Vozovi, autobusi, automobili, avioni...
Kako transportovati bicikl od tačke A do tačke B?

tekst: Jone
mart 2007.

•  Javni prevoz
  •  Vozovi
  •  Autobusi
  •  Avioni
  •  Torba/kofer za bicikl
•  Privatni prevoz - automobil

Javni prevoz

Malo filozofije

Zlatno pravilo br. 1: nikada, nikada ne treba odustati od neke ture koja treba da počne na udaljenoj tački samo zato što nemamo privatni prevoz do tamo. Nikada ne treba odlagati konačni početak ciklonautske "karijere" zato što čekamo da se u našim životima pojavi neko sa dovoljno velikim automobilom i dovoljno velikim nosačem za bicikle. Neizmerno je bolje otići, nego ne otići zbog toga što smo dozvolili da nam entuzijazam ugasi potreba za konforom ili strepnja da neće sve ići kako treba. Ići će, do starta ćemo stići i javnim prevozom, obično malo lakše nego što smo očekivali.

Ima tu još nešto... Navika da se uvek prevozimo isključivo privatnim vozilom stvara zavisnost i podstiče određenu vrstu lenjosti koja se kasnije može proširiti i na neke druge aspekte pedalanja. Zato javni prevoz treba s vremena na vreme koristiti makar samo zato da ne "zarđamo", da sačuvamo bodrost volje i spremnost da se hvatamo u koštac sa problemima: to veliko putovanje na koje sanjamo da se otisnemo jednog dana, počiva i na ovakvim "sitnicama" za koje je ustvari podjednako važno "trenirati" i biti "u formi" kao i za samu vožnju bicikla. Ako se sve shvati kao igra u kojoj najpre strpljenjem kontrolišemo svet kroz koji se krećemo (a svi dobro znamo da bi najbolje bilo kroz njega kliziti mirno, umesto s nervozom i mučnim besom), rezultat upražnjavanja "zena javnog prevoza" je više sigurnosti u sebe i više odvažnosti za sledeće putovanje.

I još: ako nam je previše mrsko da kilometre u kloparalu podelimo sa zemljacima koji kloparajući u tom kloparalu klopaju, seckaju, srkuću, i u slast mezete sa masnih papira ili šarenih cicanih krpa, smemo li da tvrdimo da poznajemo svoju zemlju? Putovanje počinje pre nego što sednemo na bicikl, njegov deo su još kako i priče i anegdote iz voza ili autobusa. Ta naša istinska zemlja nisu uglancani ljudi koji na televizijama pričaju o politici, modi i biznisu, nego svet sa cicanim krpama na kolenima koji se kotrlja prugama i drumovima, idući za svojim željama i brigama, radostima i tugama, i pričajući nam usput pomalo o njima.

A u vezi sa onim sanjanim delekim putovanjima: ako nam je previše mrsko da sebe i bicikle uguramo u neko ovdašnje kloparalo, zbogom egzotični krajevi sveta, u bilo kojoj verziji - tamo se samo tako i prevozi. I, zar nam nisu opisi iskušenja na podu nekog natrpanog vagona, ili na tvrdim i neudobnim leđima neke kamile, ili na truckavom sanduku nekog kamiona koji poskakuje po tvrdoglavim putevima Anda, Indije, Avganistana... mnogo puta izmamili zadivljeni uzdah? A zar onda kotrljanje kroz srce divljeg Balkana, među živopisnim ljudima u nekoj škripavoj kutiji punoj siktavih peroreza što dušicu vade slaninicama, paradajsčićima, svinjskim butkicama i mladom lukcu, zar susret u mračnom hodniku sa brkatim i od duvana zadimljenim čudovištem nad čudovištima, legendarnim bićem čije se ime - Kondukter!- bojažljivo šapuće dok se deci u dugim zimskim noćima pričaju jezovite priče, zar izazov junačkog nadmudrivanja sa tim bićem koje grešku, kao Golum, kažnjava smrću ili još gore, izbacivanjem na prvoj stanici - zar nije sve to, u tim dakle najstrašnijim dubinama strašnog Balkana, avantura za koju bi svaki pravi putnik dao ušteđevinu, stalni posao, karijeru, guzu...? Jašta da jeste, samo ako mi tako hoćemo. Živimo u jednom od malo preostalih epicentara egzotike u glatko obrijanoj, očešljanoj i namirisanoj Evropi, ali nismo uvek svesni toga. U svemu postoji romantika, samo je treba i videti u svemu...

Zlatno pravilo br. 2: neke ture se mogu bolje organizovati i izvesti ako koristimo javni prevoz. Privatni prevoz je dobar za ture koje počinju i završavaju se na istom mestu ili ako imamo žrtvu koja ne mari da bude pratnja i vozi na četiri točka dok svi ostali uživaju na dva. Ali za potpunu slobodu je dobro kad ne moramo da razmišljamo o tome gde je ostao auto i kako ćemo se vratiti do njega. A kad uopšte ne razmišljamo o tome da se vraćamo, brzo ćemo videti kako nam se na karti otvaraju mnoge lepe, daleke i zanimljive linije: prilikom planiranja putovanja ne treba robovati navici, nego iskoristiti onu vrstu prevoza koja nam omogućava da ga izvedemo na najlepši način. Ako je to automobil - fino, ali ako nije, treba bez oklevanja posegnuti za vozom ili autobusom.

