Priča o Klimentama je deo knjige "O Arnautima u staroj Srbiji i Sandžaku 1913." Jovana N. Tomića (1869-1932.), našeg prvog istoričara koji je ozbiljnije izučavao period turske vlasti na našim prostorima. Knjiga je izdata 1913. godine. Čitava knjiga se može naći na adresi http://www.rastko.org.yu/kosovo/istorija/o_arnautima.html, odakle je preuzet i ovaj deo.)

NAJSTARIJE ARNAUTSKO NASELJE U SANDŽAKU
I KRATAK PREGLED ISTORIJE KLIMENATA

U Sandžaku Arnauta nije bilo ni u prvo doba po zauzeću tog kraja od Turaka, niti u XVI, pa ni u XVII veku. Sem malog broja Turaka tamošnje naselje u XVI i XVII veku sačinjavali su samo Srbi, i to manjim delom muhamedanske i mnogo većim delom pravoslavne vere. I govorni jezik jednih i drugih bio je srpski.

Granica administrativne i etnografske Arbanije bila je daleko od Sandžaka. U XVI veku ona ne dopire ni do sastava Crnoga i Beloga Drima. Dukađin zadugo nije pripadao Arbaniji. Tek u početku XVII veka pomiče ce ta granica, ali ne prelazi Drim. U Ljumi, i u đakovičkoj nahiji, razdvojenima Drimom, naselje je srpsko i govorni jezik srpski. Tek mestimice prodire arbanaški govor. Međutim i sami Arbanasi iz prave Arbanije, kad pišu pisma namenjena izvan Arbanije — ako im ne pišu njihovi katolički sveštenici i misionari na latinskom i italijanskom — pisana su srpski. I tek posle gore navedenih događaja iz XVII veka, koji su izazvali veliki poremećaj u srpskim krajevima, graničnim s pravom Arbanijom, arnautski elemenat u jačoj meri prelazi jedan i drugi Drim. U Sandžaku pak Arnauta nema sve do samog završetka XVII i početka XVIII veka. Stanovništvo Sandžaka do toga vremena viđalo ih je, samo ne kao naseljenike nego u doba mira kao haramijske čete i pratioce paša i uglednih putnika, a u doba rata kao pljačkaške odrede. Pravo njihovo naselje u Sandžaku javlja ce tamo tek na prelomu XVII i XVIII veka, tačno 1700 god.

Dolazak Arnauta u Sandžak nije izazvala namnoženost stanovništva u pravoj Arbaniji, usled čega bi višak tražio na drugoj strani povoljnijih pogodaba za miran život i rad, pa da ih je našao u Sandžaku. Njih tamo nije bacio ni potisak od kojeg drugog naroda. A nisu došli ni kao osvajači posle 1690 god., da zauzmu krajeve, koje je delom napustio srpski živalj, koji je, umešan u pokret protiv turske vlasti, uzmakao za ćesarskom vojskom. Kao što smo videli gore, Arnauti su, kao osvajači, imali tada da zauzmu tek prvi pojas srpske zemlje, graničan sa pravom Arbanijom. Nasuprot svemu tome prvo arnautsko naselje u Sandžaku postalo je nasilnim naseljavanjem, i ti što su bili preseljeni tamo nisu bili pravi Arbanasi nego negdašnji Srbi, koji su, našavši ce među Arbanasima, primili njihove običaje i usvojili arbanaški jezik, ali nisu zaboravili ni svoje poreklo ni svoju tradiciju niti svoj negdašnji jezik.

Onome koji baci pogled na etnografsku kartu Sandžaka u delu G. Jov. Cvijića "Osnove za geografiju i geologiju Stare Srbije i Makedonije", pašće u oči jedan kraj gotovo u sredini Sandžaka, prebojen bledožutom bojom, a unaokolo nje ima nekoliko oaza plave boje, po kojima su rasuti crveni polumeseci. To je visoravan Pešter. Bledo žuta boja na njoj označava naselje arnautsko, a one oaze oko nje označavaju muhamedanizirane Srbe. Ti Arnauti na Pešteru jesu prvo i najstarije arnautsko naselje u Sandžaku, koje su Turci dovukli tu i potiče od katoličkog plemena Klimenata u Brdima, koje je starinom srpsko i docnije poarnaućeno.

