Šta mi je?
(Shurdaa, 2003.)

40 godina, ostavio duvan posle 22 godine, u međuvremenu nabacio 12 kilograma žive vage... Bavio sam se mnogim sportovima ali su mi najomiljeniji bili Starcraft, Caesar III, i kao laka razbibriga Spider solitaire, za zagrevanje. Povremeno sam se otiskivao na duga krstarenja... Internetom, znači fizička aktivnost na zavidnom nivou. Naravno sve to začinjeno bogatim porcijama duvana i kafe, ludilo! Ne znam šta mi bi, ali pre šest meseci odlučim da ostavim cigarete, teška odluka i mučna ali nekako sam istrajavao. Računar mi nije bio više naročito zanimljiv, jer šta je život bez duvana, tako reći ništa. Smanjio sam i količinu kafe, drastično povećao količinu hrane a naročito slatkiša, gledao filmove i tako dočekao proleće.

Krajem aprila porodično pođosmo na buvljak da kupimo detetu bicikl. "Dete" ima 14 godina, znači treba mu pravi, veliki bicikl, do sada je imao neki manji. Izbor, kakav već može biti na buvljaku, od 4000. dinara pa do kol'ko 'oćes... Odlučismo se za neki model mauntin bajka od 5500 dinara, nije loš neka se dete vozi sa devojčicama, ka'će ako neće sada. Kupismo, platismo, krenusmo... kad ono! Treba sad da zovemo taksi pa da majstoru objasnimo da smo kupili bajs pa da majstor zaceni vožnju, jer to je ipak, jel'te komplikovano i tako dalje. E da bi smo sve to izbegli rekoh ja familiji: "Ajte vi lepo kući busom a tata će polako da vozi do kuće". Žena je čudno pogledala mene, pa moj veliki salasti nepušački stomak pa opet mene, prokomentarisala: "Nisi ti bas normalan" (mada, ruku na srce, to često komentariše), i šta će, mučenica, ode na autobus 95 do Borče. A ja polako, bajsom...

Prvih 200 metara nisam ni osetio, ma k'o i da ne vozim! To me je malo ohrabrilo, i do Sava centra već sam vozio k'o mator! Tu, jel'te, napravih malu pauzu te se hrabro uputih ka Brankovom mostu. Pedalao sam istrajno i na pola mosta sam hteo da bacim bicikl u Savu, da zovem taksi i kad stignem kući da objasnim familiji da me je napala razbojnička druzina i otela mi bicikl. Naporom volje ipak nekako dođoh do Prizrenske ulice, koja je kako svi znamo neprohodna za bicikliste zbog svog velikog uspona, te ja svog dvotočkasa izgurah. (Nije mi padalo na pamet da vozim kroz Terazijski tunel jer ne bih izašao živ odatle).

Od Terazija do Pančevačkog mosta je bila blaga nizbrdica, tako da sam počeo da pomalo uživam u vožnji, preko mosta nekako izvozah, izađoh na ravan teren, istrajno pedalah i uz mnoge pauze i šta-mi-je-sve-ovo-trebalo stigoh do naselja prigradskoga Borče, gde mi je topao dom, kada i krevet.

Sledećeg dana zadnji deo tela svoga nisam skoro osećao, bolovi u nožnim mišićima su bili izraziti, međutim po glavi mi se motala misao "ako sam mogao ovo, zašto ne bih mogao još malo?" Sedoh na bicikl, vozikah se po Borči, krenuh da otkrivam susedna sela. Borča-Ovča 7,5 km, Borča-Padinska Skela 10 km i tako dalje... Pažljivi čitalac će primetiti da dajem kilometražu, jer sam, jelte, kupio ciklometar, u međuvremenu sam kupio i bolje sedište, milina za pozadinu.

Sve u svemu od onog davnog aprilskoga dana prošlo je možda mesec i po dana , dete svaki dan plače, 'oće malo da se vozi, tata mu ne da. Pre dva dana sam imao vožnju od 75 kilometara trasom Borča-Opovo-Sefkerin-Glogonj-Jabuka-Pančevo-Beograd-Borča! Stomak mi je malo izgubio u obimu, noge dobile, svaki dan jedva čekam da dođem sa posla da malo pedalam okolo-naokolo... Šta mi je?

Ah, taj teret...
(Zokikeki, 2003.)

Razmišljao sam o tim bisagama od 100 litara, zadnjim, pa onda o problemu prednjih, a o trouglastoj torbici i da ne govorim.

