9. avgust '99.

Od Kapetanovog jezera do Boke
Kapetanovo jezero - Nikšić - Vilusi - Risan - Herceg-Novi (140km)

Tekst, fotografije:  Jone

mapa, profil visina (75kB)

 

 

Posle doručka u katunu, videh Milja kako se spušta niz strmu padinu. Ovog puta je nosio lovačku pušku. Ranom zorom je pošao u lov na ptice, vrebajući ipak vuka. A vukovi su ovde opsesija, što i nije čudo s obzirom na to koliku štetu znaju da naprave. U večitoj borbi sa njima su osim pušaka najbolji saveznici psi. Ne bilo kakvi psi. Domaćin me je upoznao sa njegovom beštijom, svakako dobijenom ukrštanjem šarplanica, medveda i nekog američkog serijskog ubice. Taj ponos genetskog inženjeringa je bio vezan debelim lancem (po mom skromnom mišljenju ne dovoljno debelim) i bez obzira na to što je šef laboratorije bio prisutan i vikao na njega, kidisao je na mene lud od besa. Miljo me je upozorio da se ne približavam mnogo. Nisam ni imao nameru. Svaki katun ima jednog takvog ljubimca, i nerado sam mislio na to šta bi se desilo kad bi se naletelo na nekog od njih koji je apsolvirao lanac i krenuo za svoj groš u lov na vukove, a usput i na dvonošce. Ako vukovi zaista uspevaju da pored ove bratije štrpnu pokoju kozu ili ovcu neka im je alal što se mene tiče, čestitam im na vrhunskom profesionalizmu.

Odvezao sam se do jezera. Asfalt na Krnovoj glavi koji sam prethodnog dana napustio bio je sada dvadesetak kilometara daleko, Žabljak oko 80km. U ledničkom brlogu ispod Brnika nisam zatekao lednik, verovatno me je izdaleka nanjušio i sakrio se negde. Bilo je rano jutro, sunce još nije uspelo da preskoči okolne vrhove i osvoji čitavo vodeno ogledalo. U dubokoj senci na suprotnoj obali ćutali su katuni.

Kapetanovo jezero

Jezero je jedno od kultnih mesta naših planinara, a svojom lepotom to svakako zaslužuje. Ipak bih rekao da je još lepše bilo ranije, dok na njegovim obalama skoro da nije bilo traga ljudskog prisustva. Sada je tu čak i par zidanih kućica. Negde drugde te sićušne bele kockice ne bi smetale, ali ovakvo mesto ne trpi ni šibicu.

Nije bilo vremena za uspon kozjom stazom na Brnik, do terase pod vrhom Stožac gde se, visoko iznad Kapetanovog jezera, nalazi još jedno manje jezero: Manito. Ono takođe nudi retku lepotu i perfektnu samoću, sjajno je mesto za kampovanje, ali do tamo treba pešačiti oko sat vremena. Zato sam izabrao da šetam oko Kapetanovog jezera, da malo sedim na obali, malo gledam u bistru vodu.

Kapetanovo jezero

Nastalo je u ledničkom cirku. Dugačko je 480m, široko maksimalno 330m, prosečno 192m. Maksimalna dubina je 37m, prosečna 13. Leti je tempratura na površini oko 15 stepeni a u najdubljim delovima 4-6 stepeni. Boja jetamnozelena (zbog velike dubine), maksimalna providnost 9m.

(Podaci iz knjige "Jezera Jugoslavije" Stevana M. Stankovića)

Kanjon Mrtvice

Od Kapetanovog jezera se može nastaviti nizbrdo na jugoistok, prema oko 6km udaljenom selu Velje Duboko i kanjonu Mrtvice. I ovaj kanjon je jedna od planinarskih destinacija sa stalnim "en vogue" štambiljom. Da ga imaju drugi u Evropi naravili bi od njega svetsku atrakciju, a kod nas oni koji ne planinare verovatno nikad nisu čuli za njega. Razlog za to je što do tamo nema lakog puta, a kroz kanjon od Velja Dubokog treba prešačiti (drugačije ne može) šest sati. (Na kraju se izlazi na magistralu u kanjonu Morače, kod sela Međuriječje, nekoliko kilometara od manastira Morača).

Na jednoj od Strugarevih razglednica se nalazi snimak kanjona iz vazduha; već i letimičan pogled na tu fotografiju je dovoljan da se nasluti zašto ljubitelji prirode obožavaju ovo mesto. Najbolje vreme za posetu je proleće pa sve do početka jula, jer tada ima dosta vode. Tokom leta Mrtvica presuši - zato se tako i zove.

