|
Fenomen biciklizma
Nebojša Manojlović
Životinja na dva točka
U istoriji tehničkih
čudesa, bicikl je jedna od stvari koja je svoj razvoj
završila još pre stotinak godina. U svojoj priči o nastanku
i razvoju, bicikl sa svoja dva točka, pneumatskim gumama
i prenosnim mehanizmom stoji na početku i na kraju čovekove
vekovne težnje da se kreće kroz prostor sopstvenim mišićima,
ali brzo kao životinja, snažno kao elementarna nepogoda
i veselo kao pegava američka devojčica koja na reklami
jede puter od kikirikija.
Prvi nacrt za mašinu
koja se pokreće ručicama i pedalama se pripisuje legendarnom
Leonardu da Vinčiju. Prvu realizaciju svojih planova
je u 19. veku ostvario Kirkpatrik Makmilan, koji je
ujedno napravio i bicikl ali na nožno-gurajući pogon.
Prvi upotrebljivi bicikl je napravio Francuz Mišo 1861.g.
i od tada razvoj bicikla se kreće samo prema napred.
Biciklizam se kao način
prevoza, smisao života ili sport, kako god želite, afirmisao
najviše posle prve energetske krize u zapadnom svetu.
Razlozi su bili razni, ali najjači argument je bio nedostatak
"crnog zlata" odnosno benzina. Zapadni ministri
i premijeri su ih vozili iz navike, ali su tu bili i
propagandni razlozi. Mlađa, naročito intelektualna generacija
, videla je u biciklu simbol slobodnog kretanja što
se direktno povezivalo sa svešću i načinom razmišljanja
u kasnim šezdesetim. Kao što je u to vreme VW Buba bila
"kult" auto za one koji su želeli da se prevoze
pomoću motora, bicikl je bio za one koji su više verovali
u spregu mišića i glave.
Iz takve svesti potiče
i odgovarajući "super bicikl" : srednje je
kategorije po ceni, ali sa 18 brzina, bisagama za stvari
i mesinganom pločicom na blatobranu na kome su podaci
vlasnika. Što se tiče modela bicikla za naše krajeve
on mora da ima: savršene kočnice, nerđajuće elemente,
iscepano sedište, izguljen ram, savršen lanac, zarđale
pedale, staru gumu i dobro svetlo. Čitalac pogađa: takav
se bicikl ne krade!
Što se tiče vrhunskih
dostignuća u biciklizmu ona su moguća samo u sferi sporta.
Vrhunski bicikli za sportska takmičenja koštaju u zavisnosti
od modela i do 50.000 $. Uz to se takvi modeli isključivo
rade po narudžbini samog vozača prema njegovim telesnim
merama. Naravno, da ne zaboravimo i prateću šminku bez
koje se ne može. Od svih sportova na svetu biciklizam
posle tenisa obezbeđuje najveći obrt kapitala. Na svetu
je u pogonu, trenutno, nešto preko 1.000.000.000 (milijardu)
bicikala, a to znači da je fabrikovanje i prodaja rezervnih
delova i prateće opreme nužnost koja neizostavno donosi
profit. Novac se od zaljubljenika otima na kape (šlem),
rukavice, naočare, odela protiv kiše, specijalne cipele,
lampe, korpe… Od cele šminke najvažnije je da se ima
šlem, kabanica i rukavice. Kabanica može da bude i obična
ali rukavice ipak prave, biciklističke. Zašto? Pa, od
duge vožnje amaterima prvo stradaju dlanovi pa tek onda
mišići leđa i nogu.
U krizi saobraćaja, zdravlja
i privređivanja, bicikl je nabjrže prevozno sredstvo
u krugu od 5 km (dokazano) jer se vozi od vrata do vrata.
On pomiruje socijalne razlike i povoljno utiče na zdravlje.
