(D) Al' onda kad ja tamo, a ono međutim... Pogled na drugu stranu bazena. Na toj tamo strani, hiljadu kilometara udaljenoj od karipskih boja i ekskluzive morske strane, curka mirni svakodnevni život srpskog sela. (J)

Posle Popšice čekalo nas je još nekoliko kilometara goredoliranja, uz par uspona koje smo dobro osetili. No zato smo prošli kroz veličanstvenu dolinu iza sela Kravlje, zauzdanu šumovitim brdima i potkovanu uzanim asfaltom koji je predivno krivudao preko brežuljaka, baš onako kako je kroz moje sećanje krivudao asfalt u dolini Trente, u Sloveniji, jednog davnog proleća kroz koje sam se kotrljao na dva točka. Kasno sunce je cedilo duge i spore senke iz drveća i izbijalo iz polja toliko nijansi zelene boje da bi svet svakako mogao da bude samo zelen kad bi se žitelji ove doline pitali, jer opet bi različitih boja bilo mnogo, dovoljno. Dovoljno da se s proleća njima osmudi sneg, dovoljno da se njima okuje i oteža plug eda bi potonuo u brazdu, dovoljno da sazri grožđe i probudi se mlado vino u buradima, dovoljno da sazri dečak i zaljubi se žena.

Staroj arhitekturi se u niškom kraju poklanja posebna pažnja. Ova fasada će dobiti nov i svež izgled čim se nakupi dovoljno umrlica. (D)

I Kravlje naravno ima svoj izvor lekovite vode, (ne)poznat od davnina i opevan u staroj narodnoj pesmi koja kaže: "Kravlja banja, topla voda, za bajkere živa zgoda." Ali u prvoj slutnji sutona tela su nam se opet setila blage vode u Popšici. I kao u svakoj lepoj priči, ubrzo su dobila na poklon poslednju i najveću čaroliju tog dana. Domaćini su nas ponovo poveli na makadam pa u lavirint staza, kroz Miljkovac, seoce zemljanih kuća, među zidove od naboja i potamnele, zagušljivo-mirisne doksate. A na onom mestu na kome svako selo zamire, i posle koga nema ničega do neba zaraslog u šiblje, i odakle počinju staze koje putnika isteruju sa mesta kome ne pripada a meštanina znaju da uznemire čežnjom za dalekim i užurbanim mestima ispunjenim neistinitim sudbinama od betona - čekala nas je uzana i kratka dolina. Na njenom desnom zidu plavetnilo je ubadao visoki zub, ostatak srušene kule drevnog grada. Pešice smo tu prešli preko tankog i škripavog drvenog mostića koji je postojao samo ispred nogu a iza se namah topio, zašli smo u bujno rastinje na drugoj strani, obreli se konačno na jednom proplanku, pred ostacima napuštene vodenice. Njeno prizemlje od kamena se još kočoperilo i inatilo, ali je sprat od upletenog debelog granja jedva držao ostatke krova sa koga je kapalo ustajalo vreme. To je bio poklon domaćina nama, poklon koji je trebalo otpakovati, tajna koju je trebalo ubrati. I ostavili su nas da to uradimo.

Skinuli smo odeću i kroz paučinu duboke senke prošli do uzanog i niskog otvora koji je vodio u podrum. Trebalo je pognuti se, tako ostati i unutra. Bili smo bliže čudnim mirisima tla, dalje od besmisla tavanice koja se rastakala i gubila u nedefinisanom prostoru iznad naših glava. Našli smo se na maloj drvenoj platformi koja je plutala u sparnom polumraku, načetom samo oskudnim svetlom ceđenim kroz prašnjavi najlon kojim je bio prekriven otvor na naspramnom zidu.

