Utorak-sreda, 10-11. jul
Goč (Kraljevo)

Koliko sinoć smo zahvalno prihvatili prenoćište vatreno se zaklinjući da nećemo smetati i da ćemo odmah ujutru otići, ali već ujutru, sa suncem, koncept se promenio. Moram i ovim putem, ponovo, da se zahvalim Nemanji za nesebičnu ljubaznost i to što nam je dozvolio da kod njega ostanemo još dan-dva. Obećanje da nećemo smetati je i dalje ostalo, tako da smo odmah ujutru, bez bisaga, krenuli put Goča. Kakvo olakšanje! Bisage su prihvaćene "zdravo za gotovo", ali se ne može poreći da je za nekih 10-20 % ipak bolje bez njih.

Od banje smo krenuli prema Kraljevu, pa desno - preko mosta reke Ribnice i onda ponovo skrenuvši na desno uhvatili put koji se lagano, lagano uspinje prema Goču. Otvarao se pogled na kosine pokrivene nešto ređim drvećem, a pored puta se ovde može videti dosta lepih kuća, zapravo vikendica koje su uglavnom podigli ljudi iz okoline koji rade u inostranstvu.

Goč - put prema Dobroj vodi

Zaronjene u ovu lakoću, sa jorganima koji se vetre na suncu, neke od kuća žive i svoj svakodnevni život uredno poređane u ovaj pravilan i gust niz. Tako uglavnom biva do mesta Kamenica, gde se put strmije uzdiže otresajući sa sebe lokalni živalj. Od mesta gde se nalazi putokaz za nešto što se zove Savijeno koleno, naselja skoro više da i nema, a put postaje na nekim mestima prilično strm. Na žalost, ovde je put u očajnom stanju i na nekim mestima skoro potpuno izmrvljen. Ovo može da bude zanimljivo onima koji vole da voze po zemljanim putevima, mada je tom slučaju svakako bolje odlučiti se za pravu zemlju, koje ovde ima u neograničenim količinama. Naš domaćin se, u društvu nekolicine momaka iz kraljevačkog "Čikera" mnogo više bavio ovom varijantom, tako da od njega potiče informacija o većem broju puteva na Stolovima (po čijem vrhu od 1375 m. je klub i dobio ime) kojima se može voziti, a koji se mogu naći na kartama većih razmera.

Popeli smo se do pregiba puta koji se nalazi na 20-tom kilometru i gde stoji oznaka za univerzitetsku bazu šumarskog fakulteta, a odakle put sa još par kilometara vodi do Dobrih voda. Napravili smo mali obilazak okoline.

Ovde se moglo nestati u apstraktnom vremenu, koje se meri samo po položaju sunca i vrućinom. Čitav ovaj kraj leluja u naročitoj atmosferi, zbog koje, valjda, u okolini i ima nekoliko banja. Verovatno je to što se oseća u vazduhu i izbija iz zemlje oplemenilo vode i navelo ljude da dolaze ovde da se odmore ili potraže lekovite zemljane sokove kojima bi olakšali svoje boljke, stvarne ili zamišljene.

Starije banjske kuće imaju određeni stil građenja koji se vezao za vreme između dva velika svetska rata i uglavnom nisu naročito visoke. Prostrane su, sa velikom slavskom sobom, mnogo prozora i obaveznom verandom koja je okrenuta prema bašti ili prema ulici. Uglavnom je dovoljno samo sedeti na verandi i osluškivati tišinu, koju tek povremeno poremeti lavež nekog psa ili škriputavi zvuk bicikla u prolazu. Ako se na tom istom stolu crveni i utroba ohlađene lubenice, čije semenke izgledaju kao da će početi da mile po šarenoj mušemi, onda ne ostaje skoro baš ništa da se doda… Sasvim je prirodno utonuti u sanjarenje i dozvoliti nekakvom refrenu da zuji umesto muva koje se lenjo greju na suncu. Mmmmm…
…

Žiča, okolina Kraljeva i samo Kraljevo… Trebalo je naviti sat za buđenje iz ove banjske sanjivosti i spakovati ponovo bisage. Još jedan obilazak, tek toliko da se potvrde utisci i oprosti sa mestima koja su pretila da se pretvore u stare poznanike i… spremili smo za novo jutro.

 

Banjsko uživanje

Četvrtak, 12. jul
Mataruška banja - Rudnik - Topola

Imali smo zaista dosta sreće sa vremenom tokom svih ovih dana, jer smo dva puta vadili kabanice samo da uplašimo kišu, ali je bilo uvek pomalo oblačno, tako da nas nije mučila ni preterana vrućina. U poslednjih nekoliko dana je na mahove počelo da biva nezgodno, ali je deo puta zakačen za podne ovog dana bio ona krajnja tačka vreline čitave ture. Krenuli smo od banje prema Čačku, zapravo sa namerom da odemo do Ovčar banje i tamo noćimo.

