| Šarganska
"osmica" - dokle se stiglo?
| 
Crno, velika svetiljka na vrhu, broj
"83-173" - lokomotiva.
Pretežno crveno, bradato, bez broja, mala svetiljka na vrhu
- Rade. |
Prošle godine je počela
obnova najlepšeg dela trase ćire - deonice od stanice Šargan-Vitasi
do sela Mokra Gora, tj. čuvene šarganske "osmice".
Veći deo posla je već obavljen. Šine su do sada postavljene
od stanice Šargan-Vitasi do stanice Jatare (6-7km, što je
otprilike polovina "osmice"), stanične zgrade
temeljno rekonstruisane (stanica Jatare, u pustari na sredini
"osmice", prošle godine je bila samo hrpa ruševina
sa jednim nagorelim zidom a sada je blistava zgradica, onakva
kakva je bila u najboljim danima). U zgradi stanice Mokra
Gora je uređen i mali hotel. Vagoni su već na stanicama
- nadgradnje na muzejskim šasijama su uglavnom potpuno nove.
Lokomotive kao da su juče izašle ispod čekića. Radovi se
nastavljaju punom parom i ova turistička atrakcija će skoro
sigurno biti dovršena tokom sledeće godine. Parnjača sa
slike će tada ponovo voditi putnike kroz čarobne borove
šume Šargana. |
U Mokroj gori smo upoznali Radovana Glibetića,
finansijskog direktora JŽ i glavnog i odgovorog "urednika"
kad je obnova "osmice" u pitanju. Otišli smo do njegove
kuće na samom ulazu u selo, a on nas je onda poveo do izletišta
Bele vode. Ovo mesto se od prošle godine toliko izmenilo da ga
skoro nisam prepoznao. Umesto par drvenih klupa i nadstrešnica
sada su ovde kameni zidovi, veštačko jezerce, mostići, restorančić
(napravljen u nekadašnjem vagonu), klub mokrogoraca (lepa kamena
zgradica) - i još jedna stanica, sa sve peronom i nadstrešnicom.
Naime, iako ovo mesto ne leži na samoj "osmici", od
Mokre Gore do njega će - kao nekad - voditi posebna pruga, širine
600mm (ona ćirina ima 760mm). Ovakvih "šestomilimetarki"
na svetu ima još samo oko petnaest.
| 
Izletište Bele
vode, u blizini Mokre Gore: osim "osmice",
biće obnovljena i nekadašnja industrijska pruga koja je
vodila od Mokre gore do Belih voda. Majušna lokomotiva i
vagoni su već tu. |
Nabavljena
je i odgovarajuća lokomotiva, a šasije za vagone - francuske
"Brevete" iz 1888. godine - su pronađene u Srbiji,
Makedoniji, Bugarskoj. U I Svetskom ratu su služile za prevoz
municije, i još uvek imaju oznake francuskog Ministarstva
rata i francuske artiljerije. Na njima su sada nove nadgradnje
- klupe sa krovom iznad ali bez bočnih stranica, tako da
će putnici moći da uživaju u pogledu na okolinu.
Od prošle godine me ne napušta misao
o biciklističkoj stazi na "osmici", pa sam to
pomenuo i Radovanu. Ispostavilo se da je uz prugu planirana
trim staza, a kako se ona lahko može načiniti malčice širom,
nadam se da će ovuda jednog dana opet biti lepe vožnje za
bajkere. Kako bi tek bilo fino kad bi se na početnoj i krajnjoj
stanici iznajmljivali bicikli... Onda bi bilo moguće recimo
da se od Vitasa do Mokre Gore otpedala, a vrati se ćirom. |
Stvar se ne završava samo sa ćirom: tekst
na velikom panou u centru Mokre gore poziva sve koji će ovde ubuduće
graditi kuće, da to učine prema projektima najlepših kuća koje
su u Srbiji poslednjih godina izgrađene u tradicionalnom stilu
(projekti se daju besplatno). Retka i neobična priča za ovu zemlju
i ovo vreme - nadajmo se da će se svi ovi lepi planovi i ostvariti. |
Nadao sam se da će po urađenom delu "osmice" biti moguće
kako-tako voziti, ali se pokazalo da je to neostvarljivo. "Jastuk"
od novog tucanika položenog ispod pruge pojeo je prostor sa obe strane
šina, a između su pragovi ostali da vire suviše iznad. To nas ipak nije
odvratilo od namere da prođemo ovuda, pa smo polovinu "osmice"
pregurali po rastresitoj i napornoj podlozi, tek tu i tamo uspevajući
da vozimo koje parčence. U tunelima (a ima ih... iha!) je bilo posebno
tesno jer je između zidova i novog nasipa/pruge ostalo sasvim malo prostora.
