Od starog motocikla novi mot... bicikl

Fotografije: Srđan Beslać
Tekst i obrada: Jone

Oni koji se često nađu na šetalištu i na stazi uz novobeogradsku obalu Save, sigurno su bar jednom imali priliku da vide metalik-sivo konjče na čijim se leđima lagano ljulja zadovoljni vlasnik. Udoban neki bicikl.

Metamorfoza je trajala tri meseca a Srđan je bio idejni tvorac, konstruktor, projektant, majstor, akušer i babica ove neobične bebe. Bila je to improvizacija, mehaničarski jam session tokom koga se sve dešavalo i rešavalo u letu, kao rezultat kombinacije trenutnog nadahnuća i trenutnih mogućnosti. Rad se odvijao u jednoj garaži u novobeogradskim blokovima i na terasi jednog stana u tim istim blokovima, a okončan je jednog kasnoprolećnog dana ove godine.

Od "ozbiljnijeg" alata Srđan je koristio samo aparat za varenje i brusilicu. Sve ostalo je rađeno alatom koji može da se nađe u gepeku skoro svakog automobila ili čak u kuhinjskoj fijoci za alat dobre domaćice. Strug, glodalica, stege, kompresori... sve su to nadomestili upornost i dovitljivost. Zato je i rezultat tako originalan. Nešto što među biciklima otprilike predstavlja ono što su među motociklima nekada predstavljali čuveni "Mamuti", u koje su ugrađivani automobilski motori.

Delovi

Sakupljeni su sa raznih strana, a s obzirom na to da Srđan nije mogao da računa na moćan alat, birao ih je tako da se jedni sa drugima što bolje uklapaju - kako ne bi bilo potrebno da se previše dodatno obrađuju. Dele se na:

a) manje-više uobičajene:

Stari "DKV" motocikl iz 1952. godine sa dvotaktnim motorom od 120cc. Poslednji vlasnik: "deka iz Zemuna". Ram i točkovi motocikla su postali osnova za nadgradnju. (Ili je bolje reći razgradnju? :) Prednje viljuške nije bilo pa je umesto nje stavljena viljuška "Jave". Cev za ležaj volana je zato morala da bude posebno napravljena - Java ima šire ležajeve volana. Poklopci za fiksiranje volana su napravljeni od komandne table "MZ"-a. Sedište je od Tomosa "Tori".

b) teško zamislive:

Šipka na kojoj se montirano sedište je ustvari gasni amortizer za podupiranje uzglavlja iz jednog rashodovanog nemačkog bolničkog kreveta. Kao bočna poluga koja sprečava okretanje sedišta poslužio je amortizer spone volana VW "Bube". Košuljice koje štite amortizer prednje viljuške od prašine i vode, napravljene su od plastičnih odvoda za kuhinjske sudopere. Posle bojenja istom bojom kojom je obojen i ostatak mot... bicikla, dobile su izgled elegantnih metalnih hi-tech delova.

Kako je sve to poređano?

U bazu rama DKV-a montirana je posebno napravljena metalna konstrukcija koja nosi pogon, to jest osovinu pedala. Iskorišćen je postojeći nosač motora, na koji je ta konstrukcija pričvršćena sa četiri vijka. (Jednog dana bi se mogla lako skinuti i umesto nje bi se mogao vratiti motor, koji Srđan čuva u podrumu. Naravno, nadamo se da do do toga nikada neće doći :)

Zadnji točak DKV-a je montiran naopako (tj. okrenut je za 180 stepeni), da bi se pogonski kraj osovine našao na desnoj strani - onoj na kojoj se kod bicikla nalaze zupčanici i lanac. Na taj kraj zavaren je navoj na koji je potom montiran zupčanik zadnjeg pogona. Za sada je tu samo jedan zupčanik, pa ovaj mot... bicikl ima tri brzine, zahvaljujući prednjem pogonu i prednjem menjaču. A ako Srđan ponovo dobije volju i inspiraciju moguće je da će se pozadi naći neki sedmofaz, zakićen "pravim" zadnjim menjačem (postojeći služi samo kao zatezač lanca). Lanac je za oko polovinu duži od standardnog lanca bicikla. Kočnice su DKV-ove, doboš i napred i nazad. Zadržan je i ostatak kočionog sistema (sajle, ručice), jedino je sajla zadnje kočnice premeštena na levu stranu. Zahvaljujući tome što je sedište montirano na vrh gasnog amortizera iz bolničkog kreveta, njegova visina se zgodno i lako reguliše.

