- Detaljnija mapa, profil visina (114kB)


Vožnja sa Krnovog polja do Bara Bojovića je vožnja u kojoj su sve karte otvorene. Pejzaž se tokom dvanaest kilometara malo menja, svi njegovi glavni elementi - Grede, Žurimi, Borovnik - su tu. Samo se (nezaboravno) menjanju perspektive. I horizont je od samog početka bio zatvoren jednom čudno belom masom tako surovog izgleda da je pri svakom pogledu na nju prva misao bila "dobro je, verovatno neću tuda" (očekivao sam da je jezero u prostranoj uvali koja se naslućivala ispred). Postepeno su na tom velikom, pegavom, oprljenom telu počele da se naziru bele serpentine puta. Na kraju se pokazalo da se u uvali umesto jezera nalaze Bare, i postalo je jasno da ću morati da savladam i Međeđu gredu - protivnika propetog na zadnje noge.

Međeđa greda posmatrana sa livada ispod Žurima.
Do tamo se prethodno treba spustiti u duboku udolinu u kojoj se nalazi seoce
Bare Bojovića. U donjem desnom delu krša se vide prve serpentine puta koji
hrabro kidiše na zverku hrapave, čudno bele kože.

Dobro, idemo. Početak je bio težak, strm i sa tako lošim makadamom (pre bi se reklo izdrobljenim kamenjem koje krš u proleće odbacuje, menjajući staru kožu kao zmija) da je vožnja bila gotovo nemoguća. Prema jednom članku iz novina, put od Bara do jezera je u međuvremenu "začešljala" i dovela u red vojska.

S druge strane, fantastičan je osećaj kad se jednom uđe u srce ovog predela. Put krivuda između brda koja liče na punačke volumene pravoslavnih crkava. Čitav prostor nije duži od dva-tri kilometra, ali se iz njega osim kamenih glava koje štrče unaokolo ne može videti ni jedan drugi vrh koji ne pripada samo njemu, ni jedna kupa Moračkih planina.


Uspon na Međeđu gredu...


... u srcu kamene pustinje...


... i izlazak nad Malu Pipersku Lukavicu.

Tako se to malo carstvo širi i zauzima nebo sve dok prolazniku ne zameni čitav svet. Ovde se ima osećaj samoće u kojoj zri mogućnost da se svakog časa desi neko čudo. Bicikl se kotrlja kroz oranicu uvrnute kauzalnosti - vibracije se iz šaka prenose na volan i onda tresu put, kovitlaju na njemu nataloženu tišinu i bude jedan usnuli mehanizam koji je čekao nekoga za koga će se pokrenuti. Najpre lagano pa sve brže i sve jače, kamene kulise počinju da se otvaraju, preklapaju, pretapaju. Mehanizam zuji visokim nepromenjljivim tonom bele vreline zarivene u plavetnilo neba. Sve postaje tečno, uzbudljive perspektive se kristališu iz vazduha, napipane rezonancom koju je kretanje točkova bez napora pobudilo u okolini.

Kad se to desi, kad se svojom beznačajnom snagom pokrenulo titranje nebrojenih hiljada tona kamena, preostaje samo da se gleda. I da se održava ravnoteža dok se upravlja sudbinom ovog prostora. Jer čim se prođe neki njegov deo, iza leđa zvuk prvi počinje da se hladi i svojim usporavanjem gasi sve ostale pokrete mašine.

Međeđa greda je beli patuljak praznine, očvrslo ništavilo. Ko hoće da posmatra kako puno ničega čini nešto, treba da dođe ovde.

U drugom delu je uspon bio lakši. Na prevoju se najednom ukazala Mala Piperska Lukavica - uzana dolina ispod Ilinog i Božurnog vrha, nekadašnje gnezdo lednika. Predeo je na prvi pogled bio pust ali kad sam pažljivije zagledao ugledao sam oko kilometar dalje veliki vojnički šator. Bio je šćućuren usred livade pod gromadom Ilijinog vrha. Dobro, neko će mi onde reći koliko još ima do jezera. Pa onda, voda.

Odvezao sam se do tamo, sišao sa puta na livadu i prišao šatoru. Na otvorenom ulazu je stajao jedan stari sto i na njemu kesice sa bombonama, napolitanke, čokolade, sto drugih sitnica. Ispod stola su u bestidnim pozama ležale prugaste lubenice bez ičega na sebi, a iza njih izopačene gajbe piva. Trepnuo sam i okrenuo se da pogledam unaokolo. Božurni vrh me je posmešljivo posmatrao, Ilin vrh ćutao iznad mene. Između njih je i dalje nerazgovetno mrmljala pustoš.Ponovo sam pogledao na ulaz: na trideset stepeni seksi pivca su mi namigivala svojim zapušačima, napupeli paradajzi zovuckali iz gajbice, "cipiripi" table odevene samo u donji veš bestidno se protezale u tom pigalskom izlogu.

Upravo kad sam hteo da šutnem kroz tu fatamorganu, iz šatora je izašao čovek. "Dobar... jedno pivo", rekoh. Iluzija je bila tako potpuna da je počela da me zabavlja. Za trenutak sam se dvoumio da li da šutnem kroz čoveka, ali reših da sačekam malo - interesovalo me je šta će sada biti. Dobih pivo, popih pivo, kezeći se lukavo. U redu, ovo je stvarno nešto, rekoh sebi - hajde da sada probamo konverzaciju. Počeh sa neobaveznim frazama kakve se uobičajeno koriste kad se ćaska sa priviđenjima (razmišljajući da li da ga šutnem sa smeškom na usnama, ili da i dalje čekam), a onda razgovor pređe na... na politiku. E pa kad sam čuo da je moj sagovornik za vreme rata sa NATO-om išao u Beograd da brani Brankov most, shvatio sam da je sve oko mene stvarno. Ne postoji priviđenje koje bi branilo Brankov most od NATO aviona, samo stvarni ljudi mogu da se bave time.