Zato smo tu uglavnom hodali po pragovima, a bicikle gurali po uzanoj
traci između pragova i zidova. Nakon što smo se malo uveDŽbali i uhvatili
ritam skakutanja, nije bilo mnogo sporije nego da smo vozili. Tako smo
prošli i Aleksandar tunel kao i druge, mnogo kraće tunele.
Aleksandar: stigli smo da ono društvo sa dresine pitamo da li se i
kada vraćaju nazad, tj. možemo li konačno da krenemo kroz tunel. Odgovorili
su da će za četrdesetak minuta verovatno krenuti nazad. E sad, kako
Aleksandar ima 1666 metara (đavolska cifra!), sračunali smo da će nam
našim tempom guranja bajkova i skakutanja po pragovima trebati više
od pola sata - pod uslovom da požurimo. Tako je unutra bilo vrlo zanimljivo
;) Stalno smo se osvrtali dok nismo dobro zašli u tunel, a pazili smo
i da uvek imamo orijentaciju gde se nalazi najbliža niša u zidu (u Aci
ide jedna sa leve pa jedna sa desne strane, i taman su tolike da u njih
mogu uzdužno da se stisnu dva bajka i dva člana Partije; inače između
dve niše ima tačno 50m, pa brojeći ih može lepo da se odredi i pređeno
rastojanje - od ulaza do izlaza ih ima 33).
Što smo dalje odmicali od ulaza osećali smo se sve sigurnije: Aleksandar
je prav kao lenjir, i na vreme bismo videli dresinu da je ušla za nama
(povremeno smo zastajali i da oslušnemo, za slučaj da uši opet prevare).
Ali kad smo se primakli izlazu opet nam je bilo pomalo hladno oko srca.
Razmišljali smo: šta ako nam baš sada u susret uleti parnjača... Nadali
smo se da mašinovođe još neguju dobri stari običaj da zapište pre ulaska
u tunel ;)
Sve u svemu, prošle godine je bilo mnogo lakše bajkom prolaziti ovuda,
ali kada ćira jednom krene biće opet lako: od Užica do Vitasa vožnja,
potom ukrcavanje na ćiru i uživanje u "osmici" do Mokre gore,
onda opet pedaliranje. Već sada izgrađenim delom pruge par puta dnevno
prođe motorna dresina koja vuče materijal, ili parnjača u "test-vožnji".
Da smo naišli u pravom trenutku, mogli smo i mi da se provozamo i udobno
prebacimo do dela na kome nema šina.
Ovako, razbih koleno ;) Tvrdoglavo sam se trudio da vozim gde god je
bilo neke šanse pa sam na kraju, kad je koncentracija popustila, u jednom
tunelu uspeo da pedalom zakačim prag i da padnem. Nije to bila neka
brzina pa se više radilo o preturanju: umesto da se, kao nekoliko puta
pre toga, nogom dočekam o najbliži prag, ovog puta sam promašio i strasno
poljubio šinu. Na nesreću, pri padu sam uspeo da kolenom raspalim o
prag (pih... valjda isti onaj koji nisam uspeo da napipam kad mi je
trebao ;) Nastavili smo dalje, ali sam posle desetak minuta osetio da
koleno počinje da se koči.
U sumrak smo stigli do Mokre Gore (dresina iz Vitasa se, naravno, nije
pojavila tokom našeg probijanja do tamo). U selu smo nameravali i da
prenoćimo. No tamošnji pop i popadija su nam u svojoj zvrndavoj "bubi"
zbrisali pred samim nosem, a mi smo se potom ustezali da bez pitanja
podignemo šator u crkvenom dvorištu (u kome sam kampovao prošle godine).
I dok smo se tako muvali naokolo razmišljajući šta da radimo, mrak je
pao, ohladili smo se i počeli da osećamo zimu. Moje koleno je oteklo
i bolelo taman toliko da pomislim kako sutradan uopšte neću moći da
vozim. Na kraju smo rešili da se kod čoveka koga smo primetili u dvorištu
preko puta crkve raspitamo zna li gde je otišao pop i kada će se vratiti.
Kad je čuo šta je po sredi, pozvao nas je da noćimo kod njega rekavši
da ima mesta koliko hoćemo, da ima gibanice, kafe, rakijice...
