Odiseja 2000
Oko sveta na najvećoj turi u istoriji biciklizma...
ili je to bila najveća kotrljajuća katastrofa u istoriji biciklizma?

Prvog januara 2001. završena je najveća biciklistička tura svih vremena: godinu dana i 32000km na putu kroz 45 zemalja. Kakve su se ale upustile u ovo? Različite. Jedni su bili u odličnoj kondiciji. Drugi su imali osamdeset godina. Treći su imali iskustva. Četvrti nisu imali nogu. Peti su je izgubili tokom puta. A većina se na kraju složila da treba da tuže organizatora...

Ovo dvoje biciklista sigurno nisu bili na istim putovanjima:

"Bili smo taoci. On je imao naš novac i govorio je: 'Ako vam se ne sviđa, idite kući.'
"Bilo je to nešto najlepše u mom životu. Ponovo bih se prijavila."

Ali, oboje su bili na istom putovanju. Njihovi svetlosnu godinu udaljeni stavovi najbolje ilustruju različitost emocija među onima koji su izdržali i završili najveću organizovanu biciklističku turu u istoriji, i onih koji su je napustili - fizički, mentalno ili materijalno iscrpljeni.

Da li je organizator Tim Nilend jedan od onih neverovatno hrabrih ljudi koji se sa strašću i bez ostatka bacaju na ostvarenje svoje vizije, da bi na kraju slavno propali u svetu koji nema razumevanja za velike ideje i velike poduhvate? Ili je ipak neodgovorni, arogantni cicija, osoba bez razumevanja za potrebe i probleme drugih ljudi?

Ko je u pravu? I jedni i drugi, niko... Posle svega je ipak možda najtačnije ovo: tura "Odiseja2000" je bila nesrećna kombinacija nespojivih ambicija. Sa jedne strane je bio izvestan broj "svilenih" američkih mušterija koje su u ovom poduhvatu videle ispunjenje svojih malograđanskih fantazija (ne videći u šta se zapravo upuštaju) i koje su za veliki novac očekivale apsolutnu udobnost, zamišljajući put oko sveta na biciklu kao udobno i savršeno precizno organizovano putovanje. Sa druge strane je bio ambiciozni vuk, bivši oficir USAF, čovek koji je od ljudi sakupljenih po kirterijumu "imam pare" tražio previše i koji je načinio propuste u organizaciji ove avanture, a onda smatrao da drugi mogu i treba da podnesu posledice zarad višeg cilja. I eto uslova za strasni zaplet dug godinu dana...

No da se vratimo na početak. Tipično za Amerikance, tura oko sveta "Odiseja2000" je bila zamišljena kao naj-tura svih vremena. Najavljivana je kao "Bajkerski trek veka" i "Mont Everest biciklističkih putovanja". Navedena je u Svetskom almanahu iz 1998. kao službeni događaj milenijuma. Novinar Tomas Stivens je tako nešto uradio osamdesetih godina 19. veka. Leri i Barbara, mladi američki par, uradili su to sredinom osemdesetih godina 20. veka. Ali godine 2000. je to urađeno u formi prvog svetskog masovnog turing poduhvata.

Organizator je bila sićušna kompanija TK&A ("Tim Kneeland & Associates Inc.", u prevodu "Tim Nilend i društvo iz kraja") sa sedištem u Sijetlu, a prvi pozivi za prijavljivanje su bili upućeni nekoliko godina ranije. Evo šta je činilo ovu turu jedinstvenom:

- trajanje: 366 dana (od 1. januara 2000. do 1. januara 2001.);
- predviđena kilometraža: 32000km;
- proračunati ukupni uspon: 305km;
- broj zemalja koje će se posetiti: 45 - jedna četvrtina postojećih.

Planirana maršruta:
USA, Mexico, Costa Rica, Panama, Chile, Argentina, South Africa, Swaziland, Greece, Italy, Vatican City, San Marino, Monaco, France, Andorra, Spain, Gibraltar, Portugal, Canada, England, Wales, Ireland, Northern Ireland, Scotland, Norway, Sweden, Denmark, Finland, Russia, Germany, Czech Republic, Austria, Switzerland, Liechtenstein, Luxembourg, Belgium, Netherlands, Australia, Japan, China, Hong Kong, Vietnam, Thailand, Malaysia, Singapore, New Zealand. I na kraju, pre povratka kući, desetodnevni boravak na Havajima.

Na zvaničnom sajtu ture (www.odyssey2000.com) sve do prvih dana 2000. nalazili su se najava i poziv na ovu turu, u kojima je pored ostalog stajalo:

Da li je bilo ljudi koji su pristali da izvuku iz slamarice 36000 dolara za ovako nešto? Verovali ili ne, bilo ih je - 262! I, verovali ili ne, Tim Nilend ih je sve poveo na put! Zaista treba hrabrosti da se upusti u ovako nešto, uzimajući novac unapred (262*36000 = 9.432.000 dolara) i vodeći toliku grupu na put po zemljama Latinske amerike, Afrike, Azije... Zamislite organizaciju prevoza avionom sa kontinenta na kontinent za skoro tri stotine ljudi sa biciklima i svom potrebnom opremom. Zamislite kontrolu da li su ti ljudi uopšte na broju, zamislite koliko se kolona razvlači tokom vožnje, zamislite nalaženje i pripremanje hrane u nekom čileanskom ili vijetnamskom mestašcu. To se zove rukovoditi se principom "misli krupno i onda učini da se to ostvari" :)

A sastav karavana? Kakav je to nadljudski genetski materijal bio izmešan u ovom poduhvatu? Evo šta je o tome pred polazak bilo rečeno na sajtu:

Osamdeset jedna godina na startu godinu dana/32000km dugog (i 36 hiljadarki teškog ;) puta oko sveta na biciklu ... Koliko god ludo bilo, mora se priznati da ushićuje. (Koliko godina imate? Šta planirate u osamdeset prvoj?) Nisam uspeo da uđem u trag kasnijoj sudbini ove atomske bake, no i bez nje je bilo dovoljno avanturista u trećem dobu, a i pravih medicinskih kurioziteta.

"Nema odustajanja, samo nastavljate dalje. U trenutku kada odustanete, postajete stari", izjavio je ovaj deda 27 unučadi.

Aniti Giljeo, najstarijoj ženi na turi, "Odiseja2000" je dala šansu da "obnovi" svoju mladost i da poseti mesta na kojima nikad nije bila. "Godinama nisam mogla da putujem jer sam morala da brinem o bolesnoj majci, i ovo je izgledalo kao dobra prilika", kaže ova žena iz Mičigena, u srednjim sedamdesetim.

Dik Rajan (67) je penzionisani penzionisani vlasnik knjižare iz Kolorada koji ima samo jednu nogu. Na "Odiseji" je završio nakon što je odlučio da svoj 65. rođendan da proslavi nečim posebnim. "Prešao sam 4800km kroz SAD i uživao sam. A kada sam čuo za ovu vožnju, pomislio sam - zašto ne. I evo, me. Porodica misli da sam lud, i verovatno su u pravu. Siguran sam da moja žena misli da sam lud."

Profesije (a i naravi) su bile različite koliko i zemlje kroz koje se vozilo. Bili su tu učitelj, medicinska sestra, pisac članaka o modi, vozač kamiona, veterinar, pekar, barmen, softverski inženjer, avio inženjer... A novac? Ljudi koji daju 36000$ za put oko sveta mora da ne znaju šta će sa parama? Ni iz daleka. To jest, bilo je i takvih, ali je bilo i mnogo onih koji su žrtvovali skoro sve - mnogi su otišli do krajnih granica da bi obezbedili potrebna sredstva. Kuće su prodavane, poslovi napuštani, karijere prekinute. Uzimajući i u obzir i takve troškove, procenjuje se da bi svi vezani troškovi za jedan prosečan par na turi mogli lako da pređu 100.000 dolara.

Met Njukomb (25): "Ja sam proveo godinu dana na Južnom polu zbog ovog putovanja. Bio je to verovatno najteži posao koji sam ikada imao. Za ovo putovanje sam potpisao najveći ček u životu."

Fred Šepard, lekar: "Prodao sam svoj biznis i iznajmio kuću na godinu dana."

Sedi Rejzbi (23) je radila na dva mesta i pozajmila je 10000 dolara od porodice da bi mogla da ispuni svoj san i pridruži se "Odiseji".

A kad neko ovoliko žrtvuje za jedan poduhvat, jasno je da su očekivanja, a onda i eventualna razočaranja, veliki...

"I sve što sam dobio bilo je to vašljivo ortopedsko stopalo."

Putovanje je počelo blistavo, 1. januara 2000. godine, vožnjom 246 učesnika na čelu tradicionalne parade Turnira ruža u Pasadeni, Kalifornija. Godinu dana kasnije završilo se na istom mestu i na istoj paradi - ali sa samo 58 vozača. Dok je petina nekadašnje ekipe na svežem jutarnjem vazduhu čekala na start Parade ruža, Tim Nilend je slegnuo ramenima na pitanje o velikom osipanju: "Neki ljudi su odlučili da ustvari ne žele da budu na biciklističkom putovanju.", rekao je on. "Oni su želeli da obiđu svet na biciklu, ali da ne okreću pedale." Drugi ne misle tako: oko 50 vozača je pokrenulo zajednički sudski proces protiv organizatora ture, istraga je u toku. A pet bivših učesnika "Odiseje2000" pokrenulo je sudski proces protiv TK&A na višem sudu u Vašingtonu. Kako su stvari došle dotle?

Organizator Tim Nilend (55), predsednik kompanije TK&A, je bivši instruktor preživljavanja u američkim vazdušnim snagama. Još od 1980. godine je predvodio biciklističke avanture po SAD, kao i putovanja od Kanade do Meksika. Na tim putovanjima dnevne kilometraže od 130km su bile uobičajene i učesnici su vozili svaki kilometar. Ali Tim nije predvideo da će na "Odiseji" za mnoge vozače kilometraža biti manje važna od potrebe da vide svet. A to se često sukobljavalo sa rasporedom koji su predvideli organizatori. "Na primer, nije bilo dovoljno vremena da vidimo neke drevne ruševine u Evropi. To je svakako teško palo mnogima", kaže Nilend. Evropa se posebno svidela učesnicima i neki od njih su napustili planiranu maršrutu da bi mogli da obilaze privlačne lokacije po svojoj želji.