Pri tome je prilično olako pređeno preko ranca na leđima od 80 litara što je dodatna mogućnost za nošenje još neophodnih stvari, pa zatim torbica oko struka gde se mogu nabiti još neke korisne sitnice, a tu je i mogućnost kačenja kakve zgodne torbice oko vrata. Naravno za one naprednije vozače koji umeju da voze jednom rukom nije na odmet pomenuti i ceger koji bi se nosio u ruci i (zašto da ne) još jedan ili dva koji bi se okačili o volan. Moramo ipak priznati da bi tako natovaren bicikl bez obzira koliko pažljivo rasporedili teret ipak nešto izgubio na stabilnosti, a opet s druge strane ne može čovek baš bez ičega krenuti na put. Posebno ako taj put podrazumeva i neko usputno noćenje.

I tako dođoh na spasonosnu ideju: Treba zapravo u startu kupiti adekvatan bicikl, koji bi jednim potezom eliminisao problem potrebnog tereta i stabinosti. Viđao sam svojevremeno idealne bicikle na tri točka i tovarnim prostorom ispred volana. Neki siromašniji slojevi stanovništva na takvom biciklu povezu čitave porodice sa kompletnim pokućstvom, kada napr. krenu na put iz Istočnog Timora ka recimo Pakistanu i obrnuto. Kod nas takvi bicikli nisu više česti. Ali se dosta voze modifikacije prilagođene za transport dva ili tri kubika starog kartona i drugih sekundarnih sirovina.

Elem, u tom pravcu bi moglo da leži rešenje problema. Uz malo truda, volje i mašte takav bicikl bi umesto starog kartona mogao da poveze neku vrstu kamp prikolice, odnosno stambenog prostora, u kome bi stajao neophodan teret u toku vožnje, a noću bi udobno šćućuren biker mogao slatko da odspava. Uzgred budi rečeno, takvi bicikli su dosta jake konstrukcije, pa se može razmisliti i o kakvoj prostranijoj prikolici čime bi potrebe prosečnog bikera bile uglavnom zadovoljene.

Ne znam zašto sam ovo ispričao...

Pričica iz života.
Ko ne pročita - kajaće se, ko pročita - isto.

(Sasha, novembar 2003.)

Mrtva sam gladna, ali neću jesti dok sa vama ne podelim svoj uspeh (kakav je to uspeh, ako za njega niko ne zna?). Neće mi biti žao, ako mi se ovim završi sezona 2003. Ćutite i trpite, tj. čitajte, jer i postojite, između ostalog, da razumete i podržite podvige (veće ili manje) svojih istomišljenika.

S početka mog freebike zivota, a to nije bilo tako davno, vrtela sam se u krug mestom svog stanovanja - Batajnicom. Bicikl mi podnosi bržu vožnju, a ja, dao Bog, imam nešto snage za okretanje pedala, pa sam sve češće prolazila pored istih ljudi, koji sede ispred svojih kuća, na dobro poznatim klupicama, specijalno za te namene, i dele slobodno vreme (i tračeve) sa milim im komsilukom. Malo mesto - svi se znaju. Dođoh u situaciju da mi je već neprijatno od stalnog pozdravljanja, u stilu: "Dobar dan, opet ja!" Pomisliće ljudi da mi se mozak zavrteo od tolikog kruženja, pa ne znam da se vratim kući, i počeše da komentarisu sve glasnije (da sam ih i ja čula) u stilu: "Ona još vozi! Jel' pri sebi?"

Zna se za šta bicikl služi - da se negde stigne, zar ne? Vidim ja, tesna mi Bataja! Išla bih dalje, ali imam nepremostivu prepreku - Batajnički drum! Utrošila sam dane i dane, razmatrajući najbolji način da iskukam gradnju biciklističke staze pored puta, koji razdvaja, a ne spaja Batajnicu sa Zemunom. Digoh ruke na vreme i priđoh Muhamedu (čitaj - drumu) k'o svaki lepo vaspitan breg. Bilo je - biti il' ne biti. Sretati opet iste dokone meštane, il' se suočiti sa GSP-om, Lastom (Novu Godinu ću čestitati direktorima i vozačima dotičnih preduzeća, sa željom da bar jedan dan voze bicikl ispred, pored ili iza svojih autobusa), teretnjacima sa i bez tovara (ne zna se koji su gori, ponašaju se kao da vežbaju brzinu za Pariz-Dakar) i ostalim egzekutorima nedužnih bikera (čim u kineskoj četvrti počnu da prodaju torpeda i zemlja-zemlja rakete, prva ću se snabdeti, zbog gore pomenutih, vi ste mi svedoci).