Istorija toga naselja nije bez interesa. Ona je pri tom ostala nepoznata ne samo širem krugu čitalaca nego čak i stručnjacima. Zato je mi i donosimo ovde. Ali pored toga ona služi kao lep prilog istini: da širenje Arnauta daleko izvan granica prave Arbanije nije rezultat evolucije jednog naroda nego revolucije; a služi i za potvrdu gore naglašenom odvraćanju toka pustonosnoj arbanaškoj reci.

* * *

Klimente su, prema njihovoj tradiciji, zabeleženoj još 1685 god i sačuvanoj do danas, srpskoga porekla. Kao pleme mlađe je starinom nego sva druga okolo njega. Početak njihova života vezuje ce za jednog pretka, koji ce tamo (u Malesiju, predeo uz današnju granicu sa Albanijom, između Podgorice i Komova - prim. Jone) doselio sa gornjeg toka reke Morače, oženio ce iz plemena Kuča i imao sina Klimenta, čiji su potomci zasnovali dva sela sa srpskim imenima i od koga i pleme nosi ime Klimente.

Taj njihov predak, koji ce doselio iz Morače, bio je pravoslavne vere, kao i svi drugi u tome kraju. Njegovi potomci, budući pod uticajem skadarskog biskupa i katoličkih misionera, vrlo aktivnih od uvek u tom kraju, pristupili su katoličkoj veri. Pod uticajem ovih svojih duhovnih učitelja, koji su ih učili da u Turcima gledaju neprijatelja, ali da ni u pravoslavnima ne gledaju prijatelja, Klimente su tako i radili: bili su hrišćani, pretpostavljali su pravoslavne Turcima, ali ni prema prvima nisu bili prijatelji, ako to nije išlo u račun njihovim duhovnim učiteljima. Odbijajući ce pak tako sve više od pravoslavnih, ali ne idući ni s Turcima, držali su s ostalim katoličkim plemenima u Brdima, koja su već bila poarbanašena, pa su od njih primili običaje i jezik, ne zaboravljajući pri tom ni raniji. Tada su oni počeli zamenjivati svoja srpska lična imena arbanaškima — kao što su uradili i mnogi Kuči, koji su ce dugo borili između pravoslavlja i katoličanstva — pa su i imena svojih sela okrenuli na arbanaški, ali ne utrvši im potpuno trag srpski.

Kao i sva druga plemena u Brdima, i Klimente su obrađivali malo dobre zemlje ali su više gajili stoku, proizvode iznosili su na najbliže turske trgove i tamo su nabavljali potreba, od kojih su najglavnije bile: so, puščani prah i olovo. Slabom obradom zemlje i gajenjem stoke podmirivane su najpreče potrebe; ali kad bi bile nerodne godine ili bi nastala bolest u stoci, i te najveće potrebe podmirivane su pljačkom, kojom ce i u rodnim godinama dolazilo do svega što je bilo izvan najpotrebnijeg. U tom pogledu Klimente su bili vrlo čuveni. Još kad su ce utvrdili u svojim brdima, gde tradicija veli da im ce naselio prvi predak, otac Klimentov, otpočeli su pljačku u pravcu Plava i Gusinja, koji su tada bili naseljeni pravoslavnim, Srbima. Za pljačkom došla je borba Klimenata s ovim Srbima, koji su najzad bili potisnuti. Njihovo plodno zemljište zauzeše Klimente, koji su ce tu bavili i obrađivali zemlju leti, a c početkom zime povlačili su ce sa stokom u sklonite pećine u svojim brdima.

Posle toga Klimente su ce bacili na plen po daljim krajevima. Na redu je bila Peć, gde su nekoliko puta napadali na dvorove pećskih paša Mahmudbegovića, pljačkali ih i palili, i udarali namet na narod i na srpskog patrijarha, koji im je plaćao godišnje sedamdeset dukata. Posle Peći došli su na red krajevi po Sandžaku i Kosovo Polje, i na jednoj strani Skadar s okolinom a na drugoj krajevi prema Skoplju. Oni su u više mahova napadali na sam trg u Skadru i pljačkali po njemu, a bivalo je prilika da su njihove čete na konjima dopirale čak do Plovdiva, napadajući na sela, palanke i na trgovačke karavane. Prilikom tih izleta oni su naplaćivali namet, udaran na pojedine krajeve i palanke, i dogonili su veliki plen. Pored mnogo krupne i sitne stoke i obične trgovačke robe tu je bilo i skupocenih predmeta. U početku XVII veka u njihovim kućama, inače jadnog izgleda, mogao ce naći dobar broj dobrih konja, sedala, uzda i takuma ukrašenih srebrom i dragocenim kamenjem, skupocena oružja, srebrnih i zlatnih fildžana, zarfova i posuđa i drugih luksuznih predmeta. Sve to dospelo je u klimentaška brda kao plen sa tih izleta.