Vozači su i inače često skretali sa planirane rute, ostajali u gradovima koje su želeli da istraže ili su išli napred automobilima, autobusima ili vozovima, pridružujući se karavanu danima ili nedeljama kasnije. Za sve to su baravno morali dodatno da plate. "Možda šest-sedam ljudi je zaista izvezlo svaki kilometar", kaže Nilend. "Motivacija nije bila tako iskrena ili tako visoka kakva je mogla biti. Ako nisu vozili više od 3000km, to je prilično dobra indikacija da nisu bili zainteresovani da voze bicikl oko sveta. Nekima je negativnost bila stil. Mislio sam da biciklizam ne može da privuče i takve osobe. Ali jeste".

prizor iz Čilea

Kako to već biva, nesrećna kombinacija iscrpljenosti, drugačijih očekivanja, nepredvidivih okolnosti i organizacioni propusti učinili su da ovaj put za neke ne bude naročito privlačan. Na sredini ture su pojedini učesnici optužili TK&A za nestručnost i nesavesnost. Tri učesnika su izbačena sa ekpedicije, a više drugih je nastavilo put za svoj groš jer više nisu osećali nikakvo zadovoljstvo u ekspediciji "Odiseja 2000".

Avantura o kojoj su Tim i njegov partner, Karin-En Sater, sanjali od 1993. godine, rastopila se u optužbama biciklista koji kažu da nisu dobili ono za šta su platili. Nilend kaže da je one koji su se prijavili za "Odiseju2000" upozorio da to neće biti lusuzno krstarenje i da će, uz sve druge teškoće, fleksibilnost biti najpotrebnija da bi se uživalo u putovanju.Takođe kaže da je u prospektima koji su činili sastavni deo ugovora sa vozačima pomenuta mogućnost da kompanija zatraži doplatu ukoliko troškovi goriva za prateća vozila i cene avionskih karata porasti iznad razumnih stopa inflacije. "Ljudi ne mogu da odlete do Njujorka bez problema. Kako onda mogu da očekuju da putuju godinu dana i da sve bude savršeno? Bilo je ljudi koji su pošli na ovaj put i uživali. A bilo je i onih koji su bili toliko ljuti... To je sramota."

Nezadovoljnici navode da među stvari koje su TK&A propustili da obezbede spadaju stalno prisutno medicinsko osoblje i medicinska oprema, vazdušni transport na komercijalnim linijama sa regularnim redom vožnje i potpuno opremljena profesionalna biciklistička radnja koja bi pratila turu. Tu su i neispunjena obećanja, loša i nedovoljna ishrana (posebno kad su vegetarijanci u pitanju; vozači su smatrali da je teško izvući 6500 kalorija dnevno, koliko je potrebno da se bude fit), loši kampovi, nedostatak pijaće vode, redovi za kupatila, bolesti, vožnja u opasnim uslovima, ultra-skučeni smeštaj, generalno loše planiranje i iscrpljujući tempo od prosečnih 127km dnevno, pet dana u nedelji. Fred Šepard, koji je inače bio službeni lekar američkog triatlon tima na olimpijadama 1988. i 1992, ističe: "Pokazalo se da skoro ništa od obećanog nije bilo istina... Prodao sam svoj biznis, ostavio kuću na godinu dana i platio preko 30 hiljada - zbog ovoga?"

Uprkos lepim stvarima duž puta, vožnja od preko 100km skoro svakog dana pokazala se fizički suviše opterećujućom za većinu učesnika. Prema Stivu Beku, neke etape su bile "prilično surove": "Ponekad je bilo 160km dnevno, a ponekad smo vozili danima pre nego što bismo dobili priliku da se odmorimo." Iako su prvobitni planovi precizirali dva dana odmora posle pet dana vožnje, desilo se da je ekipa jednom vozila sedam dana za redom. Tim Nilend se slaže da je 126km dnevno, pet dana u nedelji, malo previše: "Ljudi to mogu psihički, ali se umaraju i ne mogu da vide dovoljno". Posle šest meseci na "Odiseji", svakodnevno provođenje šest do sedam sati na putu počelo je nekima od učesnika da izgleda kao posao. Jedna žena se "slomila" u Irskoj, rekavši da svakodnevno mora da ustaje u pet sati ujutro da bi bila sigurna da će moći da završi etapu na vreme. Kada je karavan stigao do Tajlanda, deo vozača je odlučio da olakša sebi posao i iznajmili su autobus da ih preko Malezije preveze do Singapura.

Žalbe su inače počele da padaju već u Kostariki. Neki čarter avioni u Centralnoj Americi nisu bili dovoljno veliki, pa je jedan broj vozača i bicikala bio privremeno "nasukan", što je poremetilo planove. Ekipa je onda morala da čeka nekoliko dana pre nego što je dobila bicikle u Kostariki. Da bi se nadoknadilo izgubljeno vreme, ekspedicija je morala da vozi bez dana odmora, ponekad 160 i više kilometara, čak i po jakom vetru ili savlađujući veliku visinsku razliku. Nilend je posle toga prestao da koristi čarter kompanije i prešao na korišćenje Boinga 747.

Nekima je teško palo što su morali da jedu žilavu piletinu sa papirnatih tanjira dok stoje na pljusku usred kampa. Bilo je i nestašica hrane, dugačkih redova za tuširanje.

U Italiji je Tim Nilend rekao učesnicima da će morati da ostanu u vlažnoj odeći do narednog dana dana jer su kamioni koji su prevozili stvari bili privremeno isključeni iz saobraćaja. Za te kamione je, kako se ispostavilo, bilo propušteno da se plati obavezno osiguranje.

Rusija je u poslednjem času potpuno izbačena iz plana ali je učesnicima potom bilo ponuđeno da je ipak posete, uz doplatu.

Bilo je predviđeno da se stigne na vreme za Olimpijske igre u Sidneju. No jedna od učesnica kaže da je grupa završila u Vulongongu, 6.5km južno od Sidneja. "Vulongong nije čak ni blizu, nego samo na istom kontinentu", požalila se ona. Drugi učesnik: "I kada smo napustili Sidnej? Dan pre olimpijske drumske biciklističke trke."

Ekipa je stigla u Japan bez bicikala, i provela osam dana vozeći se autobusom od kampa do kampa. Nilend za ovu zbrku krivi Malaysian Airlines.

U oktobru, dok je još bilo nekoliko hiljada kilometara koje je trebalo preći, točkovi su konačno otpali sa "Odiseje2000": Tim je u Kini objavio da je ekspedicija ostala bez para. Navodeći kao razlog povećane troškove vazdušnog transporta i goriva, on je zatražio od 247 učesnika da doplate još po 3000 dolara ukoliko žele da završe turu. Za one koji izaberu da ne plate, tura će se završiti u Singapuru 36 dana ranije, uz avionsku kartu... i izvinjenje zbog neugodnosti. "Odiseja je zamišljena 1993. godine, i sve finansije su planirane u skladu sa cenama iz 1993. Nismo predvideli tako veliki skok cena nafte, kakav se desio u poslednje vreme", izjavio je Nilend. "Bilo je velikih skokova cena vazdušnog transporta. Ovo putovanje postaje mnogo skuplje nego što smo mislili."

Za mnoge je to bila poslednja kap u čaši. "Nisam hteo da mu doplatim iz principa" kaže Geri Rolfsen, 62-godišnji arhitekta u penziji iz Nove Škotske, koji je odleteo kući. Oko 60 učesnika je platilo, ali je oko 190 odlučilo da preseče dalje gubitke i napustilo je putovanje. Kada su vozači uoči Božića ulazili u Singapur, najmanje 120 njih je nosilo crne trake kao simbol žalosti što se putovanje završava mesec dana ranije za one koji neće doplatiti.

Džim Higbi (43, Oregon), kaže da su neki biciklisti tražili izgovor da odustanu: "Kada su našli izlaz, iskoristili su ga". Ali ga ispravlja njegov prijatelj Bil Blis (65, San Hoze): "Nije fer reći da su jednostavno hteli da odu". Oba sagovornika su se složila da je doplata bila ozbiljan udarac za neke ljude.

Natali Boks (31, San Francisko) kaže da su neki ljudi čak založili svoje kuće ili prodali svoje automobile da bi mogli sebi da priušte ovu jednogodišnju avanturu: "Tako da je doplata bila previše za njih". Što se tiče učesnika koji su se žalili na uslove na putu, ona misli da oni nisu znali u šta se upuštaju: "Tim je jasno stavio do znanja koliko će izazova doneti ovo putovanje. Ne razumem zašto ga ti ljudi tuže".

Za najstarijeg učesnika, Pensa, dodatnih 3000 nisu predstavljale šok: "Putovanje je izgledalo mnogo skuplje od onoga što smo prvobitno platili, tako da nisam iznenađen."

Anita Giljeo je skrpila dodatni novac: "Mislim da sam prilično realna i dobro sam predvidela stvari, pa je ovo putovanje na neki način ispalo i bolje nego što sam očekivala. Kad dođete u moje godine, nema više mnogo iznenađenja. Iznenađenje je jedino da smo bili u stanju da ostanemo zajedno ovoliko dugo."

"Bili smo vrlo podeljeni na kraju", kaže Džudi Montagi, koja je dva puta preživela rak dojke. Ona ne dopušta da crna mrlja iz novembra prekrije ono što je ranije doživela na putu, a što je za nju bilo veličanje života. Nema nameru ni da se pridruži tužbi.

Erni Jang (51) je platio traženih 3000 da bi završio put, i tvrdi da je za njege sve to u skladu sa svojevremeno oglašenim. "Nisam želeo da idem oko sveta žaleći se. I nisam želeo da slušam druge kako se žale. Tako da je za mene to bilo od manjeg značaja."

Emili Tobi iz Oregona: "Platila sam za put biciklom dug 366 dana, a dobijam put dug 330 dana jer organizator nije solventan. On nije obezbedio potrebnu informaciju o budžetu ili bilo kakvim finansijama, i odbija da to uradi." Nilend na to odgovara: "Mislim da smo dali i više nego što smo obećali... Bili smo spremni na rizik, i uradili smo to."

Pored onih koji su se vratili kući, još jedna grupa je za svoj groš nastavila ka Evropi i ostatku Azije. Tako je na "Odiseji" ostalo manje od 60 učesnika kada su 26. novembra sleteli na Novi Zeland. "Vrlo je tužno što je najveća svetska biciklistička vožnja praktično završena samo mesec dana pre cilja. Ovo je vrlo težak završetak za sve nas", rekao je Nilend.

U nekim slučajevima završetak puta u Singapuru nije bio izazvan nedostatkom novca nego iscrpljenošću. "Činjenica je da je dolazak u Singapur dao šansu ljudima da odu kući za Božić. I mnogi su iskoristili tu šansu.", kaže Nilend.

Postavljanje tuševa u logoru. Prateći kamioni su pored ostalog nosili i nekoliko ovakvih sklopivih tuš-konstrukcija sa kabinama.

Za njega je jedan od "pluseva" manjeg broja učesnika na preostalim etapama bio taj što neće biti mnogo onih koji se žale: "Kada smo krenuli iz Los Anđelesa bilo je verovatno tridesetak ljudi za koje mi jednostavno ništa nismo mogli da uradimo kako treba." Lekcije sa ovog putovanja će biti od koristi da bi se bolje organizovalo sledeće putovanje: "Sada kada znamo više, učinićemo ovo za svakoga bogatijim iskustvom sledeći put. Za 'Odiseju2003' dnevna restojanja neće biti veća od 110km. Verovatno ćemo putovati u etapama, možda sedam njih koje će obuhvatiti šest oblasti u svetu. Ljudi će moći da se prijave za jednu ili više etapa. Azija će biti posebna etapa, i trajaće verovatno dva meseca."

