27. jul 2000.


Ivanjica - Golija - Pešterska visoravan - Moravac (77km)

mapa, profili visina (111Kb)


Ustajanje, trljanje očiju, tapkanje preko livade, trupkanje preko mostića: do izvora i nazad, radi umivanja, pranja zuba i ostalog. Još tapkanja i trupkanja - doručak, pakovanje logora. Krenuli smo posle osam ujutro, što je bilo kasno. Tokom čitavog putovanja nam je slabo polazilo za rukom držanje rasporeda koji bi nas spasao vrućine, a po kome je trebalo da ustajemo u pet, krećemo u šest, vozimo najdalje do podne, onda u nekom hladu čekamo pet popodne i potom opet vozimo do mraka. Iz raznoraznih razloga, najčešće zbog ljubaznih poziva na jutarnju kafu i razgovor, uglavnom smo kretali u osam-devet sati pa smo onda morali da vozimo po najvećoj pripeci. Temperature su tih dana redovno prelazile 35. podeok a imali smo sreću da nas zakači i No jutro je jutro. Uživali smo u njemu i u putu koji se blago peo kroz uzanu, mirnu dolinu. Prošli smo most na Kumanici, starinu iz 16. veka čiji skladni lukovi još odolevaju artritisu. Napustili smo rečicu Moravicu čiji smo tok pratili još od Požege, i dohvatili se Golijske reke. Uspon je postao ozbiljniji i počelo je znojenje, ali smo i ušli u šumu. Ne nekakvu tamo šumicu, nego šumetinu koja prekriva čitavu severnu stranu planine. Tako smo čitavo prepodne i glavni deo uspona proveli u prijatnoj hladovini, dok je "napolju" već ključalo.

Čega je bilo u toj šumi? Bilo je ogromnih bukava koje u visini pletu svod nad prolaznikom. I grabe svetlo u svoju mrežu a posle ono curi naniže, sve kopneći i upijajući se u gladnu koru stabala. Jedino je sito asfaltno odelo stresalo sunce sa sebe, rasipajući ga okolo - noge su zato sa naporom kidale svetlu paučinu koja se odozdo hvatala po njima. Bilo je klokotavih izvora. Jedan od njih je ponudio i klupu, a vodu je bacao iz dve cevi. Leva je bila sa muškom a desna sa ženskom vodom, kako je objašnjavao grubi natpis iznad. Bilo je i lepih vidika, kad smo se već približili prevoju, pa su nam se tako u treperavoj vrelini odmaklog letnjeg dana ukazali zlatni Javor i divlji Mučanj. Odande su zvala sećanja: tamo negde je ležao put koji je Sašu i mene '98. godine odveo do Sjenice.


Pored jezera (C)

 Čega je još bilo? Bilo je jezerce - Dajićko (Tičar), već na samom kraju penjanja. Gajtan trava oko njega, tako svilena i tako mekana da bi se na njoj spavalo kao na perjanom dušeku. Zato za sledeći put važi: kamp ovde. Sa druge strane puta je bila lepo uređena česma, spomen Vlastimiru Parezanoviću, pioniru šumarstva moravičkog kraja. Podigli mu je radnici preduzeća "Golija", a tragovi dleta u kamenu kažu još i ovo: "Kad bi svaki čovek znao koje je drvo njegovo, nikada ga ne bi posekao."

Odavde je bilo nizbrdno (uglavnom) ali makadam beše loš pa smo jope' napredovali polako. Uskoro smo se spustili u lepu, uzanu, šumovitu dolinu, i stigli do zapuštenog hotela Golijska Reka. Odnekud mi se učinilo da se nalazimo u Bosni. Umorna zgrada, na fasadi čičci, drvenarija u sumnjivom stanju. Prenoćište 16DM - to je bilo skoro jedino što hotel povezuje sa "pravim" turizmom. Okolo još par manjih kuća, i eto čitavog inventara na ovom usamljenom mestu koje kopni. Zato je tu bilo i neke prijateljske topline, kao u olinjalom kučetu koje se vrti oko nogu. Vredelo bi zaboraviti se ovde par dana, leti ili zimi. Mira svakako ima dovoljno.