Po uputstvu njihovih učitelja, katoličkih misionera u njihovoj sredini, Klimente na tim svojim izletima imali su voditi računa i štititi samo katolike, a pleniti i muhamedance i pravoslavne. Zato su i udarali namet na srpskog patrijarha u Peći i na srpske manastire. Dečani su bili prvi koji su imali nevolje od njih. U starim srpskim zapisima sačuvan je spomen o tom njihovu radu. Stoga su ce u odbrani protiv Klimenata udruživali muhamedanci i pravoslavni; a patrijarah u Peći, pored toga što im je plaćao godišnji namet, morao je, sa dopuštenjem Porte, izdržavati o svom trošku stražu od janičara, da bi ce zaštitio. Zbog toga je razumljivo što su Klimente kod pravoslavnih Srba, koji su trpeli njihova nasilja, identifikovani s ostalim Arnautima, koji nisu imali nikakvih obzira prema srpskim verskim i narodnim svetinjama.

Povučeni u jedva pristupačna brda, gde je bilo teško napasti ih, i zato što su od pljačke načinili svoje glavno zanimanje, Klimente nisu priznavali ničiju vlast i bili su protiv svake vlasti koja je bila protiv njihova bezvlašća. Turske vlasti, pak, koje su i same na drugoj strani, naročito kad su u pitanju bili potčinjeni im hrišćani, trpele pa i potpomagale bezvlašće, nisu htele trpeti bezvlašće Klimenata. Zato su mnogo puta pokušavale da ih obuzdaju i nagnaju na poslušnost, ali u tome nisu potpuno uspevale. Do početka XVIII veka Turci su u nekoliko mahova kretali čitave vojske protiv Klimenata, ali su ce ove redovno vraćale bez većeg uspeha.

U takvim prilikama Klimente su ce obraćali za pomoć susednim plemenima. Između tih plemena postojalo je trajno trvenje i borba: tukla su ce među sobom i otimala su jedna od drugih, kao i od trećega. Ali su sva bila protiv Turaka, kad bi turske vlasti pokušale zavesti nekakav red i naterati ih na poslušnost i na plaćanje harača. Zato su Brđani hrišćanske vere priskakali u pomoć jedni drugima protiv onih muhamedanske vere, koji su pristajali uz vlast tursku. Iz verskog antagonizma, potpirivanog od strane katoličkih misionera, ali i s nadom na dobit, Klimente su pristajali i uz hrišćanske države, koje su ratovale s Turskom. U doba Kiparskog rata pristajali su uz Mletačku republiku; prilikom pokreta na Balkanskom poluostrvu protiv Turaka krajem XVI i početkom XVII veka bili su u vezi s izaslanicima papskog i drugih zapadnjačkih dvorova, koji su smišljali krstašku vojnu protiv Turaka; u doba Kandijskog rata pristajali su opet uz Mletačku republiku; u doba Morejskog (Bečkog) rata pristajali su i uz Mlečiće i uz ćesara: a u doba tursko–austrijskog rata 1737–1739 god. bili su uz ćesara.

Ali ma kako veliki bio uticaj katoličkih misionera na Klimente, ovaj nikad nije bio toliko jak, da je mogao nagnati Klimente na pristajanje uz hrišćanske vladaoce protiv Turaka samo iz hrišćanskog osećanja. Svagda je trebalo da bude i onog drugog razloga: koristi za Klimente, i to neposredne koristi. I pored svega katoličanstva oni nisu ulazili u te poslove bez dobrih poklona, nagrada i plaća. I kad toga ne bi bilo, oni ne samo što nisu bili uz hrišćane nego su šta više pomagali Turcima, ili bi na drugoj strani plenili hrišćane. Tako su god. 1645, kada su ce paše iz Sandžaka, Metohije i St. Srbije spremale protiv Mlečića, plenili Dečane. God. 1651 bili su u vojsci Ali–paše Čengića, koja je napadala na Kotor; ta je vojska naročito činila velike zulume manastirima. Godine 1685 pomogli su skadarskom sandžak–begu Sulejmanu Bušatliji da razbije Crnogorce na Vrtijeljci, gde je poginuo Bajo Pivljanin. A 1692 god. pomogli su tom istom Sulejmanu Bušatliji da otme Cetinje od udruženih Crnogoraca i Mlečića.

