19-21. oktobar 2001.

Ćirenje 2001.
Trasom ćire od Užica do Višegrada, preko Tare od Višegrada do Užica


Tekst: Jone
Fotografije: Peđa Supurović (P) i Jone (J)

Mapa, profili visina

(Ovo je priča o trećem po redu ćirenju. Ako ne znate šta je trasa ćire i kakva je njena istorija, ako vas zanima kako tačno izgleda čuvena Šarganska Osmica, zašto smo i kako prvi put otišli tamo... pogledajte priču o prvom putovanju, iz 1999. godine: Jedna pruga, dve jeseni, i drugi čudni događaji. Priča o drugom putovanju, 2000. godine, je ovde.)

Ovogodišnje ćirenje se završilo u nedelju kasno uveče kad smo se u sitne sate u Beogradu iskrcali iz kombija, da ne kažem kombeta.

Prvi most na trasi ćire
(J)

U kanjonu Đetinje (J)
Nepun kilometar od strogog centra Užica
pevuši i igra se ovaj lepotan.

Na delu od Užica do Zaovina pedaralo je četvoro drogeraša: Zvonko Rondić, Dragan Mitrović - Gaga, drug Lanmi Rićbo i ja. ("Drogeraš": videti objašnjenje u daljem tekstu.) Trećeg dana puta su nam se na Zaovinama pridružili i Užičani: Raša, Neša i naš drug sa mailing liste Peđa Supurović. Sve u svemu, bilo nas je mnooogo više nego na prethodna dva putovanja, kada sam imao samo po jednog saputnika.

Nadomak Kremana, na kasnom popodnevnom suncu (J)

U petak smo se kombetom dokombetali do Užica, tamo se raskombetali i ostavili limeno marvinče kod Gaginih rođaka (moram da ih pomenem jer su bili sjajni domaćini). Onda smo se spustili do železničke stanice, popeli se na trasu ćire i predali se pedafiliji.Taj dan smo potrošili na meračenje u kanjonu Đetinje, na prelazak preko atraktivne brane na jezeru Vrutci, na šegu i razgovore, na livade oko Kremana i na pivca u Kremnima. Kasno popodne smo doklizili do stanice Šargan-Vitasi od koje počinje obnovljena trasa šarganske "Osmice".

Odatle pa do stanice Jatare koja se nalazi osam kilometara dalje, tačno na sredini Osmice, na trasi su šine. Pre dve godine ih nije bilo pa smo tuda vozili, no već prošle godine su bile postavljene tako da je trebalo propisno se namučiti i veći deo od tih osam kilometara gurati. Zato sam se ovog puta pre polaska potrudio da nam obezbedim elegantniju i atraktivniju varijantu: do Jatara su nas prevezli na otvorenom tovarnom sanduku motorne dresine.

Livade na kojima je sve zapisano. (J)
Godine omeđene direcima, različitim tonovima jasno naslikane,
samo ih je trebalo čitati. No Mitar Tarabić je sigurno iscepao
mnogo čakšira dok je iz jedne godine preskakao u drugu.

Ova vožnja nam je uštedela trud i vreme ali nam je donela i mnogo više od toga: bio je pravi doživljaj proći na taj način kroz brojne tunele i tunelčiće (među njima i kroz 1666 metara dugi Aleksandar, najduži tunel na čitavoj nekadašnjoj trasi ćire od Užica do Višegrada), spuštati se niz čuvene serpentine Osmice i najzad gledati prva bockava svetla Mokre Gore u sumračnoj dubini ispod nas. Kao pravi stanovnici velikog grada željno smo i strasno, do besvesti, duvali lepak iz kese nepreglednih borovnjaka Šargana, uvlačili hladni ćirin vonj iz tamnih nargila tunela, potom ga ispirali halapljivo cugajući mirise trava i ločući ćutljivu svežinu planinskog predvečerja.

Od ovog napornog poročenja zacrvenele su nam se uši i obrazi, a na perončić u stanici Jatare isteturali smo se nafiksani, naćeflejisani, naroljani. Do Mokre Gore treba da se postavi još oko osam kilometara pruge, pa ne znam kako ćemo tada preživeti ovakve orgije.
Ovako smo prošli Osmicu (J)
Na Šarganu (J)