Elem, taj grč u prvom probijanu do Zemuna je bio nešto najstrašnije. Nemani su jurile oko mene na ne više od 2-3 mm udaljenosti, preteći mi "onim svetom" i otimajući mi vazduh i prostor, da je bolelo! Tek, ostadoh "na broju"! Tada sam imala na svojoj strani dan, letnje sunce i omiljenu žegu, kao olakšavajuce okolnosti.

Ovo je bio mali uvod. Danas, kao što rekoh, nadmaših svoju gornju granicu. Sad više ne znam gde mi je ista. Upalu mišića ću ignorisati, ona me podseća da sam živa.

Krenula sam kasno do Brankovog mosta. To je značilo da će me zakačiti mrak u povratku. Stigla sam za 50 minuta, sa vetrom u nezaštićeno i osetljivim sinusima opterećeno lice, prosečnom brzinom od 22km/h, sa poluizduvanim gumama - nisam imala vremena da im dodam vazduh. Da, dobro ste pročitali, iako ne znate koliki je to napor za mene u ovim godinama.

Usput sam obišla par bržih traktora, prošla kroz 3 crvena svetla, zgazila 5-6 pešaka (niko nije video) i jedan paradajz - onaj što u vicu prelazi ulicu. Ovde ću vam ostati dužna jedan drugi vic (ako neko bude želeo, ispričaću ga kad se sretnemo). I, evo me na povratku. Prate me noć i njena svežina (blaga reč). U gradu još kojekako, ali kad se dođe do njiva kraj puta, pingvini cvokoću. Ko me ne poznaje, moram reći da se grozim i najmanje zimoće.

Do Saobraćajne škole je išlo pristojno, kao što uvek ide u voljenom, rodnom gradu. Milo ti, i toplo oko srca, i šire. Onda dolazi nagli prekid, kao next level. Zgrabila me hladnoća, i jos grize. Mrrrrrrrrrak me napao sa svih strana. I pored svetla na biciklu, promaših par rupa. Oni četvoro, šesto, osmo i poli-točkasti zastrašivači bikera . . . godinama prolazim tuda, još ih ne videh u tolikom broju! Osećala sam se sitnijom od mravka. Iako sad sedim u toploj sobici, uz laganu muziku, ježim se pri pomisli. U jednom danu najbrže prolazno vreme, najniža temperatura i prateci mrak! Ako je i za (vatreno!?!) krštenje, mnogo je.

Kad sam počela da vam pišem bilo je danas, sad je već juče. Vreme je za onu večeru s početka. Da ne bude - preživela vožnju, umrla od gladi! Nadam se da Jone, Lanmi, ona svetska devojka Sara i ostali velikani nisu umrli od smeha zbog ovolikog mog uspeha. Znam samo da na Himalaje neću nikad dospeti. Brrrrrrrrrr, pogodite zašto? Pre ću zaglaviti na Karibima. Točkovi u kombinaciji sa perajima i krilima. Radim na tome.

Pozdravljam sve koji su izdržali do kraja.

Kovačnica druga Bardoa

Kruškica - urbani biciklizam
(Bardo, 2003.)

Lepa kruškasta guza u crnom trikou ritmično je i skladno gnječila sedište city-bikea ispred mene. Veselo je ševrdala levom trakom biciklističke staze i vozila uporedo sa muškarcem u širokim šarenim sportskim gaćama do kolena i landaravoj atletskoj majici, tako da sam preticanje ostavio za kasnije, a i mrzelo me da pomeram prst do sirene.

Cvrkutala je nešto i kad bi se okrenula prema muškarcu, da nešto naglasi ili proveri da li je sluša, kruškica bi se izvijala prema njemu, praveći elegantnu ovalnu celinu sa gornjim delom i dobijala je peteljku čiji je kraj bio negde u čupercima kose, sledeći mekanu prhutastu liniju vrata, a ispod srdačno nasmejanog zubala.

Muškarac bi tu i tamo nešto kratko prokrčao i nije se razaznavalo šta. Nisam razaznavao ni šta ona priča, a nije me ni zanimalo, jer mi je sâm zvuk glasa prijao pa sam se prepustio, disao prijatan večernji vazduh i pokoji pramen mirisa reke, slušao glasove, šum pedala i guma, i kruškice kako gnječi sedište.

