Sreda, 4. jul
Užice - Zlatibor - Zlatar (Nova Varoš)

Hladnih pogleda i bez nervoze, jutro i mi smo promešali špil i izbacili sve karte na sto. Vedro nebo i dobra volja bili su najjači aduti; nije bilo govora o povratku. Ipak smo odlučili da se spustimo prema jugu i napravimo preko Sjenice krug do Kopaonika, ali da bi zbog onog dana zadržavanja bilo verovatno previše da idemo i na Taru. Nju smo ostavili za drugu priliku. Razmotali smo nit puta dalje prema Zlatiboru. Lagano smo zaveslali niz talase uspona koji su se pružili u dužini od 12-13 kilometara. Tek onda je dospeo mali spust i ponovo uspon do tunela koji se završava ]aldovim vijaduktom i prevojem.

Još se malo ide naniže i na 30-tom kilometru od Užica, na desnom skretanju se nalazi turistički centar Zlatibor. Sastoji se od uglavnom skupih mesta sa brzom hranom, ali je dobro odmah pre ulaska u ovaj centar skrenuti desno, gde se na 200 m nalazi restoran "Leskovac". Tu se može pojesti i nešto kuvano, čorba, pasulj (…) - po prihvatljivim cenama. Vreme je nastavilo da se menja, nebo je bilo sivo, ali je izgledalo da ipak neće padati kiša, tako da smo se odmorili i ipak nastavili dalje prema Varoši.

Zeleni odsjaj u vodi

Do zlatiborskog prevoja Borova glava nastavlja da vodi blag uspon. Levo od puta u jednom momentu ukazao se prizor sa starih slika.

Ali nije to bio prizor sa slika starih holandskih majstora, već sa onih slika koje su jedno vreme kod nas bile moda i zahtev i koje je na zidove kačio svako ko je koliko-toliko držao do sebe. Bilo je tu tapiserija sa jelenima i idiličnih pejsaža koji su uspešno imitirali uljano slikarstvo, a u stvari bili obična štampa koja se lepila na šperploču u ogromnim količinama. Ovakve slike su se dobijale za svadbe ili su ih donosili rođaci koji su odlazili u banje. Slike su bile neodvojiv deo ambijenta sa staklenim kredencima i teškim otomanima preko kojih su prebačeni grubo tkani prekrivači koji leti pomalo neprijatno grebu, ali se slažu sa šporetima na drva na kojima su se pekle jufke za pite i komadi slatkih, narandžastih bundeva. Kolaži starih fotografija su stajali u ramovima sa "zlatnom" bordurom, dok su hladne sobe sa velikim krevetima i perjanim dunjama imale valjkom molovanu belu cvetnu mustru na plavim zidovima… Drvo, potok i zeleni odraz trave u vodi su ispričali ovu priču. Bez pitanja ili dozvole pozvali su uspomene i mirise iz detinjstva i spleli ih medju žice točkova.

Na jednom prevoju sa koga puca pogled nalazi se kafe-galerija i atelje akademskog slikara Božidara Kovačevića. Sve to je na istom mestu i posle odmora uz piće, možete pogledati zlatiborske prizore ekspresivnim okom čoveka koji je otišao, sublimirao nova iskustva i ponovo se vratio planini.

Posle ovog prevoja put je u katastrofalnom stanju. Kako su nam rekli, ove opasne krivine sa uzanim putem su dugogodišnji problem meštana, tako da je sa pričama o izgradnji novog puta svaka nova opštinska garnitura pokušavala da sakupi poene. Ova pretposlednja ekipa je čak uspela da napravi značajno proširenje puta. Naravno pošto su oni otišli, prestalo se i sa radovima i to proširenje nije dobilo asfalt. Prilikom tih radova građevinske mašine su gusenicama oštetile i ono malo puta što je bilo. Sa bisagama, zemljom i rupama na putu trebalo je prilično oprezno izvesti ovaj krivudavi slalom.