On debakl objašnjava i lošim ponašanjem nekolicine ljudi: "Za mnoge ovo nije bilo onoliko zabavno koliko su očekivali. Nisu bili pripremljeni da izdrže teškoće. Izgleda da su neki očekivali hotele sa pet zvezdica".

"Za hotele sa pet zvezdica biste verovatno morali da platite jednu nogu i jednu ruku", komentariše cinično ovu izjavu novinar jednog lista, aludirajući na nesreću u Švedskoj.

Nilend zna da su mnogi potražili pravnu zaštitu: "To neće biti nimalo teže nego ovo kroz šta smo upravo prošli."

Kao što je rečeno na početku, utisci posle svega su različiti. Za neke je veličina avanture premašivala teškoće. Drugi su još u početku izrazili nadu da će organizatori bankrotirati zbog, kako su smatrali lošeg planiranja, i da će moći da se vrate kući.

Iz jednog članka u štampi (30. maj 2000): "Pet meseci od početka "Odiseje2000", puta oko sveta na biciklu organizovanog od strane agencije "Tim Kneeland and Associates" iz Sijetla, komentari se kreću od "Da li uživam? Da, neverovatno je!" do "Time, želim nazad mojih 36.000!" Koliko različito učesnici doživljavaju putovanje jasno se vidi po razlikama među dva sajta: www.odyssey2003.com, počinje izjavom: "Time Nilende, želim nazad mojih 36.000." Sajt inače upozorava ljude da se ne prijavljuju za sledeće takvo putovanje, planirano za 2003. godinu. Na drugom sajtu, www.worldriders.com, koji uređuju vozači iz Oregona Erik Istrim i Miki, nalaze se fotografije koje prikazuju intenzivnu avanturu: "Ljudi su vrlo uznemireni, grupa je podeljena i strasti su raspaljene. Tužno je za svakog učesnika da vidi kako se ovo putovanje završava uz ovako gorke tonove. Iskustva koja smo imali tokom proteklih 10 meseci su bila neprocenjiva."

Potpuri utisaka sa ture

"Bacio sam mnogo novca u klozetsku šolju. Nemojte napraviti istu grešku."

"Život u grupi na putu teško ostaje u balansu, u pojedinim trenucima. Zaista uživam u druženju sa većinom ljudi na Odiseji i držim se na distanci od negativnih bukača. Znam da volim bajking, kampovanje, dobru hranu i prijatne ljude."

"Rado bih prihvatio delimični povraćaj novca i otišao. Ali naravno, nema bilo kakve vrste vraćanja novca. U fnansijskoj sam klopci. Došao sam dobrovoljno, ali ostajem protiv svoje volje."

"Bilo je brzo. Toliko brzo da ne mogu da se setim mnogih stvari. Bilo je kao da se juče desilo",

"Nekoliko dana ću ići za svoj groš. Lakši deo je kampovanje - jednostavno ću razapeti šator negde. Teži deo je naći neko sklonište za beskućnike gde bih mogao da dobijem hranu na kakvu sam na "Odiseji" navikao."

"Tim toliko ozbiljno shvata nađu bezbednost da čak ni on ne zna koja nam je maršruta!"

"Ah da, ne zaboravite činejnicu da TK&A još nije pronašao kako da nas hrani. Vegeterijanci su opet ostali bez hrane!"

"Na polovini puta je već izgledalo da su se početni ciljevi okrenuli za 180 stepeni i da je postala dužnost biciklista da osiguraju da Tim i Karin-En proputuju etapu bezbedno i dobro se zabavljajući."

"Čekali smo: na aerodromima, u hostelima, na sportskim terenima, u kampovima, na školskim dvorištima, trotoarima, terminalima, parkinzima, dokovima; bivali smo zbijeni u prolazima, predvorjima, i dvorištima, pod ceradama koje su nas zaklanjale od kiše ili nudile senku. Očekivanja su bila naša zamka, sećanja naša nagrada."

"Održavali su se sastanci grupe. Na njima je potiskivana autonomija isto koliko su se prenosile informacije. Sastanci su pothranjivali zavisnost i podelu vozača u grupe, prijateljske i neprijateljske. Odobravanja i užasnutost često su cepali jedinstvo i bacali senku na prijateljstva, ali TK&A je bilo potrebno laskanje."

"Mesta svetske klase postala su prolazne stanice: Johanesburg, Atina, Lisabon, Pariz. Druga su ostavljena u udaljenoj okolini: Sevilja, Barcelona, Amsterdam, Sidnej. Japan je izbrisan iz itinerera ("previše kompleksno") a onda nespretno vraćen kada su vozači počeli da protestvuju."

"Putovanje je sve čemu sam se nadao, i više od toga", potvrdio je Len Bejl koji je napustio posao izvršnog pomoćnika predsednika Univerziteta u Sijetlu da bi krenuo na put. Ovo je izjavio jednom lokalnom listu par meseci posle početka ture, dok se nalazio u kratkoj poseti svom domu na Bejnbridž ajlendu, pre nego što će se opet pridružiti "Odiseji". Dodao je da planira da poseti svoj dom i sredinom maja i da malo produži taj boravak jer je otac njegove supruge bolestan. Smatrao je da je teško da prebaci toliko odgovornosti na svoju ženu i rekao da nikad više ne bi krenuo na ovakav put bez nje. "Ne prođe dan da ne kažem sebi 'srećan sam što nisam na Timovom mestu i što ne organizujem pvo putovanje'. Sve te snažne individualnosti koje su se prijavile za ovu vožnju i njihova očekivanja... kako da ih sve zadovoljite?"

Bejl je smatrao da neki ljudi potcenjuju teškoće: "To nije tronedeljna tura sa odsedanjem u evropskim hotelima. To je ogromna grupa ljudi koji treba da provedu zajedno 366 dana, to je vrhunska ekspedicija u često neprijateljskim uslovima, i ponekad sa neprijateljski raspoloženim ljudima". U njegovom mejlu poslatom iz Južne Afrike 21. februara stoji: "U sredu vozio 170km; četvrtak - 107km; petak - 180km. Puno jakog vetra u prsa, toplo, vlažno, putevi razbijeni usled poplava. Puno rupa u kolovozu. Osećam se sjajno i lepo funkcionišem."

U septembru je Len Bejl bio jedan od onih koji su odbili da plate doplatu od 3000 dolara, i vratio se kući...

"Ako smo nešto naučili tokom ove godine, to je da novac nije sve. Suština je u iskustvu i življenju života", kaže medicinska sestra Kristina Bek. "Često zaboravimo gde smo bili prethodne večeri i zato često moramo da konsultujemo plan ture kada nas neko pita kuda idemo ili odakle dolazimo. Ponekad postajemo pomalo dezorijentisani. Ali smo naučili mnogo. Više od svega, naučili smo koliko je svet zaista mali."

Truhart Braun (20): "Male stvari - briga da li ću dobiti dovoljno hrane, da li ću moći da operem odeću i slično - su ono što čini ovakav put teškim, a ne sama vožnja. U pitanju je život bez kofera."

Brus Tompson kaže da ga je osoblje napustilo tri puta tokom prve tri nedelje, uključujući jednu priliku kada je bio bolestan u Bahi i jednu kada se vozilo uz 3700m visoku planinu Cerro de la Muerta (Planina smrti) u Kostariki. Mnogi drugi učesnici smatraju taj dan za jedan od najbrutalnijih. Prekrstili su planinu u "Planina smrtnog dana" dok su se peli sve više i više kroz kišu i susnežicu, sve dok nije počela da pada noć. Tompson i još 40 drugih biciklista, od kojih su neki već bili uvereni da imaju hipotermiju, tražili su organizatorima da ih pratećim ili nekim drugim vozilima prevezu do kampa jer im je bilo hladno i bili su mokri i iscrpljeni. Bilo je i plača (: i sve to za samo 36 hiljadarki ;) Umesto toga je članica osoblja "vikala na nas grozeći se koliko smo van forme i zahtevala da sednemo na bicikle i nastavimo", kaže Tompson. Svi smo rekli - ne. Ona je poludela i jednostavno se odvezla." Konačno su nevoljnici našli autobuski prevoz do kampa, nakon što su iznajmili jedan tegljač da preveze i njihove bicikle.

"Sve u svemu dobro se provodimo ali je za žaljenje šta smo prinuđeni da uložimo da bismo od ovog putovanja dobili ono čemu smo se nadali. Neki ljudi još uvek tvrde da proživljavaju najbolje dane svojih života i smatraju da dobijaju pravu protivvrednost za svoj novac. To su retki članovi ekspedicije."

"Tu se radi samo o balansu. Verujem da svaki vozač može da nađe pravi miks kako bi iz ovog putovanja izvukao najpozitivnije iskustvo u svom životu. Pozdravljamo TK&A i njihovo osoblje što su organizovali ovo izuzetno putovanje i zadovoljili želje i potrebe 250 različitih ličnosti."

"TK&A su ponekad zakupljivali sve sobe u hotelu pored koga smo kampovali i onda ih učesnicima putovanja izdavali po višoj ceni."

"Ako niste dobili dovoljno hrane za doručak, g. Nilend kaže "dođite ranije". Na nesreću ova logika je pogrešna. Ako imate preko 250 ljudi koji jedu određenu količinu hrane i ako neki ljudi dobiju predviđeno a neki ne, to može značiti samo dve stvari: ili nije bilo dovoljno hrane ili neki previše jedu. TK&A odgovor je da neki ljudi 'kradu hranu'."

"Onima koji razmatraju odlazak na "Odiseju2003" poručujem da je bolje da razmisle šta rade. Vožnja nije najteži deo na Odiseji. Problem koji ja imam sa Odisejom je da ne vidim da dobijam nešto što je vredno 99 dolara na dan, a svakako ne 150 dolara na dan (koliko će koštati "Odiseja2003"). Apsolutno sam ubeđen da mogu da putujem sa 99 dolara dnevno i da i živim i hranim se bolje nego sa TK&A."