Nanišanila je na neko dete od oko 60 cm, koje se našlo na stazi, u svetloj haljinici sa volančićima - i promašila ga je. Onda je naišao mladić sa krupnim tamnim i sjajnim očima, mršav i koščat, od oko 170, na kome su landarale dugačke tamne pantalone i svetla košulja, pa je nanišanila i u njega, ali se on osmehnuo i izmakao tako da je i njega promašila. Onda je nanišanila u rupu, i pogodila je. Sa oba točka. Sedište je blago zastenjalo, i prosledilo silu do osovine zadnjeg točka, a glas joj je dvaput zadrhtao, seckajući joj reč, kao kad prstom mrdaš usne gore-dole nekom ko nešto priča.

Onda su pešaci krenuli u protivnapad. Počeli su da nas zasipaju svojim telima, najrazličitijih oblika i veličine, obučenim u najraznovrsnije raznobojne haljine, iznenadno i u nasumičnom kretanju, potpuno nepredvidivi, tako da je i meni došlo da nanišanim u par njih. Više nije bilo tako ugodno voziti natenane, a i staza se prekidala nekim iskopinama, sa puno peska naokolo, pa smo morali da se skidamo sa trotoara, do sledećeg prohodnog parčeta.

Njen bicikl je trupnuo sa trotoara na kolovoz, prednji točak, trup, pa zadnji točak, trupete, pa je sedište opet zastenjalo, a ako sam dobro čuo i ona je. Onda su i moji točkovi trupnuli i kad je trupnuo zadnji nešto je zveknulo pa su me čuli i poređali se u kolonu po jedan da mi naprave mesta da prođem. Šmugnuo sam pored njih, jer već smo zalazili u područje gde disanje ne predstavlja radost, pa sam želeo što pre da napravim zaokret i vratim se prema reci. Osetio sam izvežbanim čulom bicikliste kako nekoliko automobila već nišani u mene pa sam hitro naskočio na prvo prohodno parče trotoara. Čuo sam i nju kako dahće iza mene, kako joj se usne miču u mraku, i sedište kako stenje. Onda sam se prošunjao kroz građevinske alatljike diljem trotoara, pazeći da mnogo ne krivudam jer je svud okolo bio pesak. Osetio sam, izvežbanim čulom bicikliste, da ima dva-tri mesta gde bi se moglo provući, ako voziš mršavu elegantnu mašinu sa tankim točkovima. Pronašao sam ih i pazio da se ne skolopandrčim u okolni građevinski materijal, bogato i raskalašno razasut naokolo. Čuo sam kruškicu iza sebe:"Uuuuuu, zajebala sam se!" Onda sam čuo i muškarca u širokim šarenim sportskim gaćama do kolena i landaravoj atletskoj majici, ali sa sasvim drugog kraja, vozio je kolovozom, potpuno prohodnim: "Samo te gledam šta radiš. Samo te gledam!"

Ja sam nastavio da se probijam kroz građevinski materijal i alatljike i trotoar je postajao sve prohodniji. Vozili smo skoro naporedo i čuo sam je kako nešto zadihano objašnjava. On je odgovorio: "Samo te gledam šta radiš. Samo te gledam".

Zatim smo stigli do raskrsnice, ja trotoarom a oni kolovozom. Na semaforu smo opet bili sasvim blizu. Skinuo sam se sa sedišta i pipnuo jednom nogom asfalt - pretvorio sam se u pešaka. Kruškica mu je još uvek nešto objašnjavala, a njega sam još jednom čuo kako kaže: "Samo te gledam šta radiš. Samo te gledam". Vadio joj mast. Na tanku slamčicu. Ne znam da li joj se to sviđalo. Bilo je zeleno za mene. Oni su morali da sačekaju. Hteo sam da im kažem: "Sad sam ja pešak, imam prednost", dok sam se otiskivao jednom nogom preko prelaza, ali sam zbog nečeg odustao. Valjda zbog izvežbanog čula bicikliste.

Onda sam prešao na drugi trotoar, a oni su produžili dalje, u smog. Sišao sam sa bicikla da proverim zagađenje mašine, nežno šutnuo vrhom stopala glavne zupčanike i zajahao ponovo. Zavukao sam ruku između nogu i upalio zadnje svetlo. Strupnuo sam sa trotoara na kolovoz i krenuo prema reci.

O kerovima i o teranju KEPA - urbani i ruralni biciklizam
(Bardo, 2003.)

Skoro sva velika otkrića dogodila su se slučajno.

Ko bi rekao da će buđavi sendvič, u kombinaciji sa aljkavim hemičarem, da spase tolike živote, noge, ruke, uši...

