25. jul 2000.

Divci - Ravna Gora - Koštunići - Loret - Požega - Arilje - Ivanjica (160km)

mapa, profili visina (80Kb)

 

Ceca i ja sastali smo se u Divcima, mestašcu na putu Valjevo-Ćelije, i kroz oblačno jutro zapedarali preko Mionice i Struganika na Suvobor i Ravnu goru. Na Ravnoj smo kod spomenika Čiči sreli Raška, Cecinog druga iz Kraljeva, pa smo jedan komad puta toga dana prešli utroje.


Čiča Draža drži situaciju na Ravnoj gori pod kontrolom (J)


Ceca i Raško na Ravnoj gori (J)

Uz malo makadamiranja dospeli smo do Brajića. Pred ulazom u to selo nalazi se kafana "Grlo", kod lokalaca mnogo poznatija pod nazivom "Tito-Draža". Mesto je istorijsko: tu su se 27. oktobra 1941. poslednji put sreli i pregovarali Tito i Draža Mihajlović. Pošto rasprava oko toga da li je bolji špricer ili čisto belo očigledno nije bila rešena za kafanskim stolom, sutradan su partizani i četnici postali otvoreni neprijatelji i naša istorija je nezaustavljivo krenula u pravcu koji će nas odvesti... dovde.


Kafana "Tito-Draža" (J)

U Teočinu smo skrenuli levo i ubrzo se našli u jednom drugom selu koje je igrom slučaja za samo dva meseca imalo da postane još jedan point of historikl interest. Tu je jedna crkva vrlo zanimljive arhitekture, pa onda velelepna etno-kuća i par očuvanih vodenica oko kojih danas vlasnici održavaju divne vrtove pune cveća, pa onda vrhunska lokalna rakija... Sve je to fino i na svom mestu, ali takvih mesta ima onoliko. Posebno je ime: Koštunići. Rodno mesto sadašnjeg predsednika Juge, takoreći srpski Kumrovec, bokca ti poljubim. Onog dana kad smo mi prošli tuda selo je mrtvo-hladno dremalo na suncu i u mirisima svojih bašta, ne hajući mnogo za velike dane koji dolaze. Ili se samo lukavo pretvaralo, da se ekipa iz Državne bezbednosti ne bi dosetila i kamion sa peskom umesto na Ibarsku magistralu poslala negde gde se Voja vozika.


Idila
ispred vodenice u Koštunićima (J)

E sad, voleo bih da mogu da kažem da smo budućeg preCednika zatekli kako rilja baštu, pa da je on dotrčao do ograde i pozvao nas na rakijicu i kaficu, pa da sam mu ja u dužem srdačnom i prijateljskom razgovoru rekao: "Čuj Vojo, imam jednu ideju - što se ti ne bi kandidovao za preCednika? Imam neke veze tu i tamo, podržaću te, savetovaću te, pa..." Ali ništa od toga nije bilo, tako da pošteno kažem da nije bilo. Što ne znači da neće biti sledeći put.

Od Koštunića smo brzo izašli na put koji se preko Pranjana, Gojne Gore i dve Dobrinje spušta u Požegu.

Taj put ide paralelno sa magistralom kroz Ovčarsko-Kablarsku kisuru, ali se nalazi visoko u brdima i na njemu je vrlo malo saobraćaja. To je prijatno, a nezgodno je što je prilično naporan: po njemu se stalno goredolira, pri čemu su spustevi klasična KDSIV rabota.

(KDSIV - Koliko Da Se Izgubi Visina - one bezvezne nizbrdice koje nisu dovoljno lepe da bi se u njima uživalo, pa tako nemaju baš nikakvu drugu svrhu do da biciklistu podmuklo približe centru Zemlje, eda bi se on ponovo peo na visine koje je u znoju lica svoga već bio pošteno zaslužio.)

Gornja Dobrinja je rodno mesto kneza Miloša Obrenovića. U selu su na jednom mestu crkva, čardak sa česmom, nekoliko nadgrobnih spomenika i spomen-obeležje. Crkvu je podigao Miloš u spomen na svog oca Teodora, čija se nadgrobna ploča iz 1802. godine nalazi kraj same crkve.

Ovde smo napustili asfalt, popeli se na makadam ka Loretu, i s obzirom da je mrak već padao, počeli da tražimo mesto za prenoćište. Našli smo ga u dvorištu Milana Svrabića, izbeglice iz Hrvatske. Svrabići su nekadašnji gradski ljudi koje je ratna poplava donela i izbacila u zabit Maljena. Žive kako moraju u staroj kućici koju su dobili na privremeno korišćenje i popravili je. Navikavaju se na život seljaka, ne znaju koliko će još ovde ostati. Milan kreće na posao u cik zore a vraća se uveče, jer prevoza nema. Sin uveče sa drugovima ode u susedno selo na partiju fudbala pod svetiljkama (napravilo se terenče, eto...), a majka sedi kod kuće i prede misli u debele niti.