Ukrcavanje na autobus u Svazilendu

"Svakome ko razmišlja o putu 2003. sa TK&A ("Tim Kneeland & Associates") savetovao bih da to razmotri još jednom. Išao sam na brojna putovanja biciklom ali još nikad nisam iskusio ovako dezorganizovano putovanje, na kome kompletno izostaje podrška učesnicima i njihovim potrebama. Ostao sam na ovom putu nekoliko meseci a periodično sam uzimao odmor od njega. Pre dve nedelje sam konačno odlučio da više neću da trpim spavanje na parkinzima, verovatnoću da neću imati topli tuš ili čist toalet, ili da ću se pitati da li će kamion sa stvarima doći ili ne. Našao sam se u situaciji da trošim dodatni novac, skupa sa ostalima koji još uvek mogu sebi da dozvole da kao i ja putuju za svoj groš. Morao sam da se upitam da li ću se radije boriti sa izostankom brige o našim mehaničkim, emotivnim i osnovnim potrebama, ili ću se vratiti kući pre nego što budem slomljen. Odlučio sam da se za sada vratim kući, a možda ću kasnije skupiti dovoljno snage da im se ponovo pridružim. Zaista volim da vozim bicikl i volim da putujem. Ovo putovanje je za mene bilo prefektna mogućnost. Ali previše je bilo parkinga na kojima je trebalo spavati, blatnjavih kampova, vikanja na nas zato što ne vozimo čak i kada smo bolesni, neodgovarajuće hrane. Možda nemam dovoljno emocionalne snage kakvu imaju neki drugi pa sam odustao, kao mnogi koji su zagrizli prevelik zalogaj. Nisam siguran da sam ikada u životu odustao, sve do sada. Slomili su me i sada se predajem."

"Iako je u originalnom itinereru bilo rečeno da on 'može biti predmet pozitivnog razvoja', većina ljudi ne bi to shvatila tako da TK&A iz nekog razloga mogu da izbace čitave zemlje, kao što su učinili sa Rusijom"

"Jedna lekarka je došla kao volonter i otišla posle tri dana. Kada je rekla da je došla kao lekar a ne da postavlja tuševe, Karin En joj je odgovorila: "Radićete ono što vam kažem." Bila su nam obećana dva slobodna dana nedeljno. Vozili smo 13 dana zaredom bez pauze. Rekli su da su mislili na dva dana u proseku. Izgleda da žive tako što sebe oslobađaju od svake krivice, a mi nastavljamo da plaćamo cenu. Ako ste fanatični vozač ili ako ste jedan od sedmoro učesnika koji voze svaki kilometar i čak džogiraju posle toga, verovatno će ovo biti putovanje vašeg života. Ako ste kao ja - jaki ste ali niste sposobni sa vozite tri puta po 160km nedeljno bez odmora a da se pri tome ne raspadnete, savetujem vam da nađete drugu grupu ili da idete sa prijateljima. Imaćete bolje putovanje na kome će biti manje problema. "

"Bilo mi je rečeno da vozim prema gradiću a ako to ne uradim, TK&A će došli i naći me. Vozio sam kao lud dok nije postalo previše mračno za vožnju, a tada sam sišao sa bicikla i nastavio pešice. Oko dva sata kasnije pokupio me je jedan policajac koji nije bio na dužnosti i koji je vikao "banditos, banditos, ovde ne sigurno" Utovario je mene i bicikl na zadnji deo svog pikapa i dovezao me do grada. Kad sam stigao tamo, video sam nekoliko (čitaj sedam) parkiranih TK&A vozila. Nisam ni tada ni kasnije video neko vozilo koje bi me tražilo i nisam vidao nikakav trag osoblja. Oni su posle tvrdili da su me tražili. Procenite sami."

"Ako imate vozilo puno bolesnih ljudi ne čekajte satima na podnevnom čekpointu pre nego što produžite dalje. Ovo znači da ne terate bolesne ljude da izlaze iz kombija i čekaju napolju po hladnom vremenu dok vi ne dođete da ih pokupite. Nekoliko puta su biciklisti stigli nekoliko sati pre kamiona. Kad stojite tamo znojavi i gladni to ne izaziva uvek pozitivno razmišljanje. Ako imate problem sa nekim učesnikom, rešite ga sa njim. Nije prikladno vikati na dvesta pedeset ljudi zato što jedna stotina njih mora da bude prevožena svakog dana. Govoriti grupi da mislite da ćete odustati od svega zato što trošite 15 do 20 procenata vaše energije na borbu sa negativnim pojedincima je krajnje neprofesionalno. Postavljanje svuda unaokolo obaveštenja koje kaže 'Recite svim negativcima da ućute ili da idu kući' je neprihvatljivo."

"Primer visokih cena uključuje specijalne 'Odiseja2000' bicikle ('Global2000' firme Raleigh ). To je skoro standardni 'Raleigh R300' za 2000. godinu, sa nekoliko finijih komponenata. Međutim, nema šanse da taj bicikl vredi 1300 dolara. Prema gruboj proceni koju je dalo nekoliko radnji duž puta, vrednost je bliža iznosu od 600 dolara. TK&A prodaje kevlarske gume Cikl Pro-a. Cena jedne je 35 dolara. Nakon što je nekoliko tih guma dramatično popustilo nakon dva dana, g. Nilend je rekao da smo 'možda dobili lošu seriju' i nastavio da ih prodaje. Prodavnica u Južnoj Africi mi je prodala lepe 'Specialized' kevlarske gume za 25 dolara. Na jednom biciklu su se pokvarile Shimano ručice menjača i TK&A su tražili 500 dolara da bi ih zamenili. Kad im je predočeno da ručice spadaju u delove pod garancijom, hteli su da naplate 20 dolara za bužire koji 'ne bi morali da budu zamenjeni da nisu morale da budu stavljene nove ručice', da bi na kraju ipak prihvatili da i bužiri spadaju u garanciju. Nikad ne bi trebalo dozvoliti da budu na izmaku zalihe važnih delova - na primer kočionih paknova, u danu kada je 'Odiseja' prelazila Ande."

Miki Melori i Erik Istrim spadaju u tabor koji je imao lepa iskustva. Kao zaljubljenici u aktivnosti u prirodi, njih dvoje su trčali, vozili kajak i mauntin bicikle kroz blatnjavi severoistok da bi se pripremili za maraton na dva točka koji ih je očekivao. Istrim je predvideo da će biti potrebne ozbiljnije promene plana putovanja tako velike grupe i ušao je u avanturu spreman na sve: "Zabavljaću se šta god da bude. Nikad neću zažaliti", rekao je 1999. godine novinaru lista "The Oregonian". Sredinom januara 2001, samo nekoliko dana posle povratka u svoj dom, zadržao je ultra-pozitivni ton: "Bilo je to nešto najbolje u našem životu". Oni ipak znaju da su drugi imali više problema na putu i da su mnoga očekivanja izneverena. "Na kraju dana bismo rekli: 'Ovo je bio najbolji dan'. Neko drugi ko je prešao potpuno istu etapu, rekao bi: 'Ovo je bio najgori dan' ".

Mnogi učesnici su vredno sakupljali bisere Tima Nilenda: " 'Vi niste mušterija! Vi ste član zajednice a mi nismo Vaši robovi!' (G. Nilend jednom učesniku - tj. mušteriji.)" "Nikad neću razmeti zašto ljudi koji su toliko nezadovoljni ili kritički raspoloženi prema 'Odiseji' nastavljaju da putuju sa nama." (Uplaćeni novac se nije vraćao u slučaju odustajanja, mnogi učesnici su izdali svoje kuće na godinu dana ili dali otkaz na poslu.)

Mnogi su sebi dali oduška na sajtu www.odyssey2003.com. Met Njukomb, 25-godišnji programer koji radi u centru za Astrofizička izučavanja na Antarktiku, kupio je ovaj Internet domen i pozvao učesnike da pošalju komentare. On je jedan od troje vozača izbačenih sa ture zbog ponašanja koje su organizatori smatrali ometajućim za grupu. Njukomb je znao da će ovaj sajt razbesneti Nilenda, koji za 2003. godinu planira sledeću "Odiseju" a sada bi domen morao da otkupi od njega. U intervjuu koji je putem e-maila dao sa Južnog pola, Njukomb opisuje kako je došlo do toga:

Koliko je bilo onih koji su aplaudirali ovom potezu, toliko je bilo onih koji su imali suprotno mišljenje:

"Sramota Vas je što niste bili u stanju da se suočite sa stvarnim svetom tamo napolju i sada pokušavate da sačuvate obraz. Jednostavno progutajte ponos i priznajte da niste bili dorasli zadatku. Vozio sam sa TK&A nekoliko hiljada kilometara više od Vas i nikad nisam imao problema kakve Vi navodite."

"Ja i mnogi drugi kojima sam ispričao Vaš slučaj mislimo da je za žaljenje to što činite duhu ovog divnog životnog iskustva. U turističkoj industriji sam već mnogo godina - 36.000 dolara uključujući hranu, smeštaj i avionski prevoz je premija u svakom pogledu! Da, to je mnogo novca, ali se mnogo i dobija! Koliko mislite da bi ste platili za avionske karte kad biste sami organizovali ovakvo putovanje? Tužno je da mislite o tome kao o dnevnom iznosu, kada je 36.000 za turu oko sveta odličan aranžman!!!!

I priključiti se ponovo turi pošto ste napravili tako gnusan veb sajt i uzeli ime "Odiseja2003", to je strašno! Vi unosite negativizam u turu i on se prenosi na ostale i čini putovanje neprijatnim onima koji inače uživaju u njemu. Ali pretpostavljam da je to Vaš cilj.

Moj svet Vama: odrastite i prihvatite činjenicu da ste potpisali za godinu dana dugu turu biciklom a ne za luksuznu turu sa pet zvezdica! Stidite se zbog onoga što ste uradili! Mislim da dugujete izvinjenje čitavoj ekipi!"

Još neka iskustva...

"Dok sam se spuštao blagom nizbrdicom u Drezden (Nemačka), naišao sam na člana ekipe koji je ležao licem nadole u lokvi krvi, poluonesvešćen. Grozna slika, nema sumnje. Još četiri biciklista su pala na ovom mestu zbog loše postavljenog ivičnjaka biciklističke staze. Pre nego što su stigla kola hitne pomoći stabilizovao sam i imobilisao vozača, za koga sam sumnjao da osim povrede glave ima povredu vrata. S obzirom da sam stučnjak za ortopediju i da sam bio prateći lekar dva biciklistička olimpijska tima (88. i 92.), imao sam potrebno iskustvo za ovaj slučaj.

Na cilju u Pasadeni

Sledeće što se dogodilo, šokiralo me je. Pre nego što su stigla kola hitne pomoći. Naišao je kombi za prevoz osoblja TK&A i zamolio sam vozača Kanađanina da me sa povređenim preveze do bolnice. Bili smo samo 10km udaljeni od kraja etape za taj dan, a bolnica je bila samo 2km van maršrute. Njegov odgovor? "Ne idem tamo, to nije na maršruti." Umesto toga je izašao iz kombija, podigao komplet za prvu pomoć ostavljen od strane dobronamernog vozača koji se nešto ranije zaustavio da pomogne, rekao "Sada imam komplet za prvu pomoć", i odvezao se.

