8. avgust '99.

Ka Kapetanovom jezeru (Moračke planine)
Žabljak - Šavnik - Krnovo polje - Bare Bojovića - Nikšin kiljan (78km)


Tekst i fotografije:  Jone

- Detaljnija mapa od ove ispod, profil visina (122kB)
- Sažvaćak - ovde su samo podaci koji vam mogu koristiti na nekoj od ovde opisanih tura.

  

Posle nedelju dana provedenih na Durmitoru, došlo je vreme za odlazak. Društvo se još prethodnog dana rasturilo na razne strane - neko na more, neko na druge planine, neko u Beograd. Dve kuće koje smo proteklih dana držali pod veselom okupacijom, tog jutra su Jasni i meni izgledale setno. Saša je zbog posla neplanirano morao da se vrati u Beograd a ja sam se spremao za solo putovanje u Moračke planine i silazak u Boku. Glavni cilj i razlog ovog zaobilaska je bilo Kapetanovo jezero. Prvi put sam ga posetio planinareći, a potom sam čitavih deset godina želeo da mu se vratim. Kako, zašto, nije to kraj sveta? Dešava se... No konačno je kucnuo čas da ponovo odem tamo.

Koliko god lep bio, kraj oko Kapetanovog jezera - tačnije kanjon Mrtvice - je u zadnjih godinu dana nažalost bio baksuzan za planinare. Najpre je '98. godine jedan mladi član "Železničara" izgubio stopalo kada se staza u kanjonu odronila i on završio pod kamenjem, dvanaestak metara niže. A samo nekoliko dana pre nego što ću krenuti tamo, u Žabljaku nas je zatekla vest da je iskusni Vid Novaković tokom planinarskog uspona na jedan od vrhova u kanjonu pao i poginuo. Nisam na jednoj bajkerskoj turi u Moračkim planinama očekivao neke posebne probleme, ali ta skorašnja nesreća je svakako bacala tamnu senku na očekivanja.

Prognoza je govorila o 40 stepeni tokom narednih par dana. Nisam mogao a da se ne prisetim one sunčanice na Debelom Brdu, ali sam čvrsto rešio da ovog puta ostanem na nogama :)

Uskoro sam se već kotrljao dobro poznatim putem za Šavnik. Na raskrsnici iznad Vražjeg jezera pozdravio sam se sa poznatim oblicima na nebu - Šljemenom, Savinim kukom i Stožinom - i produžio pravo.

Put za Šavnik je probijen tek 1936. godine. Po lepoti ne zaostaje za drugim putevima na Durmitoru, što znači da je sjajan za vožnju. Asfalt je dobar, uzan i krividav, mnogo zgodniji za bicikl nego za automobil.

Posle spusta u Bukovicu nailazi se na raskrsnicu: pravo se ide za Boan a desno, preko mostića, nastavlja ka Šavniku. Tokom sledećih 4km se penje (uspon je otprilike kao avalski) a na vrhu se prvi put otvara pogled na Vojnik i na druge planine iznad Šavnika. Na 27. km od Žabljaka je selo Mljetičak. Preko puta istoimene kafane, na livadi desno iznad puta, zanimljivo urađen spomenik označava mesto na kome su ustanici Drobnjaci, Šaranci, Jezerci, Uskoci i Moračani oktobra 1840. smakli Smail-Agu Čengića.

Na kući sa leve strane puta je neki očigledno teško razočarani meštanin, ne hajući za istorijsku veličinu ovog mesta, ispisao debelom četkom: "Oj Mljetičku ko te jebe, može Mijo i bez tebe". Da se Smail-aga rukovodio ovom mudrom politikom, sigurno bi poživeo još koju godinu.

