Još malo... Pre Višegrada je, kao i uvek, trebalo preći jedan zapušteni i zarasli deo trase, dugačak oko kilometar.	Ovo mesto se može zaobići ako se u Bosanskoj Jagodini izađe na asfaltni put. Ali ko želi da u Višegrad uđe na pravi način i ćirenje završi u stilu...
... mora da se malo potrudi. (J)

Nastavili smo nizvodno niz Drinu još oko šest kilometara pa okrenuli na istok, do Višegradske banje. Odatle je počela druga polovina našeg putovanja. Do mraka smo se popeli visoko u planinu i stigli do zabačenog sela Dubovo, ostajući još uvek na bosanskoj strani granice. Na strmom šumskom, makadamskom usponu desio nam se i jedini peh na ovom putu: na Zvonkovom krš-biciklu (jedna od onih stvari napravljenih od vodovodnih cevi za koje je nedefinisano ne samo do kada će se kotrljati, nego i kako im to uopšte uspeva), iskrivile su se obe osovine pedala. Fino podešavanje preciznim kamenom od par kilograma dalo je kratkotrajne rezultate i posle nekoliko stotina metara desna pedala je, prateći modne jesenje trendove, još jednom zalepršala i opala. Tako je Zvonko formalno postao pedafil bez one stvari koji se osim toga našao:
a) usred bogato pošumljene nedođije
b) na polovini strmog uspona
c) sa one strane granice mile nam em drage Jugane.

Ipak, Dubovo nije bilo daleko pa ga je guranje konačno dovelo do tamo (s obzirom na uspon, ni mi koji smo vozili nismo bili mnogo brži). U selu smo odmah otišli do kuće mog već starog prijatelja Bore Mosića i udobno se smestili u veliku kuhinju pored založenog smederevca, aaahhhh... Onda smo krenuli da satiremo domaći hleb, rakijicu, sir, kajmak, paprike iz turšije. A našlo se i rešenje za Zvonkov problem: jedno prastaro i zarđalo čudovište izvučeno iz šupe postalo je donor organa za njegov teško oboleli bicikl. Operacija je uspela i jaka čelična pedaletina je zamenila onu opalu. Nije bilo komplikacija vezanih za odbacivanje presađenog organa pa je Zvonko sutradan u sreći i veselju sa dve različite pedale stigao do Užica.

Bili smo raspoloženi da što pre legnemo ali se Boro prihvatio rakije i raspričao. Imao je poziv na jednu svadbu koja se te večeri održavala negde iza dva brda i tri šume, i neprekidno nam se izvinjavao što mora da nas napusti i ode tamo. Do ponoći nije uspeo da krene ali je uspeo da utamani litar mučenice ("E pa, kad smo se 'vako skupili... nije to svaki dan!" Srk. "E pa, kad smo se 'vako skupili... nije to svaki dan!" Srk. "E pa, kad smo se 'vako skupili..."). Na kraju je ipak pošao, obećavši nam da će oko pet-šest ujutro, čim se bude vratio, prvo kod nas svratiti da nas pozdravi jednim gromoglasnim "Đe ste planinari!". Bili smo oduševljeni tim planom. Gaga mu je dao svoju bateriju da mu pomogne u debelom bosanskom mraku, a žena ga je opremila cipelama, čarapama, čistom košuljom i grdnjama. Ujutro se nije vratio pa smo otišli ne pozdravivši se sa njim i bez baterije, ostavljajući zabrinute ukućane da ga čekaju. Nadam se da nije zaspao pod kakvom bukvom i da je stigao na svadbu - čućemo sledeći put šta je bilo...

Boro nam je te večeri ispričao i jednu zanimljivu priču. Kad smo Ljuba Zagorac i ja pre dve godine prvi put stigli u Dubovo trebalo je naći neki smeštaj za noć koja je već osvajala. To nije išlo baš lako jer se tokom rata ovde svašta dešavalo pa su ljudi postali uplašeni i nepoverljvi prema strancima. Na kraju nas je na konak primio Boro. Naravno, čim smo otišli celo se selo sjatilo da raspravi ko smo, odakle smo i šta smo tražili tamo. Nije trebalo mnogo da istina izađe na videlo: ispostavilo se da smo drogeraši, opasne osobe koje švercuju drogu iz Bosne u Srbiju, i da su Boro i njegovi potpuno ludi čim su nas primili. Ovo jezovito otkriće učinjeno je pre svega zahvaljujući jednoj ženi koja je nekada "bila udata u Pirot" i zbog života u tom gradu predstavljala najkompetentniju osobu za informacije svih vrsta vezane za stanje stvari svega u životu, a posebno u svetu. Našem sirotom domaćinu i njegovoj ženi je tek tada postalo jasno u kakvoj su opasnosti bili te ih je uhvatio grdan strah zbog onoga što je moglo da im se desi sa takvim gostima, daleko im lepa kuća. Tako sam shvatio i zašto je Boro, kad sam se prošle godine opet pojavio na njegovom pragu, bio prilično uzdržan u početku ;) On se sada mnogo izvinjavao a i pomalo kajao što nam je ispričao sve to, uveravajući nas da je siguran kako u njihovo selo stalno dolazimo jer volimo prirodu. Umirio sam ga objasnivši mu da se nimalo ne ljutimo i da u njihovo selo ne dolazimo zato što volimo prirodu, nego zato što se posao razvio.

Sledećeg jutra smo dovršili uspon na Taru - četiri poteža kilometra lošijeg šumskog puta sa pomalo blata (taj deo nikad i nije bez njega). Na granici usred guste šume ni ovog puta nije bilo nikoga, a nestala je i

ona rampa
napravljena lane
od grane

(carinski haiku)

Rano jutro iznad Dubova. I iznad svih magli ovog sveta. (J)