*

S obzirom na to da živimo u državi u kojoj ni neke osnovne ljudske potrebe (posao, hrana, krov nad glavom) nisu rešene za većinu stanovnika, ne treba posebno pominjati da nema svrhe očekivati od nje da misli na minorni deo populacije koji se zabavlja drndanjem unaokolo na dva točka dok te daleko važnije stvari (posao hrana, krov nad glavom) čekaju da budu rešene. Jednog dana. Zato se u javnom prevozu moramo osloniti na sebe, na svoje instinkte, mačje reflekse, hrabrost, dobru zvezdu i... I to ipak funkcioniše, često iznenađujuće glatko.

Glatko? Neki kažu da nije baš tako i da stvar zavisi i od sreće, strpljenja, raspoloženja za pregovore, dovitljivosti, obaveštenosti... Posle dosta godina tokom kojih su voz ili autobus mnogo puta predstavljali način da se stigne do udaljenih tačaka sa kojih smo se onda otiskivali na dva točka, moje iskustvo je ipak povoljno. U vozovima je često bilo pregovaranja sa kondukterima ali je uvek sve bilo (raz)rešavano kako treba, a u autobusima je bilo još bolje. Zato ne mogu da zaključim ništa drugo osim da javni prevoz prihvatljivo funkcioniše u ovom smislu i da je na taj način moguće bez prevelike muke prebaciti na neko odredište i bicikl. Naravno da smo na ovom planu daleko iza ne samo zapadnoevropskih zemalja, nego i nekih komšija iz bivšeg istočnog bloka (Mađari npr. već dosta dugo imaju posebne vagone za prevoz bicikala) ali - može se i ovde. Potrebno je samo malo strpljenja i dobre volje za ukrcavanje i iskrcavanje, kad zatreba i za rasklapanje i sklapanje bicikla.

Pa da krenemo onda...

Vozovi

Treba se truditi da se putuje u vreme kada je putnika najmanje: petkom popodne i uveče je u vozovima iz Beograda ka unutrašnjosti sigurno mnogo više putnika, a nedeljom popodne i uveče u suprotnom smeru.

Treba nabaviti red vožnje železnice - ta knjižica je od velike je pomoći kad se planira prevoz. Nekad može da se kupi na stanici u Beogradu, nekad je nema. Ako je nema, može se pozajmiti ili oteti od nekog železničara. Iako se svake godine štampa novi red vožnje, obično su izmene prilično male. Zato, ako imamo stariji red vožnje, možemo napraviti plan prema njemu a onda pozvati obaveštenja stanice da proverimo da li vozovi koje smo planirali da koristimo i dalje saobraćaju u naznačenim vremenima.

Na sajtu Železnica Srbije postoji traljavo urađen red vožnje za putničke vozove i Beovoz - možda će vam ipak poslužiti...

Klasični putnički vozovi, bez poštanskog ili teretnog vagona

Ulazak

Bicikl pre ukrcavanja u voz treba uvek očistiti tako da izgleda bar pristojno - blatnjavi točkovi definitivno nisu zgodan način za uspostavljanje dobrih odnosa sa kondukterima.

Ako krećemo sa početne stanice dobro je biti na peronu već kada se voz postavlja na kolosek - tako možemo da se ukrcamo pre nego što se hodnici i platforme napune. Osim toga tako ćemo se najverovatnije ukrcati i pre nego što stignu kondukteri. Sve treba obaviti brzo i diskretno: to povećava šanse da prvi susret sa kondukterom bude tek tokom vožnje, a to opet smanjuje šanse da nešto krene loše po nas.

Bisage sa bicikala obavezno treba skinuti još na peronu. Dobro je skinuti i ono što se inače lako skida: svetla, pumpe, bidone i slično, i sve to staviti u bisage (ili rančeve, ako u njima nosimo stvari) kako bismo kasnije imali manje sitnica o kojima treba brinuti.

Ako se putuje u društvu treba se tačno dogovoriti šta ko radi. Dobra taktika za dvočlanu družinu: jedan uđe u vagon noseći sa sobom onoliko prtljaga koliko može i potraži mesto u kupeu što bližem platformi na kojoj će biti bicikli. Onda se vrati se do ulaznih vrata, da prihvati i smesti bicikle koje dodaje kompanjon. Kad su oba bicikla unutra ulazi i kompanjon, noseći (ili dodajući) ostatak stvari.

Pravilo PPPV

Treba se ukrcati na poslednju platformu poslednjeg vagona (PPPV). Tu bicikl(i) najmanje smetaju jer nema prelaženja iz vagona u vagon. Na platformu mogu da se smeste dva bicikla a da ostane dovoljno mesta za ulaz/izlaz i za prolaz do WC-a. Ako smo dobri u slaganju, uspećemo da uguramo i treći ali će jedna ulazna vrata verovatno biti blokirana i ostaće malo prostora za ulazak i izlazak putnika. Četiri bicikla bi već zakrčila platformu.