Kanjon Tare se sa svojih 1300m smatra najdubljim u Evropi. No kako su kriterijumi za dubinu nekog kanjona često prilično diskutabilna kategorija, ima i mišljenja da je najdublji evropski kanjon upravo kanjon Mrtvice. Naime, iznad kanjona se kontinualno uzdiže masiv Maganika čiji je najviši vrh na 2139mnv, pa ako se to uzme u obzir i vrh kanjona je upravo tamo :) No nije važno da li je najdublji ili ne: sigurno je dovoljno dubok da prolazak kroz njega zauvek ostane u sećanju.

Vratio sam se do Miljovog "kafića". Nešto pre Nikšinog kiljana na livadi levo od puta stoji drevni kameni sto sa nekoliko stolica. On označava granicu između piperske i rovačke teritorije (ta granica ide i sredinom Kapetanovog jezera). U blizini stola je izvor.

Pre polaska sam kupio nekoliko flašica soka da obezbedim firmi promet za taj dan i častio klince koji su na smenu drndali mog GT-a po livadi. Konačno sam krenuo ka Nikšiću. Neprijatno sam kasnio: bilo je već prošlo deset sati, do Herceg-Novog me je čekalo 140km vožnje, a ponovo je bila najavljena temperatura od 40 stepeni. Ne baš vesela perspektiva s obzirom na uspone posle Nikšića i na još mnogo krša koji me je očekivao.

Ponovo sam prešao preko Međeđe grede, uživajući u njoj na jutarnjem svetlu. Na raskrsnici u Barama Bojovića sam produžio pravo. Posle četiri kilometra sam prošao katune u Krnjoj Jeli (to je već malo selo) i izašao na asfalt. Krnja Jela jes' malena, al' je časna i snabdevena: u jednoj izdvojenoj kući na pašnjaku sa leve strane puta neko drži prodavničicu u kojoj verovatno ima nečega što se može pazariti.

Pogled unazad na putu za Krnju Jelu

Sada je čitavo truckanje ovog jutra i prethodnog dana imalo da bude naplaćeno spustom do Nikšića. A taj spust je još jedno od onih "bar jednom u životu" bajkerskih iskustava. Nagib je 9-10%, juri se uzanim i pustim putem najpre kroz gustu šumu a onda kroz kraški predeo u najboljem maniru dalmatinskih ostrva. Asfalt je gladak, prošaran suncem i senkama. Povremeno se prolazi kroz velike vrtače i predele ukrašene grandioznim kamenim pločama. Oko sela Trešnjica se vozi kroz gole udoline na visoravni okruženoj isto tako golim brdima. Uspon ovuda? Uhh... Izazov, svakako :)

Na šesnaestom kilometru od jezera, posle Raspuća, asfalt tokom sledeća 2km opet ustupa mesto makadamu. Iza toga sledi parče asfalta, pa parče makadama... Asfalt će sledeće godine možda biti duži, možda kraći, a možda ga uopšte neće biti: ovo je, naime, teritorija rudnika boksita Zagrađe. Planirano ili neplanirano, površinski kop rudnika se širi na stranu na kojoj je i put, i trasa puta se menja kad god još jedan njegov deo nestane u čeljustima utovarivača. Utovarivača i... Na jednom drvetu sa leve strane je neupadljiva drvena tabla sa rukom ispisanim tumačenjem zvučnih signala tokom miniranja. Jeka eksplozija se čuje čak do ispod Žurima, u ovom kraju grmljavina ne znači uvek kišu (vode).

Ako se nađete na ovom mestu, slušajte sirenu:

prvi signal: jednom dugo - minske bušotine napunjene
drugi signal: dvaput dugo - mine spremne za paljenje
t-t-treći signal: triput dugo - početak paljenja
četvrti signal: jednom kratko - kraj miniranja

(Čisto radi potpunosti: BUMM! - mine upravo eskplodiraju. Ovo ne želite da čujete dok ste u zoni kopa.)

Naišao sam u pogodnom trenutku i prošao bez zadržavanja. Inače se, kako mi rekoše, put zatvara kada je miniranje u toku. Vrlo korisna praksa. Dobro je ipak znati termine seansi: 10-11, 13-14 (matine) i 16-17h. Propustio sam glavnu predstavu ali sam zato mogao da posmatram minere koji su svojim minijaturnim guseničarima bušili rupe i spremali se za postavljanje punjenja.

