Lusien Šiper, biciklistički milioner:
"Možda sam samo lud."

Devetog septembra 1999, Holanđani su dobili novog milionera. Ne novčanog, jer Lusien Šiper nije zainteresovan za novac. Šiper je biciklistički milioner. 9.9.99. ovaj 54-godišnjak prevezao je svoj milioniti registrovani kilometar.

Da li je milionče mnogo ili malo zavisi od mesta i vremena. Belgijski, francuski ili holandski novac? Milion na vašem bankovnom računu pre 20 godina ili danas? Međutim, milion bajkerskih kilometara nikad ne devalvira, i isti je svuda. Tako da u stvari verovatno nemate ideju koliko je to. Dvadeset pet puta oko globusa, ili 15.625 puta preko "Afsluitdijk"-a (most preko ranijeg Južnog mora, sada jezera Ijsell ), ili 5780,34 puta La Marmotte. Ili Tour de France svakog meseca.

Devetog septembra je Lusijen proglašen za prvog holandskog biciklističkog milionera (kako sam kaže, jedan Šveđanin je verovatno vozio više čak i od njega). članovi Lusijenovog kluba "Le Champion" su organizovali veliku zabavu. Lusijen je prevezao svoj jubilarni kilometar u svom selu Vormeru, ispred prodavice biciklističke opreme "Piet de Wit", dok ga je gomila pozdravljala. Potom je primio poklon od svojih klupskih kolega i sponzora - novi bicikl. Lusijen je ravnodušno posmatrao ceremoniju koju ustvari nije želeo, ali je shvatio i da je ne može izbeći. Ne događa se svaki dan da neko preveze svoj milioniti kilometar na biciklu. "Nisam nezahvalan, ali čitava ova ceremonija je samo zabava za jedan dan."

Prosek - 1200km nedeljno

Nekoliko godina unazad, Lusijen je planirao da milioniti kilometar pređe na dan 9.9.'99. Svaka sedmica nosila ga je bliže tom magičnom broju. Lusijen radi kao moler, samo četiri dana u nedelji. Godinama je svakog radnog dana posle posla kretao iz Vormera na put dug 90km. Ostala tri dana je išao na vožnje od po skoro 300km.

Jurnjava za kilometrima je počela pre 33 godine, kada je učestvovao u četvorodnevnoj vožnji po Drenteu (jedna od holandskih provincija, veoma "bike-friendly"). Biciklistički crv se tada duboko uvukao u njega i nikad ga nije napustio. Ponovio je vožnju po Drenteu još 9 puta.

Postao je pravi turer. Vozio je čuvenu trasu Pariz-Brest-Pariz, kao i turu Pariz-Galibije-Grenobl, nekoliko puta. Vozio je i "Bike Centennial", u USA. Postao je član kluba "Le Champion", i kasnije je nekoliko puta bio šampion godine tog kluba - momak koji je najviše vozio tokom godine. Najviše kilometara je prešao 1985. godine, kada je imao 40 godina: 51.085km za samo 219 dana - u proseku 234km po jednoj vožnji. Već 17 godina predvodi ture kao što je "Papendal 1000". Na takve hepeninge redovno kreće iz Vormera, na biciklu, i posle njih se isto tako vraća. Putovao je biciklom po USA, Indoneziji, Novom Zelandu i Južnoj Africi; ove godine će ići u Kinu.

Svoju biciklističku istoriju je sakupio u brojnim knjižicama koje sa ponosom vadi iz ormana. Pune su pečata, slika i hotelskih računa iz čitavog sveta. One govore o dugim putovanjima po Francuskoj i Portugalu, gde je takođe stigao na biciklu. Spavao je ispod zvezda, pored svog bicikla. U tim godinama čoveku nije potrebno ni ćebe.