Zlatiborsko krivudanje

Kako svako zašto ima svoje zato, tako i svaki spust ima svoje drugo ja - uspon. Idući prema Kokinom brodu, penjaćete se do Borove glave i tačke gde se nalaze putokazi za Rasnicu i Dragalicu. Posle toga ide silazak do jezera i Kokinog broda. Na staroj karti koju smo imali, ovde je bila oznaka planinarskog doma, ali su nam rekli da je to bilo nekadašnje beogradsko odmaralište koje je odavno napušteno. Nastavili smo putem prema Novoj Varoši obilazeći oko jezera. Sa desne strane su se podizale ozbiljne borove kosine teškog smaragdno-zelenog tona. Već je bilo kasno i postajalo pomalo hladno. Tamna šuma nije delovala gostoljubivo. Voda se cedila iz stena, a čuo se i šum mnoštva malih potoka, koji ponegde prave bazene u kojima se rastapalo zelenilo okolnog drveća. Ideja da se prespava negde u šatoru je bila neizvodljiva, jer nigde pored puta nije moglo bezbedno da se stane i prenoći. Tako smo, već u sumrak ušli u Novu Varoš. Neuredno mesto sastavljeno od kuća koje su razbacane po kosinama na nekakav slučajan način, a ipak u velikoj meri i uporno - onako kako već ljudi mogu (bez reda i obzira) da zauzmu svoj prostor. Ima ponešto starijih, skladnijih kuća, ali većina kuća je u izgradnji, gole su, od blokova, groteskno različite; sve u svemu: jedno neprivlačno mesto. Dok je kroz sumrak prolazio zvuk hodžine molitve, požurili smo da se sklonimo sa ulice, a umor i hladan planinski vazduh su nas vrlo brzo smestili u krevet i umotali u toplu ćebad.

 

Četvrtak, 5. jul
Nova Varoš - Golija - Novi Pazar (skretanje prema Sopoćanima)

Posle doručka krećemo iz centra, prethodno dobro pogledavši kartu. U trenutku nas je uhvatila pozamašna nizbrdica, slatkorečivo, primamljivo i tih 12 minuta vožnje se brzo pretvorilo u 6 km puta niz koji smo jurili kao vetar. Kakav početak dana! Kakvo uživanje!

I u ruke Mandušića Vuka, svaka preslica…

Sa jedne strane oštre sive stene, a sa druge mekani zeleni obronci; starica koja čuva krave i nosi preslicu sa sobom. Zastali smo. Foto aparat i dva snimka.

Odnekud dospe pitanje: da li smo krenuli dobrim putem? Pitam staricu… "A, ne. Ovo vam je put za Prijepolje. Za Sjenicu se morate vratiti prvo do Varoši…" Teška srca krećemo nazad. Polako. Ovih 6 km uspona sa Suncem na ledjima nam je palo još teže pri pomisli da smo već mogli biti skoro na pola puta do Sjenice.

Prolazimo pored hotela "Panorama" koji se nalazi na 1240 m, dok je malo dalje od njega i vrh Zlatara - Velika Krševa (1626m.). Gore, iznad hotela je bio planinarski dom (oznaka se može videti još uvek na karti), ali je srušen prošle godine - kako nam je rekao konobar bifea "1. maj", gde se kafa dobija u malim, žutim džezvama, uz neizbežne kafanske šoljice sa plavom štraftom. Naravno, 2 dl. kisele i lokalna radio stanica: oglasi, prodajem, kupujem… a grane borova, izgubljenih u sopstvenom proticanju vremena, se lagano, lenjo pomeraju na vetru.

Odlučili smo se za prelaz preko planine da bismo "presekli", ali kada je put počeo da talasa gore-dole, ideja o "presecanju" je ostala zakačena negde na nekakvoj grani. Impozantni usponi, gusta, visoka šuma i malo, malo saobraćaja, a mnogo, mnogo sunca. Poneka šumska jagoda koja se zacrveni u prolazu, davala je dobar izgovor da se siđe, uhvati malo hlada i moćnog mirisa šume, a naravno i baci neki pogled na kartu sa krhkom nadom da do prevoja nema još mnogo. Sve u svemu, uspon ide do 1300 m i do skretanja za selo Ajinovići iznad koga se nalazi prevoj Karaula. Posle toga ide spust i relativno loš put, gde se borova šuma lagano proređuje i kod Sjenice prelazi u pašnjake. Tik uz Sjenicu ostaje još samo simboličnih stotinak metara uspona.