Dva bicikla bi dakle trebalo smatrati za razuman broj u PPPV šemi. Doduše, tokom jednog puta po Rumuniji na platformu smo stavili dva bicikla, treći smo uspravili i nagurali u umivaonik (bio je odvojen od WC-a, i u našim vozovima ima takvih vagona) a četvrti smo rasklopljen (volan, točkovi) držali u hodniku ispred kupea gde nije preterano smetao. No ovo je ipak kombinacija sa neizvesnim ishodom i ne bi se mogla preporučiti iako smo se mi prevezli bez problema.

Bicikle treba okrenuti naizmenično: volan jednog uz sedište drugog. Ako su u pitanju mauntin bajkovi koji imaju široke volane, obično još i sa rogovima, dobro je zaokrenuti volane u pravcu ramova tako da manje smetaju i da bicikli mogu bolje da se slože jedan uz drugi. To je mali posao a znatno će povećati prostor koji ostaje pored bicikala te time i raspoloženje onih koji prolaze platformom. Osim toga, ako su bicikli uredno spakovani i osigurani, osvojićemo poen kod konduktera.

Da se bicikli tokom vožnje ne bi pomerali ili padali, treba ih gumenim gajtanima vezati međusobno kao i za ručice vrata koja vode u sledeći vagon (koga je l' te, nema ako smo na poslednjoj platformi poslednjeg vagona).

Ako kupe u kome ćemo sedeti nije blizu platforme, dobro je bicikle i zaključati za ručice pomenutih vrata. Ako bicikli pak slobodno stoje, pametno je da neko iz ekipe na svakoj stanici na kojoj ima prometa ode do platforme i proveri kako se stvari odvijaju tokom ulaska ili izlaska putnika - ne bi bilo zgodno da neko ošteti ili da "greškom" uz svoj prtljag iznese i naš bicikl. Čak i ako su bicikli vezani, dobra navika je da se kroz prozor kupea baci pogled na putnike koji izlaze iz voza: ako neko od njih nosi točak, možda ga je upravo... kupio?

Ako je u vozu gužva, nema smisla da se bunimo ako neko stavi svoje stvari na naš bicikl. I drugi moraju da putuju pa se treba međusobno pomagati kako bi to bolje prošlo. Osim toga, dedica ili bakica koji su zamolili da stave cegere i korpe na naš bicikl pričuvaće po prirodi stvari i sam bicikl, što znači da možemo više vremena da provedemo u kupeu.

Izlazak

Ponovo treba biti brz, osim ako nije u pitanju krajnje stanica. Na usputnim stanicama vozovi se zadržavaju samo koliko je potrebno da putnici izađu i uđu, pa je opet potrebno blagovremeno isplanirati ko će šta raditi kad se voz zaustavi. Opet primer za dvočlanu ekipu: jedan član će izaći na peron noseći onoliko prtljaga koliko mu je zgodno da ponese, i zatim prihvatiti bicikle i ostatak stvari koje mu odozgo dodaje drugi član.

Pregovori sa kondukterima

Procedura najčešće izgleda ovako:

- gipkim i elegatnim korakom mačke-grabljivice stiže kondukter

- dolazi do Drastičnog Izbečivanja  Konduktera (tzv. DIK sindrom) usled zaprepašćenja pred
  prizorom Bicikla U Putničkom Vagonu (BUPV)

Vozovi sa poštanskim ili teretnim vagonom

Koliko će koštati ovakav transport prilično zavisi od raporeda zveda ali trošak je uvek veći od NRD troškova: treba računati na 50, ponekad i više procenata od cene vozne karte.

Činjenica da u kompoziciji postoji teretni vagon ne mora uvek da znači da su naši problemi oko prevoza bicikla rešeni. Npr. ako iz Beograda putujemo barskim vozom a želimo da se iskrcamo u Požegi ili Kolašinu, dobićemo odgovor da je to nemoguće jer se vagon zapečaćuje u Beogradu a otvara tek u Podgorici, pa je to prvo mesto ne kome možemo da dobijemo bicikl. (Ako nađemo vezu u teretnom depou ili ako izvesni šef Mika-Pera-Laza stoji iza nas, vagon neće biti baš tako jako zapečaćen. Provereno u praksi.)

Na stanicu treba doći pola sata (manje stanice) do dva sata ranije (Beograd) kako bi se obavile formalnosti u teretnom magacinu: popunjavanje formulara, ponekad i merenje, potvrde, pečati, plaćanje.

Postupak za Beogradsku stanicu: bajk treba predati u teretni depo, koji se nalazi u blizini ambulante i česme. Do njega se kroz stanicu dolazi "sokakom" koji počinje kod česme i ambulante, odnosno iza najudaljenijeg perona, a može se doći i od strane tramvajskog mosta preko Save, bočnom ulicom. Plati se, dobije se priznanica, na krajnjoj stanici se preuzme bajk, i to je to. Utovaru možemo da prisustvujete ili čak da sami unesemo bicikl, što bi trebalo iskoristiti - sigurno ćemo biti pažljiviji nego radnici. Za sve što je vezano za poštanski vagon treba se lično raspitati u teretnom magacinu a ne preko telefona za informacije železničke stanice - tamo o ovoj temi ne znaju skoro ništa, šta god rekli.

Po dolasku na cilj do bicikala se obično brzo dolazi ako je u pitanju manja stanica (otvore vagon, damo papire, uzmemo bicikl) ali u Beogradu će za to biti potrebno 45 minuta do sat vremena. Posmatraćemo kako našeg metalnog ljubimca iznose iz teretnog ili poštanskog vagona i ubacuju ga u stanični transporter, ali bicikl je od naših ruku i zadnjice udaljen kao da je na Mesecu: moraćemo da sačekamo da stigne u teretni magacin, a onda sledi papirologija.