Jedina ozbiljna mana je saobraćaj u Jugoslaviji, ali
i odnos nadležnih. Svest motornog vozača je na nivou
neandertalnog shvatanja prostora i vremena uz minimum
prihvatanja činjenice da na drumu ima još nekog. Nadležni
nikada nemaju para ni vremena za rešavanje problema
biciklističkih staza (svuda u svetu one se prave i projektuju
zajedno sa ostalim putevima za motorna vozila), smeštanja
i parkiranja dotičnih. Informaciju o biciklističkim
klubovima u vašem gradu ne možete dobiti nigde, jer
ih i nema, a i ovi koji postoje samo su plod fanatičnih
zaljubljenika u ovu spravu i ovaj sport. Društvo i država
tu ne žele da imaju nikavu ulogu (što je najblaže rečeno
– van pameti). Zbog takvog načina razmišljanja i ponašanja
biciklista je ostao sasvim sam, da se uzda u svoju spretnost
i svoju pamet. Nespretni i glupi vrlo brzo stradaju
pod točkovima nekog manijaka za volanom (kojih je inače
sve više – nikada manje!). Zato se pod našim uslovima
umesto definisanja pojma superbicikla, definiše pojam
superbiciklista koji mora u svojoj glavi sve da drži
pod kontrolom i da izbegava kritične situacije.
Kao i sa svim pričama
koje nas vraćaju u prošlost (tamnu) i priča o biciklu
ima svojih neslavnih trenutaka. Radi se u stvari o čistom
moralisanju. Prilikom okretanja pedala kolena se neminovno
podižu, i to je u izvesnim trenucima omogućavalo preveliku
slobodu noge, tako da su se dizali glasovi protiv suknji
čija dužina ne pokriva dovoljno listove i gležnjeve.
Danas su nam te priče smešne i naivne ali na prelazu
vekova one to uopšte nisu bile. Srećom po nas bicikliste,
još u to vreme lekari su shvatili vrednost velosipeda
pa su grubo odgurnuli moraliste u korist zdravlja. Tako
s vremenom, dolazimo do pojma pravog bicikliste – čoveka
oslobođenog fizički i duhovno, na spravi koja traži
blago timarenje i utrošak energije isključivo mišićnog
porekla.
Dolazimo do najtežeg
pitanja. Koji bicikl je najbolje (idealno) imati u svom
dvorištu ili stanu? Mnogi od nas poseduju tzv. Poni
bicikl, koji je, odmah moramo reći, i najgori. On je
težak kao i svi ostali bicikli a uz to je i mali. Tu
su i sada već čuveni Bugati kontraši na koje možete
bez ikakvih problema staviti i po 20-tak kg kabastog
tereta i voziti. Ipak, ako me pitate, najbolja opcija
je sredina (kao i uvek :-). Jedan elegantni petobrzinac
sa ženskim ramom, branicima i rasvetom bi završio sav
posao. Mogao bi da vam služi da prevezete neki teret,
da sa porodicom odete do najbližeg izletišta, a i da
se odvezete na posao bez da se stidite svog "magareta".
Onima koji više vole sport od rekreacije, preporučujem
neki od sportskih ili trkačkih bicikala sa koliko-toliko
profesionalnim delovima, jer će sportska vožnja na amaterskim
biciklima koštati mnogo (lanaca, guma, menjača… a tu
su i prljave ruke, loše raspoloženje,živci…). Za način
vožnje koju planirate nabavite i odgovarajući bicikl,
pa će vam ta vožnja uvek pričinjavati zadovoljstvo!!!
Biciklizam inače spada
u grupu koju uslovno nazivamo filozofskim sportovima.
Čovek na drumu, kada prevaziđe osnovne probleme sa kondicijom,
postaje slobodan na način o kome govori Džozef Konrad
u pričama i romanima o moreplovcima: drum postaje okean,
nebo ostaje to što je, a ispod neba, na tom okeanu,
kreće se tačkica na dva točka sa vozačem u čijoj se
glavi događaju misaona čudesa.