Centar Sjenice

Bilo je krajnje prirodno da je dolazak u Sjenicu uključivao i potragu za sjeničkim sirom, ali, na žalost, bisage su nam ostale prazne jer lokalni prodavci prodaju sir isključivo u kacama od 5 ili 10 kg. Ne znam da li bi vas pustili iz Strazbura bez bar jedne Mocart kugle, ali nas su svakako pustili iz Sjenice bez ijedne mrvice sjeničkog sira. Onoliko koliko je nama trebalo, niko nije hteo da nam proda, tako da smo na kraju kupili topljeni sir u prodavnici. Ali dobro, uvek ostaju beogradske pijace… Niko nije rekao da je obavezno doneti čokoladu iz Švajcarske ili popiti pivo u Nemačkoj.

Posle predaha i ručka u Sjenici sledio nam je komad pitomih pašnjaka, komad koji smo gutali u laganom zamiranju vrućine. Promicali su talasi trave, na kojima su plovile kravice najrazličitijih dezena i krojeva, poneka kuća, tek jedna prodavnica ispred koje tradicionalno nekolicina meštana dolazi na svoje poslepodnevno pivo. Blago, blago talasanje, gde vreme ima svoju dimenziju i gde izgleda smešno i neprilično žuriti i gde poneki auto koji projuri ne može a da ne deluje nepristojno.

U jednom trenutku su se sunčevi zraci rasuli kao lepeza kroz mrežu oblaka i učinili čitav prizor nestvarnim, kao zraci svetlosti koji se probijaju kroz vitraže u crkvi. Sa svim svojim ambicijama, osećanjima, pročitanim knjigama i odslušanim melodijama - u tom trenutku smo bili isti kao trava i prašina. Isti kao kamenčić koji je odskočio pod točkom bicikla.

Teren ostaje talasast do dugačkog uspona prema selu Duge Poljane. Brežuljci su ponovo počeli da se oblače u šume, listopadne i uozbiljiše se. Odmah iza sela su opasne i veoma strme serpentine, gde je put relativno loš, a krivine vas teraju da napravite skoro pun krug. Bilo je pitanje čiste slučajnosti da smo krenuli IZ Sjenice, tako da je sve ovo išlo nizbrdo. Bilo je teško zamisliti kako bi čitava stvar izgledala da smo krenuli suprotnim pravcem. Na put se, kao privesci, nanizalo nekoliko sela: Duge Poljane, Bele Vode, Osaonica, Sitniče… Dolina postaje pitoma, svega ima; njive pšenice i deteline, voćnjaci, bašte… Srpska groblja ili crkve se ovde ne mogu videti sa puta, uglavnom je muslimanski živalj. U odnosu na muslimanske žene u dimijama i šarenim maramama, malo srpskog življa se može odvojiti po tome što su devojke u kratkim majicama, starije žene uglavnom u crnom, dok muškarci nose bele košulje i tamne prsluke.

Posle Požege, put se uglavnom spušta sve so skretanja za Sopoćane. Namera nam je bila da negde kod manastira prenoćimo, ali se već toliko smrklo i bili smo već toliko umorni da je tih 7-8 km izgledalo predugačko. Srećom, na 2-3 km od skretanja za Sopoćane, pred nama je, u svom svom svetlu, bljesnuo motel "Ribnjak". Bez mnogo priče je odlučeno da se ovde noći i bila je to sjajna odluka, jer se su, već posle nekih sat vremena i toplog tuša, pred nama našli tanjiri u kojima su se pušile pastrmke sa roštilja. Za taj dan i prohladno planinsko veče - to je bila više nego dobra nagrada.


Petak, 6. jul
Novi Pazar - Kopaonik (Jošanička banja)

Od motela do Sopoćana ima pomenutih 7 km, koji su se do jutra sa svoje veličine Golijata smanjili na ono što zapravo jesu.

Prvi pogled na Sopoćane

 Manastir se smestio visoko i živi svoj život po sledećem rasporedu: ustaje se u 3.30h, u 10h je ručak, u 18h je večera. Izmedju su dnevne obaveze i molitva… Ovo je muški manastir i u njemu se uvek nalazi, pored tamnih monaha, dugih brada, i nekolicina civila koji pomažu. U manastir se voda donosi sa izvora koji se nalaze još gore, više u brdu, i do kojih se kolima odavde stiže za punih 45 minuta. Ulaz u manastir nije poželjan ukoliko niste prigodno obučeni, što za muškarce znači duge pantalone, a za žene duge suknje. Ovo je poželjno znati, jer bi bila neopisiva šteta ukoliko biste propustiti da pogledate neke od najlepših fresaka našeg srednjevekovnog slikarstva koje se ovde nalaze.