Sledeća četiri kilometra su prošla u usponu po neugodnom makadamu, tačnije po nekoj krupnoj, a propaloj, turskoj kaldrmi. To je jedna od najgorih podloga za bicikl: bolja je i kozja staza nego ovakva kamena reka puna sitnih, nemirnih i drndavih talasa. Sedni ovako, sedni onako, ustani-sagni se, nagni se-povuci se, nakrivi se-uspravi se - svejedno će odozdo želudac i bubrege i bešiku i... da stegne ruka od koje nema spasa. Da je barem svo to poskakivanje i sâmo onako nekako zaobljeno kakvi su oni ćelavci u kaldrmi, nego je neuljudno, oštrije i grublje no što mu džada daje za pravo, kao da se baš upinje i trudi da ujede što jače.


Na južnoj strani Golije (J)

No sve prođe. Na prevoju smo izašli iz šume i našli se pod Jankovim kamenom, vrhom Golije. Dva lica jedne planine, kao dva sveta: posle šumovite severne, ispred nas je bila južna strana, goli sunovrat otvoren oku kao velika slikovnica. I u njoj udaljene vijuge puta koji smo imali da sledimo naniže. To je bila ona vrsta vidika od koje počne da se lomi volja između želje da se što pre poleti dole i želje da se još uživa u pogledu.

E, ta posebna mesta, planinski prevoji. Trenuci u kojima se za sobom ostavlja uspon i kreće u dugo padanje. Ono kad žedni, prašnjavi, oznojeni, zaduvani bicikl najzad udahne punim plućima i pred neodoljivim zovom dubine zaboravi na napor penjanja. Kuljanje prostora. Ključanje daljina. Pogled odleti, nenavikao da se može tako opružiti a da ne udari u beton ili staklo, u nečiju nehajno ispuštenu reč ili kretnju, u vrišteću krivinu nekog raspetog komada čelika, u lepljivu i zagušljivu žurbu koju luče mnogobrojni životi stisnuti jedni uz druge. A oko, temelj britkom prosecanju, sidro svoj raskoši, gnezdo umorno od napora leta koji daruje, podrhtava i suzi. Ponekad izgleda da se pogled neće vratiti i da ćemo skamenjeni i obnevideli ostati na nekom od tih mesta koja ližu krti vetrovi. Kao jedva pripitomljeni soko lovcu, na kraju se on ipak vrati i donese nam lovinu - saznanje o tome koliko divalj i slobodan naš pogled može biti.

Usred treperenja čula neko već nestrpljivo njuška i bocka tlo: svakog časa suvim zvukom pucne ispod točka putovanje, neki kamičak biva istrgnut iz mira na putu koji nam pripada. Bicikl? Možda. Kad čelični konjić koga, mislimo, dobro poznajemo, dokasa na ovakva mesta, otkriva se njegova tajna priroda. Živa, hrabra, jaka. Ona koju na putu do prodavnice, škole, do posla i kuće, na bučnim asfaltnim rekama, nećemo upoznati niti je čuti. Ko biciklom nikada nije isplovio na pučinu planinske osame, neće saznati šta se krije u ono malo ovlaš i gotovo slučajno upletenih cevi, gume i žica, koliko uzbudljivih slutnji, usplahirene hrabrosti, otkrivenih šansi, plahovite inspiracije i nenačetog života može sadržati to klupko. Bicikl? Ili se to o nama radi, ili to mi na ovakvim mestima začuđeno zavirujemo u prašnjave uglove i otkrivamo nešto novo o sebi?

Dole, dole. Jurili smo bokovima jakih brda, goneći makadam niz suncem okupane jedrine. Mozaik momenata. Miris prašine koja se podigne a onda se pozlati i istopi, stremeći ka bleštavom nebeskom disku. Slano obećanje mora koje golica maštu iza titrave južne izmaglice, povrh još dalekih crnogorskih planina. Leto nataloženo po pešterskoj tepsiji.