26. jul

U selu Loret je kucnuo čas za posetu koju sam čekao još od '98. godine. Tada sam u "Vremenu" prvi put čitao o Božidaru Jovićeviću, čoveku koji je sebi za života podigao grobnicu (šta grobnicu, mauzolej) i ukrasio je petokrakom i slikama Miloševića, Milutinovića, Lilića i ostalih svetaca SPS-a. Boža je još živ (bar se nadam da jeste - posle našeg putovanja, a pred septembarske izbore, javno je obećao da će se obestiti ako Sloba izgubi) i radi na daljem uređenju grobnice kad mu vreme i finansije dozvole. Povremeno i prespava u njoj, da ga želja mine. U međuvremenu je o njemu snimljen dokumentarac, gostovao je i u par TV emisija. Pomenuti članak iz "Vremena" je ovde, čitanje naj-najtoplije preporučujem.

Da bi se stiglo do mauzoleja trebalo je napustiti asfaltni spust ka Požegi koji smo tek bili načeli i krenuti lošim makadamom uzbrdo kroz šumu, do zaseoka Jovićevići. Cecu tog jutra nisu previše zanimale građevine od istorijskog značaja i odlučila se za izležavanje na jednom proplanku, a ja sam posle tri kilometra stigao do prvih kuća. Boža živi u Guglju, nekoliko kilometara dalje, pa je susret uživo nažalost ostao za neku drugu priliku. Daleko iza poslednje kuće u zaseoku obreo sam se na groblju. Odnekud se čula muzika i pomislio sam da ima nekoga, no mesto je bilo potpuno pusto. Petokraku sa svetiljkom u centru (da se vidi i noću) primetio sam izdaleka jer je groblje na brdu, a mauzolej na njegovom najvišem delu. Odatle se pruža izvanredan pogled na Ovčar i Kablar. Na zaključanim gvozdenim vratima je bio prozorčić, pa sam mogao da osmotrim unutrašnjost. Shvatio sam otkud muzika: u grobnicu je uvedena struja, i jedan radio podešen na najzgodniju stanicu stalno emituje najlepše numere naše folk muzike. Komšije unaokolo ćute i ne bune se, pa je to valjda u redu.

Skoro da se ne može zamisliti bolji spomenik Miloševićevom režimu. Stvar je u ludilu, a ovo mesto je esencija toga, ludilo skupljeno u betonsku bočicu. Zbirka simbola koji govore sve. Grandiozni mitinzi, snovi o Srbiji do Plitvica i Dubrovnika, brze pruge, švedski standard, izgubljeni ratovi, jedenje korenja, smrt, groblje - sve je tu, aranžirano u ovu srpsku ikebanu, postavljeno pod petokraku i krst (kombinacija za sve ukuse i ambicije, i za sve zamagljene duhove), zaliveno folkom koji se čuje iznutra. Božina grobnica je pupak u kome se stiče i završava decenija puta kojim je Srbija bogme rado hodila. To je mesto vredno da se do njega vode đačke ekskurzije. Da deca vide kako se završavaju tripovi o velikim vođama (naravno, nakon što obiđu Koštuniće i vide kako ti tripovi počinju ;)

A ja drugu Boži želim da zahvalim što sam, onda kada se svetlost u tunelu još nije nazirala, video Slobu i druge velikane nebeske Srbije najzad postavljene na pravo mesto.

 


Da u glavama nije bilo bistro i da nije bilo ovakvog uzvišenog razumevanja suštine stvari, ne bismo bili tako uspešni: petokraka i krst jedno pored drugog. Katalizator koji omogućava ovakva hemijska jedinjenja je u grobnici (TV). Ovako jasno razmišljali su i mnogi drugi. To je omogućilo razna zanimljiva dostignuća, na primer momke koji u provale ili likvidacije konkurenata kreću sa krstom na debelom zlatnom lancu oko vrata.