Naravno, magistrala nije dolazila u obzir. Stari put je imao više šarma. Prolazi se kroz niz malih mesta i po ovoj vrućini je bilo jako važno to što se uvek mogla izabrati nekakva lokalna gostionica ili prodavnica koja ima hladno pivo.

Krajputaši

 U jednom mestu smo pored puta uspeli i da ovekovečimo dvadesetak krajputaša koji su pozivali putnike da zastanu i pročitaju reči na spomenicima koje su bližnji podigli onima koji se nisu vratili sa Krfa, iz kolubarske bitke... Put do klisure nas je vodio kroz Čačak. Moja namera je bila da pronađem muzej Nadežde Petrović i pokušam da napravim paralelu između njenih slika i vremena u kome su nastala njena poslednja dela. Spojeni u jedno i proistekli iz istog trenutka - njeni prizori i vreme ratnog stradanja. Sa prednje strane kamenova vas prozivaju na čas istorije ukočeni pogledi vojnika sa šajkačama svečano obučenih u uniforme. Manje vešti kamenoresci su samo ispisivali tekst, a sa strane su se stavljale vreže sa golubicama ili ono što je moralo biti poslednje što su junaci sa bojišta imali sa sobom - puška, očev sat ili ordenje. Tamo daleko, daleko od mora, tamo je moja zemlja, tamo je Srbija… Tamo je zemlja iz koje se odlazi i kojoj se vraća, koju vole ili mrze, koja stalno vri u borbi između starog i novog, zemlja suprotnosti, promenljiva kao godišnja doba, primitivna i moderna. Onakva kakvom je činimo svi mi koji živimo u njoj. Ogledalo… Onakva kakvi smo i mi sami.

Ovčarsko-kablarska klisura

Čačak nam je ostavio prilično ružan utisak, tako da se nismo zadržavali, a odlazak u muzej smo ostavili za povratak. U Ovčarsko-kablarskaj klisuri je sagrađen velik broj manastira (mislim da ih ima čak 20) i to smo nameravali lagano da obilazimo sutra.

Do Ovčar banje se moglo doći kroz klisuru samo magistralom kojom su svi besomučno jurili - od automobila do ogromnih kamiona. Vetar od kamiona nas je zanosio i morali smo da se držimo krajnje ivice puta. Na kraju se to pretvorilo u izuzetno mučnu vožnju, tako da smo odmah po nailasku na jezero stali i smestili se na jedan splav da bi pokusali riblju čorbu i malo se okrepili. Ideja da idemo dalje ovako i da se sutra na isti način motamo po magistrali nam je izgledala krajnje odbojno, tako da smo odlučili da već danas krenemo u pravcu Rudnika, sa čuvenim: "…pa dokle stignemo". Povratak za Čačak je, naravno, bio ista takva gnjavaža i Čačak, naravno, isti kao i na dolasku, tako da smo uživanje u okolini ostavili za neki drugi dolazak koji bi trebalo drugačije isplanirati. Krenuli smo put Rudnika. Vrh Rudnika se nalazi na 1132 m., a na prevoju istog imena, na oko 800 m. visine se nalazi motel. Znali smo da su ranije pekli jagnjetinu.

Dobar komad puta se primamljivi miris jagnjetine skoro materijalizovao negde u sinusima. Možda i neka topla lepinja… Mladi luk… Ili paradajz… Hmmm… Ma, ipak ljute papričice?… Što se tiče jagnjetine, nismo imali sreće, ali bar smo uspeli da se malo osvežimo. Motel su u to vreme renovirali i možda su smatrali da više nije prilično da okreću jagnjiće na ražnju. Razočarani, krenuli smo na desno, u pravcu Topole.

Srećna okolnost je to što nas bar put preko Rudnika nije razočarao. Imali smo ponovo sreću da smo slučajno odabrali dobar pravac, jer nakon mesta Rudnik ponovo ide jedan strmoglavi, krivudavi spust - sličan onom kod Dugih poljana, koji nam se zalomio kao nizbrdica. Puteve koji su korišteni pre nego što su napravljene magistrale obično više niko ne sređuje. Koristi ih lokalno stanovništvo ili ostaju zaboravljeni.

