Vive Velosio!

By Gabe Konrad (izdavač"On The Wheel" magazina);
Originalno objavljeno u izdanju časopisa "On The Wheel" za agust/septembar '99.
Prevod i obrada: Jone

Menjač je dugo bio smatran za slabost. Zato je i Desgranž, osnivač Tur d' Fransa, zabranio njihovu upotrebu na Turu nakon što je na jednoj trci neki nezavisni biciklista (to jest, neko ko je sa sobom nosio svu potrebnu opremu i hranu) uspeo da vozi rame uz rame sa profesionalcima.

Velosio je 1930. godine konačno organizovao trku između dobro utrenirane žene na biciklu sa tri brzine, i muškarca - u to vreme vrhunskog trkača - koji je vozio "jednobrzinac". Staza je bila duga 240km i prolazila je brdovitim i planinskim terenom. Dama je sa lakoćom pobedila!

*

Inspiracija. Prilično često je to jedino što stoji između neke osobe i bicikla. A inspiracija, ta motivišuća snaga, se može pojaviti na milion izvora: prijatelj koji nalazi toliko radosti u vožnji bicikla, doktor koji preporučuje bicikl radi jačanja pacijentovog srca, čak i stručnjak za marketing koji zna kako da pritisne pravo dugme da bi izazvao interesovanje. Ali nikada jedna osoba nije inspirisala praktično čitavu zemlju sa sedne na bicikl kako je to učinio Pol de Vivi.

Rođen 29 aprila 1853, de Vivi je odrastao na jugu Francuske, u mestu Pernes-Les-Fontaines. Kao mladić je bio dobro obrazovan: pohađao je odlične škole i potom sticao praksu u industriji svile. Uživao je u klasičnim delima i majstorima koji su ih napisali, nalazio duboko zadovoljstvo u izražavanju svojih misli na papiru - taj talenat će mu dobro poslužiti u godinama koje će doći. Ni de Vivi niti bilo ko drugi nije slutio u kakvom pravcu će se njegov život uskoro usmeriti.

Do svojih dvadesetih de Vivi je izgledao predodređenim za opušteni stil života imućnih. Posedovao je sopstveni veoma uspešni biznis sa svilom, bio oženjen i imao trioje dece. Ali u 28. godini, 1881, desilo se otkrovenje njegovog života - kupio je svoj prvi bicikl, "highwheeler" (*). Bicikli su u to doba još bili u svom ranom detinjstvu, ništa više od jednostavnih spravica u poređenju sa današnjim mašinama. Ali iako su njihova nestabilna sedišta i drmusava priroda zahtevali mnogo osećaja za ravnotežu i pomalo hrabrosti, popularnost im je munjevito rasla. Pol de Vivi se našao usred revolucije u transportu čijim izazovima nije mogao da odoli. Počeo je da učestvuje u improvizovanim trkama i turama na velikim razdaljinama. U roku od godinu dana je kupio Bayliss tricikl, tandem tricikl i druge bicikle. Otkrio je da naporna aktivnost ne samo da je ojačala njegovo telo, nego je i oblikovala i njegov um, a to otkriće je želeo da podeli sa ostalima. Ljubav prema biciklizmu je potpuno ovladala njegovim životom tako da je u 34. godini prodao svoj biznis, spakovao porodicu i preselio se u Sent-Etjen, mesto nadomak centralne Francuske, da bi tamo otvorio prodavnicu bicikala.

(* highwheeler - hajviler, bicikl sa ogromnim prednjim i malim zadnjim točkom)

Prvog februara 1887. de Vivi je osnovao "Le Cycliste" ("BIciklist"), prvu publikaciju posvećenu isključivo cikloturingu. Pol se do tada razvio u žestokog biciklistu koji je prevaljivao neverovatna rastojanja sa samo nekoliko (ako i toliko) zaustavljanja. Sent-Etjen - Nica, 560km za 32 sata, 640km kroz Švajcarske planine i Italiju za 48 sati, takve su to vožnje bile. Smatrao je da biciklisti bilo koje starosti mogu da voze znatno preko 160km svakog dana, pod uslovom da to rade na razuman način i da imaju dobru opremu i odgovarajuću ishranu.