Dok su ce pak Klimente pri sukobu hrišćanskih država s Turcima, kada su ove tražile njihovu saradnju, više rukovodili dobiti nego verskim i nacionalnim osećanjem, kad su pred sobom imali samo Turke, njihovo je stanovništvo bilo uvek isto: smatrali su ih neprijateljima, identifikujući s njima sve muhamedance uopšte. Oni su im zadavali mnogo jada. Naročito je bilo toga u doba Morejskog rata, pri svem tom što su im u dva maha pomogli protiv hrišćana. Zato je silni Sulejman–paša Bušatlija hteo da ih obuzda, da ih natera na poslušnost i da od njih naplati harač. Ali su mu svi pokušaji ostali bezuspešni. Nu što on nije mogao, postigao je njegov poslednik, paša Hodaverdi Mahmudbegović iz Peći. Kao paša skadarski, ovaj je tamo zatekao anarhiju, koju je brzo ukinuo. On je 1700 god. savladao odmetnute gradove: Skadar, Ulcinj, Bar, kao i neka pobunjena plemena, pa ce potom bacio na Klimente.

II KLIMENTE NA PEŠTERU 1700–1711 GOD.

Pošto je pridobio sva okolna plemena brđanska i na taj način zatvorio Klimente sa tri strane, na četvrtoj prema Gusinju, u to doba već naseljenom muhamedancima. Hodaverdi–paša zatvorio im je prolaz podigavši jedno utvrđenje. Tako ih je skadarski paša navedene godine odvojio od ostaloga sveta. Nemajući veze ni s koje strane, Klimente sada ni otkuda nisu mogli nabaviti potreba. Od svega pak najteže su podnosili oskudicu u soli. Zatim nestade i hleba. U oskudici svake druge hrane Klimente ce poslužiše mesom od svoje stoke. Ali u stoku udari neka bolest, koja ce prenese i na narod, i usled toga nastane umiranje. U toj velikoj nevolji Klimente ce obrate paši s ponudom da mu ce predadu.

Paša Mahmudbegović primi ponudu i tom prilikom reši da se jednom oslobodi stalnih muka od ovog ratničkog plemena: da ih premesti na drugu neku stranu. To je i učinio. Nu pošto mu Klimente iz Selca (selo se danas danas u Albaniji, odmah uz granicu sa Crnom Gorom i u blizini Rikavačkog jezera - prim. Jone) nisu zadavali mnogo brige — jedan od prvaka već je bio primio muhamedanstvo, kao takav bio je postavljen za agu u Gusinju i obećavao je da će sve Selčane prevesti u muhamedanstvo — paša ih ostavi tamo, a celu Epaju premesti na peštersku visoravan kod Novog Pazara. Tim paša postiže dvoje: oslobodio je skadarski kraj od stalnih klimentaških upada i pljačkanja i naselio je jedan pust kraj, koji je pripadao porodici Mahmudbegovića i od koga ova nije imala nikakve koristi.

Preseljeni Klimente ostadoše sedam godina na Pešteru. Kraj je bio dušu dao za stočare. Oni pak imali su dosta stoke i imali su tamo svega više nego u svojim Brdima. Pa ipak su bili nezadovoljni. Tuga za Brdima i za slobodnim životom tamo bila je sve veća kod njih. Uz to turske vlasti sve jače su navaljivale da ih pomuhamedane, međutim Klimente što ostadoše na ognjištu i druga susedna plemena brđanska sve više su uviđali štetu od odlaska njihova na Pešter. Od kako je Hodaverdi paša uspeo da preseli Klimente na peštersku visoravan, muhamedanci su postajali sve osorniji prema Brđanima druge vere, i ovima je sve teže bilo braniti ce. Zato su često poručivali Klimentama na Pešteru neka ce vrate u svoja brda, u čemu će ih i sami pomoći. A na to su ih badrili i katolički misioneri koji su bili s njima. Ovi su toliko više uticali na Klimente da sačuvaju katoličku veru u koliko su turske vlasti jače navaljivale da ih pomuhamedane, pa su ih nagovarali neka ce vrate u svoja Brda. I Klimente na Pešteru pod uticajem tih nagovora od strane misionera i poruka od Brđana reše ce 1707 god. da napuste Pešter i da ce vrate na staro ognjište.