Put nas je vratio nizbrdo do Novog Pazara gde smo ostali iznenađeni gužvom u kojoj smo se našli. Sve vrvi od kamiona, automobila i ljudi. Malo smo se zadržali u centru gde smo posedeli sa mojom prijateljicom iz studentskog vremena, koja nam je rekla da u Pazaru skoro svi imaju po 2-3 automobila i da sve to zato tako izgleda. S obzirom da smo uz put videli velik broj firmi koje proizvode odeću od džinsa, bilo je jasno zašto je to tako. U svakom slučaju iz Pazara ne treba otići a ne videti Petrovu crkvu, koja je najstarija očuvana pravoslavna crkva na Balkanu.

Danas se ona otvara samo nekoliko dana u toku godine, na Petrovdan i nekoliko velikih praznika, ali pored crkve i malog groblja se nalazi kuća ljudi koji je održavaju, tako da treba zakucati na njihova vrata.

Petrova crkva u Novom Pazaru

Ukoliko budete malo strpljivi, starija žena će vam ogromnim ključem otvoriti crkvu i unutra možete videti nešto što je danas izuzetno retko - a to je zidana krstionica, bolje je reći mali bazen, koji je ranije punjen vodom i u koji se moglo zaista ući pri krštenju kao što je bilo u prvim danima hrišćanstva. Od tog običaja je danas ostala samo mala krstionica ili čak samo posuda sa vodom, koju sveštenik koristi da bi sa nekoliko kapi vode simbolizovao pročišćenje i spiranje greha. Crkva je podignuta je u 11-tom veku, još u vreme kada su Nemanjići tek usvojili hrišćanstvo a pre nego što je Sv. Sava postao patrijarh i pre nego što je srpska crkva dobila dozvolu da vaspostavi patrijaršiju u Žiči. Stoga je unutrašnjost crkve pomalo gruba, ima malo fresaka i nije okružena urednim alejama cveća kao crkve u većini naših najpoznatijih manastira. Ipak, ona vas mnogo bolje od drugih može navesti da se prošetate kroz vreme i zamislite doba kada je trebalo ubediti srednjevekovnu Srbiju nastanjenu keltsko-slovenskim kućnim božanstvima da je Bog jedan i da ne treba imati drugih bogova osim njega. U to vreme je to bio ogroman posao, koji su Mađari izveli pomoću mača i pod pretnjom smrću onome ko se ne bude pokrstio. Katolička crkva je čak kanonizovala čoveka koji je to uradio, a njegov kip se nalazi prvi u nizu na Trgu heroja u Budimpešti.

Ali naš put će drugom prilikom ići kroz Mađarsku, dok se ovaj ovde put pružio dalje prema Raškoj gde smo se nešto malo zadržali oko telefona i lokalne pekare. Trebalo je krenuti dalje prema Kopaoniku putem koji teče uz Ibar. U jednom trenutku je iza nekakve kosine konačno izronila i ova gromada dozvoljavajući nam da ga sagledamo od dna do vrha. Dakle, to je tih 2017 metara. Sve ovo do sada je zapravo bilo nekakvo nadmudrivanje, obilaženje… Maljen, Zlatibor, Zlatar, Golija… Svaka planina ima svoju dušu i svoju priču: Maljen je težak i vlažan, Zlatibor je koketan i krotak, Zlatar je strog, onako obavijen u svoj borov gunj, dok je Golija tvrda i tek na momente popustljiva… A Kopaonik… Na prvi pogled mi je delovao kao Sfinga: obronke (male planine) je kao šape nemarno spustio i… čeka. Dozvoljava sitnim stvorovima da mile po njemu u svojim automobilima, autobusima, da pletu svoje tanke paukove mreže i razvlače žičare… A on je i dalje kao dovoljan sam sebi. Moćam i širok. Za danas nam je ostalo samo da mu načnemo skute i stignemo do Jošaničke banje. Trebalo bi da stignemo dotle negde do sumraka i tu prenoćimo.