Drugi incident se dogodio u Kardvelu (Australija). Maršruta je promenjena u poslednji čas jer g. Nilend nije hteo da plati više od 14 USD za kamp, večeru i doručak. U sporednoj uličici, 200 metara od mesta gde je trebalo da kampujemo, udario me je automobil i slomio mi ruku, a zadobio sam i duboke posekotine (5 nedelja posle ovoga još uvek hodam uz bolove). Izgledalo je da g. Nilend uživa dok me je fotografisao u ambulanti. Od strane njega ili njegovih pomoćnika nisam dobio prvu pomoć iako je neko ko se zatekao u blizini bio ljubazan da mi da kesu sa ledom. Nakon što su odbačene moje predviđene potrebe za lečenje tokom narednih nedelja, poslao sam g. Nilendu zahtev da mi dâ spisak medicinskih zaliha kako bih mogao da nabavim ono što nedostaje. Nekoliko dana kasnije bio sam izbačen sa putovanja, moje stvari su ostavljene na trotoaru, i bio mi je zabranjen ulazak u avion kojim je trebalo da se vratim kući. Pretpostavljam da je mislio da mogu da plivam i hodam do kuće preko pola sveta. Pa narode, sve ajkule na ovom svetu ne žive samo u morima."

Jedno zanimljivo pismo...

29. septembar 2000.
Draga gospođo Šepard:

Mi smo predstavnici kompanije "Tim Kneeland & Associates, Inc" ("TK&A"). Ovim putem Vas izveštavamo sa Vas je TK&A uklonio sa liste učesnika u "Odiseji2000". Ova odluka stupa na snagu odmah, a razlog je Vaše ponašanje koje je ometalo ovaj poduhvat i zadovoljstvo drugih učesnika u njemu, a osim toga je sprečavalo osoblje "Odiseje" da drugim učesnicima pruži potrebne usluge. Ovakav naš postupak je u skladu sa uslovima sporazuma učesnika i "Odiseje2000". U skladu sa time, molimo da uzmete u obzir da više nećete biti u spisku učesnika u "Odiseji" niti će Vam biti omogućeno da se ukrcate na avione iznajmljene od strane TK&A. Molimo Vas da podignete Vaše lične stvari i preduzmete potrevne korake da napustite "Odiseju".

Izvodi iz dnevnika jednog od učesnika

Često dramatični izvodi iz tromesečnog dnevnika jednog od učesnika. Pročitajte između ostalog kako je Karin-En, zamenica Tima Nilenda, odigrala na putovanju ulogu one "omiljene" medicinske sestre iz "Leta iznad kukavičjeg gnezda".

22. januar - Ako idete ovamo biciklom, nemojte koristiti puteve koje smo mi koristili! Da postavim stvari u pravu pespektivu - vredno sam treniriao za ovo putovanje. Prošle godine sam prešao preko oko 15.500km, uklučujući 6.400km po US. Poslednje mesece 1999. godine nisam koristio nizašta drugo osim za vožnju bicikla i pripremu za ovaj put - ali ova etapa me je fizički i emotivno potpuno iscrpla.

Planina smrti
Dok smo došli do restorana bilo je već 4 sata. Tamo je bilo puno drugih bicikista iz ekipe, koji su se takođe smrzavali. Do vrha smo još uvek imali da 13km puta i 830m uspona - a onda je trebalo preći još 53km da bismo došli do kampa. Magla je bivala sve gušća, tempetratura padala a do mraka je preostajalo sat ipo. Stoga smo (nas 49) smatrali da ne bi bilo pametno nastaviti vožnju i čekali smo naše vozilo za transport. Tada je stigla Karin-En (iz "TK&A" - ne treba je pomešati sa običnim osobljem) i rekla "Neće biti vozila. Izlazite odatle i počnite da vozite." Potom je otišla. Neki od nad su plakali. (sve to za 36 hiljadarki). Većina je bila ljuta. Jedan član ekipe i njegova žena, koji su govorili kostarikanski španski (Jone: ;) potrudili su se i našli autobus koji je bio prazan, a vozač je pristao da nas poveze...

Oko 4:30 Karin-En je došla i naterala desetak nas da se vratimo na put. Izrazio sam zabrinutost zbog hladnoće i kiše na mračnom putu kao i zbog moguće hipotermije, a ona je samo rekla "Morate da vozite". Lično nisam video smisao u tome da se po ovakvom vremenu bude 5 ili 10km bliže kraju etape, umesto da se skloni na neko sigurno i suvo mesto. Jedan biciklista došao je po mraku praćen automobilom koji mu je osvetljavao put. Druga grupa koju je Karin-En takođe isterala napolje, inajmila je autobus i kamion za bicikle. Niko nije povređen ali jedan broj učesnika je bio prlično šokiran.

Napustili smo San Hoze i krenuli na Sero del Muerto ili na engleskom, "Brdo smrti" - što je skoro i bilo za većinu nas. Vrh je na 3830m, a pre nego što smo i krenuli na uspon počela je da pada kiša. Priznajem da nisam neki penjač, ali ovo je uspon za Tur d' Frans - 3450m u visinu i skoro 80 kilometara u dužinu, sa malo asfalta i sa 3-15m vidljivosti po danu, zavisno od toga sa koje strane planine se nalazite.

Kada smo dostigli stoti kilometar (13 km od vrha), temperatura je bila 0 stepeni Celzijusa i smrzavali smo se. Neki ljudi su već imali simptome hipotermije. Bilo je 4 sata popodne a imali smo da vozimo još 60km i sat ipo do mraka. Silazak na drugoj strani iznosio je oko 2000 metara i bio bi izuzetno opasan za svakog osim osim za najperverznije daunhilere. Kad su TK&A ljudi došli i videli nas tamo, rekli su nam da izađemo na put, sednemo na bicikle i krenemo jer nemaju nameru da nas prevoze do kampa!

TO je bio ne samo opasan neko i izuzetno kriminalan postupak, i mogao je da izazove nekoliko smrti! Morao sam da ubedim nekoliko ljudi da NE pokušavaju uspon na vrh jer tamo nije bilo ničega što bi moglo da posluži kao sklonište, čak i kada bi uspeli da stignu tamo pre mraka.

Jedan od biciklista koji je tečno govorio španski je stigao do restorana u kome smo se šćućurili i ja sam ga angažovao da izmoli, pozajmi ili "ukrade" svaki mogući prevoz koji bi nas spustio dole što je moguće pre. On je bio dorastao zadatku i angažovao je nekoliko vozila. Zadivio nas je kada je uspeo da nađe čak i kamion sa platformom na koji smo onda natovarili 40 bicikala i sporazumeli se sa vozačem jednog autobusa da preveze 40 biciklista. Bio je to još jedan dan iz pakla.

23. januar - Poslednjih nekoliko dana nisu bili baš zabavni, organizatori su neprestano ponavljali komentare koji su učesnike odvraćali od korišćenja kombi-prevoza.

Ima puno nezadovoljstva u grupi zbog dugih, napornih vožnji i stava TK&A da je su biciklisti krivi što nisu u stanju da završe etape dan za danom. Biće zanimljivo da se vidi koliko dugo će većina prihvatati ponašanje u stilu "to nije moja greška", kakvo ispoljava TK&A vođstvo puta.

26. januar - Shvatilli smo da je prvi prioritet TK&A da svako izveze SJK (svaki jebeni kilometar) na ovom putu oko sveta. Ima mnogo nezadovoljnih vozača, uglavnom zbog svakodbevbih izuzetno dugih i teških vožnji i zbog nedostatka dvosmerne komunikacije između Tima i Karin-En. Pitamo se gde i kada će tikva pući.

27. januar - Danas je Tim konačno odžao sastanak na kome je saslušao prigovore, sumnje, komplimente i predloge. Neke je odbio, za neke je rekao sa će ih razmotriti. Videćemo da li će se nešto promeniti. Tim je rekao da je čvrsti raspored koji smo imali u Meksiku i Centralnoj Americi bio najgori koji ćemo imati tokom godine. Ali još uvek svima govori da treba da voze do granice svojih mogućnosti, i da onda idu 10% iznad.

6. februar - Ne mogu baš da razumem logiku ugovaranja kampovanja na fudbalskim terenima koje nam posle nije dozvoljeno da koristimo već moramo da kampujemo u prašini, nedaleko od njih.

8. februar - Iz nekog neobjašnjivog razloga Tim Nilend odbija da šalje nekoga ko će obavestiti ljude da dolazima (uključijući prodavce). Na mestu na kome je danas trebalo da ručamo do jutros nisu imali pojma da dolazimo i brzo su ostali bez ičega.

9. februar - Užasno je loše što Tim ne može da prihvati bilo kakvu sugestiju u smislu omopgućavanja da ovaj put funkcioniše prema željama putnika. Njegov neizmerni ego je kreirao ovu veliku avanturu; njegov ego mu ne dozvoljava da saopšti detalje osoblju ili da prihvati mišljenja bilo kog bicikliste. Da li je ikad čuo za "mušteriju koja plaća"?

Zastrašujuće je da TK&A još uvek misle da je dovoljno bezbedno da se vozi i neki učesnici će to i uraditi... čak smo prošle noći upozoreni da će se duž predstojeće etape izvoditi obimni radovi! Nisam siguran šta bi ih uopšte nateralo da naprave pauzu od jednog dana radi sigurnosti. Sve vreme govore o bezbednosti ali izgleda da nemaju pojma šta to znači. Došao sam do zaključka sa su naredna tri dana apsolutno nesigurna,

11. februar - Otkrili smo da je Sendi Unitarijanski sveštenik, ali da je sa nama inkognito. Kaže da ne govori da je sveštenik jer bi ljudi inače mogli da misle da je nešto više od običnog učesnika. Karin-En je to ipak otktila i ovo saznanje je imalo pozitivne efekte - sada više vodi računa o svom izražavanju,

Sutra nas očekuje 30km zemljanog puta sa 20-procentim usponom i istim tolikim spustom. Lokalci su nam rekli da je put nemoguć za vožnju i izuzetno gadan... "Opasan" je reč koju su upotrebili... a to je po suvom vremenu, tako da je jasno u kakvom stanju mora biti posle 5 dana teške kiše. Siguran sam da će TK&A poslati sve nas na vožnju bez obzira na opasnost. Ima mnogo ljudi koji se sada bore da nađu neki način da prežive, umesto da budu ubijeni od strane organizatora.

13. februar - Biciklistička radnja u gradu radi cele noći jer je u njoj na čiščenju i servisu preko 75 bicikala "Odiseje". Mislim da ovo govori nešto o mehaničarskom znanju učesnika, kao i o sposobnosti "Odiseje" da nam pruži odgovarajuću podršku.

15. februar - organizatori nam nisu rekli da u Južnoj Africi treba sa vozimo levom stranom tako da je nakon napuštanja aerodroma bilo komfuzije.

Karin En je malo tiša poslednje nedelje, ali još uvek sakupljamo novac da je DHL-om pošaljemo nazad u Sijetl. Svako zna o kome se govori kas se pomene "zla veštica sa severa".