Tehnologija izrade sportskih
bicikala je najdalje otišla - čak u 21. vek (koji više
i nije tako dalek). Bicikli sa početka ove priče bili
su od najobičnijeg gvožđa, a točkovi od drveta. Početkom
veka se počelo sa primenom guma, pa se to odmah stavilo
i na bicikle. 20-tih godina ovog veka počelo se sa ugradnjom
prvih redukovanih prenosa sa menjačem na bicikle. Bicikl
je još tada dobio konačan oblik koji se nije menjao
sve do 80-tih godina. Posle II sv. rata pronađeni su
neki novi materijali i legure. Neka (opet zaljubljenik)
pametna glava se setila bicikala, pa su ramovi bicikala
umesto od gvožđa počeli da se prave od hrom-molibden
čelika. Kada je legendarni dur-aluminijum izašao iz
vojnih fabrika kao veliko čuvana tajna, jedna od prvih
primena je bila (pogađate!?) baš na biciklu. Sa ovim
legurama, težina sportskih bicikli je pala ispod 10
kg. Danas se prave bicikle i sa težinom duplo manjom.
Ali da je sve u težini bicikla, pola sveta bi danas
vozilo "Tur d'France"… ima nešto i u nogama.
Iako o sportskom biciklizmu
mogu da se ispredaju priče pa i legende, sa pominjanjem
slavnih imena, to je sport koji nosi sa sobom i oreol
mučeničkog. Napori su toliki da su neuporedivi sa mnogim
sportovima za koje se misli da su teški. Ono najvažnije
je da i tu stvari mogu da se rasporede.
Biciklista može da bude
srčani bolesnik kao i savršeno istreniran mlad čovek,
a da vožnja biciklom bude udobna za obojicu. Doziranje
napora je nešto što je obaveza svakog ko okreće pedale,
a mogućnost prilagođavanja važna osobina biciklizma.
Ritmički rad nogu, uspostavljane ravnoteže disanja pulsa
i rada srca, utiču na mišljenje koliko i vežbe joge.
O tome je svojevremeno
pričao profesor na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu,
Ranko Radović, čovek koji je osmislio i nacrtao rekreativnu
stazu od Beograda do Avale, specijalno za bicikle. Pričao
je kako je davno još kao student, vozio bicikl kroz
Francusku, kada je u daljini ugledao čuvenu katedralu
(nije bitno koju). Vožnja je trajala nekoliko sati na
drumu pravom kao strela. Na kraju tog puta je bilo pomenuto
arhitektonsko delo, koje je inače bilo cilj budućeg
profesora. I dok je vožnja trajala a cilj se približavao,
bicikl je postao mašina intelektualnog uzbuđenja.
Ista stvar se događa kada se približavate planini.
Javlja se neki strah gde je jedini spas ne gledati u
planinu, osim ako niste spremni na to. Ljudima koji
voze često bicikl događa se da najedanput nestane utrnulosti
u mišićima, u ušima se više ne čuje stalni šum vetra,
osećaj ravnoteže se potpuno gubi a vidokrug u očima
se sužava na tačkicu i u jednom trenutku vi imate osećaj
da lebdite. Nemojte se plašiti ako vam se ovo desi.
Možda ste samo na trenutak uleteli u zonu sumraka ili
dotakli neki drugi kosmos :-))
Ovakvih priča nije malo,
pa se nemojte čuditi što ljudi koji dobro zagrizu u
biciklizam bilo koje vrste, ostaju mu verni do kraja
života. Jedna biciklistička legenda kaže da samo pravi
biciklista umire na točkovima i da u tom trenutku kada
telo kolapsira zbog srčanog udara, njegova duša i dalje
okreće pedale, ali pravo ka nebeskim kapijama.
Putovanje na duge staze
(cikloturizam) je inače stvar u koju se povremeno upuštaju
ljudi koji su spremni na totalnu avanturu, pri čemu
se ne misli na moguće opasnosti, jer u protivnom niko
se ne bi ni odvažio. Tada bicikl postaje jedno tovarno
magare, u prenosnom smislu. Na njega se kače bisage,
šator, vreća za spavanje, minimum oprema za kampovanje,
hrana…
Za putovanje na duge
staze su najvažnije pripreme. Prvo, za takvo putovanje
od par dana (možda i više, he, he..) potrebna vam je
velika kondicija koju je moguće steći samo redovnom
vožnjom u dužem periodu (bar mesec dana), jer je to
jedini način da bezbedno i bezbolno, pored kvalitetne
opreme, za 1 dan pređete 100-150 km. Sve preko toga
je preterivanje i potpuno nepotrebno. Drugo, tek u ovom
slučaju sva ona šminkerska oprema dolazi do punog izražaja.