Povratak im je bio skopčan s najvećim teškoćama. Turci su bili saznali za nameru Klimenata pa su branili prolaze kojima bi ovi prošli. Sem toga Klimente s Peštera imali su talaca u Peći, čiji će život biti u opasnosti. Uz to tu nisu bili u pitanju samo ljudi, nego je trebalo povesti i žene i decu, preneti najpreče stvari od pokućstva i poterati svu stoku, kad ce već nije moglo misliti i o letini gotovoj za pribiranje. Ali tuga Klimenata za njihovim Brdima bila je jača od svih tih teškoća.

Klimente, preseljeni na Pešter, kao stočari naselili su ce no celoj visoravni. U god. 1707 pred begstvo otuda bilo je 274 kuće njihove, rasturene na svima stranama. Zbog te raštrkanosti, kad su ce u julu te godine rešili na begstvo, nisu ce mogli svi skupiti. Okupila ih ce tek jedna polovina — sto četrdeset i sedam kuća; ostale je u tome sprečio jedan odred turskih konjanika, koji je potom potpomognut većim brojem pešaka. Za to vreme one prve posluži sreća te uhvate tamošnjeg vojvodu turskog sa četvoricom pratilaca, pa ih vežu i povedu sobom s namerom da zamenom oslobode svoje taoce u Peći.

5. jula ta polovina klimentaškog naselja na Pešteru krete ce put Brda. Ukupan broj duša te polovine iznosio je 1362. Među njima je bilo na 400 ljudi s oružjem, a ostalo žene i deca. Broj boraca nije bio dovoljan da krči put kroz turske odrede koji su ih čekali. Zato ce oružja latiše i žene, njih 300 na broj. U velikom karavanu koji ce kretao u pravcu Rožaja i Plava, ljudi su bili na čelu, začelje su obrazovale žene, a u sredini oko 30000 ovaca, 4000 govedi i konji sa sitnom decom i ono malo pokućstva što su ga mogli poneti.

Još prvoga dana karavan naiđe na 1000 Turaka koje razbi i zanoći u Rugovu, između Rožaja i Plava. Sutradan klimentaški karavan krete ce dalje i u putu naiđe na mnogo jači odred Turaka od prvoga. Bilo ih je na 5000. Karavan ce ne usudi probijati kroz toliku silu, nego nađe zgodno mesto za odbranu i tu ce zadrži čekajući da ce Turci uklone ili da prvi napadnu. Tako su jedni prema drugima stajali nekoliko dana utvrđujući svoje položaje. Najzad posle uzajamnog osmatranja od nekoliko dana Turci napadnu prvi. Klimente ih dočekaše. Pa i žene ce latiše oružja. Ostaviše decu pa pohitaše u pomoć muževima. U gužvi koja ce tu stvori od Turaka i Klimenata jedna od njih jataganom odseče glavu jednom od starešina turskih. I Klimente ne samo da odbiše Turke nego ih još pognaše do njihova položaja, na kome ce behu utvrdili.

U tom pokušaju Turci su imali dosta ranjenih i 65 mrtvih. Od strane Klimenata, pored ranjenih, bio je 21 mrtav, ali ce dokopaše 14 živih Turaka. Posle toga Turci ne pokušaše s ponovnim napadom. I videći da ne mogu sprečiti Klimente da ce vrate u Brda, predložiše im da ih puste dalje s mirom ali da puste pešterskog vojvodu sa njegovim pratiocima i novim zarobljenicima. Klimente pristadoše ali s tim da im Turci predadu taoce držane u Peći i da im naknade za onu stoku, koja ce usled pucnja pušaka bila razbežala tako da je nisu mogli pokupiti. Turci ce nisu mnogo premišljali. Odmah su pristali na pogodbe Klimenata i pustili su ih da nastave put na njihovo staro ognjište.

Kad su stigli tamo, sa radošću dočekaše ih Klimente iz Selca i drugi Brđani, dadoše im hrane i stoke i utvrdiše veru da ce, u slučaju napada Turaka, bore udruženi. Ali u koliko su oni bili veseli, u toliko je teže bilo onima što ostadoše na Pešteru. Na njih, sada znatno slabije, navališe Turci, da ih pomuhamedane. Klimente ce odupreše. Ali otpor nije mogao biti dovoljno jak. Ostavljeni sami sebi, bez potpore misionera koji napustiše Pešter s onom polovinom što ce vratila u Brda, pojedini, pod pritiskom Turaka, napustili su hrišćansku veru. Oni pak koji su više polagali na veru zavapiše za pomoć kod svojih saplemenika i rođaka u Brdima.

