Sa Jatara smo se brzo spustili u Mokru Goru a Gaga je izjavio da mu na završetku tog dana nedostaju samo dve stvari pa da ga se seća do kraja života: a) spavanje u krevetu i b) topao tuš. "Zaboravi i zaboravi", rekoh mu. Kao i na ranijim putovanjima, i ovog puta smo u selo stigli u sumrak i nije bilo mnogo vremena za traženje nekog posebnog smeštaja.

No podizanje šatora u vlažnim mokrogorskim večerima je prilično deprimirajući posao (a još više njihovo pakovanje u vlažnim mokrogorskim jutrima) pa smo probali sreću kod popa - u dvorištu crkve je sijao veliki konak čija izgradnja traje već dve godine. I eto dobrih vesti: konak završen a (novi) mokrogorski pop i njegova popadija behu vrlo mladi i vrlo ljubazni ljudi. Tako smo se u tren oka kao jedini gosti obreli u pravom hotelu: sobe sa lamperijom i parketima, kuhinja, terasa sa pogledom na stanicu ćire, udobni kreveti i... "Evo da vam uključim i bojler", reče otac Goran i zažignu jedan od novih belih trbušana u jednom od novih kupatila. Te noći su se kroz mirno pramenje magle u Mokroj Gori čuli samo šuštanje vode i Gagini tihi jecaji.

Subota: ka Višegradu smo produžili tek u podne. Toliko nam je trebalo za ustajanje, za kafu i rakijicu kod Dragana - čuvara na stanici Jatare i našeg novog poznanika od prethodne večeri. I za posetu stanici ćire i slikavanje, pa za odlazak na izvor Bele Vode i ludiranje na dresini u obliku bicikla koju smo zatekli na uzanoj pruzi do tamo. Još je tu bila poseta prodavnici u centru sela koja izgleda kao da je iz onih divnih zadružnih četrdesetih-pedesetih godina prošlog veka i u kojoj se može kupiti sve i svašta - od paste za cipele do hleba. A i ono najbitnije: lepinja sa pretopom koja se u Mokroj Gori ne sme zaobići.

Zar da ciklonauti propuste vožnju jednim pružnim pedaralom? (J) Ova mala dresina na industrijskom koloseku ka Belim Vodama je bila nešto čemu se jednostavno nije moglo odoleti, pa smo je pozajmili na kraći test. Kao što se vidi po Gagi, Zvonku i Lanmiju, utisci su bili odlični. Borićemo se da se ovako nešto uvede i na relaciji Beograd-Bar. Da se tako konačno ostvari san o brzim prugama Srbije i da naš namučeni radni čovek dobije ekonomičnu varijantu odlaska na more.
Alo huligan, što lomiš to! Ej! Ostavi bre! Kad bolje razmislimo, dok se ne ispune određeni tehnički preduslovi, nećemo fanatično insistirati na toj Beograd-Bar ideji...
... kad bolje razmislimo, najbolje je da namučeni radni čovek na more stigne proverenim i pouzdanim načinima transporta. (J)

Posle smo prešli granicu, uživali u blagom spustu kroz izvanredni kanjon Rzava, posetili manastir Dobrun, probili se kroz kilometar džungle na zaraslom delu trase ćire, sjurili se u Višegrad.

Tu je Zvonko došao na svoje: dugo je želeo da poseti ovu varoš a kad mu se želja najzad ispunila, kad je seo na okamenjene vekove na sredini slavne ćuprije, bilo je to na pravi način: ne na izlasku iz automobila ili autobusa nego na ogaravljenom kraju jednog malog hodočašća, na uviru nekadašnjeg čeličnog potočića u vode Drine, u more višegradskih kuća i sokaka.
U kanjonu Rzava (J)