Još pre dolaska sam rešio da ostvarim jednu dugu želju - uspon biciklom na Trem. No Trem je bio višak u odnosu na ono što su drugog dana vikenda za nas isplanirali domaćini, tako da je trebalo žrtvovati nešto kako bi moglo da se stigne na dva kraja... pa, gotovo sveta. Niškog sveta, da budem precizniji.

To što je trebalo žrtvovati bilo je, naravno, najpre spavanje. Posle dva sata polusna koji je kad bih ga dodirnuo više ličio na čičak (eh, pretovareni stomak) zakašljao se budilnik. Bilo je četiri ujutro i Davor i ja smo počeli mučni proces ustajanja iz kreveta i uspostavljanja koliko-toliko zadovoljavajuće ravnoteže na nogama. Buđenje je došlo kasnije, kad smo izašli pred dom u rumenilo zore i zaronili u glasove ptica koji su kao kristalna kiša padali po lišću, sitno i divno zveketali, sušili i stvrdnjavali vidike ka visokim vrhovima unaokolo. Naš cilj se nalazio oko šest kilometara daleko, i oko kilometar iznad naših glava: dom je na 860mnv, Trem na 1808mnv. "Iznad" treba shvatiti doslovno: litica i vrh Trema su se nad usnuli makadam kojim smo krenuli nadvijali kao vertikalni zid koji zaklanja pola neba. Da nismo znali da je drugačije, gledajući odozdo posumnjali bismo da se tamo može stići bez alpinističkih pomagala.

Kupa vrha je sa ove strane pomalo podsećala na Materhorn, a navalila je bila na nas taj svoj kilometar visine nemilosrdno, trudeći se da nas prignječi dok smo još bunovni i dok je ona još tamna i olovno teška u slabom svetlu zore, pre nego što je sunčevi zraci osvetle i olakšaju za barem onoliko koliko je težak Mesec u drugoj četvrti. Mesta koja izgledaju tako neosvojivo a za koja ustreptali planinar zna da su ipak osvojiva, bude jednu posebnu, strepeću radoznalost. S jedne strane: "kakva je samo ovo gromada, a kažu da se sasvim fino može do gore!". A opet: da se nije nešto desilo ovde, da nije vrh porastao ili se prozlio pa nekadašnje staze sada leže kao iskidane, nekorisne linije na tim bokovima koji su preko noći postali, evo lepo se vidi, vertikalni, i iskezili kamene očnjake da satru svakog ko se usudi da im se primakne? Haj'mo onda gore što pre, da zadovoljimo i radoznalost i tremu, da vidimo gde je taj prolaz za koji čovečanstvo tvrdi da postoji, ta čarolija od staze koja ima moć da nas izvuče na leđa ovakvog medveda!

Davor se ležerno penje na stazu (J) veća slika

Kroz začaranu šumu (J) veća slika

Prva dva kilometra smo vozili laganim makadamskim usponom kroz šumu - skoro čitava visinska razlika od 940 metara skoncentrisana je tek na onih preostalih četiri kilometra. I kada je došlo vreme da napustimo makadam i popnemo se na stazu koja vodi ka vrhu, bilo je to odmah žestoko iskustvo: do staze je bicikle trebalo izvući uz gadnu strminu. Kad smo se ipak našli tamo gde je trebalo, pokazalo se da se puteljak ispred nas mestimično, hmm... može jahati, ali za njega treba imati puno snage i dobre kočnice. Bio je uzan i sa kontra nagibom, nagnut tako da biciklisti zauzetom razmišljanjem o tome kako dođavola bar još jednom okrenuti pedalu, omogućava lahko i udobno skliznuće te strmek u provaliju (koja je na sreću obrasla šumom i žbunjem pa je stoga par udaraca glavom i leđima o stabla verovatno sasvim dovoljno za zaustavljanje pre nego što se otkotrlja baš do dole). Nadomak izlaska iz šume na stazi postoji par kraćih a vrlo strmih delova, na jednom od njih je postavljeno i uže za prihvatanje. Dodatna otežavajuća okolnost (privremena, valjda): šuma je nedavno očigledno bila proređivana, pa je granje na mnogim mestima ležalo preko staze.

