|
Božidar Jovićević, selo Loret, z.p. Jelen Do "ŽIVELA NAŠA SRBIJA" Boža sagradio "mauzolej jedinstven u Srbiji",
sa lampom u petokraci. Nekoliko kilometara od Požege prema Čačku je selo Gugalj. Kuća Božidara Jovićevića izmedju puta i pruge. Božidar je u 61, penzioner, radio u vojnoj fabrici "Milan Blagojević" iz Lučana. Supruga Zora, isto penzioner, dve kćeri, udate. Božidar je omanji čovek - 172 visok, kad raširi ruke, merio, dva metra - ali "svetlica" sve postiže. "Sredstvima informisanja", i drugima kojima je istina o Srbiji iznad svega, postao je zanimljiv kad je sebi sagradio grobnicu. Božidar to zove mauzolej, s pravom, na vrhu je petokraka. Rešio je da sve obavi za života, i sahranu, a kad oseti da ne može više da pridonosi, spremio je konopac. Da ne bi bio Srbiji na teretu, jer Božidar iznad svega voli Srbiju, i pozdravlja se sa: "Živela naša Srbija, i niko nam ništa ne mogo". Iznenadjuje samo što zvanična Srbija, u svojim koracima u novi vek, nije zapazila, i preporučila, i ovaj model života i smrti, ili ga bar uvela u turističku ponudu. Zvezda i perunike: Božidar svojoj večnoj kući u pohode kreće bar jednom sedmično. Obuče praznično odelo, s obaveznom petokrakom na levom reveru, privati se cegera - kod autolakirera ofarbanog u crveno - i zaždi deset kilometara u planinu, u rodni Loret. Ako ima goste, kao ovaj put, nosi i putnu torbu sa preobukom i akt tašnu. Opremljen k'o za banju. A u banjama bio. Grobni plac, pola ara, naslonjen na seosko groblje u kome, uglavnom, počivaju Jovićevići. Božidar ima svoju kapiju, ponad nje mermerna ploča u koju je uklesano - Mauzolej, Božidar Jovićević. Loret, Srbija. Plac ogradjen betonskim stubovima na kojima su izlivene žardinjere sa perunikom, mauzolej prizeman, šestougaoni betonski bunker. Kupola "obradjena", zasadjena perunika. Gore, nad kupolom, betonska petokraka dobrih dimenzija. U petokraci lampa, crvena, da sija i noću. Sve štiti šiljak gromobrana. Na ulazu metalna vrata sa prozorčetom, desno mermerna ploča sa Božinom slikom, levo mesto za ženu Zoru. Domaćin otvara vrata, s unutrašnje strane izborni plakati "Za Srbiju" Lilića i Miloševića, plakat sa partijskom ružom, fotografija Božidara samog. Unutrašnjost u bojama srpske zastave, četiri prozora sa armiranim staklom, šest mermernih ploča za ostavljanje "poruka". Dva grobna mesta, nad njima spomenici, fotografije supružnika, u boji. Izmedju Bože i Zore raskošan plastični cvetni aranžman, ispod mnoštvo plastičnih buketa. Na grobnim pločama zastava sa petokrakom, sveće, papirni i metalni inflatorni novac, Sloba lično u srcastom vašarskom ramu. Podno groba ležaj zastrt ćilimom, uramljen Lenjin na barikadama, zastava, stalaža sa radio-gramofonom, televizor, mnoštvo singl i LP ploča. Zorica Brunclik, Šaban Šaulić... Više ogledala, Milošević u više veličina, članske karte SPS-a na Božu i suprugu. Vidimo, Boža, sa učlanjenjem, zaost'o tri dana iza žene. Odmah po dolasku Božidar ističe dve petokrake zastave, penje se na kupolu, briše zvezdu... Pokazuje, nije radio samo ovde, i dole je njegovo. Podig'o i majci spomenik, i tu udario petokraku i svoju sliku, klesanim slovima objasnio: "Najbolje sam živio od svijug, sebi podižem mauzolej kao grob jedinstven u Srbiji". I precima, stradalim u Prvom ratu, odužio se. Podig'o im krst, pet sa tri metra, napis'o: "Nikad ig zaboraviti neću", stavio svoju sliku i petokraku. Recept za vešanje: Sedamo napolju za ogroman gostinski betonski sto. Božidar vadi češalj, namiče kosu na čelo, pravi loknicu. Kosa farbana, "farba italijanska, br. 3, iz Tuza". Kako se odlučio za mauzolej? Otac iznenada umro, zapamtio trku, običaji nisu ispoštovani, rek'o, tako neće biti s njim. Počeo '82, ugradio 11 tona cementa, 12 tovara gvoždja, 50 kubika šljunka, struju doveo podzemnim kablom 350 metara. Kabl 'vako debeo. Deset godina lio i podiz'o. Hteo još jedan sprat, odust'o zbog troškova. Još nije završio. Poteže češalj, vadi artije, slova kosa, santimetarska. Čita šta će pisati na ženinom spomeniku. Prelazi na svoj slučaj: "Drugarice i drugovi, sve vas pozdravljam ja, više neću vuda kročiti, pa se ponašajte ko ljudi, Loret, Srbija, Živela dokle sunce grije". Daje nam da čitamo i tekst za drugu ploču u kome opisuje da je živeo kao grof, obišo sve hotele. Čim prekinemo, koristi priliku za fotografisanje. Profesionalno menja odelo, kapu, kravatu, penje