Knjižice pričaju i priču o tome kako je učestvovao u trci Dom-Dom (dugo vremena je Dom bio najviši toranj u Holandiji i zaštitni znak Utrehta). Trasa trke je vodila od Doma u Utrehtu do tornja u Kelnu, predviđeno vreme je bilo dva dana. Ali kada je Lusijen stigao u Keln, svi hoteli su bili prepuni. Stoga je odmah krenuo nazad, i u Utreht stigao u 5h sledećeg jutra.

Prelažnje ovih neverovatnih rastojanja iz dana u dan i po svakom vremenu, nije predstavljalo problem sa Šipera. Kiša i vetar mu ne smetaju - u stvari on ne voli leto, jer tada ima mnogo turista koji proučavaju mape na raskršćima, ometajući prolaz.

Njegov cilj je uvek pečat u knjižici koji dokazuje da je savladao određeno rastojanje. Nikad ne vozi iz zabave, ne koristi ni ciklokompjuter (!) Ali lista kod sekretara njegovog kluba ne laže: svaki od njegovih milion kilometara je službeno potvrđen! "Svako može da vidi moje knjižice. Ne koristim ciklokompjuter, ja to radim na starinski način. Prilično sam konzervativan u obračunu - da sam imao ciklokompjuter, verovatno bih imao više upisanih kilometara."

Iako vozi svakog dana, Lusijen nije zaljubljen u bicikl. Uvek je vozio "Gazelle", holandski bicikl, koji je zamenjivao na svakih 200.000 km. Ako nešto ne radi kako treba, donosi bicikl u lokalnu radnjicu "De Wit", oni i održavaju bicikl. Sâm zamenjuje jedino gume, posebno otkako je test vozač fabrike "Vredestein". "Inače bi morali da ih testiraju u samoj fabrici. Ovako ja to radim za njih. Ja ih jednostavno do kraja iskoristim."

Obožava da bude na putu, sâm sa svojim mislima. Uvek razmišlja samo o danu koji protiče, a ima dovoljno vremena da to radi. "Mora da sam usamljenik", zaključuje. Poslednjih godina je praktično postalo pravilo da sve vreme vozi solo. Njegov kolega iz kluba živi samo 10km daleko od njega, ali ne voze zajedno. "Postoji samo jedan koji vozi milion kilometara. Inače bi ih bilo dvojica." Razmišljao je o svom životu bicikliste pustinjaka. Ne voli turing u današnje vreme: "Bilo je drugačije u vreme kada sam bio vođa tura. To je bilo zabavno. Danas se vozi prebrzo, a to je šteta. Niko više ne vozi čitavu noć."

Zašto je u svojoj 53. godini ostavio za sobom milion kilometara na biciklu, ne zna da kaže. "Jednostavno se dogodilo. Vožnja svakog dana, jednostavno prelaženje kilometara." Iako nije radio mnogo toga osim svog posla, vožnje bicikla i spavanja, ne misli da je njegov život dosadan - on prosto nije zainteresovan za bilo šta drugo. Nikad se nije ženio, i žena bi ga samo odvojila od njegovih navika, kao što je video da se desilo sa mnogim biciklistima. Nije mu potreban automobil, niti telefon. Ako mora da telefonira, odlazi u obližnju telefonsku govornicu. Nema vremena ni za TV. Ok, ima još jedan hobi: sakuplja kutije od šibica: "Moja kolekcija je među prvih pet u Holandiji. Po kvalitetu, ne po kvantitetu." Ali ovim hobijem se bavi samo zimi, kada ne vozi bicikl. Tada takođe sređuje svoje biciklističke knjižice.

Devetog septembra Lusijen je prešao svoj milioniti kilometar. Nije uplašen od 10. septembra i svih ostalih dana, sada kada nema cilja ka kome bi težio. On ipak ima onaj drugi hobi. Ne, definitivno neće prestati da vozi, ali će sigurno voziti manje. Ne misli ni da će preći i drugi milion - ima 54 godine.