U dnu amortizera se nalazi klapnica ventila koju treba pomeriti, i potom se sedište pritisne ako je potrebno spustiti ga. Podizanje je još lakše - sedište sâmo iskoči na željenu visinu :) Nego kako, nema tu cile-mile: u bolničkom krevetu je ova stvar služila da pacijentima olakša podizanje uzglavlja, pa šta je onda za nju jedno "Tomosovo" sedište... Kada se dođe do željenog položaja, klapnicu ventila treba samo još pritisnuti u položaj "zatvoreno".

Amortizer ima i jednu manu: ne može da spreči okretanje sedišta u horizontalnoj ravni. Zato je u pomoć priskočio rođak - stabilizator volana "Bube". Taj drugi amortizer je postavljen tako da sprečava okretanje sedišta, a dozvoljava njegovo pomeranje po visini.

Od DKV-a je ostao i "štender" - nožice za oslanjanje, koje za ove nove uslove života i rada imaju herkulovske predispozicije. Na mestima na kojima je trebalo nanositi git za metal (varovi cevi za ležaj volana i slično) umesto toga je nanošen tečni metal. Potom su ta mesta šmirglana dok nisu dobila gladak izgled. Završni glanc je obezbeđen farbanjem čitavog čeličnog ata sprejom za felne.

Koliko je to sve koštalo? Ne u novcu - zna se da to za ovakve stvari nije stavka dostojna razmatranja - nego u kilogramima? Koštalo je ravno tri'es i osam komada. Mnogo li je, malo li je? Ko se prevari procenjivaće, ko se ne prevari reći će: taman toliko treba da bude za ovu novu klasu bic... moto... bicikala.

A u vožnji?

Tu treba malo navikavanja, posebno pri polaženju, dok se ne uhvati brzina. Kada sam ga prvi put poterao, osetio sam da u je tim starim kostima, bolje reći cevkama, još itekako živ namćorasti duh starog DKV-a: pokušavao je da me odvuče kuda se njemu sviđa. Ni drugi davalac organa ne želi da ostane po strani: prilikom zaokreta pri maloj brzini treba se hrvati i sa teškom "Javinom" viljuškom, a rezultat tog poduhvata zavisi od karaktera vozača, jer - pobeđuje tvrdoglaviji.

Zato je, kad se jednom dostigne "putna" brzina, vožnja zadovoljstvo. Mot... bicikl ide sigurno i stabilno kao kamion, sedište vredno i talentovano pliva gore-dole, i zajedno sa točkovima na širokim gumama efikasno neutrališe i veće neravnine na kolovozu. Kočnice i prednja viljuška (iznad deset na sat) su svakako najprijatniji članovi ansambla. Ručice kočnica klize veoma precizno i bez trzaja, kao po loju, a kočenje je izvanredno efikasno. "Javina" viljuška pri tome nežno poklekne, a i inače svojim mirnim i mekim hodom dopunjava osećaj udobnosti. Ali, hej - stali smo? Sad trrrreba ppppponovo krrrenuti...

Da rezimiramo. Jedan od najcenjenijih i najvoljenijih engleskih automobila svih vremena je skupi "Morgan". Automobil koji se izrađivao ručno, takvom tehnologijom da se između spojeva karoserije mogao da provuče prst. Automobil koji se dičio lisnatim kostotresnim gibnjevima i time da je diferencijal dobio tek na domaku druge polovine prošlog veka, posle čega je pristao i da skreće u krivinama. Automobil za čiji krov vlasnici obožavaju da kažu da zaptiva toliko dobro da, kada je napolju kiša, unutra pada sneg. Pa zašto ga vole? Zar nije jasno? Zato što je jedinstven :) Ni ova domaća srebrnasta stvarčica sa svojih 38kg i sa svojim ludim rešenjima ne trpi poređenja sa biciklima, motociklima, trotinetima, avionima i sličnim napravama. Ona je klasa za sebe. Sedi i vozi je. I čim kreneš, zaboravi da si se ikada vozio nečim drugim. Tada je zadovoljstvo izvesno.

Kontakt sa Srđanom: tel. 011-152-181