Stigli smo u Džoberg - jedva je ostavljeno dovoljno vremena da se poprave oštećenja na biciklima nastala tokom transporta u avionu. Tako ćemo posle 15 sati leta i skoro bez sna pokušati da nastavimo vožnju čitavog sutrašnjeg dana i vidimo šta Južna Afrika ima da ponudi. Smtno smo umorni i iscpljeni i ne radujemo se opasnostima na koje nas čak i lokalci upozoravaju. Ali Tim nas sve uverava da su to sve laži izmišljene od strane štampe i da se ovde osećao apsolutno bezbedno... u svom automobilu, dok je svojevremeno sa 120km na sat obilazio našu sadašnju trasu.

17. februar - Naš kamp za ovu noć je dva kilometra van grada. Tom je na kraju današnje vožnje po zemljanom putu ugovorio smeštaj na blatnjavom polju bez ikakvih pratećih objekata.

23. februar - Nekako smo se natrpali u naš kombi i prevezli se duž etape. Ćutljivi smo, svako sa svojim mislima. Mi smo biciklisti koji su potpisali za vožnju svojih života, vozimo oko sveta... a trenutno osećanje je da smo 7 nedelja zašli u godinu, iscrpljeni smo, tela su nam prenapregnuta, izgubili smo svako poverenje u vođstvo puta... Ipak smo duhovno jaki, nezavisni i još uvek odlučni. Naš put je različit od onoga što smo očekivali, ali nas vezuje prijateljstvo i nastavljamo odiseju, živimo je.

24. februar - Sa toliko mnogo nas koji izbegavaju vožnju, pitam se da li će Tim reagovati na neki način. Čitava grupa "krivinaša" razgovara o tome kako je tempo vožnje suviše jak. Mnogi od nas mogu sebi sa dozvole da pobegnu na nekoliko dana s vremene na vreme, ali ima i onih sa minimalnim budžetom.

24. februar - Nalazimo se u predgrađu Johanesburga, gde nam se bicikli popravljaju. Mehaničari na našem putovanju su dobra šala, vrlo su neprijatni i teško ih je pronaći kad su potrebni.

25. februar - Spream se da odvezem bicikl u lokalnu radnju zbog manjih popravki. Da, održavanje i popravka bicikala bi trebalo da budu uklučeni u iznos koji smo platili za ovo putovanje. Ali - radite ono što morate.

Pada kiša već 4 dana i svuda je močvara a šator je ruina! Svaki put odsedamo negde gde bi moglo biri soba viška. TK&A rezervišu sve raspoložive sobe i onda nam ih prodaju po višoj ceni svakome ko je umoran od spavanja na zemlji. To samo po sebi možda i ne bi bilo tako loše, ali ako iznajmite jednu takvu sobu morate da je otvorite i svim drugim biciklistima da bi se istuširali i koristili WC, sve do mraka. Tako da kada konačno dođete do sobe, unutra je katastrofa! Svi peškiri su već upotrebljeni i ima nekoliko santimetara vode na podu, a svi gratis predmeti su ili koriščeni ili ukradeni. A vi plaćate punu cenu plus dodatak za tu privilegiju.

26. februar - Sinoć posle večere velika grupa učesnika (oko 100) se sakupila na neslužbenom sastanku da bi se pronašlo rešenje za vožnju tokom sledeća dva dana za koje smo svi čuli da su vrlo opasni. Tim izgleda da drži glavu u pesku i misli da su ljudi jednostavno paranoični. Stoga smo upućeni sami na sebe. Izgleda da ćemo ponovo iznajmiti autobus. Osećamo se prilično nelagodno u vezi da ovim sastankom - možda bi Tim uradio NEŠTO kad bi mu ljudi predstavili problem i kad ga ne bi sve vereme tretirali kao neprijatelja. Za njega sam prilično ostao na "dobroj" strani i razgovarao sam sa njim u četiri oka, na takav način da ga ne stavljam u poziciju da se brani. Ali uzalud, bar za sada. Sutra imamo "službeni" sastanak pa ćemo videti da li će izneti neke nove ideje.

Razmišljamo i da li je ovaj najnoviji pristup, prema kome velike grupe učesnika prave svoje sopstvene aranžmane, kontraproduktivan. Zašto bi Tom uradio bilo šta ako mi trošimo NAŠ novac i vreme putujući na nekim delovima za svoj račun? No naravno, želimo i da budemo bezbedni, tako da je ovo neka vrsta "kvake 22".

26, februar - Pojavilo se seamdeset dvoje ljudi koji su nas bili napustili u Svazilendu. Bilo je grljenja i razmene priča o dogodovštinama. Ali atmosfera nije bila sasvim opuštena i prijatna. Tarkintonovi su doživeli pokušaj pljačke uz pretnju nožem. Fredi je jedva izvukao živu glavu nakon što je bio napadnut motkom, nešto se desilo i Mou - nešto u vezi sa otmicom kola ili nešto slično, iznajmljeni kombi drugog bicikliste bio je pogođen kuršumima četiri puta! Neki su bili gađani voćem na današnjoj vožnji, drugi su teško izudarani po leđima stabljikama šećerne trske. Osećanja su ozbiljna, više ne pokušavamo da od TK&A dobijemo bilo kakva uveravanja.

28. februar - Vozili smo niz obalu do Port Šeparda, koji je poznat kao "Obala hibiskusa". Ekipa Odiseje je promenila mesto smeštaja zbog nekog nesporazuma sa hotelom. Karin En je tvrdila da je osoba sa kojom se razgovaralo "gad" i da je zato otpušten, ali da je ona i pored toga odbila da odsednemo tamo. Odlučili smo da ispitamo stvar. Pokazalo se da je hotel bio najbolji tokom dosadašnjeg del putovanja. Nesporazum sa TK&A se ogledao u tome da su odbili da plate ranije dogovorenu cenu. "Gad" je bio menadžer koji je ustvari bio vrlo ljubazan i držao je restoran otvorenim do kasno samo zbog nas. Kad smo saopštili sa smo "odbegli" iz "Odiseje", savetovao nam je da ostanemo "odbegli".

1. mart - Od strane TK&A nam se konstantno saopštava da je svuda u Južnoj Africi figurno, da su priče naduvane i da su beli Južnoafrikanci jednostavno paranoični u vezi sa crncima. Međutim, jedna stvar koju neprekidno viđamo u Južnoj Africi jeste vrlo visok nivo obezeđenja. Srednja klasa i bogatije kuće ne samo da su skoro uvek ograđene zidovima (kao i Kaliforniji), nego obično imaju bodljikavu žicu na tim zidovima a kapije su uvek zaključane. Većina radnji imaju detektore metala i naoružane čuvare na vratima. Čak i javne kancelarije kao što turistički biroi, imaju dodatna metalna vrata kroz koja prolazite kad vam ih daljinski otvore. Ovo je prilično uznemurujuće.

3. mart - Pola nas je u dvosobnim apartmanima a druga polovina u kutijama za cipele veličine kombija. Izgleda da su oni koji su neko vreme putovali za sebe svi u kutijama za cipele a oni koji su bili dobri dečaci i devojčice dobili su apartmane. Ko je pomenuo kaznu? Detinjasti principi nikad ne prestaju da me čude.

6. mart - Tim i Karin En nastavljaju da nam govore da osvajamo kilometre i da "naporno vozimo svakog dana. To će vas učiniti jačim za Evropu". Činjenica je da čak i najjači vozači teško pate. A SVI prosečni vozači (uključujući nas) su shvatili da vožnja na način na koji TK&A predviđaju jeste dobar način da se razboli ili da se telo jednostavno istroši. Da se nismo odmarali pojedinih dana i tako omogućavali da nam se mišići oporave, ne bismo ni izdržali do Evrope.

Tim me je večeras sreo posle večere i zaustavio me da me pita zašto danas nisam vozio. Rekao sam mu da sam mislio da bi to bila loša ideja s obzirom na problem sa solju. On je na to rekao da sam snažan vozač i da je verovatno neki izolovani uzrok doveo do problema. KOJI #*%*$# ON MISLI DA JE kad smatra da može da odluči za mene kada i zašto ja treba da vozim! Ako osećam da ne treba da vozim, to je moja odluka i moj život, NE njegov! Uvređen sam njegovim mešanjem u moj proces donošenja odluka. On nije kvalifikovani fiziolog (koga je obećao da ćemo imati na putu ali koga je propustio da materijalizuje) niti neko ko brine o našoj bezbednosti. Došao sam blizu toga da mu kažem da ide u #*@*($%. Drskost tog arogantnog nitkova je neshvatljiva.

8. mart - Videvši nas u "Odiseja" majicama, "Odiseja" kacigama i "Odiseja" šorcevima kako vozimo "Odiseja" bicikle, gospođa u turist-birou je pitala: "Jeste li vi sa grupom 'Odiseja2000'?" Pokušavamo da stupimo u vezu sa vama već više od mesec dana." Izgleda da su prodavac hrane, osoblje kampa i drugi zvali da dobiju potvrdu rezervacija kako bi isplanirali specijalne aktivnosti - ali TK&A nisu odgovorili ni na jedan poziv ili e-mail. Ovo je priča koja postaje već familijarna. Uverili smo ih da iako ponekad vozimo kao deo "Odiseje", nismo u mogućnosti (i nije nam dozvoljeno) da im saopštimo šta se događa - uglavnom zbog toga što učesnicima se nikada ne kaže šta mogu da očekuju! Bili su to trenuci kad sam bio totalno postiđen zato što me neko dovodi u vezu sa TK&A.

Konačno smo stigli u kamp i saznali sa će večera znatno kasniti. Izgleda da su TK&A ugovorili večeru godinu dana ranije, a onda sve do danas nisu zvali da to potvrde - a onda je bilo suviše kasno. Da bi se stvar rešila, Karin En je otišla do prodavnice i kupila nešto hrane a onda je TK&A osoblje skuvalo i serviralo obrok u bife-stilu. Ovo je bilo i plus i minus za TK&A:
- plus zato što su pokazali sposobnost da naprave limunadu od limuna koji su nabavili;
- minus zbog izbora hrane - viršle, mali komadi šunke, kobasice, hladne mlade šargarepe, hladni pasulj, hladan hleb i hladne rolnice. Dezert je bio polovina šećernog štapića, maršmelou i rolat.

9. mart - Sveto trojstvo je pre oko dva dana otktilo da je restoran koji je trebalo da nam obezbedi obrok - bankrotirao! Kad smo ih pitali o tome, vladnik i menadžer parka su nam rekli da je mesto zatvoreno "pre oko godinu dana"... Ovo podtaje iritirajuće pravilo... Tako su nam TK&A spremili večeru koju je samo nekoliko ljudi uspelo da pojede. Većina je radije otpešačila dva kilometra do grada i tamo sama našla hranu.