Smail-aga je početkom 19. veka od pljevaljskih feudalaca Selimanovića kupio vlast nad Drobnjakom i Jezerima. Sa 300 gatačkih i 200 nikšićkih Turaka je jednom prilikom krenuo u sakupljanje harača, i dok su logorovali u Mljetičku napalo ih je sa Bukovičke gore (na Ivici) oko 800 ustanika pod vođstvom Novice Cerovića i drugih prvaka. Pored Smail-age ubijeno je i više desetina njegovih "finansijskih saradnika". Evo kako je Ivan Mažuranić u delu "Smrt Smail-age Čengića" opisao očajnu saradnju lokalnog stanovništva sa poreskim vlastima:

  Dok grom puče, a sinuše munje.
To ne bjehu munje ni gromovi,
no to bješe Novičina vojska
pa na agu Srbi udariše,
pobiše se ognjem iz pušaka...
tad za oštra gvožđa privatiše,
pa u Turke juriš učiniše.
Tu pogibe Čengić Smail-aga,
ubi njega Cerović Novica,
a posječe Damjanović Mirko,
i četrdest turskijeh begova
i drugijeh stotinu Turaka

Turci su posle ovog događaja poslali trupe koje su opustošile Drobnjak i glavama pobijenih sto pedeset ustanika okitile grob Smail-age. Trupe je predvodio jedan od njegovih sinova, Rusto, i od tada je ostala izreka: "Gdje prolazi Rusto, sve ostaje pusto." Svaka navodna sličnost sa sinom jednog našeg savremenog despota je gnusna insinuacija.

Iza Mljetička pa sve do Šavnika uživa se u fennomennomenalnom spustu i pogledu. Kolovoz je i dalje uzan i krivudav pa treba biti oprezan da se iza neke krivine ne naleti na kravu ili na rupu. Asfalt je uglavnom dobar ali povremeno ima kratkih loših i iskrpljenih delova, koji kao za inat uglavnom vrebaju iza krivina.

Kad se stigne nad Šavnik postaje jasno zašto je ovo mesto do pre koju deceniju bilo u čitavoj staroj Jugoslaviji poznato po tome što je šest meseci godišnje bilo potpuno odsečeno od sveta. Šavnik se nalazi na 820mnv, u dubokoj rupetini između brda i sve do skoro su ovde već prvi snegovi označavali kraj putovanjima. No ova prestonica Drobnjaka, iznikla na mestu na kome su sve do sredine 19. veka, bili samo mlinovi, nije bila toliko van sveta kako bi se moglo pomisliti - 1875/76. godine je od 10 četvorogodišnjih škola u Crnoj Gori jedna bila u Šavniku. Godine 1882/83. ova škola je imala je 63 učenika i 5 učenica. Devojčice u školi su za to doba bile pojam i za Beograd, a kamoli za mestašce u srcu crnogorskih planina.

Posle Šavnika je put nov, širok, sa odlilčnim asfaltom. Prava mala autostrada, okolina lepa a saobraćaj redak - idealno.

Nevidio

Tri kilometra pre Šavnika na desno se odvaja put za Pošćenje i Petnjicu. Tuda se ide za veliki kanjon Komarnice (a taj se prostire sve do u prošlom nastavku pominjanog Sedla) i za verovatno najluđe mesto na Durmitoru, pa i ne samo na Durmitoru - kanjon Nevidio. Ime mnogo govori: ova luda igra prirode, procep do čijeg dna sunce teško ili nikada ne dopire, širok je toliko da se na nekim mestima može preskočiti ali je zato dubok, izvijugan, pravac mu često menja skoro pod pravim uglom. Dug je oko 4km, strane su mu skoro vertikalne i visoke su i do 300 metara, a razmak između njih je ponegde samo 2-3 metra. Ovo je poslednji osvojeni kanjon u Evropi - tek 1965. godine prošla ga je grupa crnogorskih planinara iz PSD ""Javorak".

Poseta je obavezna, ushićenje garantovano. Pristup ulazu u kanjon je lak (makadamski put za Komarnicu prolazi u blizini) a unutra se bez većih problema može zaći par stotina metara (potrebno je malo laganog pentranja po velikom obrušenom kamenju koje viri iz vode). Za dalje je već potrebno ronilačko odelo - na pojedinim mestima se mora plivati kroz ledenu vodu. No i ovih par stotina metara je dovoljno da se doživi nešto što se posle pamti godinama.