Taman za dva točka (D) veća slika

Negde na četvrtom kilometru od doma izašli smo iz šume i izbili na mesto zvano Devojački grob. Tu se izlazi na greben i u jednom blistavom trenutku je, poput dizanja zavese za novi čin predstave, gusto zelenilo na strani kojom smo došli bilo zamenjeno otvorenim vidikom u okeanski duboke plavičaste daljine. Toliko se brzo proširio vidik na ovom mestu da je, prema zakonima fizike, došlo do zaglušujuće eksplozije i mi smo obnevideli i gluvi neko vreme dahtali na najnižem delu kičme ogromnog dvoglavog tela Suve planine. Desno se ka severozapadu dizao sat i po pešačenja udaljeni Sokolov kamen, levo je na nebu cvetao vrletni, trešteći eho one eksplozije - Trem.

Tabla sa planinarskom oznakom šapnula nam je da smo na visini od 1440m, i da do izlaska na Trem ima dva sata pešačenja. To jest još 370m visinske razlike na nešto više od kilometar i po dužine, a to se lepo i videlo iznad nas. Vreme nam je curilo kroz prste brzo kao i svaka nekonvertibilna valuta, i bili smo već u žestokom cajtnotu. U dom se trebalo vratiti do deset sati ako smo hteli da na vreme siđemo u Niš i pedalamo sa našim domaćinima na turi predviđenoj za taj dan. Zato je Davor, koji se ozbiljno mučio sa svojim klizavim patikama, odlučio da umesto uspona na vrh prošeta po okolini, doručkuje i, kako to Čiroki indijanci lepo kažu, na-teh-na-neh se spusti do doma.

Početak uspona sa Devojačkog groba (D) veća slika

Nastavljajući dalje, pedalao sam uzbrdo još nekoliko stotina metara a onda je teren postao previše težak za takav hobi. Trebalo je gurati, a dalo se naslutiti da će to biti manje-više trajna situacija. Ostaviti bicikl ili ne? Prave dileme nije bilo, znao sam da ću izabrati tvrdoglaviju varijantu.

Od Devojačkog groba naviše teren je bio prekriven samo onom gustom i mekom travom koju rađaju visine, još i ponekim niskim i kržljavim žbunom tu i tamo. Ispod trave je tlo bilo kamenito tako da je kozja staza širine tridesetak santimetara bila puna sitnih i krupnih veseljaka raspoloženih za igru sa oduševljenim namernicima. I bilo je strmo, strmo. Nagib je na lakšim mestima prelazio dvadeset stepeni a kada je trebalo uzjahivati na kreste nekoliko zeleno-krševitih talasa koji su sa vrha tekli naniže, prelazio je trideseticu. Na takvim mestima je uspon povremeno ličio na puzanje uz neki himalajski vrh: prvo je trebalo zaglaviti se u neki položaj pogodan za narednu fazu, potom je sledilo pola minuta dahtanja kako bi se uhvatilo malo vazduha. Sa njim i malo prane, odnosno životne energije, ako se uzmogne. Onda je trebalo podići bicikl i životnu energiju i postaviti ih onoliko daleko uzbrdo koliko se može, obično pola metra ili metar dalje od mesta gde su bili. Zatim je sledilo pola minuta daht-pauze ("daht" - nemačka reč koja na srpskom znači "daht, daht"), nakon čega je trebalo cimnuti sebe i postaviti se na neku tačku iznad bicikla i ono nešto crkavice od životne energije. Pa onda sve ispočetka dok se ne savlada takva jedna strma deonica, iz organizaciono-tehničkih razloga konstantno tretirajući dušu kao eksterni modem. Povrh toga su i ona dva sata spavanja počela da dobijaju svoju dimenziju. Neću da kažem, bilo je i trenutaka sreće: na dosta mesta bicikl je bilo moguće gurati umesto da se nosi, a bilo je, negde u zadnjoj trećini uspona, i mesta na kojima se moglo voziti po pedesetak metara - prava premija.