Zbog svega navedenog ispada da postojanje teretnog ili poštanskog vagona u kompoziciji i nije razlog za neko veliko oduševljenje. To je neosporna prednost samo u slučaju da vozom putuje brojnija družina koja se u putničkim vagonima nikako ne bi mogla smestiti zajedno sa biciklima.

Beovoz (kompozicije sa automatskim vratima)

Mada u ovim vozovima ima manje ćoškova za smeštanje bicikala, u neku ruku su zgodniji od klasičnih putničkih vozova. Nije zabranjeno da se bicikli unose u njih i to se poslednjih godina dešava dovoljno često da DIK sindroma nema te prevoz nije problem, pod uslovom da nema velike gužve. A kompozicije su obično skoro prazne, osim one za Pančevo - tu treba izbegavati jutarnje i popodnevne špiceve. Za bicikl najčešće treba platiti određenu doplatu za prekomerni (ili pijačni) prtljag, mada to i ovde zavisi od diplomatske veštine.

Najbolje mesto za ulazak je na širokim dvostrukim vratima ali je najzgodnije mesto za smeštanje bicikla iza uzanih, jednostrukih vrata: desno ili levo od njih postoji zgodna niša u koju se može vrlo lepo smestiti jedan bicikl, ako se uspravi i ako se skine prednji točak. I ovde je bolje ući u poslednji vagon: ako bicikl(e) i ne smestimo u pomenute niše, možemo da ih stavimo na sam kraj prolaza koji vodi kroz vagon. Tamo postoji samo jednostruko sedište, što daje dovoljan prostor da se smeste dva bicikla. Za osiguranje su i ovde vrlo korisni gumeni gajtani. Još jedna korisna stvar: prolaz je širok taman koliko da njime prođe bicikl. Zato je mnogo zgodnije i lakše da bicikl uspravimo na zadnji točak i tako ga guramo ispred sebe, koristeći po potrebi zadnju kočnicu (naravno, sve ovo pod uslovom da u vagonu ima malo putnika, kao što je uglavnom slučaj).

Kompozicije koje se koriste kod Beovoz-a kriju i mogućnost koja, ako se ostvari, predstavlja najbolji i najudobniji način prevoza bicikala u svim našim sredstvima javnog transporta: ispred upravljačkih kabina na oba kraja voza postoji (obično prazan) prostor u koji se može komotno smestiti nekoliko bicikala sa namontiranim bisagama. Na dužoj relaciji (a ovakvi vozovi idu i do Požarevca) treba zamoliti konduktera da otvori taj prostor na zadnjem kraju kompozicije: s obzirom da se radi o zadnjem kraju, do upravljačke kabine niko ne mora da prolazi. Na cilju onda samo skinemo bicikle zajedno sa bisagama, sednemo i odvezemo se.

Red vožnje Beovoza se takođe može naći na web-u, na istom mestu gde i red vožnje železnica Srbije, i takođe je aljkavo urađen - nekad radi, nekad ne... Bolje je kupiti štampanu verziju na nekoj od beovoz-stanica (mali, jeftin komad papira). Generalno, postoji zimski red vožnje sa redukovanim brojem polazaka, i letnji red vožnje sa većim brojem polazaka. "Veće" ovde ne znači naročito mnogo, ali se sa Beovozom uvek mogu napraviti neke veoma dobre kombinacije za izlete u široj okolini Beograda.

Autobusi

I pored neosporne legendarnosti, mitoznosti i ilijadnične odisejnosti voza, ako nosimo bicikil bolje je putovati autobusom:

- povećanje cena na železnici tokom poslednjih godina umanjilo je skoro jedino preimućstvo zarđalih
  kloparala nad zarđalim gumaralima. Osim toga, naši autobusi su ipak sve bolji a vozovi sve lošiji -
  bar za  sada.

- autobusi su brži (mnogi ih smatraju i udobnijim), odmah se zna kako stoji stvar sa biciklima
  (može-ne može; a po mom iskustvu uvek je moglo), doplata za bicikle je obično manja nego
  u vozu i obično je na "nema-laži-nema-prevare-lepim-ti-markicu" principu (što znači i da se plaća
  u zvaničnoj valuti umesto u NRD)

- polazaka na autobuskim linijama je više pa ako se baš i desi da nema mesta u jednom autobusu,
  na drugu šansu obično ne treba preterano dugo čekati

- kad jednom smetimo bicikle u bunker autobusa, nije potrebno da naročito pazimo na njih. A
  ukoliko smo baš zabrinuti za svog ljubimca, kroz prozor je lako nadzirati kako se stvari odvijaju
  na usputnim stanicama.

Ulazak

Bicikl pre ukrcavanja u autobus treba uvek očistiti tako da izgleda bar pristojno - blatnjavi točkovi među prtljagom drugih putnika definitivno nisu zgodan način za uspostavljanje dobrih odnosa sa osobljem.

