Salaš (L)

Počesto se naiđe na neobično lice, na oči u kojima se ne vidi iskra prisustva, na iskidan pokret ili hod. Biva da se ovde sklapaju brakovi među bliskim rođacima, a sifilis je (kao i u Homolju) endemski - posledica dolaska i prolaska mnogih vojski. Ponekad smo zaista osećali kako nedostaje samo da neko zasvira na kakvom lokalnom surogatu bendža, pa da se osetimo kao ono društvance u filmu "Oslobađanje".

Šest-sedam kilometara od sela Miroč smo na širokoj i zatalasanoj zelenoj pučini naišli na ostrvo bivšeg šumara Živote zvanog Sulejman, Suljo. Mesec dana pre našeg dolaska je otišao u penziju i bio je vrlo zadovoljan zbog toga. Imao je sve razloge da bude: reče nam da su poslednjih godina u ovom kraju ubijena trojica šumara. Nije zdravo uhvatiti seljake kad kradu drva... "Treba znati sa ljudima. Vlasi hoće da se svete ako ih prijaviš, pa u prijavi napišeš više nego što je bilo. Dođe noću da ti pali kuću ili ubija stoku. Za početak." Pokazuje kržljavo žbunje na obližnjem brdu: prošle godine je neko tamo podmetnuo požar, šuma izgorela. To je prvo upozorenje novom šumaru koji nema mnogo talenta za međuljudske odnose. (Oni koji su čitali Travenov roman "Lov na ljude", setiće se kako su meksički Indijanci početkom prošlog veka svakom novom "sekretariu" koga u njihov pueblo postavi vlada i koji počne da iz njih cedi više nego što mogu da daju, stavljali do znanja da je postao nepoželjan. Prvo bi bilo presuđeno nekoj koki sekretaria, pa nekom prasencetu, pa bi onda iz mraka prozujala pored njegovog uha strela ili metak. Ako ni tada ne bi shvatio šta treba da radi pa ostao u selu, ubrzo bi ga našli mrtvog u polju ili u njegovoj kancelariji... Miroč je čista egzotika, kažem ;)

Kod Živote-Sulje smo navratili samo na preko plota nazvanu kaficu i rakijicu, a zadržali smo se skoro dva sata, bečeći oči i slušajući njegove priče koje su tekle jedna za drugom.

U susret oluji (J)

Živi sa dve žene. "Ovo mi je baba. A i ono mi je baba, sve su mi to babe..." Jedna je, po govoru se poznaje, Crnogorka iz Petrovog sela; druga je Rumunka. Tu je i ćerka koju je napustio muž Rumun ("Eno ga, luta po Kladovu k'o gluvo kuče"), pa dve unuke od četiri-pet godina, i Životina majka. Svi su od nečega, nekako, bolesni. Majka je poluslepa ("Katarakta, zbog prošlogodišnjeg sunca"), žene ispijene, iskrivljene i nekako neartikulisanih pokreta, ćerka je gluvonema, unuke blede i čudnih lica. Beše je tu i momak koji je "došao" iz Rumunije i sada radi na salašu, ko zna da li za novac ili samo da ga Života nahrani i ne prijavi policiji. Obučen je bio u Životin dronjavi, tesan, šumarski koporan i iscepane pantalone, a na nogama je imao cipele čiji su đonovi bili tako raspadnuti i u toliko slojeva podeljeni da to još nisam video. Plava kratka kosa i plava retka brada - izgledao je kao pljunuti Rus, kao lik iz nekog Čehovljevog romana. Toliko je izgledao da, gledajući ga, nisam mogao da se otmem utisku kako smo se zaista našli na nekom ruskom spahiluku.

Evo nekih od Životinih priča. Nije važno koliko u njima ima istine: na Miroču fikcija jednako vredi i jednako dobro funkcioniše kao i stvarnost. Onako kao u Markesovim romanima. Slušali smo sedeći za čašama domaće, na niskim stoličicama oko panja sa koga je prethodno vrućom vodom opran loj - neka ovca je na njemu tog jutra otpevala svoje.