Greben Suve planine sa vrhom Sokolov kamen, u pozadini je ravnica ka Nišu (J) veća slika

Poslednjih pola sata Trem me je zadirkivao: velika zelena površ preostala iznad mene bila je zakrivljena i njen kraj je izmicao pogledu bežeći od zenita, pritisnut nebom. Tako je neprestano izgledalo da je vrh samo par desetina metara daleko. No kad bih se popeo toliko, tačka koja je ličila na vrh veselo bi - hop! - skočila stotinak metara dalje i postavila se na neku drugu zelenu ćubu čiji stvarni kraj opet nisam mogao da vidim.

Ipak je neka od tih varalica morala da bude poslednja, i konačno me je jedan čupavi zeleni jezik isplazio horizontu na drugoj strani planine. Na tom mestu nije bilo kiseonika, nego su se disale daljine. Težina je neprimetno ostala negde ispod mene, izlučila se poput soli u znoju, oljuštila se i sprala sa tela tokom poslednjih metara upinjanja da se stigne gore. Tako sam odjednom lebdeo onde lagan i providan kao neodređenost, usidren za svet samo slutnjom mase planine koja je nejasno, tu i tamo, probijala ispod trave. Pojavilo se odnekud povesmo izmaglice, tanka bela linija da podeli sferu postojanja i viđenja na nebo i zemlju. I gle - ta granica je bila pod rukom, ne daleka i nedostižna kao obično nego je, pitoma i blaga, kapala na moja stopala. Onda je oticala u blistavu raskoš prostora ispod mene, ispirajući poslednje ostatke zemnog i ostavljajući me u plavetnilu. Bele reči uzbudljive vrtoglavice gusto su padale po grebenu koji je vodio ka Sokolovom kamenu, lepile se na njega, omekšavale ga i rastakale, nosile ga uvis ka meni. Gipke linije mreškale su se i izvijale pod dodirima misli, zgušnjavajući ih u krtinu na svojoj mekoj hladnoći, puštajući da moje nevidljivo postane vidljivo. Mogao sam mirno da stojim u oku nežnog i nečujnog tornada koji sam izazvao, usred osećanja da se unaokolo sve sažima i savršeno slaže jedno sa drugim, i da posmatram kako grimizna bliskost krševa, šuma i livada dole pod Tremom, te modra dalekost ravnica iza njega, pronose priviđenja naselja kroz prostor koji je rušio i ponovo stvarao svoje dimenzije. Sa sve četiri strane sveta, sa zamagljenih i razmazanih tačkica crvenih krovova, sa prozora ulepljenih sopstvenim odsajajima, stizale su vesti da je sve dobro i lepo, sve na svom mestu i baš onako kako treba da bude. Boje na pučini emocija se behu divno smirile, prateći osvojeni spokoj duha.

Pogled sa Trema (J)
veća slika

Ali nisam bio sposoban da dugo ostavim taj mali viseći vrt u zanosnoj ravnoteži prijateljskog rastinja - ponovo je počelo svakidašnje nemirno ključanje i isparavanje u hodnicima uma, a taj je smog raspinjao moje lebdište sve dok se ono nije umorno okamenilo i vratilo mi težinu. Tako je ovo bivanje bilo okončano, i znao sam da mu se ovog puta neću ponovo približiti. Neka opet bude tako, i makar samo malo duže - tugovao je san o nedostižnom danu u kome bi u ovakvom uzletu moglo da se ostane zauvek.

Na vrelu dubina (J)
veća slika

Nazad, dole, niz strmu uzanu traku, dok se težina neprestano uvlači kroz vrhove prstiju i biva udahnuta sa mirisom trava. (Kad je put ovako strm trave zamirišu tek na povratku, na nizbrdici. Ako se namernik ne vraća tuda strmina ostane neomirisana, a to je jedna od najtužnijih sudbina koje mogu da snađu neko mesto.) Sada se moglo više voziti, ali opet ne više od trećine spusta. Za više od toga po ovom kamenitom terenu trebalo je imati bicikl sa (bar) prednjom suspenzijom i kočnice u mnogo boljem stanju nego što su moje tog jutra odlučile da budu.

