Kadenca i stepen prenosa
tekst: Jone
Izvući maksimum iz bicikla u cikloturingu znači
pre svega voziti efikasno. Voziti efikasno znači preći
neko rastojanje sa što manje uložene energije i što manje
zamora. I evo nas odmah kod bitnog parametra efikasne
vožnje, a to je kadenca.
Kadenca
je brzina kojom obrćemo pedale (odnosno poluge kojima
su pedale povezane sa osovinom prednjeg pogona bicikla),
izražena brojem obrtaja u minuti. To je vrlo važan parametar,
od koga zavisi mnogo toga. Koliki treba da bude taj broj
da bismo vozili efikasno, i da bismo određeno rastojanje
prešli tako da se što manje umorimo?
Ako se bicikl koristi za kraće
i lagane vožnje, za obavljanje svakodnevnih poslova, za
prevoz do bazena ili reke, za vožnju po nekom gradskom
zelenilu - kadenca i nije toliko bitna: recimo da kod
početnika i kod ljudi koji bicikl koriste samo u pomenute
svrhe, ona iznosi šezdesetak obrtaja u minuti. To je kadenca
pri kojoj leti lagano klizimo pored oznojene gomile koja
čeka prevoz na autobuskoj stanici pa se onda elegantno
naginjemo u krivini i nestajemo iz njenog vidokruga. To
je kadenca pri kojoj razgovaramo o nekoj filozofskoj temi
sa nekim ko se vozi pored nas. Ili ona pri kojoj zamišljeno
posmatramo drugu obalu reke. Tom brzinom pedale obrću
pecaroši kad se vraćaju sa pecanja, pri toj brzini se
momci udvaraju devojkama, a damama u romantičnim puloverima
i belim suknjama se pri toj brzini elegantno vijore trake
na šeširima dok voze svoje "holandeze" sa pudlicama
u pletenim korpama. Na kraju krajeva, to je maksimalna
kadenca kojom se kroz prostor-vreme kreću meštani Kovačice
:) (Za "Kovačica" pogledati u Turoteku.)
Ako imamo nameru da vozimo ozbiljnije
i prelazimo veća rastojanja, treba da povećamo brzinu
pedaliranja. Smatra se da, eto tako, s obzirom na građu
i kinetiku ljudskog tela, s obzirom na rad srca i pluća,
s obzirom na otpore u zglobovima i potrošnju energije,
najpogodnija kadenca iznosi 80 ili nešto više obrtaja
u minutu. Cifra može da varira od osobe do osobe, ali
je ovo neki prosek pri kome naše telo na biciklu najefikasnije
finkcioniše (to ima veze sa ritmom rada srca i pluća,
otporom u zglobovima, itd.) i zato je to i pravi režim
za duže i "jače" vožnje. Gornja granica takođe
zavisi od osobe i utreniranosti, i može biti 90, 100,
120... Uobičajeni opseg bi ipak bio 80-90, pogotovo za
cikloturing.
Osamdeset obrtaja u minuti je
visoka kadenca za nekoga ko tek počinje da vozi bicikl.
Kod takvih osoba već na sedamdeset obrtaja filozofski
razgovor biva praćen neugodnim dahtanjem, pudlice postaju
uznemirene, privlači se pažnja Kovačićana. Osamdeset podrazumeva
još dramatičnije obrtanje pedala, sa filozofije se prelazi
na politiku, upecanim ribama preti opasnost da ispadnu
iz kese, Kovačićani počinju da upućuju podozrive ili već
otvoreno prekorne poglede.
Kada se prvi put pokuša vožnja
sa ovom kadencom, teško je poverovati da nam to može biti
trajna brzina pedaliranja. Ali itekako može, samo na tome
treba poraditi. Potrebno je vreme da se sa 60 stigne na
80, ali se to isplati.
A koja je naša uobičajena kadenca?
To je ona sa kojom vozimo onda kada ne razmišljamo o kadenci.
Kada se tokom vožnje iznenada setimo ovoga, treba da izmerimo
broj obrtaja vodeći računa da ne menjamo tempo - rezultat
je brojka na koju su naše noge navikle i koju automatski
održavaju kada zaboravimo na njih.