"Moguće je da ću posle svega reći sebi: 'Lusijene, druže, bio si zaista lud svih ovih godina.' "

25.000 je ništa

bu Weert Schenk

Onaj ko želi da bude među najboljim učesnicima prvenstva kluba "Le Champion" (Holandija) u prelaženju kilometraže, mora da preveze više od 40.000km za devet meseci - oko 175km dnevno. Najbolji takmičari nemaju vremena za rođendanske zabave. Sve je podređeno dostizanju cifre od 1.000.000 km. Ako je potrebno, voze i danju i noću: "čoveku je potrebno da se umori."

(Napomena: ovo je takmičenje u kome se računaju službeno priznati kilometri, ne kilometri pređeni na putu do samoposluge i slično.)

Priča

Petkom popodne, posle rada na građevini, Vajbe Top iz Grotegasta seda na svoj bicikl. Vozi do Groesbijka, udaljenog 200km. Znatno iza ponoći stiže do stana svojih poznanika, odspava nekoliko sati i potom kreće na dvanaestočasovnu vožnju koju završava u Busumu, mestu u kome živi njegova devojka. U nedelju vozi nazad do Grotegasta, sa deturom kroz Noord-Holland - vožnja od svojih 15 sati.

Svake nedelje ovaj 52-godišnjak prelazi na biciklu oko 700km. Mora to da radi vikendom, jer tokom nedelje posle posla može da napravi samo dve-tri duge vožnje. Kad je na odmoru, najzad je u mogućnosti da uradi i nešto više od toga. Uglavnom ide do Portugala i nazad, prelazeći 200km svakog dana. Njegova devojka Marijke Alesi (takođe 52 godine) pravi mu društvo zadnjih 12 godina: "Želim da budem sa njim, a to znači da i ja moram da vozim!"

Top između februara i novembra prelazi u proseku 40.000km, Marijke oko 10.000 manje. Ranije su imali običaj da voze tokom noći, ali sada im se to čini isuviše opasno: "Možete vam se prispavati, a onda počne vrludanje koje se često završi padom. Šteta, jer je vožnja noću najlepša. Dobijate u vremenu, ne morate nigde da se zaustavljate a vazduh je svež. Namestite radio na '10 gold' (stanica koja emituje stare hitove) i eto lepog provoda."

Marijke bi volela da vozi malo manje, tako da mogu da odlaze na rođendanske zabave: "Ali Vajbe to ne voli jer je u mogućnosti da vozi samo 25.000km. On želi da bude među prvom trojicom."

Biciklistički klub "Le Champion" u Zadamu je najveći biciklistički klub u zemlji, i organizuje takmičenje za bicikliste dugoprugaše. Ko želi da bude među najboljim učesnicima, mora da preveze više od 40.000km za devet meseci - oko 175km dnevno. Pređene kilometraže moraju budu dokazane posebnim knjižicama sa pečatima koji se dobijaju u železničkim i policijskim stanicama.

U muškoj konkurenciji glavni konkurenti su godinama Vajbe Top iz mesta Grotegasta u Groningenu, Lusijen Šiper iz Vormera i Klas Gans iz Ostzana. 65-godišnji Klas Gans ove godine ne učestvuje u takmičenju zbog povrede. On je, međutim, klupski rekorder: 1986. je prešao 54.000km - 2000 više nego Šiper, godinu dana ranije.

Onaj ko iz nekog razloga ne može da vozi nekoliko dana, može da zaboravi na mesto među najboljima. Niko ne zna koliko oni drugi voze, ali mora se izbeći rizik: pre nekoliko godina razlika između prvog i drugog je iznosila samo 30km!

Favorit među ženama je 78-godišnji fenomen Silia Keleman-Brand iz mesta Alfen an den Rijn (južna Holandija) koja je 1998. godine prešla 23.575km. To je bilo za 7000 više nego što je uspela da pređe njena glavna konkurentkinja.

1990. (tada je imala skoro 70 godina) Silia je oborila klupski rekord za žene, prešavši ništa manje nego 42.270km: "Uradila sam to zato što sam se u šali kladila sa nekim prijateljima u policijskoj stanici u Utrehtu. Uspela sam, ali sam odmah znala: nikad više toliko."