Već smo bili pri kraju spusta kad su iznad nas preletela tri helikoptera i izgubila se za brdom. Malo kasnije smo ih ugledali u livadi pored puta, uz kamione i džipove. Zanimljiv prizor; stali smo. Poželeli smo da se slikamo ispred ugojenih trbuha tih zelenih vazdušnih krava koje su već bile počele da preživaju na kržljavoj travi. Neki vojnik na kome se poznavalo da je pre par minuta bio oteljen, slegnu ramenima i reče da pitamo "one tamo". Krenuli smo ka grupici alfa-mužjaka sa impresivnim epoletama, ali onda skočiše pred nas hitri momci sa puščadijom. Mi opet: "da se slikamo..." Okreću se alfa-mužjacima, jedan od tih sitno mrda obrvom, momci odmah prevode: "Nikako. Produžite." Pa produžismo.

Izašli smo na put koji povezuje Sjenicu i Novi Pazar i krenuli njime na istok, ka Pazaru. Posle par kilometara goredoliranja stigli smo do raskrsnice na ulazu u selo Duga Poljana. Tu se odvajao makadam koji će nas povesti dalje na jug, preko Pešterske visoravni. Dok smo na karti proveravali da li smo na pravom mestu, do nas je dojurila vrišteća povorka kamiona obojenih maskirnom bojom, pa oklopljeni džipovi i borna kola. Iz njih su vrišteći iskočili vojnici i oficiri i vrišteći zauzeli raskrsnicu i nebo oko nas. "Oće naše konzerve!", proletelo mi je prvo kroz glavu. Dok smo se spremali da se predamo i sve priznamo, vrišteći oficiri i vojnici su se popeli u kabine i vrišteći odjurili dalje, ostavljajući na raskrsnici dva momka na koje su se pre toga desetari propisno izvrištali. "Šta bi ovo?", pitamo, i spremamo se da zapušimo uši ako bude još vrištanja. "Blokirali!", beči se jedan od njih. "A što?" "Kako što? Niste poznali generala Pavkovića kad ste bili tamo gore?" "A", kažemo.

Pa i jeste nam bilo odnekud poznato ono lice na kome se ogledala doktrina ONO i DSZ, taj ubedljivi ratnički stomak (a ne kao oni usukani NATO komandanti koji kao da danima ništa nisu jeli), taj orlovski pogled pobednika koji zaslužuje mesto na zidu loretskog mauzoleja. U poslednjem trenutku smo stigli do Duge Poljane: glavnim putem se više nije moglo tog poslepodneva u kome je oduševljeno stanovništvo Sandžaka imalo priliku da prati generalovo napredovanje ka Novom Pazaru. Nije bilo nikakve sumnje da će varoš pasti pred njegovim nezadrživim naletom, te da će se u znak predaje original Levi's farmerke ubrzo zavijoriti na krovovima novopazarskih šnajderaja.

Duga Poljana je veliko, dugačko selo. Sa mrkom atmosferom. Tu bulje. Svi. Tako da čovek ne zna gde da se dene pred teškim pogledima i licima. Bulje sa druge strane ulice, bulje kroz izlog u poslastičarnicu u kojoj sedite, u prodavnicu u kojoj kupujete. Oni u radnji bulje preko tezge i ispod tezge. Pripiti će još i viknuti preko ulice, pozvati u društvo, na čašicu sa družinom koja izgleda hajdučki. I bulji. Pa će čekati da izađete iz prodavnice, da bi opet vikali i zvali. Preko Duge Poljane leži ružna izmaglica isčekivanja da se desi nešto. A to nešto bi po prilici trebalo da bude loše, inače se ne bi sa takvim mračnim mirom čekalo.

Pričamo sa dvojicom policajaca, raspitujemo se za put. Manje-više za put, pre će biti da tražimo nekoga čiji će nas izgled ohrabriti pre nastavka u dubinu Peštera.