Na svakom kraku gornjeg krsta nalazi se po jedna mermerna ploča posvećena nekom od Božinih predaka. Krst je između ostalog simbol ljubavi, pa se Boža držao toga. Levi krak: "Pavle umre od gladi 1918 u svojoj 13 g. Fašisti Nemci Austrijanci Mađari i govna Bugari sve opljačkaju što se jede i ne jede, Srbi, braćo i sestre sve vas molim da ig mrzite dokle sunce grije"


        Anatomija jednog vremena:          

Posle strmog i brzog spusta do Požege nastavili smo preko Arilja ka Ivanjici, putem bez previše saobraćaja. Bilo bi sasvim fino voziti ovim putem da nisu smetali celzijusi - 35 komada. Hladovine na kolovozu uglavnom nije bilo, pa nam je odmor u manastiru Klisura (Sv. arhanđela Mihajla i Gavrila) dobro došao. Kao što mu i ime govori nalazi se u klisuri, 13 kilometara iza Arilja. Da bi se došlo do njega treba napustiti glavni put i strmim asfaltnim usponom prevaliti još kilometar kroz, ah, šumu i, oh, hladovinu. Manastir je bio u ruševinama do kraja 18. veka, kada ga je obnovio monah iz Foče. Ikonostas u crkvi je sastavljen od ruskih ikona, uglavnom iz 19. veka.

Požega

U rimsko doba se pominje kao Municipium Malvesa (2. vek). Za vreme Nemanjića je bila sedište oblasnog starešine, a za vreme kneza Miloša požeške nahije. U vreme partizanskih filmova, i još više u vreme Ramba Amadeusa, postala je poznata kao mesto koje uporno zove drugarica telefonistkinja: "Alo Požega, javi se!" Na železničkoj stanici postoji zanimljiv muzej pod otvorenim nebom, posvećen ćiri.

Arilje

Nalazi se na vrhu brežuljka iznad ušća Rzava u Moravicu. Tu je i hram Sv. Ahilija, po kome je gradić dobio ime. Ovaj drevni spomenik je ostatak nekadašnjeg velikog i značajnog manastirskog kompleksa, oko koga se tokom vekova formiralo današnje naselje. Arilje je tek u 19. veku dobilo veći značaj.

Prvobitna crkva Sv. Ahilija, iz 11-12. veka, postala je 1219. godine sedište moravičke episkopije. Današnju crkvu je podigao kralj Dragutin u poslednjoj deceniji 13. veka. Arhitektura hrama spada u rašku školu, sa primetnim uticajem romanske i gotske arhitekture. Freskoslikarstvo se ubraja među najviša dostignuća starog srpskog živopisa. Monumentalni i reprezentativni portreti kralja Dragutina, s modelom crkve u rukama, njegove žene Kateline i kralja Milutina, s pravom se mogu smatrati remek-delima evropskog portretnog slikarstva 13. veka. To su najuspeliji od svih sačuvanih vladarskih portreta srednjevekovne Srbije. Posebnu pažnju zaslužuje galerija vladarskih portreta dinastije Nemanjića, srpskih arhiepiskopa i moravičkih episkopa.

Ivanjica

Naselje je 1833. godine oduzeto od Turaka i pripojeno Srbiji. Varoš je početkom veka medju prvima u Srbiji dobila hidrocentralu, koja i danas proizvodi struju. Opština Ivanjica danas ima oko 35.000 stanovnika.

(prema knjizi "Blago na putevima Jugoslavije")

U manastiru Klisura (J)

Pogodilo se da je toga dana bila manastirska slava, pa se tamo jelo i pilo sve u šesnaest, a na dvorištu su žene prale brda sudova. Voda na obližnjem izvoru je ledeno-fantastična i odlično se slaže uz leškarenje na obližnjoj livadi. Još samo da nas dole na putu nije čekala vrućina...

Nekako smo preživeli ostatak usijanog popodneva i dočepali se Ivanjice koja se lenjo protezala u svom dubokom gnezdu okruženom planinama. Park u centru varošice je zgodan, ali ono pravo je nekoliko desetina metara dalje: lepo uređeno šetalište uz Moravicu.

Kad je jara popustila nastavili smo na jug, ka Goliji. Mrak je već bio blizu, i posle samo dvanaest kilometara blagog uspona potražili smo mesto za noćenje. Izvor pored puta, drveni mostić do livade na drugoj strani Moravice, par usamljenih i pustih koliba jedva vidljivih u šumici uz reku, drvena klupa i stočić - bilo je to u principu i više nego što nam je trebalo. Čisto radi ukusa dodali smo ipak malo noćne svežine, pa malo opuštenog buljenja u plavi plamen primusa na kome se kuva supa, dodali šaku pevanja cvrčaka i zvezdane prašine koliko na vrh kašike. Testo za šatore punjeno vrećama za spavanje je već bilo naraslo, i ostalo je samo da pojedemo debelu, mekanu pitu sna.