Travarska je tuga pregolema

Života je i travar, tvrdi da leči kao rukom rak kostiju, rak dojke, šuljeve, prostatu, želudac... Daje garanciju. Pre trideset godina je, veli, izlečio rođenog brata od raka kostiju, kada su lekari već digli ruke od njega. Posle je milicija došla po njega, odveli ga u Beograd i optužili da je hteo da otruje brata. Smestili ga u ludnicu, odakle je izašao kad je pred tadašnjim ministrom zdravlja i viđenim stručnjacima izlečio od gangrene nekog pacijenta. Posle bio i kod Tita. Ađutant mu rekao: "Ako stavi crne naočare - gotov si, ako stavi bele - na konju si." Tito stavio bele, popričao sa njim, naredio da ga zaposle. Života dobio posao u otkupnoj stanici za lekovito bilje, radio petnaest dana, pa otišao.

Raša i Ilija

Crnogorac Raša iz Petrovog sela spanđao se sa ženom Rumuna Ilije. Pa reši da ubije Iliju. Obavio to nožem, iseckao Iliju na komade ("špangovao ga", stručno objašnjava i pokazuje tehniku Života koji među sedam zanata ima i mesarski) i bacio ga u jednu duboku pećinu. Posle se prijavio za potragu, da što bolje zavara trag. I Života je bio u potrazi. Neko je ipak sabrao dva i dva i posumnjao u Rašu. Jedan od tragača je onda zakačio iglu u rever svog kaputa. Kad su seli da se odmore, taj se kao slučajno ubode na iglu i pokaže krvav prst ljudima okolo: "Ja se ubodo' ". Kad je onaj što je špangovao video krv, ispala mu je cigareta iz usta. Bio je to siguran znak za ostale, a posle su ga primorali i da prizna.

Pećina smrti

Miroč je kraško carstvo pećina i jama, to dobro znaju speleolozi. Ali Života i tu ima da doda ponešto: najduža i najveća pećina se zove Gaura Rau, "Pećina smrti". Ko je dovoljno hrabar može da se spusti njome i prođe ispod Dunava, te da izađe negde u Rumuniji. Života je jednom sa nekim ljudima zašao duboko unutra, ali ne dalje od jednog dana hoda. Za celu pećinu treba šest dana - tri do izlaza i tri natrag, po svedočenju jednog Miročanina koji je uspeo da ode i da se vrati, jedva živ.

Onaj kraj pećine koji se nalazi u Rumuniji završava se oknom dubokim pet stotina metara. U oknu još postoje konopci koje su tri brata u doba Čaušeskua koristila da se spuste dole, tražeći zlato. Bili su ga i našli, ali je pohlepa zaludela dvojicu koji su rešili da ubiju trećega i uzmu njegov deo. Poslali su ga na dno okna da tovari džakove sa rudom i šalje ih gore. Ovaj je nešto posumnjao, pa je po završenom poslu umesto sebe na konopac privezao još jedan džak i dao znak da ga podignu. Dva brata su odozgo vukla, pa su onda sa pola puta pustili džak da padne i otišli, uvereni da su završili stvar. Onaj dole je, nemajući izbora, krenuo kroz pećinu i posle silnih muka izašao na našoj strani. Tu su ga uhvatili i predali miliciji, pa je na kraju bio izručen Rumunima. Kad se čitava stvar rasplela i razjasnila, Čaušeskuova "Sekuritatea" je za svaki slučaj svu trojicu streljala. Tako je to sa pećinom Gaura Rau.

Kako živi Životin sin

Životin mlađi sin se bogato prizetio. Tast i tašta već dugo rade u Nemačkoj pa su mladenci brzo i lepo sredili život. Sin drži privatnu benzinsku pumpu u Kladovu, on i žena žive u kući od osamsto kvadrata. U jednoj sobi drže kokoške, u drugoj krompir, u trećoj zimnicu... Tako su, tvrde oni, sve sobe iskorišćene, a ne kao kod nekih. "Glupost", konstatuje ipak Života.

*

Kako smo na primeru spoznali savršenstvo kruga

Od Živote smo nastavili niz nešto manje od kilometra dugu nizbrdicu kroz šumu, stazom koja je bila toliko zarasla da se skoro nije mogla videti. Na kraju smo u jednoj jaruzi izašli na šumski put i prema uputstvu skrenuli levo. Ali je pre tog važnog i krupnog "levo" koje bi nas odvelo ka Kilomi i Petrovom selu, trebalo ići stotinak metara u jedno sitno i diskretno "desno". Toliko je to "desno" bilo mršavo, neugledno i nikakvo, da je Života propustio da nam ga pomene. Tako smo otišli na pogrešnu stranu, vozeći pored potoka i proplanaka zgodnih za kampovanje. Beše to lepo parče puta, uprkos nekolikim barama koje su nam ponešto omele uživanje.

