Subota-nedelja, 7-8. jul
Kopaonik

Jošanička banja ima tradiciju još iz turskih vremena da kupa, leči i okrepljuje. Na nekoliko mesta izbijaju izvori vrele vode koji šire oko sebe miris sumpora, iz kojih stalno izlazi para i koji ključaju čak i leti. Izgleda kao da ove vode dolaze iz nekih tajnih kazana gde ih zagrevaju misteriozne prirodne sile, a čudo biva tim veće što pored njih teku i oni ledeni planinski potoci na koje smo svi već navikli.

Ovde su napravljena kupatila koja koriste bolesni za lečenje, ali i oni koji hoće da preduprede neku bolest. Meštani kažu da je zdravo povremeno se okupati ovom vodom, čak i ako još uvek nemate nekakvih određenih problema.

Pored novog kupatila, koje je podignuto 1935. godine, još uvek se nalazi stari, turski amam. Sav je memljiv i zarastao u mahovinu, a mada je danas zatvoren, još uvek se iz njega čuje huk vode koju su Turci graditelji vešto sproveli zbog uživanja ili potrebe.

Susret toplih i hladnih voda

Uspon na Kopaonik preko Jošaničke banje ide nekako ovako: početnih 8 km krivudavog puta vas dovodi do nekih 1300 m nadmorske visine i to se locira negde oko putokaza za Kokorovac. Posle njega put vijuga sa usponima koje znaci pored puta mere na 9-10%. Ovako strm uspon se smiruje negde kod mesta Gvozdac i kada dođete do česme, možete biti sigurni da je teži deo puta obavljen. Do prevoja Kadijevac i mosta koji prelazi preko Samokovske reke nagib je manji i kasnije se čak u nekoliko prilika put spušta. Naravno, to je zamišljeno samo zbog toga da biste morali ponovo da se penjete, i posle Hajdučke česme počinje zadovoljstvo uzbrdo-nizbrdo sa nagibima oko 7.5% sve do Srbijašuma i skretanja za šumarske kuće. E, tu još ima da se izgura nekih 9% i žuta tabla sa ozbiljnim natpisom KOPAONIK i pogled na odmaralište "Olga Dedijer" će vas obavestiti da ste stigli do mesta gde biste mogli negde sesti i popiti kafu.

Moje zadovoljstvo je bilo nešto uzdrmano onim što smo zatekli kada smo stigli u okolinu Konaka. Uz glavni put i sve moguće sporedne puteljke, po travi je bila parkirana masa automobila. Sa radija se, iz različitih pravaca, mogla čuti čitava folk parada, koju su neki od pripitih izletnika pokušavali da nadglasaju, dok se svuda širio miris prečenog mesa. Trebalo se negde smestiti i moram priznati da je sve to izgledalo prilično depresivno. Raspitali smo se, reda radi, o ceni smeštaja u JAT-ovim apartmanima i nastavili dalje putem prema vrhu. Planinarski dom "Kopaonik" je odbio da nas primi jer smo biciklisti a ne planinari, ali srećom u domu "Rtanj" nisu imali takav problem.

Rtanj by night

 Za one koji nisu nikad bili tamo (a i meni beše prvi put) planinarski dom "Rtanj" je mesto koje apsolutno zadovoljava sva vaša predubeđenja o tome kako jedan dom na planini treba da izgleda. Sa dve velike prostorije (Trpezarija i Odžaklija) u kojima tokom čitavog dana (čak i leti) na ognjištu tinjaju drveni panjevi, kamin salom u kojoj su preko drvenih klupa prebačene ovčije kože - i uopšte, čitavom svojom pojavom "Rtanj" vas ne ostavlja ravnodušnim. Sa zvučnika se uglavnom tokom čitavog dana čuje dobra muzika i na ovih 1840 metara smo definitivno ostavili ispod sebe izletničko-turističko-roštiljski svet.

Još dok smo bili dole u Jošaničkoj banji, naši domaćini su nam pričali o sedmojulskoj tradiciji odlaženja na vrh Kopaonika. Praznik bi se proveo na izletu, u krugu porodice, prigodno, uz nešto hrane i pića. Tada mi je to zvučalo sasvim drugačije, a ko zna?… Možda je to ranije zaista izgledalo bolje.
 …
Dan posle toga smo proveli u okolini doma upijajući planinsko sunce, pretresajući utiske i čitavo jutro se kaneći da obiđemo okolinu. Sutrašnji dan je bio određen za novi polazak, tako da smo iskoristili ovo vreme da iznenadimo mišiće drugom vrstom aktivnosti koja se popularno zove hodanje, ali koja je tek bledi prapočetak onog do čega je evolucija dovela kasnije i što se zove (takođe odomaćeno) vožnja bicikla.