Čuo sam mnoge priče o nevoljama biciklista sa psima lutalicama, i o mnogim sredstvima čuh, vaistinu, takođe, i postupcima da se psi ovi odvrate od namera svojih, a mnoga od njih i sâm primenjivah, na radost svoju i mir svoj unutrašnji. Neki pominjahu pumpe za bicikl, neki sprejove, neki štrckalice, neki vraćanje istom merom zastupahu, to jest lajanje i režanje na psinu, pa ko strašnije laje i reži, neki zamahivanje ničim u pravcu lajućeg KEPA pominjahu... - i sve to funkcionisaše, u prilikama datim, postupci dakle lepi behu, lepi i zanimljivi, zanimljivi i efikasni. Ali ima jedan postupak, postupak nad postupcima, koji je toliko iznenađujuće jednostavan i prost, pa i prostački, a nadasve efikasan, da je istorija njegova i nastanak njegov zapisa vredan, a znanje o njemu dostojno tradicije prenošenja jeste, na radost i spokoj duševni svakog biciklističkog bića, koje čezne, da KEPA 3E3HE.

Ovako je to bilo...

Krenem ja jednom, negde iza podne, da prošvrljam malo po kraju, zajašem dakle točak, pa polako prema reci. A bila neka omorina, lepljiva mlaka vlaga odasvud, jedva se diše, ljudi nešto svenuli, mlohavi, neraspoloženi, nervozni, vuku se nogu pred nogu, stružu tabanima ljigavi asfalt, žene opustile... obraze, više nego obično, muški se sapliću, isparenja bazde, nikako da se dignu i odu, ni daška vetra, a kad kola prođu pored tebe zaspu te oblakom čađi i smrada i sve to ostane na tebi, zalepljeno, u finim slojevima.

I kao da sve to nije bilo dovoljno, dok jezdih pokraj nekog krajputaškog zdanja, u kome prodaju neko sluzavo mesište, nataknuto na ovol'ki ekser, a onda ga posle s njega gule i daju to ljudima da jedu, spazih ja lokalno društvance, koje se muva oko tog zdanja, neokupane rutave i čupave kerove, sitnih crvenih i krmeljavih okica, kako zaskaču gume jedne crne limuzine, nadolazeće iz suprotnog smera. "Super", mislim se ja, "dok oni grizu gume, ja ću polako da se prošunjam, da izbegnem nemili susret". Ubacim u četvrtu, bešumno, da ne svrćem pažnju, i nagazim na pedalu, diskretno, ali okretno.

Ali 'oćeš, spazi me baš onaj najveći, mamicu mu malenu, i najrutaviji, i najprljaviji, i najcrnji, i pravo na mene. Ja u petu, on u petu. Gde god ja tud i on. Ovol'ka usta otvorio, unutra ovol'ki zubi, vidi mu se resica, štrca penu, laje, reži, grebe asfalt oko bicikla, sad odovud sad odonud, i 'oće za nogu. Svet se okupio i gleda. KEP juri biciklistu. A ja... u zemlju da propadnem: pumpu nisam poneo, nisam poneo sirenu, džepovi mi prazni, nemam za šta da se mašim. Zamahnem dva-tri puta na prazno prema njemu, jok, ne zarezuje, okorela psina svinjska kereća ona avlijanerska neokupana zadrigla i zapečena. Šta mi je drugo ostalo nego da i ja počnem da režim, pa ko bolji i strašniji. Režim ja i kezim zube, ljudi gledaju, jok, ne vredi ni to, il' je gluv il' oguglao, a zubi su mu veći od mojih. Ne možeš da ga otkvačiš.

E onda mi se sve skupilo, na gomilu, i takav me neki prezir ophrvao, i prema vremenu, i omorini, i smradu naokolo, i onim ženama sa obešenim... obrazima, pa još povrh toga i ova pseća buva koja se zakvačila k'o stenica - elem sve mi se to nakupilo, tako da sam naprasno uradio nešto što nikad ne bih očekivao od sebe, nešto potpuno iracionalno i uzaludno: pljunuo sam ga, kera, iz čiste rezignacije, indignacije i indisponiranosti. Jer, na kraju krajeva, šta je čovek ako se ne izrazi, te na neki način time ne saopšti svoj stav.

Pljunuh ga ja, dakle, pun krajnjeg prezrenja, i opsovah mu mamicu malenu, a pljuca ga pogodi pravo u lice, k'o da sam strpljivo nišanio. I tada, ono što sam video, privuče moju pozornost svu: ker je istog momenta prestao da trči za mnom i da laje, promenio facijalni izraz, izgledao je nekako zbunjeno, kao da mu se cela koncepcija odjednom poremetila i kao da je u totalu zaboravio šta je radio dve-tri sekunde pre. Činilo se čak kao da nije znao kud je pošao i osvrtao se tako još nekoliko trenutaka u stanju "oće kaki neće kaki".