Eminentni ugostiteljski objekt na Nikšinom kiljanu

Konačno sam se opustio i odustao od namere da šutnem kroz mog domaćina, Mihajla, Milja. Razjasnila se i tajna bifea "Krov sveta": nekoliko dana ranije je bio Ilindan i na ovom mestu zvanom Nikšin kiljan (Nikša je velmoža po kome je i Nikšić dobio ime) sjatila se bila gomila sveta iz okolnih sela. Teško mi je bilo da zamislim tolike ljude ovde, ali skup je, saznadoh, tradicionalan. Druge šator-kafedžije su se posle pokupile i otišle, ali Miljov katun je odmah iza brežuljka pa nije morao da žuri - on čitavo proleće i leto ionako provede tu.

Tako sam imao sreću da zateknem njegov lokal. I nije mi bilo žao zbog toga, jakako. Iako smo oko Dobrog Moma, Veličanstvenog Miloševića i građevinskih pitanja (mostovi, odbrana i zaštita) raspravljali sa dosta vatre, to nije smetalo da mi se Miljo zaista svidi. Složili smo se po svim drugim pitanjima životne filozofije, složili smo se čak i po pitanju Mila (mada tu ne smem ništa više da kažem da ne bih imao problema sa dobijanjem vize, ako jednog dana budu uvedene). Na kraju krajeva, Miljo je mogao da ode i na kontramiting u Beogradu '96. - a nije. Niti je on bio lošiji domaćin zato što ne volimo iste... hm, bogove. Na kraju me je pozvao da prenoćim kod njega. Do jezera je bilo ostalo još manje od tri kilometra, ali prilika da prespavam bez podizanja šatora i kasnijeg pakovanja logora, pod velikim svodom vojničkog šatora, pod zaštitom jednog Branitelja Mosta, međ' lubanicama i paradajščićima, u mirisu povrća, nadomak tezgice sa pivom i slatkišima (room service kakav nemaju ni hoteli "A" kategorije), a ipak na travi - bila je neodoljiva. Zato sam odustao od buđenja uz jezersko ogledalo, od izlaženja iz šatora i kontemplativnog gledanja u vrhove koji se ogledaju u vodi dok mi vetar mrsi kosu a čobanica sedi na najvišem vrhu i peva junačke pesme. Konkretno je konkretno, a i sumrak je već bio tu.

Po mraku smo otišli do Miljovog katuna, gde su me počastili lozom, varenikom, sirom, kajmakom, pogačom. Posle smo se ponovo vratili do šatora, Miljo, njegov sin i ja. Dobio sam poljski krevet pored njih dvojice, raspakovao vreću (noći su ovde hladne, bez obzira koliko toplo bilo preko dana) i spremio se da se uvučem unutra, kad je Miljo odnekud izvukao trofejnu austrijsku "mauzerku" sa početka veka. Tunuo mi je u šake i rekao: "Ispali der jednu napolju." "Zašto?", začudio sam se. "Tako, zbog vukova. A i dobro je pred spavanje."

Izašao sam pred šator. Ponoć se primicala a mesec i zvezde bubrili na nebu kao kokice u tiganju. Oko nogu mi se mreškao gust mrak koji sam uzbućkao hodajući, i puška je odmah nestala u njemu. Nisam mogao da vidim gde je cev ali sam rešio da se svojski potrudim i ne okrenem je sebi u čelo. Oslanjao sam se na svoj prefinjeni osećaj za prostor i ... hm, prešao sam na taktiku podizanja cevi sve dok je ne ugledam na zvezdanom nebu. Na kraju se pojavila nasred Kumove slame. Još malo sam manevrisao pa onda opalio u štop-svetla Velikih kola, i svod se rascepio kad su garava usta bljunula vatru. U savršeno čistom noćnom vazduhu oči su mi radile brzo i mogao sam da vidim kako je usred iskričave i pegave svetosti eksplozije jedan jetki ugrušak tame napustio cev i odleteo uvis. Prasak je potresao okolinu, odskočili smo i šator i nas trojica, a onda dugo nije hteo da se smiri i valjao se dolinom tražeći neki novi hitac kojim bi se mogao nahraniti. Kasnije sam kroz prvi san začuo novi pucanj iz nekog udaljenog katuna: očito je pucnjava ovde deo večenje higijene.

Napolju je bio pun mesec a platno na šatoru puno rupica. Iznad glave mi je zato sijala čitava jedna nepoznata galaksija, kao da je šator bio svemirski brod koji me je munjevitim skokom kroz hipersvemir odneo u neki daleki kraj Vasione. Moji saputnici na brodu su već bili uspostavili kontakt sa orbitalnom stanicom i razgovarali su na nekom nepoznatom jeziku koji je pomalo podsećao na hrkanje. Čuo sam kako pucaju nebeske kokice (ili su to možda bili karabini iz susednih galaksija?) a onda sam se i sâm javio kontroli leta.

 

Sponzori ovog dela puta:

- Mihajlo-Miljo Marković, kafedžija koji vam prvo proda pivo, a onda podeli sa vama sve što ima.
- Nataša Todorić: fotografije na ovoj i narednim stranama postoje zahvaljujući tome što mi je pred polazak iz
  Žabljaka dala bateriju iz svog foto-aparata. Zahvaljujem se kako u svoje ime, tako i u ime Njujorškog muzeja  
  svetske umetnosti.