Bili smo oduševljeni pri pomisli da ćemo se baciti na krevetce u nekoj
toploj sobici (pogotovo ja), bez dosadnog raspakivanja i postavljanja
šatora po mraku i na hladnoći, da ne pominjemo jutarnje ustajanje i
pakovanje logora. Tjah... pokazalo se da je kuća još u izgradnji - tek
omalterisani zidovi, goli beton na podovima, sijalica nigde, prozori
i vrata samo na spoljašnjim zidovima, i tako to ;) Mesta je zaista bilo
koliko hoćemo - pod uslovom da nađemo neki ćošak bez promaje i da spavamo
na betonu. Ipak smo uspeli da provedemo noć na podnošljiv način - podmetači
i debele vreće su, naravno, izvukli stvar. A kad smo se ujutro probudili,
nebo je bilo tako sunčano i čisto da smo se odmah osetili sjajno i namah
zaboravili krš oko nas. Pokazalo se i da je moja povreda podnošljiva,
tako da sam mogao da nastavim putovanje. Nije nam bilo dopušteno da
odemo bez još jedne ture kafe i rakijice, a onda smo se konačno prepustili
pedafiliji.
| 
U kanjonu Rzava:
pogled sa visine na reku i na jedan od tunela zahvaljujući kojima
je ćira redovno uspevao da se iskrade iz kanjona.
Još malo Rzava:
mesto koje vredi videti. |
 |
Preko Dobruna smo dolebdeli do Višegrada. Most je stajao na svom starom
mestu, ali na ulasku u grad više nije bilo zarđale lokomotive koja nas
je onako simbolično dočekala prošle godine, na kraju puta trasom. Mesto
na ledini je bilo prazno, i samo je još kopneći ožiljak na livadi svedočio
da je tu do skoro ležalo jedno umorno telo. Gde su je odneli? Nisam želeo
da čujem odgovor.
| 
Negde se moralo i ovako...
Trasa je na najvećem delu lako ili pristojno
prohodna. Ne i ovaj deo, neposredno iza Bosanske Jagodine. Džungla
je bila još gušća nego prošle godine. Odmah iza tunela koji se
vidi morali smo da se prebacimo preko svežeg (čitaj: blatnjavog)
odrona sa preprekama živoj sili (čitaj: nama) u vidu polomljenih
grana i stabala koji su virili iz bljuzge. Iza odrona nas je,
kao i lane, očekivalo mesto na kome se trasa sručila u reku. Na
dvadesetak metara iznad vode, trebalo je prebaciti sebe i bicikle
preko par metara eksponiranog i klizavog "prelaza",
na kome je bilo mesta taman za stopala. |
| Odmor u manastiru
Dobrun:
dramatična pozadina i zeleni jastuk za blistavo belu crkvu.
Na liticama iznad manastira još postoje ostaci drevnog grada
Dobruna. |
|
Iz Višegradske banje smo počeli uspon na Taru, švercerskim putem kroz
šumu. Trebalo je da tog dana stignemo čak do Mitrovca, ali su neka nova
poznanstva kao i posete ljudima koje sam na ovom putu upoznao prošle
godine, otegli stvar. Tako nas je, kao u nekom sočnom deja vu, sumrak
zatekao na ulazu u jedino selo na putu, Dubovo. Ponovo sam se našao
kod prošlogodišnjeg domaćina, Bore, koji je tog dana ponovo pekao rakiju.
Razmestili smo sebi u prostranoj kuhinji, u veseloj i pouzdanoj blizini
šporeta na drva.
| Čim smo ugasili sijalicu zapevao
je jedan popac koji je za skrovište odabrao neku pukotinu u blizini
čunka, tako dobro sakrivenu da ga domaćini nikako nisu uspevali
da nađu i izbace odatle. Pevajući, razvlačio je granice našeg
sanjivog mraka sve dok dok se nismo našli na livadi. Zaspali smo
na toj livadi, u toploj letnjoj noći, sred mirisa pucketavih,
tinjajućih, procvetalih bukovih cepanica.
Visoko iznad Višegrada: sa domaćinom Borom Mosićem
i njegovim sinom. Mosiće smo upoznali prošle godine baš kad je,
ovaj... padao mrak, a mi razmišljali gde da prespavamo. |
Za uspomenu i dugo sećanje:
sa Borom (osoba na drugom kraju cigarete) i njegovim sinom
|
| 
Religiozno iskustvo...