Na izmaku kopa je raskrsnica; pravo se ide za Župu, desno za Nikšić. Od rudnika se vozi širokim asfaltnim putem i ubrzo se sa prevoja ukazuje Nikšić, prostrt u dubini kao na dlanu. Uspon od Đurđevića Tare i uspon od Šavnika su zaista obezbedili dobar kapital...

Poslednji kilometri pred Nikšić su ravni. Tu se trebalo ponovo navikavati na automobile jer su bili prošli dani otkako sam vozio po nekom malo prometnijem putu. Iskoristio sam jedno zgodno mesto da se uljudim koliko je bilo moguće: posle prolaska pored rudnika bicikl, bisage, patike i čarape su bili prekriveni crvenom rudnom prašinom.

Na trideset osmom kilometru od Kapetanovog jezera stigao sam na raskrsnicu kod nikšićke željezare. Tu se sa desne strane uliva asfaltni put Žabljak-Šavnik-Nikšić, isti onaj koji sam prethodnog dana napustio na Krnovoj glavi.

Bilo je prošlo podne i u nikšićkoj ravnici su me sačekali svi oni najavljeni stepeni nevaljalog Celzijusa. Posle desetak dana provedenih na Durmitoru, prelaz iz planinskog vazduha u sparinu delovao je kao udarac maljem. Nisam se zadržavao u gradu osećajući da bi me svaka pauza bacila u nokdaun, nego sam odmah krenuo ka Boki, putem koji smo Saša i ja već prošli '98. godine. Deset kilometara iza Nikšića načeo sam uspon ka Trubjeli, glavni posao dana. Put je vrlo dobar, a penje se uz brdo Kita (1240mnv). Kompenzacija za napor je lep pogled sa Kite na jezero Vrtac. Sa druge strane puta je i jezero Krupac, ali se ono ne vidi od Kite. Reljef ponekad ume da bude zaista bezobziran.

Jezero Vrtac
Sa svojim brojnim ostrvcima i "kontinentima" iz visine deluje
kao velika maketa neke nepoznatre planete.

Posle uspona se uglavnom vozi gore-dole po blago zatalasanom terenu, što bi trebalo da bude lako ako niste umorni i ako nije vruće. Vilusi su simpatično seoce sa ponešto primorske atmosfere, iako su daleko od mora. Iza su vrebala nova tri kilometra uspona i zato nisam propustio da svratim na čašu hlada u simpatičnoj kafani u centru. Toliko mi je ličila na berbernicu da sam na kraju uvrteo u glavu da je to nekada morala i biti.

Penjanje iza sela je olakšala dragocena šumska hladovina koja već u tri popodne zapljusne put. Da, ovde ima i malo šume ;)

Vozila od Vilusa ponovo ima malo, i tako će ostati sve do Risna. Zašto? O tome kasnije. Put je uzan i vrlo lep, krivuda kroz zelenilo. Na 43. km od Nikšića, na mestu zvanom Osečenica nalazi se rezervoar vode napravljen betoniranjem vrtače. Rezevoar je par metara ispod puta, a tu je i izvor hladne vode. Znači prava prilika za odmor i ručak. Najbolje mesto za sedenje: stene iznad puta sa kojih se pogled lepo rashlađuje u vodi.

Sledeći je na meniju bio sjajan spust do Grahova, sa lepim vidicima na Grahovsko polje. Na 46. km od Nikšića je raskrsnica na kojoj ne treba otići desno za Grahovac nego nastaviti pravo, ka Gra-ho-vu. Mada novi uzani asfalt i šuma mame da se krene i ka Grahovcu :) Za one koji bi da nešto iskombinuju, autobus za Igalo prolazi ovuda oko 16:50h.

Na 51. kilometru treba kočiti, da se ne proleti kroz lepi kafić u lepom mestašcu Grahovu. Kafić je u kamenoj kući sa leve strane puta, u senci ogromnog drveta. Iza Grahova se vozi kroz Dragaljsko polje, krivuda se kroz drvorede i između imanja ograđenih niskim kamenim zidovima. Put se još uvek se spušta ali lagano - zgodno za opušteno uživanje u ovom komadu crnogorske Provanse.