Oko nas je trulilo srce vodenice: cevi kroz koje je voda doticala, kolo koje je pokretala, oglodana osovina žrvnja. Srce vodenice uvek pripada vilenjacima, polutami, čegrtavom mraku u kome se pored raznih čuda tek usputno rađa i postojano obrtanje osovine. Takvo obrtanje je i ovde, nekada, kroz rupu u drvenom podu, bilo iznošeno gore u prizemlje i predavano žrvnju. Žrvanj melje ljudima žito te oni stoga veruju da su vodenice njihovo vlasništvo, a ustvari su i žrvnjevi, i mlinari, i brašno, i svako ko kroči u vodenicu dok ona radi, samo slučajne i nevažne senke u jednom mnogo važnijem procesu. I dok u oblaku belog praha kašlje mlinar, dotle ispod podrhtavanja poda i škripanja zidova, ispod klokotanja i grgotanja koji dopiru odozdo, mnogo dublje, na drugom kraju osovine žrvnja, na onom kraju koji seže do centra sveta prolazeći kroz hladove podzemnih voda i kroz besnu vrućinu magme, radi teški mehanizam koji zamenuje dane noćima i noći danima, pomera oblake, mesece i sunca, u prašinu rastače sve što postoji, nateruje sede u kose i brade, otvara bore na licima. I usput, nepojamno sitnim delom svoje snage, gura kazaljke na krhkim i uzaludnim časovnicima ljudi koji se trude da veruju kako njima mogu izmeriti njegovo dejstvo, možda ga jednom usporiti ili sasvim zauzdati. Mlinar kašlje pored žrvnja, zaštićen od dejstva tog mehanizma samo keceljom i okretom glave u stranu, da ne vidi kako nestaje žrvanj i sa njim i on sam.

Kad vodenice dotraju i budu odbačene u obnavljanju mehanizma koje je jedino večito, postaju jedina, nemarna milostinja koja se može dobiti na ovom ovde smrtnom kraju na kome je žrvanj i na kome su ljudi: pretvaraju se u vremeplove. Izlizano kolo, napukla osovina, izanđali metalni i izgrizeni drveni delovi - sve je to osmuđeno i nagaravljeno brašnom od koga se niko neće najesti, jer svakome iscuri kroz prste. Ljuske prošlog se posvuda odvajaju lakim dodirom ruke, ispod jedne naslage otkriva se druga: sloj za slojem taloga procurelog iz dubina, kroz napukle zaptivke dana i prskotine godina.

Ma... da l' je ovuda? (J)

Bili smo na ulazu našeg vremeplova. Kad su nam se oči privikle na polumrak shvatili smo zašto je bilo sparno: ispod sklepane platforme na ulazu talasalo se toplo, tamno ulje vremena. Čitav podrum je bio poplavljen, prigušeno prelamanje oskudnog svetla čekalo nas je iza ivice na kojoj smo stajali. Do tamo su vodila tri naherena drvena basamka, sišli smo. U toplotu od četrdesetak stepeni, u povremeno komešanje mehurova koji su bili jedini znak da minuti i sati još pomalo cure i izbijaju negde na dnu. Na sredini podruma, ispod površine koja je sitno podrhtavala kao da prati puls laganog zemljotresa, bila je potamnela daska ko zna kada osevapljena rukom nekog posetioca tako što je postavljena na par oblica, potapšana dlanom i proizvedena u klupu. Smestili smo gole zadnjice na nju, našavši se tako za komandama mašine. Topla tečnost je vukla naniže, upijala me je klupa, pa šljunak i mulj na dnu. Tekao sam nadole, niz žile iz kojih je izbijalo ulje, sve dublje. Sve ranije i ranije.