Rano jutro na Tari. Na izlasku iz Dubova,
odmah iza zadnjih kuća, tonemo u maglu poleglu po pustom šumskom
putu. Čini nam se da se još nismo sasvim razbudili, ni rasterali
oblake sna. Uštinemo se tu i tamo. Iz magle se penjemo uvis, uvis
- ka prvom suncu. |
U nedelju smo ustali rano i već
oko osam krenuli dalje uzbrdo, penjući se pravo u sunce i daleko
iznad belog mora magle koje je ležalo pod nama. Trebalo je preći
oko 4km do granice, a za razliku od sasvim finog makadama koji
od Banje ide do Dubova, ovo je uglavnom bio razbijen put sa ponešto
blata (koga ovde valjda nema samo usred leta). Zato je trebalo
dobro zapeti, a ponegde bogami i gurati. Drugim rečima, put je
bio takav da smo ostali kratkih rukava (tj. u majicama :).
Granica: za razliku od prošle godine, kada smo
samo pretpostavljali gde se na ovom pustom mestu usred šume nalazi
granična linija, ovog puta nas je sačekala šarmantno dizajnirana
ekološka rampa u vidu malo ravnije grane sa koje je sastrugana
kora. |
Sa leve i desne strane rampe se na obe strane puta u dužini od po
dvadesetak metara pružala ničim izazvana ograda, proizvedena sličnom
tehnologijom. Na samoj rampi je bila zakucana jedna grubo istesana pločica
od drveta (procenjujem da se proces obrade sastojao od maksimalno četiri
udarca sekirom po nekom panjčiću), na kojoj je hemijskom olovkom bilo
napisano jedno "STOP" - jasno
vidljivo sa rastojanja od dvadesetak centimetara.
| Custom office se nalazio nekoliko
metara dalje, u jednoj konstrukciji od dasaka koja je izgledom
i veličinom neodoljivo podsećala na poljski WC, samo što je bila
dodatno zamaskirana određenom količinom tehnološki neobrađenih,
bogato olistalih grana (ili je to sam daščani materijal ovog zdanja
bio počeo da lista na svoju ruku, i bez ikakvog dogovora sa nadležnima).
U ovim zvaničnim prostorijama (kao uostalom
i u široj okolini) nije bilo nikoga - u Dubovu su nam rekli da
je prelaz uredila vojska, i samo kada navrate graničari on je
zvanično, tu i tamo, pomalo, eto, otvoren. Kad nema vojske namernici
(uglavnom bizMismeni koji veoma cene diskreciju, a ponekad i ludi
bajkeri) moraju da se snalaze sami i da u Jugoslaviju na svoje
očajanje ulaze (ili iz nje izlaze) potpuno neorganizovano. Imena
se tom prilikom umesto u računar upisuju u koru nekog obližnjeg
drveta, a novac za carinu treba ostaviti u kućici, na klupici,
u za to namenjenoj teglici. Oni koji prekrše carinske propise
(takvih kojima se desi ova bruka ima na sreću malo) treba da se
samokazne, a oni koji dublje zaglibe treba bogami i da se samouhapse. |
Ponovo u Srbiji |
| 
Nadomak Mitrovca:
jesenje boje u najvrelijem izdanju |
Neposredno iza velelepne granice
krenuli smo u gotovo 6km dug spust ka Zaovinama i istomenom jezeru.
Bio je to i najlepši deo čitavog putovanja. Sunčana strana Tare,
vatromet divnih jesenjih boja, livade kao na razglednicama iz
Alpa, mir, otvoreni vidici na jednu rajsku dolinu, kroz sve to
pada uzani i strmi makadam složen u serpentine... Svuda gde su
senke krošnji drveća počivale na travi, kao makazama isečen po
njihovim ivicama, ležao je gusti beli veo slane - preživeli komad
noći usred odmaklog jutra. Svuda je bilo tih čarobnih čipki, i
zbog njih su oni delovi livada koji su zeleno bleštali na toplom
svetlu delovali još svečanije i još toplije. Kakva seansa... Šta
više od toga pošten čovek, komunista i pedafil može da poželi?