Njegovi kritičari su smatrali da takva vrsta biciklizma nije turing nego potera ludaka za kilometrima, da de Vivi vozi kao u transu, kao automat sa mlatećim nogama, i uma zatvorenog za okolinu. Ali takve tvrdnje nisu mogle biti manje odgovarati istini. Pol de Vivi osećao je da je napor izoštrio njegova čula, i na stranicama "Biciklista" pisao je na živ način i sa vrcavim detaljima o mnogim svojim avanturama na dva točka. Časopis je učinio da se potpuno ispolji njegova ljubav prema pisanju. Uprkos bezbrojnim napadima, koristeći pseudonim Velosio koji je brzo potpuno zamenio njegovo pravo ime, veličao je vrline svih aspekata biciklizma.

Velosio je pozdravljao ne samo bicikliste-dugoprugaše, nego i sve ostale koji su marili da svojim biciklom krenu na vožnju iz zadovoljstva, i opisivao je cikloturera kao "svakoga ko je zainteresovan za turizam kao cilj, i bicikl kao sredstvo". "Biciklist" je bio više od ciklo-magazina, to je bio filozofski pogled na Velocijeve ideje o društvu koje živi čistim životom, bez cigareta, uz dobru ishranu i fizičku aktivnost. Njegovo majstorstvo i vlast nad jednom mašinom i njegovi upečatljivi pogledi na život i življenje, učinili su da "Biciklist" od lokalih novina koje su izlazile na jednoj strani, poraste do internacionalno distribuiranog žurnala koji se bavio čitavim životnim stilom cikloturiste.

Iako Velocijeva prodavnica bicikala nikada nije doživela poslovni bum, omogućila mu je da sastavlja kraj s krajem i da se bavi svojom strašću, usavršavanjem bicikla. Oko dve godine je uvozio bicikle proizvedene u Britaniji, da bi 1889. počeo sopstvenu proizvodnju: "La Gauloise" je bio prvi bicikl proizveden u Francuskoj od vremena "treskača kostiju". Velosio je bio prilično zadovoljan konstrukcijom bicikla, ali nije bio zadovoljan samo jednom njegovom brzinom. Smatrao je takvo rešenje neadekvatnim za većinu turera, i ta tema je postala predmet jednog od njegovih pokretačkih interesovanja. Prvi pokušaj da napravi višebrzinski prenos svodio se na upotrebu dvostrukog zupčanika prednjeg pogona, na kome je lanac sa zupčanika na zupčanik morao biti prebacivan ručno. Posle toga je pokušao sa dvostrukim zupčanicima na obe strane osovine srednjeg pogona. Konstruisao je i poboljšanu verziju engleskog "Protean" prenosa: zupčanik srednjeg pogona se sastojao iz dve polovine koje su se razmicale, menjajući tako prečnik zupčanika a sa njime i prenosni odnos. Ovo rešenje je radilo prilično dobro, ali Velosio nije razmišljao o tome da patentira ideju tako da je nekoliko godina kasnije već nekoliko drugih francuskih proizvođača proizvodilo slične sisteme. Jedan od omiljenih Velocijevih bicikala bio je "Retro", kod koga su postojali dupli zupčanici sa obe strane osovine srednjeg pogona; za viši stepen prenosa bilo je potrebno okretati pedale unapred, a niži stepen prenosa se dobijao okretanjem pedala - unazad.