Odmah po izlasku iz varošice sam na jednoj serpentini ugledao dve prilike na biciklima koje su već bile počele uspon na Krnovu glavu. Približivši se, postao sam odnekuda siguran da su krenuli na dužu vožnju. Eto društva! Konačno smo se i upoznali: Šule (Željko Šušović) i Mijo (Miodrag Kalezić), ljubitelji biciklizma iz Podgorice, krenuli su tog jutra sa Žabljaka kući. Kad se uzme u obzir da su prethodnog dana iz Podgorice dopedarali gore a da relacija Podgorica-Žabljak iznosi oko 140km uz visinsku razliku od preko 1400m, poduhvat je na onoj vrućini ulivao poštovanje.

Uspon na Krnovo polje protekao je u "zajedničkom radu" lepo i brzo, iako nije lak. Dug je 18km, sa kratkim KDSIV spustom u sredini od oko 2km. Prostrano Krnovo polje je po zlu čuvena zaravan: prolaz ovuda se često plaćao životom jer snežne vejavice iznenada naiđu i zametu sve tragove. Nastradali često nisu bivali pronađeni sve do proleća i topljenja snega.

Tu smo se rastali, razmenivši prethodno adrese. Šule i Mijo su posle za FreeBiking sajt napisali nekoliko lepih priča o vožnjama i putovanjima u bližoj i daljoj okolini Podgorice (potražite ih u Turoteci). Njih dvojica su produžili ka Nikšiću, a za mene je došlo vreme da idući tragom lednika siđem sa asfalta i zagrizem etapu do Kapetanovog jezera.

Mijo i Šule na Krnovom polju.
Kapetanovo jezero leži iza talasa koji se nazire u izmaglici na horizontu.

Šule je sumnjao postoji pristojan put koji sa Krnovog polja ide direktno do tamo. Smatrao je da će biti potrebno da se ode do katuna u Vodnom dolu, na severnoj strani Žurima, i da se onda nekom stazom prebaci na južnu stranu, na kojoj je i jezero.Usred pustog polja nije bilo više nikoga koga bih mogao da upitam. Izdala su me i sećanja sa davnog planinarenja na ovoj relaciji. Da li je tada bilo penjanja preko nekog osrednjeg grebena? Moguće, to se u pešačenju često jedva primeti i posle brzo zaboravi. Ali na takvoj stazi bi guranje i cimanje natovarenog bicikla bilo sasvim izvesno, a popodne je već bilo odmaklo. Na kraju sam krenuo makadamskim puteljkom koji je počinjao u blizini malog kamenog mosta.

Ubrzo sam stigao do par kuća ubodenih nedaleko od makadama, i zarobio živi jezik. Vesti su me obradovale: nalazio sam se upravo na putu koji će me odvesti pravo na jezero. Doduše posle prilično znojenja, upozorili su me, gledajući začuđeno.

Svejedno sam odahnuo... i iskoristio prvu raskrsnicu da zalutam. Umesto u dolini, obreo sam se na brdu iznad nje. Predeo je bio prekriven samo travom iz koje proviruje krš, i lako sam odatle mogao da vidim kuda je trebalo ići. Pogled je bio lep tako da se nisam baš uzalud peo, a u katunu u koji sam svratio da se raspitam za najbolji način silaska sa brda dočekali su me sa lozom i kiselim mlekom. Lozu sam popio, a mleko je na vrućini prijalo kao sladoled :)

Razgovor sa odmaćinima je brzo došao na politiku. Mrzeli su Miloševića, psovali Moma i davali desnicu za Mila. U sledećem katunu, kilometar dalje, obožavali su Miloševića i Moma, a napamet znali listu kriminalnih radnji Mila. U trećem katunu su opet bili Milovci, u četvrtom opet Momovci... i tako sve do jezera. Mogu samo da poželim da nikada u Crnoj gori ne dođe do sukoba, bilo bi gore nego u Bosni.