Ako nema gužve i autobus ima velike bunkere za prtljag (kao što je obično slučaj na svim linijama dužim od stotinak km), bicikl će moći bez rasklapanja da se stavi unutra. Koliki je verovatni kapacitet? Skoro sigurno barem dva bicikla a za više od toga treba proveriti unapred: treba svratiti na stanicu dan-dva ranije, i pre polaska autobusa kojim nameravamo da putujemo porazgovarati sa posadom i najaviti putovanje sa biciklima u prtljagu.

Doplata za bicikl je obično oko jednog evra a za duže linije (npr. do mora) može biti 2-3 evra - u svakom slučaju ne bi trebalo da predstavlja značajnu stavku u troškovima puta.

Prilikom ukrcavanja pri ruci treba imati osnovni alat za rasklapanje bicikla, ako se pokaže potrebnim da se zaokrene volan, da se skinu rogovi ili retrovizor. Trebalo bi da bude dovoljan jedan imbus ključ (proveriti koji odgovara za vijke na volanu) i jedan krstasti odvrtač.

Ako je mesta vrlo malo, najbrže ćemo se prilagoditi tako da demontiramo prednji točak i skinemo sedište (zajedno sa šticnom, tj. šipkom sedišta). Pravo je čudo koliko kompaktniji postaje bicikl samo skidanjem ove dve stvari, i obično će to biti sasvim dovoljno da se reši problem. (Osim toga, sedište će biti bolje zaštićeno ako je skinuto.) U slučaju da ni to nije dovoljno treba skinuti zadnji točak i zaokrenuti ili sasvim izvući volan. Ako na biciklu nemamo leptir-spojnice ("quick-release") za brzo skidanje točkova i sedišta, treba ih staviti - to nije veliki trošak (na točkovima treba zameniti osovine, dok postojeći vijak za fiksiranje šticnu sedišta treba jednostavno zameniti spojnicom) a višestruko se isplati.

Ako skidamo točkove, treba voditi računa o tome gde ćemo ih staviti: ako ih samo prislonimo ili zaglavimo u ram, "quick release" leptir može da napravi ogrebotine. Najbolje je točkove staviti odvojeno i diskretno ih fiksirati prtljagom drugih putnika. Podrazumeva se da su čisti (točkovi, ne tuđ prtljag). Ako ovo nije moguće, pomoći će komad kartona  postavljen između točkova i rama. Ako je problem (kao što jeste) u poslednji čas naći karton na stanici, može se umesto njega podmetnuti prasence (od koga se, jel'te, nikad ne odvajamo).

Rogovi na volanu zauzimaju mnogo mesta, zapinju o sve i svašta, ometaju da se bajk brzo ubaci u bunker... Ako vidimo da je autobus pun i da je bunker natrpan, razumno je skinuti ih.

Dobro je skinuti i brzinomer, prednju lampu, treptalicu, bidon, retrovizor i zubnu protezu.

Još malo o sedištu: i ako mu ne posvetimo posebnu pažnju, šanse su da mu se ništa neće desiti su realne. Ako baš brinemo za njegovo zdravlje, možemo ga zaštititi jačom plastičnom kesom. Ako ga pri tom i skinemo sa bicikla i zaglavimo negde u hrpi stvari, biće dovoljno bezbedno.

Bicikl najčešće nije potrebno posebno osiguravati, u bunkeru neće mnogo šetati. Ipak, ako želimo da budemo sigurni, možemo ga fiksirati gumenim gajtanima.

Ako bicikl moramo da položimo na pod bunkera (što je najčešće slučaj), treba obratiti pažnju da ne oštetimo senzor ciklokompjutera, posebno ako smo skinuli prednji točak jer je senzor tada vrlo slabo zaštićen. Bicikl je zato najbolje okrenuti tako da se senzor ne nalazi uz pod. (Ovo je i pristojan razlog da ga na biciklu montiramo na istu stranu na kojoj se nalaze i menjači, koji takođe ne bi trebalo da leže na podu.) Stvar se komplikuje ako ubacujemo više bicikala koje moramo da slažemo jedan na drugi: pažnja je ovde neophodna bez obzira na to ima li žurbe ili ne. Ako ne možemo da obezbedimo siguran prostor za senzor, najbolje je olabaviti vijak koji ga drži i zarotirati ga tako da uđe među krakove viljuške.

Ako u bunkeru ima mnogo mesta, bisage ne treba skidati već bicikl treba ubaciti skupa sa njima - ne samo zato što ćemo po iskrcavanju biti odmah spremni za vožnju, nego i zato što se doplata za prtljag plaća po komadu a skinute bisage će osoblje računati kao poseban komad. (Nije doduše potpuno sigurno da ćemo se osloboditi plaćanja za bisage ni kad su na biciklu.)

U visokim bunkerima (tj. u velikim autobusima) postoji vrlo dobra šansa da bicikli mogu da se postave uspravno. Uvek treba pomisliti na ovo jer je onda ukrcavanje i iskrcavanje još lakše a bicikli zauzimaju manje mesta (zaokretanje volana u ravan rama je ovde odlična formula).

Treba izbeći da nam markicu za prtljag čvrsto zalepe na bicikl - bez obzira koliko nas ubeđivali u suprotno, one se kasnije teško skidaju i zato je bolje da budu stavljene samo ovlašno. Ili to, ili da ih shvatimo kao svojevrsna "odlikovanja" odnosno suvenir sa puta, i da ih uopšte ne skidamo sa bicikla (što može da ima poseban šarm).