Pred dom sam stigao sa tajnom u srcu ali i sa pola sata zakašnjenja u odnosu na dogovoreno vreme, tako da je trebalo brzo pokupiti stvari, potrpati ih u bisage, natovariti bicikl na krov Spaletovog auta... Čestit doručak je morao da sačeka bolju priliku. Bilo je doduše još taman toliko vremena da se posle par kilometara vožnje vratimo po moju zaboravljenu torbicu sa novcem i dokumentima, ali to je zaista bilo najviše zabave što smo sebi mogli da dopustimo - domaćini su nas čekali u Nišu, spremni i orni za novu vožnju.

Pa smo se konačno upustili i u tu zgodu, grupa je ovog puta brojala desetak članova. Bilo je nedeljno podne, vrućina se bila opružila u prašinu opustelih niških ulica i zadovoljno prela, a prvi kilometri uspona na planinu Seličevicu su bili po terenu na kome nismo imali zaklon od sunca. Meni je ipak do ulaska u prve šumske senke i potom na dobrom delu šesnaestak kilometara dugog uspona "potrajao" jedan dobrodošli fenomen koji sam primetio ranije tog jutra: posle uspona na Trem moje mile mi em drage nogice su potpuno prestale da osećaju "normalne" uspone. Bilo je čudno i zabavno to što telo više ne registruje takvu vrstu napora, valjda tako izgleda kad se čovek za doručak dobro nakrka dopinga, ili kriptonita - zavisno od toga sa koje planete dolazi. Šta god bilo, činilo je da se usta razvuku od uha do uha u onom bezglasnom cerenju koje tu i tamo ume da izazove neverica. Peo sam se kroz vrućinu a neko je umesto mene gurao bicikl uzbrdo. Moje je bilo samo da sedim, da se s vremena na vreme zarozano smešim sebi u bradu, i da se zabavljam posmatrajući nečije noge kako ispod mene mute jedro žumance sunca.

Sa jednog vidikovca ukazao nam se fantastični stenoviti greben okrunjen prekrasnim vrhom, dalek na svom zamagljenom hoprizontu sa one strane Niša. "Koja je ono planina?", pitam. "Pa Suva planina, Trem, tamo si bio jutros", odgovaraju mi. Vidi stvarno... Eto šta malo daljine pređene automobilom, i drugačiji ugao gledanja, i malo podnevne vrućine mogu da urade: mogu čoveku da daju nenadan a veličanstven poklon, uživanje u ponovnom otkrivanju jedne divne planine, kao da je vidi prvi put.

Seličevica: domaćini su nam je predstavili kao budući veliki centar maunting bajkinga u okolini Niša, kao blago za koje su vezani mnogi njihovi planovi. Uverili smo se da imaju dobre razloge za to. Kad smo jednom napustili asfalt i ušli u šumu, vozili smo kroz nju sve do kraja dugog uspona, potom surfovali kroz nju na talasima mnogih puteljaka i raskrsnica, silazili niz nju po mnogim drugim puteljcima i mnogim drugim raskrsnicama - sve dok nas nije ispljunula u vruće predvečerje pred kapijama Niša, skoro četrdeset kilometara daleko od onog vrelog podneva u kome smo zajahali devet stotina metara visoki cunami.

I eto ti. U skladu sa gustim pakovanjem ovog vikenda sjurili smo se u centar, umili se (više bicikle nego sebe) spakovali na/u auto, pozdravili se sa Nišlijama i odjurili kroz prvi mrak ka Beogradu. Uzleteo sam u noć na izlazu iz varoši utvrđene na rimskim termama i dodatno osigurane dimom roštilja, malo kasnije bupnuo glavom u dobro poznati mi jastuk, i razmišljajući kako ono bi sa nogicama pomalo izgubio nit, postao rasejan i - zzzzz... probudio se sledećeg jutra. Tada je jako zamirisala sarma utisaka i shvatio sam da, koliko god da smo se lepo ispozdravljali, ipak nije bilo dovoljno vremena da našim prijateljima iz Niša kako treba kažem nešto vrlo važno. E sad, šta je to trebalo reći, uh, teško je bilo setiti se iznad otvorene šerpe u kojoj krčka i pućka dok se mirisi podižu unaokolo. No nekako je na kraju isplivalo: hvala vam ljudi :)