Video sam sebe kako sadim, branim, bodem, otimam, kradem, molim, trpim, pobeđujem, gubim, tekući kroz vekove. Sasvim plitko-blizu-skoro, bio je tu najpre oštro-hladni, metalni dodir petokrake. Zatim vrelina ratova, hladnoća šinjela oprljenih zimama. Pa sveža boja na nekoj manastirskoj fresci. Konji i škriputavi kalpaci, zasopljeno i vrištavo vitlanje sabljama nad travama koje pokrivaju sve što padne. Zlatne krune koje počivaju na kamenim gradovima, i one i oni oholi kao da su večiti, ne znajući da su bez blagoslova sudbine. Prvo pojavljivanje onoga što se sastoji iz horizontalne linije spokoja ukrštene sa vertikalnom linijom stremljenja ka nebu, sve spojeno u centru, težištu novog Boga sa kojim me upoznaju. Još dublje i još ranije, deoba imena na mestu na kome se pleme deli i odlazi na različite strane. Dodir vere u Peruna. I eno me konačno kako stižem ovamo, na kraju puta započetog s druge strane dalekih i visokih planina. A to stizanje je okončalo i poniranje u dubinu: bila je to tačka od koje me je pamtila ova topla mokraća Balkana u kojoj sam sedeo. Tinjajući u sparnom polumraku, razumeo sam onda da moje golo dupe nigde drugo ne bi moglo da zaplovi kroz moje balkansko vreme osim u ovoj roditeljskoj prasupi koja me je odgajila i poznavala me. Niti bi neki stranac sa drugog kraja Evrope u tome u čemu sam sedeo osetio ili video išta više od bare tople vode na jednom bizarnom mestu. Da se ode dalje, do onoga što je još starije moje i što nije pripadalo sećanju ove vode, trebaće jednog dana da se kroči u neku drugu daleku vodenicu, negde iza Urala, u neki podrum u kome ćuti sam početak mog vremena.

Na povratku nazad, gore, naovamo, izlučila su se kraj mene lica Spaleta i Davora. Lako sam sada na njima prepoznavao crte srednjevekovnika i ništa u tim crtama nije bilo promenjeno, ovo doba se tek ovlaš držalo na njima. Blistave brundave mašine sa točkovima mogu munjevito da ih premeste sa mesta na mesto, može da ih rami šarena odeća od tkanina i krojeva kakve ne poznaju drevne knjige, mogu da plove po gradovima visokih građevina koje se drže samo na vitosti svog metala i na odsjaju svojih stakala, mogu da budu rezbarena senkama i oblicima predmeta čije je postojanje vekovima daleko od kapije sa lancima na ulazu između zdepastih pirgova - ali je je to bilo lice monaha u zadužbini čija je kupola, ispunjena mirisom svežeg maltera kao mirazom za početak vekovnog trajanja, samo tren ranije prvi put ogradila nebo iznad sebe; i to je bilo lice korpara koji hoda po reskoj kaldrmi mokroj od izliva sumnjivog mirisa (glačajući njene neravnine kožom svoje opute uzalud, jer će sve nestati u velikom razaranju što će neumitno doći, onako kako to već usud ovih prostora nalaže); i to je bilo lice stražara koji posmatra korpara trošeći svoje zemno vreme pre nego što njegov pripasani mač podivlja i odvuče ga da zajedno gore u plamenu onog razaranja; i to je bilo lice težaka koji nedaleko od njih otvara utrobu zemlje misleći da seje u nju buduće hlebove, a ustvari razgrćući dubine u koje će jednom leći država onoga čiji je sin hodao Palestinom trudeći se da razume u kakvom to prostoru ni na nebu ni na zemlji ima mesta za duh njegovog naroda.

Nije varao glupavom starom slavom, nije gurao u besmisleni ponos zbog stvari koje nemaju veze sa našim stvarima danas, nije budio smešne nade u zakasnelu renesansu koja bi se još mogla desiti ovde - taj tamni talog je prosto bio tamo i pričao o onome što je bilo, zato što je bilo, zato što je i samo njegovo postojanje bilo posledica, esencija toga što je bilo.

Za komandama vremeplova (foto D,  pirotehnika J)

Kupanje u vremenu smoždi, i osveži - tako stoje stvari. Zato smo nas trojica lako i brzo preneli svoja drevna lica kroz ostatak družine i ostatak večeri do Niša, dojedrili do tamo ne osećajući težinu na ramenima i u nogama posle osamdesetak kilometara daljine i milenijuma vremena sažvakanog toga dana. Oproštaj s Nišlijama, do narednog dana, kasna, kasna vučja večera, povratak u dom. Pretrpane stomake smo smestili u krevete tek u dva ujutro.