- zadnji menjač uviti u krpu ili ga skinuti i pričvrstiti na zgodno mesto u ramu
- lanac (pogotovo ako je zadnji točak skinut) uviti u krpu ili novinu, da ne bi ogrebao ram ili uprljao
  prtljag drugih putnika
- prednja viljuška je osetljiva na grebanje prilikom transporta i treba je zaštititi npr. komadima
  kartona koji se obmotaju oko svakog kraka. Skromniji ali i praktičniji vid zaštite je izolir-traka
  omotana na isturenim (najdebljim) delovima krakova. Traka se može staviti kod kuće i ne mora se
  skidati sve do povratka. Ustvari, ne mora se nikad skinuti ;)

I pored svega, ako bicikle često prevozimo autobusom, treba biti spreman na to da će se na njima vremenom pojaviti znaci takvog života. Ovo ustvari važi za bilo koji način transporta, razlika je samo u brzini nakupljanja ožiljaka. Zato je najbolji način zaštite mentalna priprema: treba se pomiriti sa time da će naš lepotan definitivno biti izgreban ;) Minimalna pažnja i razmišljanje prilikom utovara smanjiće to na sasvim pristojnu meru, ali se oštećenja ne mogu izbeći (eto jednog od razloga zbog kojih za putovanja nije zgodno koristiti skup bicikl). No ovo svakako ne treba da bude razlog da odustanemo od neke lepe ture: bicikl je ipak samo sredstvo, i pravo zadovoljstvo bi trebalo da donose vožnja i okolina a ne obožavanje metalnog ata. Uostalom, ogrebotine na njemu možemo shvatiti i kao uspomenu na razna putovanja, kao medalje na grudima ratnika, ili kao zarez na koricama drage i često čitane knjige :)

Pomisao na skidanje delova može delovati odbojno, ali to ustvari nije neka naročita muka. Rutina čini svoje i sve se svakog narednog puta obavlje brže, lakše i sa manje nervoze. Za ponovnu montažu svih delova čije je skidanje ovde pomenuto potrebno je pet minuta - mala cena za lepu vožnju po nekom raskošnom zelenilu i kroz neke daleke vidike :)

Avioni

Transport bicikla avionom je lutrija u pogledu toga koliko ćemo doplatiti za takvo zadovoljstvo i kako treba da pripremimo bicikl. Neke komanije dozvoljavaju 30kg prtljaga, neke 20kg, na jednom aerodromu će nam progledati kroz prste za prekomernu težinu, na drugom će osoblje iste kompanije tražiti da dopatimo zato što nosimo bicikl čak i ako nismo prekoračili težinski limit. Neke kompanije traže da bicikl bude spakovan u posebnu kutiju koju one obezbeđuju, druge ne postavljaju nikakve posebne uslove... Pre leta se zato treba temeljno raspitati o svemu, ne samo kod aviokompanije nego ako je moguće i na aerodromu sa koga ćemo poleteti.

Ako nam je krajnja destinacija neko manje mesto do koga treba da presedamo, obavezno treba proveriti je da li je drugi avion dovoljno veliki da primi bicikl(e).

Jedan od zakona avio-transporta: na svakom aerodromu sveta na utovaru ili istovaru rade ljudi koji imaju izraženu crtu sadizma prema prtljagu putnika. Bacanje, šutiranje, trpanje na gomile i skakanje po tim gomilama spadaju u njihov standardni repertoar, i zato su šanse da se nešto ošteti na ovlaš spakovanom biciklu izuzetno velike. Na Internetu se mogu naći tone izveštaja o tome, a u oštećenja koja sam i sâm imao prilku da vidim spadaju krivljenje kuke za kačenje zadnjeg menjača zajedno sa delom rama na kome se nalazila, krivljenje točkova i volana, cepanje sedišta...

Dakle bicikl treba dobro pripremiti za avanturu transporta avionom jer nije naročito lep osećaj naći se nekoliko hiljada kilometara daleko od kuće sa štetom na čiju popravku treba neplanirano utrošiti par dana, pod uslovom da je popravka uopšte moguća na mestu na kome se nalazimo.

Najsigurnije rešenje za trasport bicikla avionom je specijalni čvrst kofer (pogledati niže) ali takvi koferi su vrlo skupi, doprinose da munjevito probijemo granicu dozvoljene težine, a treba smisliti i šta sa njima da radimo kad jednom stignemo na odredište. Zato evo nečega što je mnogo realnije, jeftinije i praktičnije: jedna ili dve kartonske kutije, šroka lepljiva traka i čarobni sastojak - jedna do dve rolne kuhinjske folije. To je sve što je potrebno da se bicikl dobro upakuje i obezbedi od iskušenja avio-prevoza. Osim toga, da se napravi ovakva "svilena buba" nije nimalo teško a potreban materijal se može naći u skoro svakom mestu iz koga nameravamo da letimo.