Treba imati biciklistički dres i ostalu opremu (bisage,
rukavice, šlem, naočare, pa i sam bike) u što drečavijim
bojama. Ne da bi se kočoperili kada prolazite nekim
gradom , nego zato što je to najpraktičniji i jedini
rešiv način da na drumu budete uočljivi. Nikada nemojte
zaboraviti: Što na drumu budete uočljiviji – to ćete
biti bezbedniji !!! Strogo je zabranjena upotreba vokmena.
Osećaji koji izaziva muzika idealni su za uspostavljanje
ritma u vožnji (i za rekreaciju po parkovima poželjni),
ali kod vožnje po drumovima izazivaju samo opadanje
pažnje i nemogućnost praćenja živosti saobraćaja, što
na putevima kojima se krećemo može dovesti do nesreće.
Od svih varijanti biciklizma,
cikloturizam je najrasprostranjeniji u svetu. Suprotno
svim očekivanjima i tradicionalnim predrasudama, ovaj
vid bavljenja biciklizmom je i kod nas veoma popularan.
Osim tura po Srbiji, najpopularniji cilj svih cikloturističkih
putovanja je bilo i ostalo more. Znate ono "biciklom
na more"! Nekada se išlo iz ovih krajeva na hrvatsko
i slovenačko primorje, a danas na crnogorsko, grčko
i bugarsko more. Postoje entuzijasti koji idu i do Italije
na more. U zadnje vreme većina onih koji idu na ovako
daleke ture prave kompromis: jedan deo puta (stvar dogovora
ili češće konfiguracije terena :-)) prelaze vozom a
drugi deo biciklom. Za početnike je ovo i najbolja kombinacija.
Nakon svih iskušenja
i nevolja na drumu, dragocena nagrada stiže na kraju
višednevnog puta. Doživljaji se zaokružuju, atrakcija
se seli u carstvo nezaboravnih uspomena, a uporni vozač
shvata da je bolje upućen u tajne sopstvenog duha i
tela. O ljubavi i prijateljstvu, stečenih na ovakvim
putovanjima, neću ni trošiti reči…
Proboj
Na kraju bih govorio
i o jednoj novom, revolucionalnom modelu bicikla i sportu
koji je sa njim nastao.
Sedamdesetih godina se
desilo nešto što je izmenilo do tada već učmalu istoriju
bicikla. Na peščanim plažama Floride se rodio jedan
sasvim novi tip dvotočkaša. Lokalnim surferima na dasci
je bilo dosadilo da se lome i bore sa talasima, pa su
odlučili da promene zabavu. Od trkačke i BMX bicikle
je stvoren mešanac, koji je imao menjač za brzine, široke
gume i ram "nešto između". Sa takvom biciklom
surferi su se ludirali po plaži do besvesti, komotno
se vozeći po pesku kao po drumu. Kao i svaka perspektivna
novotarija, brzo osvaja unutrašnjost Amerike, njene
ravnice, a zatim i brda. Tip bicikle "za sada bez
dobrog naslova" je tada dobio svoj pravi naziv
i mesto pod suncem. Kada je krenuo iz sunčane Floride
i stigao do Stenovitih planina, mešanac je našao sebe
i svoju svrhu. Dobio je, danas u svetu svuda poznati
naziv: "Mountain bike" odnosno planinski ili
brdski bicikl, a sport koji je sa njim poceo - brdski
biciklizam.
