|
Vozili: Dragana Malbašić
i Miodrag Stanković
Subota,
30. jun Obavljali smo poslednje pripreme i još jedan odlazak do servisa, zategli bisage, navukli rukavice i krenuli... Nekako nam se to odužilo, tako da se istorijski trenutak polaska desio tek oko 12h. Prošli smo Sajam, skretanje prema Obrenovcu, Umku. Posle Umke je započelo sasvim blago talasanje, tek da nam nagovesti ono što dolazi. Zaličilo je na onu kratkotrajnu neizvesnost pred večernji izlazak. Spuštanje niz nizbrdicu koja još uvek ničim nije bila zaslužena, izvedeno je sa osećajem lagodnosti. U centru Obrenovca stajemo na pivo dok mi pogled za tenutak zadržava Opštinsko varoško kupatilo sa belim odsajem neba u prozorima, na kome piše da kupatilo ima mineralnu vodu i koje tu stoji lokalnom življu na raspolaganju. Kako smo kasno krenuli, već posle Uba je trebalo tražiti mesto za prenoćište. Poneli smo šator, zlu ne trebalo, i odlučili da to prvo veče svakako mora da se kampuje. U pokušaju da pronađemo neko sigurnije mesto za noćenje pažljivo smo razgledali okolinu i sa olakšanjem spazili kapiju manastira. Manastir Svetog Vavedenja se nalazi negde kod Kršne glave i mesta Slatina, i na našu molbu da se smestimo tu negde u blizini, bez preterane griže savesti su nam odbili širenje šatora na manastirskoj zemlji i preporučili da odemo negde dalje u šumu, jer manastirski red to ne dozvoljava. Izgledalo je da red ne predviđa pomoć umornim biciklistima. Za trenutak sam se zapitala da li manastirski red uopšte predviđa pomoć bilo kome, što možda nije baš hrišćanski. Moram priznati da me je ovakav postupak prilično razočarao i još uvek mi je teško da poverujem da su monahinje, koje imaju određenu udobnost upravo zahvaljujući drugima, odbile da uzvrate na isti način, uz činjenicu da nismo čak drsko pitali za noćenje u samoj zgradi, već zamolili jednino za podizanje šatora, uz obećanje da bismo rano ujutru otišli. Jedno je sigurno: Ivica i Marica su otišli dalje putem i pronašli pristojno mesto za noćenje negde u dubokoj šumi.
Posle noći pune šumova i prevrtanja, ustali smo već oko 6h, dok je jutro bilo pomalo hladno, ali strašno vlažno. Povukli smo se nešto dalje od puta, dublje među drveće, što se ujutru pokazalo kao pogrešno, jer se kondenzovana voda cedila sa bicikala i šatora, tako da smo sušili stvari skoro do 9 sati. Brzo smo stigli do izlaska na magistralni put prema Valjevu. Nešto uspona, a onda jedan veseo silazak - koji je prvo polako i stidljivo povukao bicikl za sobom, a onda me nestašno naveo da se sve više osećam kao Meri Popins, kojoj je kišobran zamenio bicikl. Jurili smo u ovu avanturu kao da nije bilo 20 kg bisaga i ostajalo je samo još da se pridrži kaciga dok bi se krovovi grada u trenutku pretvarali u drveće. Stali smo kod Brankovine, tj. mesta gde se skreće do stare seoske škole u koju je kao dete išla Desanka Maksimović. Pored nje se nalazi školska biblioteka kojoj je Desanka poklonila velik deo svoje lične biblioteke.
Dilema u Valjevu je bila sledeća: da li krenuti do Divčibara preko Petnice ili ići na Bukove. Delovalo je kao da bi se dosta obilazilo preko Petnice, dok je ova druga varijanta u kilometrima bila nešto kraća, ali sa jačim usponima. Minut-dva kolebanja i to pitanje smo rešili pomalo ambiciozno: naravno da idemo na veći uspon, pa tek smo krenuli. Odmakli smo deo puta i jedan prolaznik nam reče da do Divčibara imamo još 20 km puta. Penjanje, penjanje, penjanje… Možda zbog činjenice da smo juče krenuli i još nismo bili dovoljno zagrejani, uspon je ličio na beskrajnu nit. Kilometri su se množili, rasli u nedogled i nadimali se do pucanja. Posle popriličnog komada uspona ponovo pitamo jednu ženu u prolazu: "Koliko još do Divčibara?… "Imate još 20 km i onda vam je skoro ravno..."
Po isteku sedmog kilometra stigli smo do vidikovca sa koga je trebalo da pukne pogled bar do Bosne. Nesreća je bila u tome što se čitav dan vreme ćudljivo menjalo, tako da su sada oblaci napravili izmaglicu i potpuno zatvorili vidik. Od pogleda do Bosne nam je ostalo svega 20-tak metara i tek nekoliko stabala koja su ulazila u tu kategoriju. Ništa od panorame se nije moglo videti, tako da je ovaj uspon od 3 puta 20 kilometara, na kraju bio sam sebi svrha. Karta nam se zlobno rugala sa brojkom od 37 km. Prosta računica kaže: 37 km - 9 km (od skretanja) = 28 km. Do danas je ostala misterija kako su se oni namnožili u ovih 60. Bilo je to potpuno zbunjujuće, pa nam je preostalo samo da iskoristimo još 2 km blagoslovne nizbrdice do naselja. |
Spustili smo se preko Tometinog polja na Požegu i magistralom brzo stigli do Užica. Skoro na samom ulazu u Užice može se videti malena tabla na kojoj je označeno skretanje do "vodenice Bojovića". Na njoj stoji tabla: "Radnja Dimitri i sinova Petka i Nedeljka Bojovića, od 1813. g. ponovljena 1911. juna". Ovo je jedna od retkih vodenica koje još uvek rade i kao što na ploči piše, vodenica je nešto malo osavremenjana, ali i dalje tradicionalno melju kukuruzno brašno pomoću velikih kamenih žrvnjeva.
|
 |
 |
 |