Ni onima u Brdima nije bilo lako. Njima Turci nikako nisu dali mira. Najzad u junu 1711 god. iznenada napadoše Turci na njih. Ali ih Klimente ipak dočekaše i razbiše. Sto dvadeset i pet Turaka platiše životom taj prepad, a od Klimenata pogiboše samo petorica, svi od uglednijih.

U to njihovi saplemenici sa Peštera ponovo zavapiše za pomoć, jer je bio nastao trenutak ili da ce spasavaju ili da prime muhamedanstvo. Glas o njihovu očajnu položaju stigne do barskoga nadbiskupa Vičenca Zmajevića, koji navali na Klimente da spasavaju svoje saplemenike s Peštera. Trenutak je bio zgodan posle pobede nad Turcima. I Klimente poslušaše njegov savet, te ujednom brzom maršu, kroz krajeve i prolaze koje su čuvali Turci, prodru do Peštera i povedu oko 50 porodica, koje su ostale pri staroj veri, ali su već bile na ivici propasti za katoličanstvo. Za Klimente, svikle na pljačku, to je bila prilika da dođu i do plena. Ali ga ce ostaviše, misleći samo na brzinu marša i na što brže spasavanje svojih rođaka iz šaka turskih.

Kad znamo koliko je kuća i duša prešlo u Brda 1707 god., koliko je potom ostalo na Pešteru, i koliko su porodica Klimente naknadno odveli 1711 god., vidi ce da ih je jedan, i ako mali, deo ostao na Pešteru. Taj ostatak već je bio primio muhamedanstvo i pod tom zaštitom mogao je ostati na miru. Njima ce nije išlo natrag, a ni Klimente koji su ce krenuli iz Brda sa zadatkom da spasavaju katoličke duše od propasti, nisu ce više interesovali za njih. I to klimentaško naselje na Pešteru, brojno slabo i tada pomuhamedanjeno, bilo je prvo arbanaško muhamedansko naselje u Sandžaku. U početku slabo ono vremenom postaje sve jače i jačajući širi muhamedanstvo u tom čisto srpskom kraju.

III KLIMENTE MUHAMEDANCI HA PEŠTERU I NJIHOVA DALJA SUDBA

Muhamedaniziranje Klimenata katolika na Pešteru izvršeno je, bez sumnje, po sistemu koji je dotle primenjivan na druge hrišćane i po kome su, kao što smo videli, muhamedanizirani Srbi pravoslavni i katolici sa prvoga pojasa, graničnoga sa pravom Arbanijom. Kao posredni dokaz za ovo služi to što su ti isti Klimente na taj isti način muhamedanizirali srpsko stanovništvo na Pešteru.

U svakom slučaju prva faza procesa njihova muhamedaniziranja bila je završena do tursko–austrijskog rata 1737–1739 god. Kad je ćesarski pukovnik Lentulus 1737 god. prodro do Novog Pazara i do Peštera, on tamo nije našao katoličkog naselja, niti su Klimente s Peštera pristali uza nj. Uza nj su pristali Srbi pravoslavne veroispovesti i Klimente katolici iz Brda, i kad ce on povukao u Srbiju, s njim su ce povukli i ovi Klimente katolici i naselili su ce neki u Srbiji ispod planina Rudnika i Avale, a drugi su prešli čak u Srem i nastanili su ce u selima Rtkovcima i Nikincima kod Mitrovice Kad su ce pak pred kraj leta 1737 god. počeli okupljati Turci protiv Lentulusa u Novom Pazaru, jedna od koncentracionih tačaka bio je Pešter sa njegovim Arnautima. A kad su sledeće godine u mesecu martu, po zauzeću Užica, turski odredi od Novog Pazara udarili na grad Rudnik i na njegovu okolinu, najveću pakost učinili su Klimentama iz Brda tamo naseljenima.Sasvim pojmljiva stvar. Poturica je gotovo uvek bio gori od Turčina. I pomuhamedanjeni Klimente našli su da ce najljuće osvete svojim saplemenicima hrišćanima, koji su ce posle toga rasturili po Srbiji, utopili ce u pacu, iz koji su njihovi pretci proizišli, i dali Srbiji ličnosti od najveće vrednosti.