Prosto nisam mogao da poverujem u efekat svoje rođene pljuce. Suviše jaka kiselina za njega?

Ne. Kasnije sam ovakav pristup isprobao i u drugim sličnim situacijama, i ispostavilo se da to funkcioniše kod svakog, svakog bicikliste, a i svakog kera. Ali moraš da ga pogodiš pravo u lice, i pljuca mora da bude kompaktna, ili bar ne mnogo rasuta. Isto tako, efikasne su i bombone, bar što se tiče onih kamenih zelenih, mentolki, sa krstićem u krugu, u sredini. Možda može da upali i sa drugim vrstama, a možda i sa žvakama, šta se već zatekne i koliko ko ima i može. Ja ovde prenosim samo suštinu, a suština je u pljuci.

Još uvek se divim, CMEPHO i u tišini, kad na ovo pomislim, eleganciji, dubini, jednostavnosti i visprenosti postupaka, i moćima, kojima nas je Priroda opskrbila i kojima nas je izdašno okružila, u svekolikoj svojoj ušuškanosti. Veliki mudraci su znali da kažu: "Sve što ti je doista potrebno, već imaš. Ne traži ništa izvan toga. Jer izvan ničega nema, te stoga naći ćeš samo patku i nesrećan biti ćeš onda(k). Nesrećan i čangrizav, babozadušan i popozaludan te prema bližnjem apoverljiv i tutumračan".

O JEC, pitanje je samo da li to umemo i da iskoristimo.

Prabiciklistički metodi predviđanja BPEMEHA
(Bardo, 2003.)

A sada (još) jedan pragmatičan i edukativan, a bogami i antropološki, TEKCT.

Evo kako se to nekad radilo, kad biciklista, velosipedista, naum imađaše da točkom poizdalje krstari. Može biti od koristi, naravno, i savremenim, ultragigamegainframodernim, digitalnim, pedalofiličarima, osobito u ovo doba kad nam se predusretljivo nudi, čak, i da izaberemo razne verzije vremenskih prognoza, zavisno od TV i R stanica / ćelija, a koje se razlikuju, da pomenemo samo temperaturu vazduha, i po 10° C. (Ako neko želi da opsuje ovu pojavu, povremeno, što je dobro za zdravlje, neka zna da se to zove Progres, tako da se psovka ne zbuni te ne zaluta.)

OBO dole CY kratki izvodi iz jednog pergamentiranog, i delimrdno čak i margariniranog zapisa, što služaše nekoć na radost prvobitnim biciklistima, da izbegnu ružno (aesthetically challenged) i iskoriste lepo BPEME, a i vice versnuto, već prema ličnom ukusu, dakako, i ličnim atmosferilijskim afinitetima, i naginjanjima.

Počujmo, dakle(m), kako se to nekad radilo i kako su čula prabiciklista i moć zapažanja njihovog i dedukcije bili razvijeni i oštri...

"Metod: PO ČOVEKU (TXE YKPACY HATYPE)

1. Kad leti bude velike vrućine, koja sasvim ljude u slabost privodi, to hrđavom BPEMEHY treba nam se nadati.

2. Kad čovek, u povređenim udovima, oseća: svrab i sevanje, to onda predstoji promena BPEMEHA.

3. Kad su čoveku PYKE BEOMA (sasvim) CYBE i glatke, tako da čega god se dodirne, klizi iz ruku, to će biti, bez sumnje, promena BPEMEHA. {OBO ima BE3E sa galvanskim otporom kože, 3AP HE?}

4. Kad čovek zdravog sastava najedanput oslabi (malakše) i oneveseli se bez pričine (razloga) tako, kao da je po svim udovima bolestan, biće promena: od lepog vremena na oblačno, a najviše sleduje grmljavina.

Metod: PO ŽIVOTINJAMA (RUŽNO BPEME poznaje se)

16. Kad se vrapci igraju na putu po prašini.

                       (LEPO BPEME poznaje se)

30. Kad kokoške ranije ležu.
35. Kad su ovce uveče nestašne i vesele.

Metod: PO RAZNIM INSEKATIMA (RUŽNO BPEME poznaje sebe)

1. Kada gliste mlogo izlaze iz zemlje.
2. Kada osice, komarci, MYBE i buve vrlo ujedaju.

Metod: PO RAZNIM STVARIMA (BIĆE KIŠE)

1. Kada se kućni zidovi 3HOJE.
6. Kada BATPA slabo i bledo gori.
8. Kada se CTPYHE na muzikalnim oruđima otpuste.
9. Kada se kožni pojasi, kaiši, doboši iskupe i kraći budu.
10. Kada stolice, sanduci i ovima podobna a naročito od rastova drveta ako su načinjena, često, zdravo pucaju, kao da se cepaju."