12. mart - Tim je spojio dane vožnje koji su gotovo nemogući. Svakog dana se budim pitajući se da li ću uspeti.

Šta se to desilo pre par nedelja u Durbanu što je uplašilo svakoga? Najpre da kažem da niko nije bio povređen. Ali dva učesnika su napadnita nožem. Puno vike, i napadači su pobegli. Jedan par je oboren i izgreban ali su prolaznici priskočili u pomoć pre nego što su bili opljačkani. Neki pokušaji džeparenja su bili uspešni, neki nisu - kao na primer onaj usmeren na mene. I na kraju, bio sam nekoliko stopa od sukoba ispred radnje tokom koga su ispaljena tri hica.Svi ovi incidenti su se dogodili usred dana u "finom" delu Durbana. Brzi odlazak je izgledao kao najrazumniji potez. Tim je okrakterisao sve te događaje kao "jednostavno nešto što se događa u svim velikim gradovima".

17. mart - Između organiztiora, osoblja i mnogih učesnika ja zavladala visoka napetost. Neću ulaziti u detalje, ali na taj način je stvorena najmanje poželjna sredina za sve nas. Ima previše stvari vezanih za kulturu ove grupe koje su obeshrabrujuće kada se sa njima mora boriti dan za danom. Zbog svega ovoga i zahteva agresivnih etapa kao i nepovoljnih vremenskih uslova, grupa se praktično podelila na tri dela. Prvi deo su oni koji su toliko posvećeni ili toliko siromašni da voze SJK. Druga krajnost su oni kojima je ili dosta grupnog iskustva ili žele da vide toliko mnogo drugih stvari da nestaju ponekad i nedeljama i viđamo ih samo na aerodromima, kada se leti. Naravno, morate biti finansijski dovoljno sposobni da biste radili tako nešto. Treća grupa, ona u kojoj sam i ja, ostaje sa "Odisejom" većinu vremena. Vozim onoliko koliko mislim da je razumno i uzimam dan ili dva slobodno kad god sam bilo fizički bilo mentalo premoren. Pokušavam da prvenstveno koristim grupni smeštaj i ishranu kako ne bih trošio dodatni novac koji nemam.

22. mart (Grčka) - Prošlog utorka grupa je prešla 2000m visok prevoj pod ledom i snegom. Nekoliko vozača je palo na spustu a Vin je slomio nogu. Većina vozača sa kojima sam govorio su bili prevezeni sa vrha. Karin En je prekorevala one koji nisu vozili. Srećom ju je ovog puta malo ljudi slušalo, ali su na prevoz morali da čekaju pet sati.

Avantura sa "Odisejom" konačno postaje jasna meni i drugima. Meksiko je bio fizička priprema. U Centralnij Americi smo dhvatili da TJ&A nemaju na srcu ono što je u našem najboljem interesu. Južna Amerika je bila vreme odvajanja i otkrivanja kako da budemo kreativni u organizovanju alternativnog transporta. U Južnoj Africi su se mnoge poluformalne grupe ujedinile i odlučile da voze za svoj račun. Čak smo počeli da iznajmljujemo autobuse. A kada Atinu nije mogao da vidi niko ko je vozio bicikl, prvog dana je jedan broj nas napustio ideju da treba da ostanemo na planiranoj ruti. Pravi put je počeo ovde. Makar dok smo u Evropu, koristiću TK&A kao servis za ostavljanje i transport nepotrebnih stvari i za povremeni transport. Odamdeset kilometara vožnje dnevno, a onda odlazak na zanimljiiva mesta koja izgledaju mnogo privlačnija nego 150 ili 160 kilometara preko planina samo da bi se kampovaloizvan grada. Oni koji voze sve vreme retko ulaze u gradove ili imaju šansu da razgovaraju sa lokalnim ljudima - to je samo vožnja bicikla i ništa više. Bukvalno nema šanse da se vidi ništa od zemalja kroz koje prolazimo.

24. mart (Italija) - Večera je bila zakazana za 7 uvele. Sedam je postalo osam, osam devet - bez hrane. Karin En se pojavila i okrivila prodavca hrane zato što se nije spremio. Međutim, neki ljudi su već bili razgovarali sa snabdevačima i saznali da im se TK&A nisu javili sve do danas u tri sata. Tada su morali da obezbede prevodioca (5:45) da bi razjasnili detalje. Većina vozača je tako već znala detalje kad je Karin En počela svoj mali govor, koji je stoga prestavljao čistu blamažu. Revolt je bio na pomolu, i ona je brzo nestala.

Šire se glasine da Tim privatno razgovara sa ljudima o tome da se Azija i Olimpijada u Sidneju kompletno izbace iz programa. Ovo bi mu uštedelo nekoliko iznajmljivanja aviona i 40 noćenja u hotelima u Japanu, Hong Kongu, Kini, Vijetnamu, Tajlandu, Mlaeziji i SIngapuru. Kampovanje nije moguće u ovim zemljama tako da bismo u njimasvaku noć provodili u sobama. Setite se da su nam obećane prosečno dve noći u krevetu nedeljno. To "u proseku" je onda razvučeno na celu godinu, tako da trenutno u posteljama provedemo oko dve noći u petnaest dana - a tu se računaju i noćni letovi. Tim svoj najnoviji plan posmatra kao šansu da optimizuje plan za Novi Zeland i Australiju i da redukuje dnevnu kilometražu. Izlgeda da misli kako učesnici ne razgovaraju međusobno.

25 mart - Umesto da se smestimo u kampu, kako je bilo planirano, morali smo da kampujemo na parkingu ispred vrlo udaljenog restorana. (Mi smo odseli ulokalnom hotelu.) Zbog čega ova promena u poslednjem momentu? Ne znamo, ali su TK&A verovatno ili propustili da potvrde dogovor od pre više od šest meseci, ili su zahtevali da vlasnici previše smanje cene, odnosno da im daju i nešto besplatno. Sve to je postalo tipično za ovo putovanje.

Posle kampovanja na pašnjaku za krave u Barilušu i čekanja jer zbog našeg nenajavljenog ili kasno najavljenog dolaska prodavci hrane nemaju dovoljno zaliha, ništa nas više ne iznenađuje.

27. mart - Za večerom smo čuli neke loše vesti. Napuštaju nas Džojs i Geri, verovatno najljubazniji i najbrižljiviji ljudi među osobljem TK&A. Geri je bolestan već oko mesec dana i ne uspeva da ozdravi jer mu TK&A ne daju slobodne dane. Njih dvoje su odlučili da im je zdravlje važnije nego posao i iznajmili su apartman na dve nedelje, tako sa Geri može da se oporavi. Kažu da se neće ponovo pridružiti TK&A timu.

28. mart - Sve izjave Toma Nilenda i aminovanja Karin En se smatraju za nepouzdane, ako se već u startu ne ignorišu.

3. april - Nema sumnje da postoji razdor između TK&A i mnogih vozača. Ekipa se podelila na tri različite grupe. Kod "Vozim Svaki Jebeni kilometar" učesnka oduševljenje je splaslo ali i dalje vole da voze. "Zar nije bio zabavan onaj uspon po kiši od 90 kilometara? Dvaput sam skoro poginuo." Moj osnovni razlog za diskusiju sa TK&A osim sigrunosti je da bukvalno ne postoji poštovanje našeg vremena. Vozi se, stoji u redusa sve i svašta, pristup radionici ili perionici je ekstremno ograničen. Vozila za prevoz onih koji odluče da preskoče neku etapu ili deo etape su postala dostupna ali su tu "za slučaj da morate" a ne "za slučaj da želite". Ako ne vozite, morate da se osećate krivim zbog toga. Tada će organizatori potrošiti čitav dan da vas dopreme u kamp, iako bi bilo i u njihovom interesu da to učine što pre i tako oslobode vozila.

6. april - Atmosfera je izazovna kao i uvek. Organizatori pokušavaju da kontrolišu svakoga, paranoični su i u svemu traže skriveno značenje. Ne koristim ove reči uzalud; mogu da navedem desetine primera. Nekako su uvrteli u glave da ja organizujem sudski proces protiv njih (što je naravno neistina) i stoga sam meta jednog od njihovih brojnih lovova na veštice. Ovo je jedna od najbolesnijih sredina koje sam ikad video.

Povrh svega sada govore o eliminisanju mnogih istočnih zemalja a verovatno i zaustavljanja u Sidneju zbog posete Olompisjkim igrama. Da li je to zbog finansijskih razloga ili je nešto drugo po sredi ostavljeno je svakome da nagađa. Potrudiću se da ostanem što je moguće više po strani od politike da bih izbegao svaki sukob sa Timom i Karin En. Ovo nije putovanje koje sam zamišljao ali trudim se da im ne dozvolim da mi ga sasvim oduzmu. Nadam se da će sledećih devet meseci biti bolje.

7. april - Deluje da je čitava ekipa uživala u Asiziju, ali su tamni oblaci nad nama. Možda je u pitanju vreme, možda bolesti i povrede. Lično smatram da je u pitanju kombinacija svega toga praćena zbrirnim efektom nerešenih problema tokom puta. Mislim da se stresom i tenzijom koji su nastali između vozača i organizatora nije dovoljno uhvatilo u koštac. Trebalo bi da izazovu brigu: kilometraža, loš kvalitet kampova i loše lokacije kampova (trebalo bi da budu u blizini osnovnih servisa kao što su perionica, Internet veza, dobri restorani, centar grada...), nedostatak toplih tuševa, nedostatak medicinske pomoći, loša hrana, specijalno za vegetarijance (za njih nisu razmoreni izvori proteina - glavni ponuđeni izvori su jaja za doručak i sir za večeru. Osim nedostatka proteina postoji i nedostatak svežeg povrća), nedovoljna podrška na putu, nedovoljna podrška mehaničara.

10. april - Ako sutra bude padala kiša jedna grupa nas je već odlučila da se ukrca u voz. Nije da smo maze, ali večina nas još uvek pokušava sa oporavi svoje zdravlje i večina nas je zaista umorna os putovanja na ovaj način. Umorni smo od vožnje i kampovanje na kiši, umorni od pokušavanja da vozimo jedan za drugim po čitave teške dane, umorni od ponašanja u kome nema podrške...