Ustanak pak Srba pod Karađorđem zatekao je Klimente na Pešteru kao potpuno pomuhamedano arnautsko naselje. U to doba oni, kao i drugi pomuhamedanjeni Arnauti, predstavljaju najbolje zatočnike sultanove protiv pobunjenih Srba. Oni su sa drugim Arnautima davali najjačeg otpora srpskoj vojsci. Jednom je srpska vojska zauzela Pešter, kad i Sjenicu i Novi Pazar, ali ce tamo nije mogla zadržati.

A kad je propao Karađorđev ustanak, pa ce digao drugi pod Milošem Obrenovićem, potom stvorena Kneževina Srbija, i ova je dobila stalnu granicu po hatišerifu od novembra 1833 g., vidimo pomuhamedanjene Klimente na poslu, koji su muhamedanci Arnauti dotle u veliko bili završili u krajevima s proređenim srpskim stanovništvom usled događaja od 1690 i 1737 god. Oni rade na muhamedaniziranju srpskog stanovništva na Pešteru i oko njega. Samo je taj njihov rad dosta slab. U polovini XIX veka taj njihov rad predstavlja fazu muhamedaniziranja pre one u kojoj smo videli Srbe katolike u okolini Prizrena i Đakovice i u nekim mestima na Kosovu u prvoj polovini XVII veka i kroz koji su pravoslavni Srbi iz tih krajeva prošli u polovini XVIII veka.

I tu ce vrši prvo muhamedaniziranje muškaraca. Prema jednom podatku iz 1848 god., u porodicama srpskim, u kojima je nastalo muhamedaniziranje, još ni svi muškarci nisu bili pomuhamedanjeni. Jedan dopis, štampan u "Novinama Čitališta Beogradskog" br. 12 od 12 marta 1848 god. javlja: "Pešteri i Bior, ovo su dva mala predela između Skadra, Belog Polja i Novog Pazara, u kojima nikakve zakone vlasti nema, nego sami po sebi na fisove sude, sirječ koji najviše brastva ima, onaj im je najstariji. — U ovim predelima ima takvih domova, u kojima ce nalaze po dva brata, pak jedan veruje Hrista a drugi Muhameda, jedan klanja a drugi ce krsti. U nekim kućama ima po tri brata i sva tri drže ce da su Turci, a otac im je Srbin, i tako sinovi klanjaju, a otac ce krsti; a kad barjam dođe, svi zajedno proslave, otac ide u crkvu, a sinovi u džamiju. – U ovim predelima i to ce može naći da dva brata Turčina u jednoj kući živeći jedan drži za ženu bulu, a drugi hristjanku, pa jednoj ime Ana a drugoj Nazija".

Proces muhamedaniziranja pravoslavnih Srba u ovom kraju, započet kasno i vršen s manje snage i pod težim pogodbama, imao je i zahvat srazmerno mali. A već do procesa arnaućenja jednom pomuhamedanjenih Srba kanda nije ni došlo; ili, ako ga je i bilo, to je u najmanjoj meri, tako da ce rad pomuhamedanjenih Klimenata na Pešteru ne može ni porediti sa jačinom i rezultatima rada Arnauta muhamedanaca u Metohiji, u okolini Prizrena i južno od Šara. Stoga, u koliko je poznato, danas naselje pomuhamedanjenih Arnauta na Pešteru predstavlja više oazu, koja je imala pogodaba da ce održi, ali nije imala snage da radi poput Arnauta muhamedanaca u daljem zaleđu njihovu, koji su ce naslanjali na pravu Arbaniju.

Jasni su uzroci zašto je proces muhamedaniziranja pravoslavnih Srba u tom kraju bio spor, zašto mu je zahvat bio skučen i zašto za njim nije nastupio i proces arnaućenja. Klimentaško naselje na Pešteru, slabo samo po sebi, bilo je okruženo sa svih strana srpskim etnografskim elementom i odvojeno jednim pojasom od drugih Arnauta muhamedanaca. Tako odvojeno to naselje nije dobijalo priliva iz arnautske pustonosne reke, kojoj je turska državna politika upućivala tok u drugom pravcu. Srpski pak elemenat, koji je okružavao ovo arnautsko naselje, bio je u toliko srećnom položaju.