U nadi da od koristi kakve biti može, i interes možda za metodologije starostavne animirati, srdačni antropološki pozdravi!

Metod: PO SLEZINI

Po slezini zaklanog brava narod gata kakva će biti zima. Ako je slezina prednjim krajem, onim što je bliže glavi, deblja, a zadnjim krajem tanja, zima će od početka pa do Božića biti ljuta, a ta "ljutina" može se protegnuti i do Svetog Save. Ostatak zime biće blag.

Ako je pak zadnji deo slezine deblji, početak zime biće blag a kraj oštar. Narod za ovakvu zimu kaže: "Zima je zima, ako zubima ne ujede, ona će repom da ošine".

{Za gatanje se uzima slezina od pečenog bravčeta (svinjče, ovca, koza) koje je u domaćinovm oboru provelo poslednje dane. Slezina bravčeta koje nije soli zobalo, kao i slezina starog brava ili brava kupljenog pa odmah zaklanog, HEJE podesna za gatanje.}

Metod: PO OVCAMA

Ako ovce na Mitrovdan ili Tomindan leže sa skupljenim nogama poda se, biće oštra zima; a ako leže sa opruženim nogama, treba očekivati blagu zimu.

Ako na Mitrovdan na u tor podmetnutu sikiru legne bela ovca, biće zima sa mnogo snega; ako legne crna, zima će biti blaga.

Ako nakon što si se zagrejao-la sa nekoliko čašica rakijice ovca sedne, prekrsti noge, zapali cigaru i počme nadugačko i naširoko da raspreda s tobom o BPEMEHCKOJ prognozi, šmekajući te prodornim pogledom, onda(k) je bolje odmah leći u KPEBET i prespavati događaj. Ujutro rano ustati, zaključati bure s rakijom, a ključ baciti u zabran. Ako posle ovoga ovca i dalje bude pušila i provocirala, onda(k) će zima biti duga i KOHTPOBEP3HA.

Prd
(Šule, 2002.)

Zamislite što mi se danas desilo! Vozim ja tako bicikl srednjim tempom, kad neki auto najednom tik uz mene. Ja pomislim neko ko me poznaje pa se zeza, i ne osvrćem se. Najednom, uz neartikulisan glas, uhvati me neko za, da prostite, dupe. Zamalo sam pao jer me je ponio za autom sve dok ista životinja nije skinula ruku. Naravno sve se to desilo munjevitom brzinom tako da nijesam uspio reagovati, ali važno je da nijesam pao. Nažalost nijesam uspio da zapamtim br.reg.tab. Auto je bio pun, koliko sam uspio vidjeti, nekih životinjskih adolescenata. Da li se tako nesto jos nekome desilo?

Sada jedna moja nenamjerna akcija izvedena davne 1984. godine. Ja se zaputio u vožnju i bogami dosta brzo laufam odignut od sedla. Ispred mene bijaše parkiran auto i kako sam ja prolazio tik uz njegov prozor, misleći da nema nikog unutra, ja da prostite, iskoristim svoje bez auspuha, izduvne gasove, koji su bili veoma bučni. Nijesam odmakao ni koji metar, počela je galama i psovka. Pali se auto i uz svu škripu točkova počinje potjera za "atentatorom". Ja nijesam uspio doći sebi o čemu se radi, ali sam vidio da sam u velikoj nuždi. Brzo sam se sjetio da je moj "prd" razlog potjere i nijesam smio stati i objasniti da to nije bilo nikom namijenjeno osim atmosferi. Skrenuo sam preko ivičnjaka i dalje kroz kvart. Uspio sam pobjeći.

Pitam se nije li ovo što mi se danas desilo možda neka kazna, jer zločin nikad ne zastarijeva!?