Svi su shvatili da je ovaj bicikl osvojio svet i da
je po upotrebljivosti neprevaziđen. Mogli su da ga voze
svi i mogli su da ga voze svuda. Putevi više nisu bili
prepreka. Mogli ste da ga vozite drumom kao i bilo koji
drugi trkački bicikl, a mogli ste da ga vozite i planinom
gde su ranije išli jedino jahači na konjima. Čudo je
rođeno. Ovim biciklom se vozi čak i skijaškim stazama:
i to kako nizbrdo tako i uzbrdo! Granice su prestale
da postoje! Vrlo bro su nikli "Fanovi", lokalni
klubovi, da bi sve to na kraju preraslo u takmičenja
na nivou država i kontinenata.
Industrija je tek sada počela da daje sve od sebe.
Konstuktori su počeli aktivno da eksperimentišu. Ako
je išta moglo da promeni više od 100 godina dugu tradiciju
bicikla onda je to - brdski bicikl. Ramovi se sada proizvode
od kevlara, karbonskih vlakana, delovi se izrađuju od
dur-aluminijuma ili legura titanijuma. Težina je mala
uprkos tome da imaju više opreme od trkačkih bicikala.
Ručice menjača su "pod ruku". Umesto 10 brzina
kao do sada tu su 18, 21 pa čak i više… Prednja viljuška
sada ima amortizer a nije retkost da je i zadnja sa
amortizerom. Kočnice su bez sajli tj. imaju hidraulično
kočenje (ulje) kao kod motora. Radi se na uvodjenju
pogona pomoću kardana , a ne na lanac kao do sada. Eksperimentiše
se i sa uvodjenjem zadnjeg menjača u glavu zadnje osovine
kako bi se izbegli zupčanici. Stoga se nemojte uplašiti
kada negde vidite ovo čudo od bicikla. Budite sigurni
da je to samo Mountain bike sa najmodernijom opremom
i delovima.
Umesto zaključka
Ako se po nečemu mogu upoređivati
bicikl i automobil, to je onda stogodišnja težnja da
se ide napred, pri čemu su napori u auto industriji
i trka na drumu u funkciji daljeg napretka automobila
za običnog čoveka. U biciklizmu se stvar ne može upoređivati
na isti način. Bicikl je po definiciji demokratsko sredstvo
jer je jeftin, dovoljno brz i izdržljiv za vožnju i
na duge staze. Vrhunska tehnologija poskupljuje ovu
spravu do besmisla. Fantastični dometi u konstrukciji
su u funkciji vrhunskog sporta i ne idu u širu prodaju.
Događa se nešto suprotno od sličnog napretka u automobilizmu.
Kada Šumaher izveze celu trku F1 sa nekim novim rešenjem
to će se kad-tad u sličnom obliku pojaviti i u običnoj
prodavnici automobila. Sa biciklom nije tako jer i najlakše
cevi dižu cenu, pa je nemoguće da se pojave u širokoj
potrošnji. Naravno, pri svemu tome ne računamo na "tatine"
sinove koji secaju bicikl vredan 10000$ po Avalskom
drumu i upropaste ga za tri godine ili milionere koji
menjaju bicikle kao čarape, ali da bi bio milioner u
"surovom" kapitalizmu moraš da radiš i samo
radiš… a tada se za bicikl nema vremena.
Završio bih ovaj tekst jednom anegdotom
koja se već duže vremena prepričava, a oni koji su je
pričali tvrde da je istinita. Pre nekoliko godina su
se na jednoj trci kladili čovek na biciklu i čovek na
motoru, ko će se pre spustiti niz planinu Taru. Za klađenje
se inače zgodno kaže, da je od dvojice jedan uvek pokvaren
a drugi budala. Elem, pobedio je biciklista zato što
je bio pokvaren, znao je da je na nizbrdicama najbrži,
a motorista je ispao budala iz dva razloga: prvi je,
što se uopšte kladio a da se nije obavestio; a drugi,
što uopšte vozi motor kada je bicikl bolji!
Još nešto. Ukoliko vam se čini da
sam vam dao previše uputstava i pravila, zadržite samo
dva: Važno je da sebe sačuvate pažljivom vožnjom i bicikl
redovnim održavanjem. Sve ostalo dođe iz nogu u glavu
redovnim putem – iskustvom.
Neša
m.nesha@sezam.net
|