Na put ka jezeru sam sišao klizajući se skoro kilometar niz široku i strmu travnatu padinu. Onako kako je teren izgledao ovde, tako će uglavnom izgledati i nadalje: sve do jezera se prostiru uglavnom samo krš i trava koja se sa promenjljivim uspehom trudi da prekrije njegovu golotinju. Gde je zeleno, raskošno je zeleno i veselo grabi za točkove ili obuću. Gde je golo, ubogo je i ćutke propušta namernika. Pega šume ima tu i tamo. Osećaj je pravi "tibetanski" - kao da se putuje po krovu sveta, na 3-4000 metara visine.

Pogled unazad, na Gackove grede.

Neizbežni deo vidika duž čitavog dela puta su Gackove grede sa leve strane i na njihovom završetku, kao eksplozija, Veliki Žurim (2034mnv) i Mali Žurim, dva prelepa vrha i omiljeni foto-motivi svakog planinara koji naiđe ovamo. Mali Žurim je poseban ljubimac: izdvojena kupa koja se diže pravo iz zelenila pašnjaka i stražari nad njima. Inventar se desne strane je Borovnik, a pravo napred je uzbudljiva slutnja jezera.

Nebo je tog dana bilo duboko plavo, kako to već biva na velikoj visini kad je lep dan. Lepilo se na oštre ivice okolnih litica i zgušnjavalo se na njima u tako tamnu masu da je izgledalo kako tu iz vrelog plavetnila upravo počinje kristalizacija nekog minerala. Svod je ustvari i počivao na tim tamno plavim, jakim osloncima na vrhovima litica. U jari popodneva je izgledalo da iznad glave ćuti jedna silno nategnuta kupola od vrlo tvrdog i vrlo krtog kristala koji bi zbog jednog prejakog uzvika, ili čak jedne nepažljive reči, pukao i u trenutku se prosuo po pihtijama livada, ostavljajući iza sebe prerano otkrivenu zvezdanu noć.

Ispod Malog Žurima sam zadovoljio deset godina dugu želju da po nežnim oblinama ovih pokošenih livada prođem i biciklom, ne držeći se puta, vozeći po blagim zelenim talasima kud god poželim. Pokazalo se da je kratka i oštra trava čvrsta kao ribaća četka (u ovom kraju sve ovce sigurno nose proteze) i da zahteva puno snage, pa je i najblaža uzbrdica tražila mnogo angažovanja. Ipak sam uživao lutajući tihim lavirintom, sa glave na glavu brežuljka. Konačno sam izbio visoko iznad Bara Bojovića. Gume koje su prethodno bile bele od prašine sa puta, sada su bile čiste kao da su tek izašle iz radnje.

Napasajući bicikl na zelenim brdašcima odmakao sam se od puta pa je opet trebalo tražiti način da se vratim na njega. Silazak u Bare mi je zato oduzeo prilično vremena. Morao sam da nađem pogodno mesto na kome bih zaobišao strmi odsek u korenu Malog Žurima, a potom i da pogodim dobro mesto za prelazak preko potoka. Uostalom Bare se ne zovu uzalud tako.


I ponegde tor...
Za ovce, ali i i za držanje debelih belih oblaka, od kojih se dobija najlepše runo.

Kao na krovu sveta
Levo se vidi završetak Gackovih greda i kupe Velikog i Malog Žurima.
Na horizontu se uzdiže Međeđa greda, poslednja velika prepreka pre jezera.


Ovde "put" ide koritom isušenog potoka

Na kraju sam prošao pored dve pastirice poznih godina koje su me spazile još izdaleka, čim sam izbio iz uvale potoka. Nisu pomerale svoje preslice, a verovatno nisu ni disale, sve dok im nisam nazvao dobar dan. Moglo bi se skoro reći da sam stigao u poslednjem trenutku da sprečim gušenje. Svakako su im bile potrebne godine da se naviknu na ludake sa rančevima na leđima, a sada je trebalo svariti i jednog na dva točka. Jedva sam odoleo iskušenju da upitam: "Jel' ovuda za Zagreb?" ;)

Ispod Velikog (levo) i Malog Žurima (desno),
na livadama čekanim deset godina.