Kako izmeriti broj obrtaja?
Postoje brzinomeri za bicikl koji mogu da to rade direktno
i da konstantno prikazuju kadencu, ali posao mogu da završe
i običan brzinomer ili ručni časovnik sa sekundarom. Ako
je u pitanju brzinomer, podesimo ga da pokazuje štopericu,
i u nekom intervalu izbrojimo koliko puta smo okrenuli
pedale. Ako interval u kome smo brojali iznosi 15 sekundi,
pomnožimo broj obrtaja sa četiri i dobićemo broj obrtaja
u minuti. (Eto zgodnog načina da se ubije vreme na nekoj
dosadnoj deonici :) Vremenom se razvije osećaj za brzinu
pedalanja pa se ona i bez merenja može proceniti, skoro
u obrtaj tačno.
Primer:
- vreme merenja: 15 sekundi = četvrtina minuta
- izbrojano obrtaja: 20
- kadenca: 20 * 4 = 80
Kako povećati kadencu?
Na tome obično treba svesno
raditi. Odabere se neka ravna deonica, eventualno sa ponekom
blagom uzbrdicom, da okretanje pedala ne bi bilo naporno
i da bismo duže održali povećani broj obrtaja. Koncentrišemo
se na to da taj broj bude znatno iznad uobičajenog. Vozimo
tako koliko možemo (kada se vozi bez opterećenja a sa
većom kadencom, pluća a ne noge su ono što prvo posustane).
Zatim se vratimo na uobičajeni režim. Posle odmora, kada
se izduvamo, ponavljamo istu stvar, itd. Tokom vremena
će intervali u kojima možemo da vozimo pri većoj kadenci
biti sve duži, i noge će se navići da rade brže a da pri
tome previše ne uznemiravaju pluća.
Još jednom: podizanje kadence
je duži proces i traži strpljenje. Da je neka povišena
kadenca trajno osvojena i da je postala naša "radna"
kadenca, znaćemo kada se tokom vožnje budemo opet setili
da izmerimo brzinu pedaliranja - ako je dobijeni rezultat
veći od ranijeg, osvojili smo jedan stepenik.
Napomena: osim kada se
radi na povećanju kadence, ne treba se navikavati - bar
ne ako hoćemo da steknemo dobru kondiciju - da pedale
baš uvek okrećemo sa što manje napora. To treba sačuvati
još samo za teške deonice tokom putovanja, a inače je
u pitanju greška u koju je posebno lako upasti na mauntin
bajku, gde su nam na raspolaganju jaki stepeni prenosa.
Određeni napor treba da postoji kako bi se noge, pluća
i srce navikli da ne zabušavaju, inače nikada neće biti
stvarnog napretka u pogledu kondicije, i obolećemo od
"sindroma mauntin bajka": spore vožnje uz brzo
verglanje na svakoj jačoj uzbrdici. To jeste efikasno,
ali i naša putna brzina treba tokom godina da napreduje,
zar ne?
Izbor stepena prenosa
S obirom na prethodno rečeno,
suština bi bila u sledećem: stepen prenosa treba birati
tako da našu uobičajenu kadencu (a koja je, je l' te,
optimalno bar 80 - no ako nije tolika, onda kolika već
jeste) zadržimo konstantnom koliko god je to moguće, jer
tada vozimo maksimalno efikasno i najmanje se umaramo.
To znači da se pri promeni uslova
na putu ne treba truditi da se održi brzina - nego kadenca.
(Još jednom: govorimo o turingu, sportska vožnja je nešto
drugo.) A kadencu ćemo održati izborom odgovarajućeg stepena
prenosa. Kad naiđemo na uzbrdicu treba prebacivati u niže
stepene prenosa sve dok ponovo ne uspostavimo ravnotežu,
odnosno dok ne dođemo do prenosnog odnosa pri kome uz
isti napor možemo da održimo našu uobičajenu brzinu obrtanja
pedala.
(Za slučaj da ne snalazite:
niži stepen prenosa je onaj u kome se pedale lakše okreću
a bicikl ide sporije; viši stepen prenosa je onaj u kome
se pedale teže okreću a bicikl ide brže).
