje.

Na nekim žestokim usponima sam morao da guram. Prenos 28/28 je na nekim mestima bio neprikladan. Sa 'mega range'-om verovatno ne bi bilo problema.

Jakna i pantalone od šuškavca su me sačuvali dok smo kroz mokru travu silazili od planinarskog doma na borskom Stolu do asfaltnog puta. Međutim cipele su bile mokre kao da sam sunđer vezao za tabane. Na žalost nismo se setili da na noge navučemo najlon kese.

Borski Stol je stvarno impresivan pred zalazak sunca. Šteta je samo što je jutro osvanulo maglovito, pa nismo mogli da uživamo u sunčanom i lepom okruženju inače odličnog doma.

Miroč je lepa planina, ali nažalost ima malo asfaltnih puteva. (Za mene je to na sreću! - prim. Jone :) Pogled je fantastičan i pruža se svuda unaokolo. Ovu planinu stvarno treba doživeti. Mi smo vozili po grebenu, a ponekad se na ovoj planini može i zalutati. Treba koristiti priliku i često se raspitivati kod meštana oko smera kretanja (ako uopšte nekog sretnete, a i mape vam mnogo ne pomažu).

Spust sa Miroča je bio katastrofa za mene. Sa onako izlizanim paknovima po zemljanom i izlokanom putu morao sam da pridržavajuci bicikl kočim i tabanam po nizbrdici.

U Lepenskom Viru je osim interesantne zbirke predmeta iz praistorijskog doba najveći utisak na mene ostavila kamena stena Treskavica. Od čuvara muzeja smo čuli da o ovu stenu, koja se nalazi na rumunskoj strani, udaraju gromovi kao o kakav gromobran. Ta pražnjenja su toliko jaka da podsećaju na vatromet. Razmišljao sam sa kakvim motivom su nekadašnji stanovnici ovog naselja izabrali mesto na obali, preko puta tako čudnovate stene. Predveče je vreme počelo da se kvari. Prenoćili smo na obali, u Jonetovom satoru. Zaspali smo uz zvuke neumornog hora žabaca i uz prve kapi kiše. Sunce je ujutro izašlo iza Treskavice i počelo da suši šatorsko platno.

A sto se tice spodoba na biciklu, sto reče Jone, biće ih sve više. Nadam se da će to biti uskoro, jer mi je Mirko Radovanac iz "Jugo Cikling kampanje" preneo informaciju da smo na konferenciji u Danskoj primljeni u ECF - Evropsku federaciju biciklista."

Lanmi Rićbo

   

 

Primedbe, ispravke, komentari... izvolite.

 


 

Druge priče sa putovanja po istočnoj Srbiji:
Plava svila, zeleni somot (1999, Jone)
Istočna Srbija - nastavak otkrivanja...  (1999, Sashav)

Druge priče sa mojih putovanja na dva točka...