Takmičenje za 1999. godinu je pri kraju, ali je već održana jedna proslava. Lusijen Šiper, 53-godišnjak, je 9. septembra 1999. stigao do milionitog kilometra. Nasmejanog lica pokazuje slike na kojima je u društvu Gerija Knetemana (raniji drumski trkač i svetski šampion, sada trener holandskog nacionalnog tima): "Vrlo lep dan. Učinio je vrednim svaki pređeni kilometar."

Njegov cilj je bio da pređe milion službeno priznatih kilometara. Svakodnevno putovanje na posao u Zanštatu nije uračunato. Niti ostali "divlje" pređeni kilometri. Kada vozi na relaciji Delfcijl - Kadzant, izlazi na zvaničnu trasu u Bevervijku. Kilometri koje je prevalio od svog mesta Vormera do Bevervijka se ne računaju.

Lusijen smatra da je jedini na svetu koji je vozio toliko. Ipak, nije siguran: moguće je da postoji jedan Šveđanin koji je kao test-vozač za gume prešao preko milion kilometara. U Holandiji mu je za petama Klas Gans. Trenutno je Klas na 900.000, tako da će mu do miliona trebati najmanje dve godine.

Vajbe Top tvrdi da je već prešao više od milion kilometara, iako prema evidenciji "Le Champion"-a nije još prešao 800.000. "Problem je što sam bio član drugih klubova", kaže Vajbe. "'Le Champion' ne priznaje te druge kilometre."

Lusijen kaže da Top nikad nije mogao da dokaže te kilometre. On zna i još jedan razlog za razliku između njih: Top je jednom bio diskvalifikovan zbog prevare vezane za kilometražu. Top priznaje da je bilo suspenzije: "Neko je hteo da se izjednači samnom i rekao je da sam koristio voz. Optužba se pokazala kao netačna, i bio sam rehabilitovan. Takmičarski komitet 'Le Championa' se složio da je to bila laž, ali četiri moja glavna konkurenta to nikad nisu prihvatili."

Bicikl kontroliše njihove živote. Skoro da nemaju objašnjenja za svoje ponašanje. Ne bi to nazvali kompulzivnom neurozom - Šiper na primer zove svoj biciklizam "navikom".

Posle doručka Šiper u 7:30 ujutro počinje svoj posao molera. Kod kuće je već oljuštio i pripremio krompire - kada u četiri popodne završi posao, na brzinu jede, seda na bicikl, i vozi do Medemblika ili Enkuizena, bez obzira na vreme.

Pošto radi četiri dana, već u petak polazi na vožnju ka Frislandu. Zahvalujući tom jednom ekstra danu, Šiper više ne mora da vozi noću. Ranije je imao običaj da vozi od Amsterdama do Mastrihta za 24 sata, a u nedelju bi vozio sledećih 300km. Nije pri tome imao ni najmanjih problema - samo je pedalirao i pedalirao. Sada je u 28. sezoni. Neženja je: "Biciklizam mi uzima mnogo vremena. Ne možete tako ako vas žena pita: 'Da li opet MORAŠ da voziš?'" Isto tako, ne bi mu se svidelo da ne viđa decu (kad bi ih imao). Priča šalu koja kruži među biciklistima: "ćerka Klas Gansa vidi biciklistu. Majka joj kaže: 'Gledaj, eno tvog tate.'"

Šiper nikad nije pomišljao da osnuje porodicu. "Imao bih teškoća ako bih morao da prihvatim da neću više voziti." Nema ni jednog prijatelja. Susedi ga jedva poznaju. Ne ide u bar sa brzom hranom, ni u pub, ni na zabave. "Ako ne idete, ne znate šta propuštate." Njegova majka živi nekoliko ulaza niže niz ulicu. Viđa je jedino kad joj je rođendan i za Novu Godinu. "Moja porodica je razumna: ako svraćate dobro je, ako ne svraćate, i to je dobro."