Brzina bicikla će pri tome naravno
pasti, ali zato trošimo manje snage i održavamo ritam,
što je važno. Naravno, na svakoj oštrijoj ili dužoj uzbrdici
ćemo pre ili kasnije doći do tačke na kojoj ni u prvoj
brzini (tj. u najnižem stepenu prenosa) nećemo moći dalje
da se držimo ovakve taktike. No to je viša sila, i tada
nema druge nego da se zapne - kadenca će pasti, počeće
obilnije znojenje. (Orijentacije radi: ako je naša kadenca
po ravnom 80, na oštrijim uzbrdicama bi trebalo da ipak
možemo da održimo 50-60.)
Kako onda najlakše savladati
uzbrdicu?
- lagano
hvatamo zalet kad smo nadomak početka uzbrdice;
- kad načnemo uzbrdicu
koristimo zalet, a koncentrišemo se na kadencu: čim
osetimo da ne možemo da je održimo bez ulaganja većeg
napora, menjamo stepen prenosa naniže (posledica: idemo
sve sporije)
- ovo po potrebi ponavljamo
sve dok imamo raspoloživih stepeni prenosa, tj. dok
ne stignemo do prve brzine. Ako je kraj uzbrdice još
daleko, posle toga nam sledi dahtanje, ali ako je uzbrdica
bila kraća sasvim je verovatno da smo je na ovaj način
već savladali, glatko i bez većeg napora.
Još neka razmatranja
- dvojica bicikista sa potpuno
istim biciklima voze na nekom usponu.
- prvi vozi u višem stepenu
prenosa i sa kadencom od recimo 60;
- drugi biciklista može da
izabere jedan ili čak dva stepena niži prenos, a da
to nadoknadi kadencom od recimo 80 - i voziće istom
brzinom kao i prvi, ali uz manji napor i utrošak energije.
I nije u pitanju samo manji
napor. Mnogi rekreativci vole da voze u visokom stepenu
prenosa i sa malom kadencom (da "melju", kako
se to kaže u žargonu) jer im to deluje ozbiljnije i "sportskije".
No činjenica je da je ovo najbolji način da se unište
kolena - samo mali broj ljudi ima dovoljno jake ligamente
i meniskuse da može godinama ovako da vozi bez posledica.
Zato je takav način vožnje bolje prepustiti aktivnim trkačima
(ni kod njih nije previše čest) a brzinu "isterivati"
povećanom kadencom.
Napravite eksperiment: ako imate
drumski bicikl sa klasičnim prednjim pogonom 52-42 a vozite
sa ekipom koja po ravnom drži prosek od oko 30km, prebacite
lanac napred na manji zupčanik (42) a nazad na zupčanik
sa 15 zuba (ako imate prosečan rekreativni zadnji pogon,
verovatno je to "četvorka") i videćete da bez
problema možete da pratite tempo sa kadencom od oko 90,
a da pri tome osećate minimalan napor na pedalama.
A sa mehaničke strane...
Pri izboru stepena prenosa treba
izbegavati sledeće kombinacije:
a) veliki-veliki (napred najveći zupčanik, nazad najveći
zupčanik ili onaj do njega)
b) mali-mali (napred najmanji zupčanik, nazad najmanji
zupčanik ili onaj do njega).
Razlog je to što pri navedenim
kombinacijama lanac ide ukoso a tada dolazi do većeg trenja
i habanja i lanca i zupčanika.
Za kraj
Za vožnju koja je efikasna u
smislu potrošnje nergije i zamora nije najbitnija brzina
kojom se krećemo, nego kadenca. Zato stepene prenosa treba
birati tako da kadencu što duže održimo konstantnom i
bliskom optimalnoj vrednosti.
*
Naravno, nećemo uvek želeti
da štedimo energiju - često ćemo tokom vožnje poželeti
da malo forsiramo i oprobamo snagu i kondiciju. Tada prelazimo
u režim sportske vožnje, a tu je pravilo najčešće ovo:
ako gore pluća - menjaj naviše, ako gore noge - menjaj
naniže. (Ako gori i jedno i drugo: treniraj više ;)
Ako
imate nešto da dodate na ovu temu, ako želite nešto da
dopunite ili ispravite - izvolite.
|