Pozdrav od Šula iz Podgorice

Kazna za vožnju u pripitom stanju (KokiKoja, 2001.) Verovali ili ne - DOKUMENT JE PRAVI. Priča oko njega počinje otprilike ovako:"...te godine "Zvezda" je izgubila od "Mladosti" iz Bačkog Jarka, Američki fizičari uspeli su da uspore svetlost na brzinu kretanja običnog bicikla, Slobodan Milošević je odlučio da slobodno vreme posveti svom unuku Marku, a ja ... ja sam dobio svoju prvu kaznu i isključenje vozila iz saobracaja... h-khh-mmm... marke 'BICIKL' ..." Kliknite da uvećate sliku ->

Tito i meda
(Zokikeki, 2001.)

Pre nekoliko godina sam pročitao u novinama članak koji ukratko prepričan kaže sledeće:

Pre mnogo godina drug Tito bio u prijateljskoj i radnoj poseti Čehoslovačkoj. Čuli domaćini da je drug Tito lovac na glasu, pa odlučili da mu prirede diplomatski lov na medvede.

Međutim, kao za inat, nigde ne mogu da nađu medveda kojeg bi drug Tito ulovio. Dosete se u neko doba da uzmu medu iz zoo vrta, k'o vele poslužiće za toliko. I organizuju oni sve lepo, medu strpaju u kavez, druga Tita u diplomatsku kolonu vozila, pa pravac lovište.

Kad su stigli tamo i obavili sve potrebne ceremonije, reše da puste medu iz kaveza i da organizuju lov. Zauzmu početne položaje, otvore kavez, a meda lepo izađe, osvrne se levo-desno, i spazi bicikl koji je lokalni šumar tu ostavio. Pa ne bude lenj nego uzjaše bicikl i na spazmu svih okupljenih odpedala niz cestu. Lov se tako završi, a daljom istragom se ustanovilo da je meda pre penzionisanja i odlaska u zoo vrt bio član cirkuske trupe i da je u cirkusu vozio bicikl.

Koliko je ovo tačno ne znam, tako sam čitao. Tek toliko da ne padnem pod udar Vučićevog zakona o informisanju.

Vodite ljubav a ne rat
(Jone, 2000.)

Poznato je da ljubav ponekad može da dođe glave. Manje je poznato da vampir ponekad može da se pojavi na sudu kao svedok. U donjoj vesti iz "Blica" ima i jednog i drugog, a zbir je nešto što liči na scenario za montipajtonovski skeč - samo što u ovom slučaju stvarnost nadmašuje engleski crni humor.

"Blic", 15. decembar 2000.

U ljubavnom zanosu pregazili biciklistu

SMEDEREVO - Istražni sudija smederevskog suda Milan Šoškić dobio je neobičan slučaj - saobraćajni udes u kome je jedno lice poginulo, ali se, uprkos tome što su istražni organi i policija veoma brzo stigli na mesto udesa, gde su ih sačekali vinovnici udesa, još uvek ne zna ko je upravljao vozilom.

Početkom decembra, neosvetljena „zastava 1300“ je u večernjim satima, na putu Smederevo - Velika Plana, naletela na neosvetljenog biciklistu Dobricu Matejića iz Skobalja (58). U „zastavi“ su bili Nenad Mijović (23) iz Smedereva i vlasnik vozila Mirko Savić zvani Šemso (59) iz Lugavčine.

Tokom istrage i vozač i suvozač su se složili u onome što je istraga lako utvrdila - šta su i koliko popili posle obilnog ručka. Za utvrđivanje činjenice ko je vozio u trenutku udesa, međutim, biće potrebna dodatna ekspertiza.

Nenad Mijović tvrdi da je, kad su krenuli iz Lugavčine, od Mirka Savića tražio da vozi, ali je vlasnik vozila odlučio da kao trezniji, ipak on bude za upravljačem.

Mijović je ispričao da je, tokom vožnje, Savić od njega tražio da mu sedne u krilo, što je i učinio. Mijović je držao upravljač, a Savić davao gas, jednom rukom menjao brzine, a drugom pipao Mijovića.

Tako su oko 18 sati, u blizini Industrije građevinskog materijala, naleteli na portira te firme Dobricu Matejića, koji je biciklom pošao na posao. Matejić je svom silinom udario u vetrobransko staklo i poginuo na licu mesta.

Pošto su izašli iz vozila, Savić i Mijović su se međusobno optuživali za ubistvo, a potom potukli pred svedokom Predragom Jovanovićem zvanim Dragi Vampir, koji im je pomogao da nađu leš jer su posle sudara nastavili vožnju.

Ljubavnici su u istrazi rekli da su godinama zajedno letovali na moru, da je Savić Mijoviću poklonio kuću u Lugavčini i pet ari placa. Obojica su ispričali da su se poslednjih meseci često viđali, posebno kada je Savićeva supruga bila odsutna.