Tog dana se manja ekipa polaznika dvonedeljne mountain bike škole iz Kragujevca spakovala i otišla, tako da su ostala samo naša dva bicikla u ostavi za skije. Bio je to zadnji dan i nekakve konferencije pokreta Zelenih, tako da se do duboko u noć mogla čuti njihova napevanja nacionalnih pesama iz skoro svih evropskih zemalja, a u neko doba su stvari izmakle kontroli (što zbog planinskog vazduha, što zbog silne brige o očuvanju prirode), tako da su se mogli čuti i mnogi drugi zvuci…


Ponedeljak, 9. jul
Kopaonik - Mataruška banja

Pokret Zelenih je pakovao svoje torbe u autobus, dok smo mi pili kafu zagrevajući se na varljivom planinskom suncu, a onda smo se i mi, po istom uzoru, spakovali i krenuli prema Kraljevu, znajući da ostavljamo prirodu u sigurnim rukama i da će svo to čudo sa zagađenjima, ozonskim rupama i ostalim, sigurno biti u redu čim se za sat-dva pokret reši jutarnjeg mamurluka. Verovatno će sve to biti još bolje kada u autobusu razmene telefone i adrese, sa sigurnim obećanjima da će se brinuti o prirodi i sledeće godine kada bude ponovo sezona, možda ponovo na Kopaoniku ili nekom drugom isto tako prijatno očuvanom prirodnom mestu.

Jedan od potoka Kopaonika

Elem, kao što rekoh, bezbrižno smo se spustili ponovo prema Jošaničkoj banji i Biljanovcu, a onda nastavili da vijugamo magistralom prema Ušću. U mestu smo pronašli i raskrsnicu koja vodi prema Studenici, ali je putokaz bio oboren prema zemlji. Pošto smo zaboravili da ponesemo lopate, pre nego što počnemo da ih tražimo, ipak smo odlučili da pitamo da li je takva informacija baš u potpunosti tačna. Ispostavilo se da kopanje neće biti neophodno, jer ipak treba skrenuti na levo, a putokaz će (nadam se) neko, nekad namestiti onako kako bi trebalo da stoji. Jedna stvar je sa putokazom bila ispravna: od ove tačke do Studenice ima 11.5 km.

Put se nalazi u useku između dva vrha od 1178 m. i 1643 m. i lagano se uspinje. U prvom delu mi je ovaj uspon nešto teže pao, naročito ako bi mu se dodalo 35 stepeni i usijani disk sa neba koji mi je pržio leđa i lagano, ali izvesno, rastapao kacigu. Na putu su se mogle videti žute oznake sa prošlogodišnjeg Tour-a po Srbiji, a negde na 5 km pre manastira put se prelomio i počeo da se spušta skoro do pred sam ulazak u manastirski krug.

A unutra… Sve je doterano, zategnuto… Najveća crkva je posvećena Bogorodici, manja do nje - Sv. Joakimu i Ani, a treća, kamena, posvećena je Sv. Jovanu. Kružno dvorište crkve opasuju veliki konak, manastirska trezarija i podrumi nad kojima se nalazi prostor gde se mogu videti često reprodukovani komadi iz starih srednjevekovnih riznica. Sve je delovalo nekako pomalo hladno i poslovno, tako da se nismo preterano zadržali.

Prilično brzo smo se vratili do Ušća, a onda krenuli prema Kraljevu. Željin i Ravna planina neodoljivo podsećaju na morski pejsaž: ogoljene kosine isprane kišama i snegovima sa retkim, suvim rastinjem. Naselja uz put skoro da i nema. Tek negde na prilazu Bogutovcu se obronci sa leve strane pokrivaju ponovo šumom, dok desna strana i dalje ostaje spartanski stroga sa svojim golim vrhovima koje niko očigledno već dugo ne posećuje. Posle Doline jorgovana se nad Ibrom mogu videti solidno očuvane ruševine starog grada Maglića koje razmotavaju svitak svoje priče o prošlosti, o nekim ljudima koji su ga tu sagradili, i o prošlim životima koji su se zaplitali o kamen od koga je tvrđava podignuta.

Konak i crkva Sv. Jovana u Studenici

Negde između Bogutovačke i Mataruške banje put odjednom ogoljen i nezaštićen izlazi na ravnicu. Skrenuli smo desno prema Žiči i dok smo u Mataruškoj banji tražili pristojno prenoćište, slučaj nam je, na biciklu, doveo poznanika Nemanju iz Beograda. Već smo sedeli u zaklonu njegove verande kada je, u sumrak, počela da pada kiša.