Kad će ti strani turisti?
Duga Poljana, motel "Maradona" (J)

Ceca ulazi u prodavnicu, načinjem ćaskanje o vremenu, ali me jedan od njih prekida: "A šta imaš u tim torbama?" Ništa posebno, kažem. "Da ti nešto ne švercuješ tu?" Ne misli valjda ozbiljno, pitam ga; kad bih hteo da švercujem sigurno to ne bih radio jašući na biciklu sa bisagama i privlačeći više pažnje nego avion. "E, ali možda baš na to računaš?"

Protiv ovakve logike nisam imao valjan odgovor i već sam se spremao za pretres. Onda nam se Ceca pridružila i poremetila suptilne tokove svesti organa reda - da li zbog toga ili zbog vrućine, tek onome je dosadilo da se dalje bakće samnom.

Jedva smo dočekali da izađemo iz sela. Pešter je bio pokriven krmeljivim oblačićima koji nisu pretili kišom, ali su nam poklonili dosta hlada tog popodneva. Zaista srećna okolnost, jer na visoravni praktično nema drveća. Svuda samo niska zaobljena brda, kao peščane dine pokrivene kržljavom travom. Po tom ogromnom izgužvanom jorganu vijuga dobar makadamski put kojim smo prošli između planina Giljevo i Ninaja, te kroz sela Kamešnicu, Rasno, Karajukići, Tuzinje.


Peshtera style (J)

I pored jednolikog pejzaža, vožnja Pešterom je izuzetan doživljaj. I pored zelenila pašnjaka, osećaj da se prolazi kroz pustinju je snažan. I pored par pohabanih automobila i rasturenih autobusa koji se mogu sresti na putu, manifestacije ljudskog prisustva su skromne. Meni je odnekud sve izgledalo onako kako bi morala izgledati Mongolija. Zato sam svojski uživao u prolaženju kroz to čudno prostranstvo. Pamtiću ga i po muvama, stotinama hiljada velikih stočnih muva kojih je bilo svugde. Njihovo zujanje je ispunjavalo prazninu visoravni, čineći njen osnovni zvuk. Kad ničeg nije bilo da se čuje, ni glasa čoveka, ni laveža psa, ni valjanja vetra, kad nije bilo šapata trava ni šuškanja Sunca koje se krade nebom, uvek je postojao taj jednolični ton, sveprisutni ooooommmmmm nekakvog pešterskog Big Benga, odavno potonulog u naslage vremena.

Odmarajući se na vrhu jednog brda uživali smo u pogledu na Peštersko polje, sedam -osam kilometara dugu ravnicu ispod nas. Na njenom suprotnom kraju nazirao se Ugao, najudaljenije peštersko selo do koga nas je put vodio. Nismo se baš samo odmarali: razmišljali smo o putu koji će nas uvesti u Crnu Goru i spustiti do Berana. U auto kartama na tom delu koji nam je predstojao iza Ugla nema ničega. Novije vojne karte su više obećavale, ali ni one nisu bile preterano informativne. I ne samo na papiru - zaista tamo nema ničega, osim gudura kroz koje se mora probiti ako se želi da se siđe u dolinu Lima, do Berana ili Bijelog Polja. Ime sela Ugao je dakle prikladno.

Kako to biva u ovakvim situacijama, našu stazu smo konačno "sklopili" na terenu. Putem je naišla bela Lada Niva i iz nje su izašla dva policajca. Posle kratkog ispitivanja naših malenkosti pokazali su se prilično prijateljski raspoloženim, a i voljnim da pomognu. (Dok su prilazili uspeo sam da smotam našu vojnu kartu i da sednem na nju - nekako mi se činilo da će, ako je vide, naš razgovor trajati duže nego što bismo želeli.) Nisu bili sigurni kako ćemo baš do Berana, ali su smatrali da početak sigurno treba da bude uspon do farme ovaca Moravac. Farma se nalazi visoko u istoimenoj planini koja se zajedno sa Žilindarom naglo uzdiže iznad Ugla, obrazujući južni zid Pešterske vangle.