Eventualno još samo jabuke u usamljenom školskom dvorištu, na
kraju te duge nizbrdice :)
Došli smo do male brane i malog jezera, pa se
popeli na veliku branu, do velikog jezera i do asfalta. Dalje
smo se putem kroz borove šume (jel' treba da kažem da je bilo
lepo?) popeli do 8km udaljenog Mitrovca. Mitrovac je tako blistao
u ranom popodnevu da smo se jedva naterali da krenemo dalje. Onda
smo čitavih 11km padali i padali... pravo u Perućačko jezero.
|
Fantastičan spust, jedino je pomalo smetalo što smo vozili kroz senku
planine i tu je bilo tako hladno da su počeli da nam zebu prsti na nogama
- iako smo imali gojzerice. Vozeći naniže ovim putem, ostvarih "pun
pansion" - prošlog leta smo se naime Saša i ja njime popeli do
Mitrovca.
| 
Spust ka Perućcu:
jurimo kroz ogromnu senku Tare i prsti na
rukama i nogama zebu. Ali jezero koje blista na suncu obećava
nam skoru toplotu dole, na ušću serpentina u plavo. |
E posle je još ostalo da se grejemo
na suncu, pedalajući prijatnim putem uz Drinu sve do Bajine Bašte.
Odatle smo imali još samo oko 40km do Užica, a bilo je tek četiri
popodne. Ipak nismo računali na dva veća uspona - Nikolića brdo
i Kadinjaču - kao ni na probleme sa Radetovom gumom, tako da nas
je mrak uhvatio na početku ovog drugog uspona. Malo pre toga smo
prošli četrnaesti kilometar od Bajine Bašte, i imali smo muke
da se ubedimo kako se oni stihovi "pao je četrnaesti kilometar,
al' nikad neće Kadinjača", odnose na prilaz sa užičke strane,
a ne sa ove naše |
U Užice smo stigli posle vožnje na jednu lampu (Radetov "Petzl"
je ispustio dušu još prvog dana puta pa sam ja svojom "rudarkom"
ubitačno svetlio i za sebe i za njega). Prethodno smo na početku spusta
sa Kadinjače imali još i priliku da odslušamo direktan prenos saobraćajke,
par stotina metara iza nas (škrriiiipppp -> BAM! -> hitna pomoć
-> policija -> ...)
| Ljudi,
godinu dana posle...
Branko, Bosanska Jagodina
Još živi u "turskoj " kući, u zaseoku Jagodine. Ne veruje
da će se ikad vratiti u Grahovo. Kao i pre godinu dana, podjednako
zaprepašćeno i sa nevericom nam pokazuje "pustaru u kojoj
sada živi".
Početkom godine je odnekud dobio obaveštenje da se telo njegovog
sina možda nalazi u jednom bunaru, u planini nadomak Grahova.
Ali taj teren je sada potpuno pust i prepun mina, rekli su mu.
Niko ne odlazi tamo, niko ne pokušava da se vrati, niko ne pokušava
da se useli u opustele srpske kuće na tom opakom mestu, dodali
su još. Od tada je svake noći sanjao bunar u kome leži telo njegovog
sina. U septembru je otišao u Hrvatsku. Zaputio se pravo u planinu,
da traži bunar. Pod pazuhom je nosio pištolj koji je uspeo da
prenese preko granice. (Kako? Eto...) Ukoliko nagazi na minu i
ona ga obogalji, pištolj je bio tu da prekrati muke. Zato ga je
nosio baš pod pazuhom: "Ako ode ruka, da budem siguran da
ću drugom moći da ga izvadim i pucam", rekao je ravnim glasnom
dok smo sedeli za kafom i čašicom, tako da nam je trebalo neko
vreme da razumemo šta je rekao. U poslednjem selu na planini naišao
je na par ljudi koji su se ipak vratili u taj prokleti vilajet,
jer nisu mogli bez svog praga. Poznali su ga (ipak je on bio predsednik
opštine) i ponudili se da ga prate i pomognu. Prihvatio je ali
je išao prvi, zbog mina. Bunar na kraju nisu našli. Čak nije ni
nagazio na neku od mina, tako da i dalje mora da hoda po Bosanskoj
Jagodini, što je užasno naporno kad si mrtav.
Boro, Dubovo
Ipak je sinu kupio motor. Sada dečak svakog dana jezdi nizbrdo
do Višegrada i škole. Začas stiže, začas se i vraća. Motor je
naravno polovan, pazaren kod nekoga u selu. Inače, kaže, žive
još lošije nego prošle godine. Avdo nije došao. Javio se pismom
- nisu mu odgovorili. "Šta ga znaš, bolje je biti oprezan",
kaže Borova žena. |
Komentari, primedbe, ispravke,
dopune... izvolite.
Druge
priče sa mojih putovanja na dva točka...
|
 |
|