11. april - Jedna od krupnih stvari osim podrške na putu, jesu čekpointi. Danas čitav dan željno isčekujemo čekpoint. To je naš cilj za sredinu dana (i sve to za 36 hiljdarki). Ako uspete da dođete do čekpointa već ste najmanje na pola puta! Čekpoint je prirodno mesto za ručak. Ništa od toga nije nam novo. Putujemo već 102 dana. Pa gde je čelpoint? U malom snek-baru pored puta koji je totalno nepripremljen za naš dolazak. Mokri, smrznuti, umorni i gladni, nalazimo mesto sa desetak stolica i sa jedva nečim drugim osim čipsa i sode. Sopštavaju nam da imaju i sendviče, ali prvih 20 vozača ih slišćuje. Ljudi u baru su vrlo ljubazni i pokušavaju sve što mogu, ali ovo je za mene grozan dan. Ne mogu i neću kriviti TK&A za vremenske uslove, ali za većinu drugih loših stvari koje se dešavaju počinjem da upirem ciničan pogled u njihovom pravcu. Gotovo 3 sata kasnije bio sam konačno u mogućnosti da dobijem svoju odeću. Svako zadovoljstvo koje sam imao rano ujutro, več me je odavno napustilo. Prilično dobro znam šta mogu da očekujem za svojih 99 dolara na dan (po kampu se već duže vrti rečenica: "Šta ste danas dobili za vaših 99 dolara?")

13. april - Nabili smo se u kombi u kome nema dovoljno mesta za noge svih nas. Vožnja bez posebnih događaka do čelpointa gde smo istovareni. Ovo deluje kao standardna TK&A procedura. Odvezi bolesne i povređene do čekpointa, izbaci ih tamo i koristi kombi za patroliranje duž puta sledećih nekoliko sati. Onda pošalji nekoga da pokupi ljude na čekpointu. I eto nas - grupe od 6 ljudi koji su izbačeni pored puta po hladnom i vetrovitom danu.

14. april - Ugrabio sam trenutak da upitam Tima za mogućnost direktne vožnje do kampa, ali ne, to nije u moći TK&A. U osam ujutro smo raspoređeni po kombijima za prevoz. Tek u 13:30 me je pokupio moj kombi. Šest bolesnih vozača unutra, tako da je kombi pun. Patroliramo duž etape kao vozilo za podršku, ali nemamo mesta da primimo eventualno povređene vozače, pa kakva je svrha toga? Na ovaj način će nam trebati sati da stignemo do kampa. Postoji alternativna ruta kojom bi nas tamo prebacili za jedan sat, ali zbog razloga poznatih samo TK&A ne koristimo tu mogućnost.

24 juli (Danska) - Koliko je dug bio današnji biciklistički dan? Sto devedeset dva kilometra, posle 3 sata prelaženja vode i iskrcavanja iz ferija u 13h. Tim je organizovao "spasilački" autobus koji je u vodiču za turu naveden kao "negde" a na kraju se pokazalo da je to na čekpointu, na 81 kilometru. Ni lokacija busa niti vreme njegovog polaska nisu bili poznati na početku vožnje. Vožnja je bila po ravnom. Osamdeset jedan kilometar je bilo prekratko, 192 kilometra predugo. Drugih opcija nije bilo. Ako vozite dalje od čekpointa, po Timovim rečima nećete imati vozila za podršku - i nije ih bilo.

Za sobe u Kopenhagenu smo otkrili da imaju 2.5 sa 3.5 metra, i u taj prostor je trebalo da se smeste tri osobe. Premalo za sušenje šatora ili za unošenje vreća sa stvarima - u danu u kome nismo ni imali pristup stvarima. Razlozi zbog kojih su kamioni sa stvarima ostali zaključani su se stalno menjali. Jedan razlog je navodno bio da su kamioni morali da budu pomereni... Ostali su na istom mestu za sve vreme našeg boravka u Kopenhagenu. Drugi razlog je bio taj da hotel ne želi da se oni otvaraju... Hotel nije moglo manje biti briga za to a i nije imao nikakvo pravo da uređuje ponašenje na javnoj ulici. Danas je drugi dan zaredom kako nemamo pristup svojim boksevima sa stvarima.

Završetak dnevnika jedne od učesnica:

19. decembar 2000.

Pa kako je biti kod kuće? Nedrealno, kao što je i čitav put bio nadrealan, ai je na nekoj tački postao moja realnost.

Danas je podneta tužba protiv TK&A u ime učesnika "Odiseje". Koliko shvatam, glavne tačke su: kršenje Zakona o zaštiti potrošača, kršenje ugovora, propuštanje da se obezbede usluge koje su bile unapred plaćene. Preko 80 učesnika se žalilo kancelariji Držanog tužioca. Drama nije završena. ali izgleda da će proći još godinu dana pre nego što budemo znali rezultate.

31. decembar 2000.
Poslednji dan godine, čudno je misliti o preostalim vozačima "Odiseje" koji se nalaze u Burbanku, u hotelu Hilton. Prošle godine u ovo vreme smo po kiši na jednom parkingu vežbali vožnju u formaciji.

1. januar 2001.
Tragala sam na TV kanalima za prenosom Parade ruža. Jednimo mesto na kome sam ga našla bila je jedna TV stanica za populaciju sa španskim maternjim jezikom. Onda sam u daljini primetila žute kape "Odiseje". Nije bilo pomena o samoj "Odiseji". Bila sam tužna, ali više nisam. Srećna sam da sam bila deo toga i srećna sam što sam opet kod kuće. Obišla sam krug biciklom oko sveta! Ali još nisam sasvim kod kuće. Ima li to smilsa? Bicikl mi je postao dom i bilo je lepo biti na njemu, ali sada želim da siđem sa njega i da zaista stignem kući. Nisam usamljena u ovim mislima: čula sam se sa nekoliko saputnika i oni kažu istu stvar.

Odiseja2003 - saveti za trening
Duhoviti i sarkastični saveti jednog učesnika za trening za 'Odiseju 2003'.

Kada sam se prijavio za turu "Odiseja2000", organizator "Tim Kneeland & Associates Inc" mi je poslao preporučeni program treninga koji je između ostalog sadržao savet da kad god je moguće koristimo stepenice umesto lifta. Pošto sam se uverio da desetine ljudi iako su sledili preporuke TK&A ne mogu da prate tempo ove zahtevne ture pripremio sam, na osnovu svog iskustva na ovoj i drugim turama, na osnovu iskustva i treninga u centrima za olimpijski trening u US, i mnogo godina prakse na polju sportske medicine, sledeći program. Sledite ove savete i možete biti sugurni da ste dobro pripremljeni za svaku odiseju u kojoj možete izabrati da učestvujete 2003.

Savetujem vam...

1) Imajte hranjljiv doručak od tvrdo kuvanih jaja i pola kafene šolje napunjene kornfleksom i toplim mlekom (pazite da koristite toplo mleko i jedite viljuškom, to jest, ako je ostala koja), onda sedite na bicikl i vozite 150km po kiši. Ponovite to i narednog dana.

 

2) Vozite bicikl do različitog bankomata svakog dana, i podignite po 200 dolara.

 

3) Povremeno potopite odeću u hladnu vodu neposredno pre dnevne vožnje.

 

4) Tokom godinu dana, svaki put kada prođete pored neke biciklističke radnje potrošite po narednih 200 dolara.

 

5) Pripremite što je moguće više sredstava za odsustvo od kuće dugo godinu dana. Onda prikupljeni iznos pomnožite sa pet.

 

6) Spavajte po dvoje u krevetu u najmanjoj hotelskoj sobi koju možete da nađete.

 

7) Isklučite mašinu za sušenje veša. Onda pozovite 247 vaših najboljih prijatelja da peru veš kod vas. Okačite veš napolju pio kiši, da bi se sušio. Poseban bonus za onog ko bude poslednji.

 

8) Nabavite dobar termometar. Onda, kada se tuširate posle vožnje od 160km smanjujte temperaturu za jedan stepen po danu.

 

9) Često ponavljajte "Moram da promenim ponašanje". Onda recite svakom ko se žali da "zaveže i ide kući".

 

10) Promene radi, doručkujte hot-dog i pomfrit.

 

11) Idite u jedinu biciklističku prodavnicu u gradu. Onda platite da vas njihov najbolji mehaničar gađa pumpom.

 

12) Krenite na vožnju sa 247 ljudi, samo da bi polovina od njih prešla u autobus.

 

13) Vozite bicikl koji vam ne odgovara, koji nikada niste tražili, i koji se raspada. Da biste simulirali njegove upravljačke karakteristike, dodajte 6kg vašem uobičajenom biciklu. Da biste simulirali kočnice, podmažite kočione površine na felnama.

 

14) Posećujte najbolje muzeje na svetu samo onim jednim danom kada su zatvoreni.

 

15) Dogovorite susret sa rodbinom i prijateljima u stranoj prestonici i ispitajte šta sve možete da radite tamo. Nađite nekoga da promeni vaše planove u poslednji čas, da vam uzme svo slobodno vreme, i da vas ubaci u avion.

 

16) Okačite na zid sliku Akropolja i vežbajte da vozite 5km daleko od nje.

 

17) Nađite dve najveće biciklističke vožnje na svetu, i na svaku od njih zakasnite po jedan dan.

 

18) Kupite Berlicov priručnik za strane jezike. Idite u neki strani grad i koristeći samo reči na stranom jeziku pozovite taksi i obezbedite da vas odveze negde gde nikada niste bili. Navigaciju obavljajte koristeći samo mapu veličine vašeg palca.

 

19) Ubedite sebe da je 15 sati noćne vožnje autobusom podjednako dobra stvar kao i avionski let i hotel za koji ste bili platili.

 

20) Vežbajte da vam diretor ture daje vizitkartu svog advokata svaki put kad odnosi postanu zategnuti. Još bolje, vežbajte pisanje pisama vašem državnom tužiocu (adrese na raspolaganju po zahtevu) u kojima ćete tražiti da se ispita neuobičajena poslovna praksa organizatora vaše ture.

 

21) Napravite zaokret od "270 stepeni", kao što je opisano u vodiču ture. Naučite da sledite rutu koja vas vodi kroz veliki grad čitavih 10km, čitajte usput instrukcije, samo da biste se na kraju osvrnuli i utvrdili da se nalazite 1km od mesta sa koga ste startovali.

 

22) Rešite ovaj jednostavni matematički zadatak: vi i 200 vaših hajbližih prijatelja penjete se planinom smrti. Početni znaci hipotermije su već prisutni. Ima najmanje sat ipo (spust sa čeonim vetrom) do najbližeg grada sa medicinskiom negom, toplom hranom itd. Kapacitet u vašim vozilima je najviše 24 osobe. Ima još dva sata do mraka. Promenjljiva je potrebno vreme za povratak nazad da bi se pokupili preživeli, ako ih bude. Pitanja:

a) koliko će vremena biti potrebno da se svi vozači spuste sa planine?
b) koliko ljudi može umreti?
c) šta je pogrešno u ovoj slici?

Srećno!

Aberdin , Škotska, 12 jul 2000.

I za kraj: ako poželite da čitate detaljne priče učesnika i pogledate njihove fotografije sa "Odiseje2000", evo ispod nekih adresa od kojih možete da počnete. "Odisejaši" su organizovali web ring, pa sa svakog od ovih sajtova možete otići i na brojne druge.

www.carissa.org/diaries/index.htm
www.todd-looney.addr.com/Alice.htm
www.rmisp.com/young/IndexO2K.htm