čitavog života je živeo sam. U Spijkerburu, gde je rođen, bio je samo još jedan dečak njegovih godina: "Uvek sam se tukao sa njim, tako da sam više voleo da budem sam u vrtu." Ne poznaje usamljenost, kaže. "Mogu sasvim lepo da se snađem sam." Preko dana radi, zimi ima svoju kolekciju šibica.

Ne misli da je svakodnevna višečasovna vožnja bicikla asocijalna. "Gledam okolinu i mislim o tome šta se dogodilo toga dana. Razgovaram sa ljudima na mestima na kojima obično pijem kafu. Prilično sam zadovoljan."

"Kada vozim, srećna sam", kaže Silia Keleman-Brand. Upravo je prešla 135km. Između Vleutena i Voerdena je bila provala oblaka, ali se ona nije zaustavila. Ne plaši se da bude mokra. "Ako ostajete kod kuće kad je loše vreme, ustvari više i niste u stanju da vozite."

Oduvek je vozila sama: "Kad imate skoro 80 godina, niko ne želi da vozi sa vama takva rastojanja." Silia se bavi biciklizmom od svoje 52. godine, kada joj se izuzetno svidela četvorodnevna klupska tura do Alpen an den Rijn. Njen muž, tada još živ, nije imao ništa protiv. "Radije bih da te vidim na biciklu nego u bolnici", rekao joj je, misleći na to kako je nekoliko puta bila u bolnici na operaciji.

Ne misli da ne izuzetna. "Ima još ljudi mog doba koji voze bicikl. Gospođa Bilen iz Rijpveteringa je još uvek vozila po 90km kada je imala 86 godina. Starost ne znači ništa, sve je u tome kako se osećate. To je glavna stvar."

Želi da vozi što je više moguće još godinu ipo. Tada će imati pređenih 700.000km. "Neću sasvim prestati ni tada. Doktor mi kaže da još uvek mogu da vozim 200km dnevno, sve dok to radim u svom ritmu."

Vajbe Top je u svojoj 33. sezoni. Želi da nastavi dok ne uđe u klub milionera. Kaže da ima dovoljno borbenog duha, snage volje i discipline da dostigne taj cilj. Za njega je biciklizam izazov. "Čoveku je potrebno da se umori", kaže. Njegova devojka Marijke vidi biciklizam kao sredstvo za smirenje: "Inače bih morala da uzimam lekove". Vajbe je zavisnik od biciklizma, kaže ona. "Ne smeta mi. Moj bivši muž je bio alkoholičar i kockar. Više mi se sviđa ovakva zavisnost."

Top zna da ga ljudi ne razumeju i da vrte glavama. Pita se da li je zaista blesav: "Uvek kad polazim od kuće, viđam par koji peca na kanalu. Uvek. Oni sigurno misle da sam ja blesav, ali za mene su oni blesavi."

Vreme se primiče i rezultati takmičara će biti objavljeni. Koliko kilometara je svako prešao? Ne znaju ništa o ostalim konkurentima. Jedino zahvaljujući povremenim međusobnim susretima znaju da kokurencija prelazi mnogo kilometara. Na putu jedva da progovore koju međusobno. Samo pozdrav i kratak razgovor o vremenu. Kilometraža nije predmet razgovora. "Jednostavno vozim za sebe", kaže Silia Keleman-Brant. Šiper kaže da će saznati rezultate kada nagrade budu podeljene. "To ustvari i nije takmičenje", izjavljuje Vajbe Top, "svako ko je voljan da ovome posveti dovoljno vremena, može da pobedi".

Ipak, to je takmičenje sa registrovanim distancama. Takođe, to je takmičenje između 3000 članova samo jednog biciklističkog kluba (doduše, najvećeg u Holandiji) a priznaju se samo kilometri koje je takmičar prešao kao član kluba. Sasvim je moguće da ima ljudi koji voze približno toliko ali nisu članovi kluba, ili ne mare da se prijave...