Naš mali kućni Sibir

Najveći deo Peštera se prostire između 1100 i 1400 metara nadmorske visine. Zime su ovde teške i strašne, živa se tada spusti i do trideset šestog podeoka ispod nule. Vetar fujuče i gospodari golim prostranstvom, kad se razbesni nevreme u vazduh lete i betonski stubovi. A kad zaveje nema mrdanja iz kuća, i buldožerom se put probija po nekoliko dana. Ako se to uopšte može - neka sela i po pola godine budu odsečena od sveta; toliko dugo stiskaju snegovi. Pored puta i u poljima se neretko naiđe na grobove onih koje je mećava iznenadila i zauvek okovala ledom.

Na Pešteru će se teško naći velika i lepa kuća. Uglavnom su jednostavne i sirotinjske, baš kakav je i život na ovom surovom platou. Za poslednjih deset godina odselilo se oko deset hiljada ljudi, bolja ilustracija težine ovdašnjeg bitisanja nije potrebna.

Pa kakav to svet živi i o(p)staje ovde? Zanimljiv. Jedan dopis, štampan u "Novinama Čitališta Beogradskog" br. 12 od 12 marta 1848. godine javlja: "Pešteri i Bior, ovo su dva mala predela između Skadra, Belog Polja i Novog Pazara, u kojima nikakve zakone vlasti nema, nego sami po sebi na fisove sude, sirječ koji najviše brastva ima, onaj im je najstariji. U ovim predelima ima takvih domova, u kojima ce nalaze po dva brata, pak jedan veruje Hrista a drugi Muhameda, jedan klanja a drugi ce krsti. U nekim kućama ima po tri brata i sva tri drže se da su Turci, a otac im je Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac ce krsti; a kad barjam dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju. – U ovim predelima i to se može naći da dva brata Turčina u jednoj kući živeći jedan drži za ženu bulu, a drugi hristjanku, pa jednoj ime Ana a drugoj Nazija." (Iz knjige "O Arnautima u staroj Srbiji i Sandžaku 1913.", Jovana N. Tomića.)

Od tada se svakako mnogo toga promenilo, no Pravoslavlje i Islam u Sandžaku ostaju u drevnom zagrljaju. A čitava priča počinje upravo na Pešteru i neraskidivo je vezana za čudnu i zanimljivu istoriju plemena Klimente. Evo je ovde, čitanje preporučeno.


Srce visoravni - Peštersko polje (J)

Spustili smo se u polje i poslednjih šest kilometara do Ugla projurili preko valjda najboljeg makadama kojim sam ikada vozio. Bila je to crvenkasta, široka i neverovatno ravna traka koja je ličila na tartan-stazu. Po njoj se moglo voziti udobnije, a skoro i brže, nego po asfaltu.

U selu se toranj male džamije već žario pri vrhu od vatre zalaska, ali smo odlučili da nastavimo. Još malo raspitivanja, i kada smo smatrali da smo sakupili dovoljno smušenih uputstava, krenuli smo ka farmi.

Uspon nije bio lak. Loš puteljak je odmah na izlazu iz sela počeo da nas začikava granajući se svaki čas, ponegde se pretvarajući u kozju stazu, ponegde se skoro gubeći u kršu. Našu zlatnu nit smo ipak uspevali da sledimo orijentišući se prema čukama iznad nas: rekli su nam na koju od njih treba da izbijemo, i trudili smo se da je ne izgubimo iz vida. Bilo je strmo, strmo, tako da se moglo voziti samo uz krajnji napor. I naravno, bilo je pusto. Obradovali smo se kad smo posle par kilometara ipak sreli nekog dedicu koji se spuštao ka selu vodeći za sobom mršavo kljuse, natovareno sa dva džaka crnogorskih cigareta. Taj ekonomski partner naše južne republike je svakako bio presrećan što nismo policajci, pa nam je drage volje dao još smušenih uputstava za dalji put. Kljuse ništa nije reklo, samo nas je značajno gledalo. Kasnije je (začudo) bilo malo lutanja ali smo srećom sa prvim mrakom, nekih šest kilometara od Ugla, ugledali crveni krov farme. Srećom? To je tek ostajalo da se proveri.