U početku je većina biciklista gledala na menjač kao na znak slabosti. Smatralo se da je snaga vozača jedina mera sposobnosti i sa su mehanička pomagala isto što i štake. (Naravno, da je to bilo tačno bicikl bi već bio sklonjen u zapećak, da bi se načinilo mesto džogingu.) Menjači nisu bili široko prihvaćeni u biciklističkom svetu sve do 1920. i Velosio se susreo sa jakim otporom promenjljivom prenosu brzina u liku Henrija Desgranža, osnivača trke Tour de France. Ustvari je 1902. na Velocijevu inicijativu Touring Club de France organizovao planinsku trku dužine 240km; učesnici su bili Eduard Fišer, jedan od najvećih profesionalnih trkača tog doba, koji je vozio bicikl sa jednom brzinom, i Marta Hese na biciklu sa tri brzine. Marta je lako pobedila, osvajajući srca mnogih biciklista. Ali Desgranž nije bio ubeđen, i i dalje je verovao da su menjači za starce. Trebalo je da prođe još trideset i više godina pre nego što su promenjljivi stepeni prenosa bili dozvoljeni na Tour de France. Znamo ko je dobio bitku oko prenosa, i siguran sam da bi Velosio, prvi otvoreni pobornik menjača, bio više nego zainteresovan njihovim današnjim neprestanim razvojem.

Za razliku od većine profesionalnih trkača, Velocijeva popularnost je rasla sa njegovim godinama. Ljudi svih dobi počeli su da učestvuju u onome što se nekada smatralo samo za mladićku igrariju. Videći Velocija kako u svojim pedesetim, šezdesetim i sedamdesetim vozi poteze od po četrdeset sati, bili su inspirisani da sednu na bicikl i pokušaju da ga nadmaše. Velocijeva učenja su bila univerzalna, i odnosila su se na oba pola, sve uzraste i nacionalnosti. Među njegove najviše pamćene savete spadaju sedam jasnih pravila cikloturinga, "katehizam škole iz Sent-Etjena":

Ova pravila, nazivana i "Sedam Velocijevih Zapovesti", bila su namenjena novim i neiskusnim biciklistima, a iskusni ih se već i po instinktu pridržavaju. Ona su pomogla hiljadama biciklista širom sveta da maksimalno uživaju u ovom sportu.

Jedna od Velocijevih omiljenih vožnji, 1150 metara visok prevoj preko Col du Grand Bois, postao je popularni grupni događaj jer se sve veći broj prijatelja i obožavalaca pridruživao de Viviju na toj turi. Iz njegove neobavezne vožnje je nastao događaj koji je 1922. godine bio službeno proglašen za Dan Velocija i proslavu Pol de Vivijevog doprinosa biciklizmu i dobrom zdravlju. Slavi se u Sent-Etjenu svake prve nedelje jula, još od onog dana kada je proglašen i kada su 163 biciklista vozila kroz kišu i maglu. Danas se hiljade biciklista okuplja na dan ovog praznika da prešlo Col. Ovo putovanje u kome učestvuju najmlađa deca i najstarije deke i bake, odvija se duž Route National 82, poznatoj i kao Rue Paul de Vivie. Potom se vozi kroz seoca kamenih kućica i rustičnih radnji, pa kroz mirisne zimzelene šume, preko vrha Col du Grand Bois-a, i onda niz dugi krivudavi spust koji vodi sve do reke Rone. Staza je duga samo 7.7km, ali sa usponom od preko 550m predstavlja izazov za sve učestvuju. Iako nema službenog nadmetanja, dodeljuju se medalje najstarijim učesnicima a vino, sir i hleb čekaju sve koji dostignu vrh planine. Učestvujući u svom poslednjem Danu Velocija, de Vivi je kao 75-godišnjak završio ovu vožnju za sat i dvanaest minuta.

27. februara 1930. godine, Velocia je, dok je gurao svoj bicikl ka startu jedne organizovane trke, udario i usmrtio tramvaj. U Francuskoj živi u uspomeni koju je zapečatila knjiga iz 1954. godine, i koja je slavila de Vivijev život i sposobnost da ujedini ljude u ime dobrog zdravlja i biciklizma. Mnogi cikloturisti širom sveta znaju za Velocijev smešak ispod gustih brkova, i znaju da je u sreći i veselju vozio 20-30.000km godišnje sve do svoje smrti. Znaju za njegovu sposobnost da pomeša zdrav razum sa raspevanim rečima, pamte ga kao čoveka koji je vodio tešku borbu za biciklistički menjač i još težu za humanost.

Vive Velosio!