Postupak:

- skinuti pedale i ugurati ih na neko zgodno mesto u ramu, pa ih pričvrstiti lepljivom trakom
- zaokrenuti volan pa preko njega i sedišta obmotati komad ili par komada kartona; dobijenu trubu
  fiksirati na par mesta trakom a onda sve obmotati folijom
- zadnji menjač obavezno skinuti i zalepiti trakom na zgodno mesto u ramu
- ispustiti vazduh iz guma. Ranije tovarni prostori putničkih aviona nisu blii pod pritiskom (kao
  kabine) pa se vazduh u gumama širio sa penjanjem na visinu, što je moglo dovesti do
  njihove eksplozije. Danas su i tovarni prostori pod pritiskom pa obraćanje pažnje na gume nije
  potrebn0, ali ćemo prilikom čekiranja sebi uštedeti raspravu i probleme sa nekim tvrdoglavim
  formalistom. (Ako  smo bicikl već upakovali i izlepili trakom, do ventila će tada biti teško doći.)
- na bicikl i svaki odvojen komad prtljaga treba postaviti nalepnicu ili papir sa našim imenom,
  brojem mobilnog telefona, imenom ciljnog aerodroma i adresom na cilju (ako imamo takvu
  adresu, naravno). Ako nešto od prtljaga zaluta tokom transporta, šanse da ga (brzo) dobijemo
  su ovako veće.

Gore: ovako to izgleda kad bicikl spakuju profesionalci u "Planet bajku". Ipak treba imati u vidu da više kartona znači i veću težinu. Desno: ovako to izgleda kad se uradi sasvim pristojno i natenane, na samom aerodromu.

Kofer ili torba za bicikl

Stvar koja skoro potpuno rešava problem transporta bicikla u sredstvima javnog prevoza. U inostranstvu se mogu kupiti (skupi) hard-case ili soft-case koferi sa točkićima na dnu koji olakšavaju cimanje po stanicama i aerodromima, ali se u "uradi sam" varijanti može sašiti i jednostavna torba od jačeg platna. Ona treba da je dovoljno velika da u nju stane bicikl sa skinutim točkovima, sedištem i pedalama. Tako se naše proganjano pedaralo pretvara u običan komad prtljaga pa će transportna birokratija verovatno ostati mirna - šanse da će neko pomenuti doplatu za jednu veliku torbu su pristojno male. Loše je to što kad se iskrcamo, kofer/torba/vreća postaje suvišan teret. Naravno, ako imamo bazu u koju ćemo se vraćati posle svake vožnje ili na kraju putovanja, ovo prestaje da bude problem.

Privatni prevoz - automobil

Postoje dva osnovna sistema za transport bicikala na automobilu - na krovu ili na zadnjem delu.

Kačenje na krov

Prednosti:
- nesmetan pristup stvarima u prtljažniku automobila;
- stop i poziciona svetla na zadnjoj strani automobila neće biti zaklonjena;
- u slučaju nekog (ne daj bože) čukanja od pozadi stradaće samo auto, ne i bicikli;
- na krovni gepek se može staviti još ponešto od prtljaga i tako u autu osloboditi više mesta
  za putnike.

Mane:
- znatno lošija aerodinamika i zbog toga već potrošnja goriva;
- teže manipulisanje biciklima (treba ih dizati na veću visinu)
- obično je potrebno dosta vremena za montažu i demontažu, kako nosača tako i bicikala
- koliko god ih stegli i utegli, bicikli se tamo gore uvek klate
- krovni nosači zauzimaju više mesta i teže ih je spakovati u auto kad nam nisu potrebni
- nosači se montiraju na gepek ili na specijalne poprečne nosače; ako ih nemamo prvo
  treba kupiti njih.

Dve osnovne vrste nosača za kačenje na krov su: a) Nosač kod koga se prednji točak bicikla skida a prednja viljuška fiksira na "quick release" iglu na nosaču. Zadnji točak se na šinu nosača pričvrsti trakicom, tako da bicikl u vertikalnom položaju drži samo prednja viljuška. Prednost je bolja aerodinamika a nije zgodno to što ušice viljuške (mesto gde dolazi osovina točka) usled ljuljanja bicikla levo-desno trpe bočne sile kakvima na biciklu nisu izložene. Nije mi poznato da su se nekome zbog toga ušice polomile ili ozbiljno oštetile, ali na lošem putu na kome auto poskakuje na sve strane, ovo nije baš prijatna stvar. b) Nosač kod koga se bicikl postavlja kompletan, pri čemu kosa cev rama naleže na  posebnu "ruku" nosača, a točkovi se na šinu nosača pričvrščuju trakicama. Bicikl se fiksira stezanjem ruke nosača oko rama. Mana: loša aerodinamika, a mesto na ramu na koje naleže ruka uvek je u opasnosti da bude oguljeno ili izgrebano. Bez obzira na tip nosača, bicikle treba dodatno stegnuti gumenim gajtanima. Gornje delove ramova (horizontalne cevi) i volane treba na isti način dobro međusobno povezati, kako bismo na toj strani dobili nešto približno čvrstoj vezi koja postoji na donjem delu bicikala, zahvaljujući šinama nosača. Sedišta se od kiše mogu zaštititi kesama.

Neki bicikli imaju specifične ramove ili vrlo debelu kosu cev pa ne mogu dobro da se postave na ruku nosača. Ovo je vrlo opasno jer može da se desi da bicikl u toku vožnje sleti sa krova - ako utvrdimo da stvar tako stoji, treba se odreći korišćenja ovakvog nosača.