Ulazak u Ugao (J)

Farma se nalazi u malom džepu srpske teritorije, tačno na 43. stepenu geografske širine. Tu se granična linija tako lomi da jedan nos dug par kilometara sa srpske strane zalazi na crnogorsku. Ovde Srbija gura nos u poslove Crne Gore, rekli bi ostrašćeni Crnogorci. Ovde Crna Gora vuče Srbiju za nos, rekli bi ostrašćeni Srbi.

Ispred dve zgradice u plitkoj dolini pod krševitim ćuvicima dočekali su nas lavež pasa i žena koja je sa detetom izašla pred nas. Da podignemo šator tu negde? Može.

Bili smo već uveliko u poslu kad je preko brda naišla grupica od pet-šest muškaraca. Lica mrka od sunca, samo beonjače odskaču. Zubi ne, jer se niko ne osmehuje. Ispitivački su nas posmatrali dok su polako oslanjali kose o zid i sedali na deblo čekajući večeru. Od otpozdrava na naš pozdrav jedva nešto bi. Našli smo se pred publikom koja puši i ćutke posmatra kako podižemo kamp, u vlažnom i turobnom mraku koji je kroz prozor jedva topila svetlost petrolejke. Farmi je baš tog dana bila isečena struja zbog duga od nekih šesnaest hiljada maraka, kako nam je ona žena već bila objasnila.

"Čujemo da su i prošle godine ovde kampovali neki planinari?", pitam jednoga koji mi izgleda kao glavni, da malo raskravim atmosferu i prekinem ćutanje. "Ne znam, to mene ne interesuje", odgovara kratko. Uh. Ček' da rezimiramo situaciju: Ceca i ja sami sa... ne, bolje je ne rezimirati ništa. Ako bi moglo ovde da se remizira, to bi već bila prava stvar.

Kako je počelo, dobro je ispalo. Shvatili smo posle da koliko smo mi strepeli od njih, toliko su i oni od nas. Brinući sandžačku brigu, Srbija se u prošloj deceniji prilično držala formule koju je onako veličanstveno efikasno koristila i na Kosovu: pažljivo "praćenje situacije", policija, kontrola, policija, kontrola, kontrola. I odsustvo poverenja. U ovom muslimanskom ćošku u koji Srbija nema poverenje, zauzvrat nemaju poverenja u Srbiju. Zaziru od svakog stranca. Za takvog se najpre pomisli da ga je država poslala po nekom zlu, da iseče neku struju, da napravi problem, da pritegne neke dizgine i pripreti, da udari po prstima i osujeti poslove i "posliće" od kojih se živi - šta bi inače tražio u ovoj zabiti? A živeti se od nečega mora, pa sad da l' od ovoga il' od onoga... Kakve li su se neprilike bili uplašili kad su videli da im sad šalju specijalce na biciklima sa zloslutnim bisagama, može se samo pretpostaviti.

Nekako smo savladali jaz nepoverenja, ne sećam se tačno kako. Možda je to bilo kad mi je njihovo pseto kurvinski ukralo poslednje parče hleba i pobeglo niz livadu. A bio sam gladan, gladan, gladan, gladan. Malo smeha, jurnjave i trupkanja nogama, pa onda ponudiše njihov hleb, a i kahvu. Dok se kahva kuhvala, za svaki slučaj sam ukehbao džuhkelu i ohteo joj hlehb. Bio je samo na jednom mestu žvaknut, i shodno tome upotrebljiv. Lepi moj bonus lebac.

Koliko-toliko umireni, pošli smo na počinak. Tokom noći se ništa posebno nije desilo osim još jednog pokušaja psećeg kriminala, i osim što nas je preplavio talas teške vlage. Moj šator nije bio dorastao tome (ni kriminalu ni vlazi), pa spavanje nije bilo naročito udobno.