Bilo bi uživanje juriti da se nije moralo paziti na rupe i zakrpe koje je put vremenom dobio. Ipak, bez obzira na to, sve se dobro završilo, naročito ako se uzme u obzir da smo ovde imali svoju jedinu nezgodu sa biciklom. Bolje je zapravo reći: sa bisagama, jer je meni, od svog tog truckanja, metalni deo koji drži bisage pukao. Srećom, kajiševi samih bisaga su jedva uspeli da ih zadrže. Jedan kajiš je skoro stradao i ko zna kako bi se to završilo, ali smo došli na mirniji deo puta i tek tada uspeli da registrujemo neobičan zvuk. Naravno, tako nešto se nikad ne nosi kao rezerva, tako da smo pričvrstili nosač pomoću štapa i kanapa - što je u ovom slučaju potpuno tačno, jer smo koristili kanape za šator. Čitava skalamerija je bila dosta solidna i izdržala je ostatak puta do Beograda, bez ikakvih problema. Možda bi trebalo da pošaljemo pismo proizvođaču sa predlogom da ubuduće nosačima doda ovakvu vrstu rezervih delova…

Krenuli smo prilično rano tog jutra i sada je smiraj dana počeo lagano da nas obavija. Brda oko Aranđelovca i Topole su pitoma i krotka - vinogradarski kraj. Blaga klima i Sunce pomažu teškim, tamnim grozdovima da dobiju onu slast koja sa svakom novom berbom odovodi milione vinopija u vinsko hodočašće. Ali nije ovaj kraj čuven po tome. Ono što je naročito u ovom kraju je posledica specifičog sastava tla, a to je njegov kamen, njegovi mermeri i graniti.

Na nekoliko kilometara od Topole, na vrhu brda je bljesnuo beli mermer crkve na Oplencu. Bili smo blizu. Topoli i kraju snage. Zaključno sa 1930. godinom na vrhu ovog kamenitog brda visokog 337 m. podignuta je crkva Sv. Đorđa. Od 1929. g. pa do 1941. g. okolina je u potpunosti uređena, ali tokom II sv. rata uništena. Kompleks je tek oko 1992. godine ponovo obnovljen. Crkva je zamišljena kao mauzolej porodice Karađorđević i po završetku zdanja, 1930. g. ovde su preneti ostaci Vožda Karađorđa. Tu u kripti, koja se nalazi ispod naosa crkve, takođe je sahranjen Petar I Karađorđević.

Čitava unutrašnjost crkve prekrivena je mozaicima urađenim od murano stakla, ali koje su izveli nemački majistori po uzorima iz našeg srednjevekovnog fresko slikarstva. Nemačka preciznost i disciplinovanost može se najviše sagledati u izradi portreta.

Crkva na Oplencu

Kada smo stigli u Topolu - neobična gužva. Taj dan je bio Petrovdan, gradska slava. Vašar, tezge, prodaje se sve i svašta. Svi kafei su puni, ulice vrve od svečano obučenog sveta. Automobili, gosti iz drugih mesta. Veče je, svečani ručak je prošao i sada je bilo vreme za šetnju. Bili smo previše umorni da bi nas uhvatila ova karnevalska atmosfera. Poslednje misli koje su ostale bile su usmerene na to da stignemo do nekog mesta gde nije gužva i gde bismo mogli da večeramo. Čorba, riba, vrućina u obrazima i noge kao od olova koje su nas jedva odvele u krevet. Kako je bilo dobro danas, sve to zajedno… Kako je tek bilo lepo utonuti u jastuk sa tim saznanjem…

A kroz prozor su kipela blago ustalasana brda. Umotani u svoje noćne haljine, vilenjaci su spremali grožđe i druge plodove za ovogodišnju jesen. Nasukane u krevetima, uz zvuke udaljene muzike, potoci vina su nas blago ljuljali i nosili pravo u blaženo carstvo snova…


Petak, 13. jul
Topola (Oplenac) - Beograd

Dobar san, jutro i doručak na brzinu. Sada se već razmišlja… o kući. Ostalo nam je još nekih 90 km do kuće. Ono što je još do juče izgledalo tako daleko sada je bilo pitanje svega nekoliko sati vožnje. Put je bio potpuno poznat, od pre 2 godine kada smo pravili vikend-vožnju do Oplenca. Unapred smo znali gde bismo mogli da stanemo i kako da podelimo čitav put. Gazda Mitkeov "žal za mlados" je verovatno imao ovakvu boju nostalgije, kakvom su se bojili prizori pored kojih smo prolazili. Ima li ovde zadovoljstva? Naravno. Onog masivnog zadovoljstva koje ponovo ispuni kad pogledate svoje fotografije sa puta i prisetite se trenutka kada ste svaku od njih napravili.

Mladenovac, put preko Avale (ponovo sa onom rupom u kojoj se nalazi Ralja) i stajanje na Adi u prašnjavim patikma dok se čeka brodić za prelaz. Zajedno sa ozbiljnim licima ostalih biciklista koji su napravili svoju dnevnu turu do dorćolskog keja. Gledam svoju prašinu na patikama i otkrivam u tom trenutku da je to najlepša prašina na svetu…

Dragana Malbašić,
novembar 2001.