Kačenje pozadi

Prednosti:
- lakše i brže postavljanje i skidanje bicikala;
- aerodinamika je bolja (ali je pogoršanje i dalje evidentno jer vazduh koji bi inače samo skliznuo
  preko zadnjeg dela automobila sada mora da prođe kroz šumu cevi i žica).

Mane:
- zadnja svetla automobila su poprilično zaklonjena biciklima što je vrlo nezgodno pogotovo kad su
  nazad okačena tri ili četiri bicikla. U inostranstvu mogu da se kupe dodatna svetla koja se postave na
  nosač bicikala i priključe na instalaciju automobila, čime se ovaj problem eliminiše. A postoje i nosači
  za bicikle za ugrađenim svetlima.
- ako drugi auto (ne daj bože) naleti od pozadi, stradaće i bicikli
- zavisno od sistema kačenja bicikala, pristup prtljažiku je otežan ili nemoguć
- ovako okačeni bicikli su širi od automobila (deo točkova viri bočno). Ovo ume da bude opasno,
  pogotovo ako smo još sveži u čitavoj stvari. Povećane gabarite treba stalno imati na umu, posebno
  na mestima kao što su naplatne rampe (kad treba autom prići šalteru) ili na benzinskim pumpama i
  sličnim mestima gde se automobilom manevriše među raznim preprekama i pešacima
- prilično je izvesno da će tokom vremena biti oštećena boja na onim mestima karoserije na koja
  naležu trake kojima se pričvrščuje nosač (u slučaju nosača koji se kače na peta vrata ili prtljažnik)

Postoje dve vrste nosača za kačenje pozadi: nosač koji se oslanja na branik i peta vrata (ili prtljažnik), i nosač koji se oslanja na kuku za prikolicu. Ovaj drugi je sigurniji, mnogo brže i jednostavnije se postavlja i skida, lako se pakuje u prtljažnik i tamo zauzima mnogo manje mesta. Takođe, opasnost da će boja na karoseriji biti oštećena je neznatna. Nezgodno je naravno to što prvo treba ugraditi kuku. Osim toga kuka ponekad bude montirana tako nisko da se potom i bicikli montirani na nosač nalaze opasno blizu tla - veće udubljenje ili neravnina na putu, i lako se može desiti da njihovi točkovi zakače kolovoz. Koji god sistem da koristimo, bicikle treba dodatno fiksirati gumenim gajtanima. Posebno prednji točkovi vole da "lepršaju" ako se dodatno ne obezbede. S obzirom na to da se bicikli o nosač kače svojim horizontalnim cevima, njihovi donji delovi će se takođe klatiti ako ih ne povežemo i ne utegnemo. Bicikli se na nosaču obično bolje spakuju ako se ređaju naizmenično (volan jednog uz sediše drugog). Pri ruci treba imati imbus ključ - može se pokazati potrebnim da se volani zaokrenu u ravan ramova.

Nosači za peta vrata se prave u varijantama za razne automobile - nije sigurno da svaki može da se postavi na našeg četvorotočkaša, pa to treba proveriti pre kupovine.

Kapacitet nosača za zadnji deo automobila je obično tri do četiri bicikla. Neki bicikli imaju specifične ramove, pa ako je moguće treba proveriti da li mogu bez smetnji da se postave na nosač koji nameravamo da kupimo. Takođe, bicikli se na ovakve nosače kače horizontalnim cevima pa će bicikli sa ženskim ramom (tj. sa ramom koji nema horizontalnu cev) verovatno predstavljati problem. U tom slučaju rešenje može biti ili improvizacija (što je teže izvesti ako pored takvog bicikla treba okačiti još dva druga) ili krovni nosač ili transport bicikla u autu.

Za specifične ramove i ramove bez horizontalne cevi, firma Thule nudi ovo rešenje: montažna spojnica koja će igrati ulogu horizontalne cevi. Eto ideje za kućne majstore.

Sa nosačima bicikala nema šale: treba ih savesno i pažljivo montirati a tokom vožnje na svakih par sati proveriti kako biciki stoje na njima. Ako se sa nosača (posebno krovnih) čuje sumnjiva škripa, to je znak da se nešto olabavilo pa treba odmah stati i proveriti o čemu se radi - ne želimo da vidimo kako bicikl skače po putu iza nas, ili još gore, kako leti prema nekom pešaku ili na šoferšajbnu drugog vozila. Ukoliko ih koristimo sa dužnim respektom, nosači obe vrste su pouzdan način za transport naših čeličnih konjića. Šta je "dužni respekt"? U početku je dobro osloniti se na uputstva, sopstveni zdrav razum a svakako i na pomoć nekog iskusnijeg, ako imamo takvu priliku. Tokom vremena ćemo izgraditi svoj uhodani i proveren sistem: ne postoje dva ljubitelja pedalanja koji na isti način pakuju svoje bicikle na auto.

Na kraju još jedna stvar koju treba imati na umu: na kraju svake ture se onaj ko seda za volan od umornog bicikliste pretvara u umornog vozača. Treba mu pružiti podršku - ako se jednostavno zavalimo u sedište i zadremamo, sigurno nećemo uspeti da ga probudimo ako on bude zadremao...

Ako imate nešto da dodate na ovu temu, ako želite nešto da dopunite ili ispravite - izvolite.
Ako je vaše iskustvo zanimljivo ili od koristi drugima, na ovoj strani će se naći mesta za njega.