se na kupolu, stane levo od zvezde, gleda u daljinu. Pa iz početka, prebaci konobarski sako preko ramena, dočepa zastavu, vitla, pita treba li još... Zašto petokraka? Kad je počinj'o, dobro se živelo; dok je bio drug, bio je gazda. A otkad meće "u kuću" Slobodana i drugove? Od onoga na Kosovu polju, ljut je malo što je dozvolio lopovluk, ali, "mi zasad nemamo boljeg čoveka", kaže i deklamuje pozdrav Srbiji. Za Srbiju je sto nasto, eto, ima penziju 1530 dinara, ali kad vidi da radnici u fabrici primaju 500, za to je da se penzije prepolove, da imaju svi. "Volim moje vrapce što mi ujutru jedu prekrupu za kokoške, jer sve je to naša Srbija, ako treba za našu Srbiju penziju neću primati uopšte." Još je u snazi, 99 posto zdrav, zimi tera skije niz dolove, tera i bicikl, i na plaži, kad je na moru, trči; živeće dok god bude proizvodio, a čim počne da proizvodi gubitke njegovoj Srbiji, pokazuje, tu je konopac. Sve spremio, konopac, sa omčom, 2,5 metra, ricinus i čaj od kamilice. Zašto ovo poslednje? Zato što se svaki koji se besi usere, a on neće usran da se oprašta od svoje Srbije. Očisti se lepo, zakači konopac "gde visi zastava, izdahne vazduh. Skoči i dok izbrojiš do jedan, dva, tri - mrtav". Ali, neće još, dole pored pruge prolaze vozovi, ranije ih nije bilo ni po 20 dana, "sad vidim prolaze vozovi, ide moja Srbija polako napred". Eno mu njih: A sa'ranu će obavi za života, koliko dogodine. Ima da bude šatra 50 sa 30, 500 ljudi da se izveseli i izdere. I u grobnicu će da legne, lepo da ga snime. Biće i dva popa, da osveštaju spomenik precima, u grobnicu mogu da udju, "ali nema šta da čitaju". Zvaće sve drugove i prijatelje, i one što ih je zalepio na vrata, "pa Slobu i Lilića". Poslaću im pozive, red bi bio da dodju, "jer i ja sam dosta kuko za njinim nosilima". Dosta je navij'o za njihovu stranu, objašnjava poslovicu. Dotle će da sredjuje, ima još posla. Šta kažu ljudi, neko 'vako, neko 'nako. Ima on knjigu utisaka. Oveća sveska, knjiga za vodjenje lekarskog protokola, s gornje strane je skres'o abrihterom, bila mu dugačka. U knjigu se upisalo preko sto ljudi, čestitaju, i Milan Petrović, javni tužilac iz Užica. "Živeli mi i naša Srbija", uspravlja se Božidar, i pita ko se nije upis'o. Božidar ima "srpsku prošlost", niko mu nije umro "od normalne smrti", svi izginuli u ratovima. Ipak, nikog ne mrzi, "ni Djindjića ne bi mogo da zakolje", a njemu prete. Ko? Neki Aleksandar Dosenović iz Nemačke, u novinama sazn'o za "njegov slučaj". Daje nam kopiju pisma, traži da čitamo naglas. "Božo Jovićeviću sve ti tvoje mrtvo i živo j... komunjarsko i banditsko, kako tebi tako izdajniku nad izdajnicima, banditu, najvećem neprijatelju srpskog naroda, džukeli Slobodanu Miloševiću"... Onaj iz Nemačke pita Božu gde živi i u kom vremenu, kad ne vidi da srpski narod živi najgore na svetu, i dodaje: "i još si napravio komunjarski mauzolej za sebe. Nećeš tu mrcino počivati, taj tvoj klozet biće miniran, a moj prvi dolazak znači tebi likvidaciju za izdaju naroda i otadžbine". Eto šta budala piše, unosi se Boža, poslaće mu tačnu adresu i telefon, pa nek dodje. Ali, on preti i predsedniku i drugarici! "Što se mene tiče, enomu njih, nek radi njima, šta je nap'o mene prosečnog gradjanina", analizira Boža nove momente. Navrate i komšije do Bože, kao u prolazu. Tako naiš'o i Milun. Izuva se kad ulazi. Uzme rakiju. Neki kažu ludak, napravio bi kuću, a vidi se napravio lepo delo, dolaze ljudi, sad je čistije groblje, drugo nema šta da kaže. Inače on je Milošević - šta mu dodje onaj? "Dođe mi da ga j...", prsi se Milun. U mauzoleju Božidar sluša sugestije režisera Zorana Djordjevića ("93. dobio gran pri na martovskom festivalu u Beogradu), koji snima dokumentarac o njemu. Boža se presvlači, i potkošulja i dugačke gaće crveni, "ju tehnike!", Milun će izvirujući kroz vrata. Boža leže u grob, jastuk mu zastava sa petokrakom, profesionalno ponavlja scene, peva "Sa Ovčara i Kablara", govori tekst, "Ja sam Jovićević Božidar, selo Loret kod Požege, zadnja pošta Jelen do, pravoslavni Srbin"... Milun prati, s vrata, za sebe komentariše "O sunce ti j..." Boža pita da li da sastavi ili rastavi noge, svaku scenu završava sa "Živeli mi i naša Srbija"... govori snimatelju da slika gore, gde su on i žena, traži zastavu, iako se mrači, Milun sebe zadržava rečima: "Čekaj, još ovo da vidim". Dragan Todorović
|
||