Valjda ispod nema rupa? (L) Jeste da se moralo ovako, ali je bar bilo uzalud.

Posle skoro sat vremena u šumi, savladali smo poduži naporni uspon i izbili na raskrsnicu na vrhu brda. U blizini se video još jedan salaš. Nismo bili sigurni kako dalje, pa sam otišao do crvenog krova koji je virio iznad drveća. U dvorištu je stajala baka koja je gore bila odevena kao i svaka druga seoska baka, ali je dole imala samo roze gaćice. "Jo, 'de me nađe baš sad!", uzviknula je kad sam se pojavio iza plota, i brzo pokrila golotinju. Zaboravio sam šta sam hteo i pitao: "Bako, bako, zašto su ti tako velike i roze gaće?" Objasnila je da to nema nikakve veze sa Crvenkapom, nego se bila dala u potragu za jednom dosadnom buvom koja joj je poremetila popodnevno dremanje. I zaista, razmišljao sam, to je jedan od onih neobjašnjivih hirova verovatnoće da kada se neko ko živi usred potpune nedođije skine u gaće, odmah se pojavi neki turista. (Slična stvar se dešava i kad na nekom pustom mestu rešite da se olakšate - nema boljeg načina da se izazove pojava drugog čoveka ili automobila punog putnika, a ako ste posebno talentovani nije isključeno da naiđe i neka TV-ekipa sa uključenim kamerama.)

Baka se iznenadila kad je čula da idemo iz Miroča: "Kako otuda?" U svakom slučaju uputila nas je na šumara koji ima kuću iza brda, i koji će nam dati uputstva za dalje. Još jedan živi miročki šumar, fino, mislili smo žureći tamo. Onda smo primetili kako u jednoj njivi truli bela "Pežo" krntija pored koje smo tog jutra već bili prošli, i za koju smo posle saznali da pripada Životi. Tada je već i okolina počela da nam biva poznata, a na kraju smo primetili i tragove točkova naših bicikala. Obišli smo savršen krug dug šest-sedam kilometara i vratili se kod Živote, a da ni u jednom trenutku nismo posumnjali da ne napredujemo pravo ka Kilomi. S obzirom da smo imali sve šanse da jednostavno odlutamo u prostranstva Miroča ili da zabasamo u Gauru Rau pa da izađemo u centar Bukurešta u vreme Čaušeskua, ovo neprimetno a precizno vraćanje na početnu tačku po nepoznatim šumskim putevima delovalo je kao magija i uklapalo se u pravila čudnog sveta po kome smo se kretali. Bili smo koliko ljuti, toliko i impresionirani.

Kad se prođe ovakva livada pogled ostane obojen, kao prst umočen u polen. (L)

Da li bih ponovo došao ovamo? Putevi su gadni, posle jake kiše vožnja po njima bi verovatno bila nemoguća. Miroč je kraljevstvo KDSIV-a i neprestano se, na svakih nekoliko stotina metara, smenjuju oštre nizbrdice i strmi usponi na kojima se snaga i strpljenje brzo troše. Posle par kilometara se vidi uglavnom sve što ima da se vidi od prirode - svi sledeći kilometri će biti isti i vodiće kroz jednolične šume u kojima će biti teško orijentisati se i videti bilo šta osim drveća. I tako od sela Miroč sve do pred Petrovo Selo.

Pa da li bih onda došao? Hmm... da. Došao bih zbog one iste želje koja tera ljude da se lomataju po Sumatri, Amazonu ili Papui. I da upoznam još ljudi, i čujem još priča iz ovog začaranog vilajeta.

Dalje, dalje... Srećno smo prošli sve miročke raskrsnice i klopke, i stigli u Petrovo Selo. Ono je baš nekako tokom našeg puta postalo prilično poznato, nažalost po još jednoj masovnoj grobnici. Mi je nismo videli jer ulazak u centar sela, tamo gde se ona nalazi, nije bio dozvoljen. Specijalci... Ipak, mnogi na Miroču i oko njega su nam je pomenuli, potvrdili da postoji i savetovali da pazimo i ne pogrešimo na nekom skretanju kroz ovo kilometrima dugačko i retko naseljeno mesto.