Na 8.6km od Grahova je još jedna važna raskrsnica. Do Risna se može i desno, preko Crkvica, ali je tuda malo duže i malo teže, sa dosta makadama. Zato je bolje nastaviti pravo. Truckanje se ipak ne može izbeći, i dva kilometra posle raskrsnice stupa se na kilometar dugi i kao reka široki makadam. Tu počinje i poslednji uspon pre Risna. Prvi kilometar asfalta iza makadama je najstrmiji, ali je put sjajno trasiran i njime se uz naizgled ljuto brdo penje bez većih problema. Kad se osvoji malo visine može se uživati u pogledu na Dragaljsko polje i na obližnje šiljke i surove kraške oštrice. Sa druge strane brda je Boka, ali će se ona prvi put ukazati tek u seocu Ledenice. Tamo se kod crkvice Svetog Nikole izbija na prevoj na kome se ovaj jadranski dragulj iznenada smešta putniku u dlan, a blistavi napad mora iz preko pet stotina metara dubokog ambisa ispunjava oduševljenjem čak i gume na biciklu (obavezno prekontrolisati pritisak).

Sa spusta ka Risnu
Na obali se vidi i sam gradić.

Sa ovog mesta počinje i fennomennomennalno padanje uzanim kolovozom ka Risnu. A eto i zašto je saobraćaj od Vilusa slab: vozači se nerado hvataju u koštac sa ovim spustom. Sećate li se Crkvica, sela koje je i u onoj staroj Jugi važilo za mesto sa najvećim godišnjim iznosom padavina? E pa, ono je u blizini. Oluje i pljuskovi su ovde česti, a tada je najbolje zaboraviti na silazak i sačekati na nekom zgodnom mestu jer asfalt biva tako klizav da se po njemu uz pristojan zalet može u patikama klizati par metara.

Za bicikl je ova deonica kao stvorena (kad je suvo, naravno) ali treba biti obazriv i ne dozvoliti da brzina previše ponese. Ma koliko lud ovaj put bio, lokalci njime voze čak i kamione sa prikolicom, o autobusima da i ne govorimo ;) Vozila se mimoilaze uz skoro obavezno vraćanje i manevrisanje jedne strane, pa je jasno da kolovoz nije dovoljno širok za balet u krivini pored nekog teškaša. Spust je dug 12km, ali se može skratiti ako se izleti sa puta i odleti pravo u neko hotelsko dvorište, nekoliko stotina metara niže. Prisutnima bi izgledalo da je pridošlica pao pravo sa neba i nema sumnje da bi ostavio dubok utisak... u bašti.

Žurka se završila u centru Risna, na raskrsnici sa jadranskom magistralom, i put od Vilusa dovde je zaista bio dostojno finale prethodnih dvadeset dana. Preostalih 26km do Herceg-Novog sam prešao u prvom sumraku, a u grad stigao po mraku - taman na dogovoreni sastanak sa Jasnom. Zadovoljno sam pucnuo jezikom kad sam čuo da ćemo opet imati sobu sa najlepšom terasom na ovom delu Mediterana, kod gosn' Bože, starog beogradskog gospodina i čoveka čije same priče o arbajtovanju po Evropi vrede skromne cifre za prenoćište.

Narednih dana sam, poslušno ležeći na plaži kao sav normalni svet, premetao u glavi Sašine i moje doživljaje iz proteklih dvadesetak dana i razmišljao koliko vredi ono što smo natrpali u bisage na putu od Beograda. Čudno je bilo setiti se da sam koliko juče slušao kako bombe tresu Beograd i pitao se ima li budućnosti, a evo me odjednom kako zadovoljno trajem na nekoj terasi nad morem. Život je luda stvar. Pogotovo na ludom Balkanu, pogotovo u ludoj zemlji Jugoslaviji. Biće teško vratiti se posle svega u kolotečinu, pomislio sam jednom drugom prilikom, čačkajući prstom nos i merkajući zapušač na dušeku na kome je pored mene plutalo neko beživotno građansko telo sa mirisom uplaćenog punog pansiona.

***

Tako je eto bila završena letnja avantura. Da li je to zaista bila avantura? U onom lepšem smislu, jeste: pružila nam je vrtoglavo osećanje slobode, dozvolila da krojimo svoje dane, gospodarimo rakrsnicama, kujemo puteve, da budemo bezbrižni magičari koji oko sebe stvaraju ono što najviše žele da vide. Sve što smo od ovog putovanja tražili, dobili smo. Sa druge strane, ničeg nije bilo na tih hiljadu kilometara što bi bilo opasno ili neprijateljsko. Samo lepota, samo zadovoljstvo, samo zanimljivi i dobri ljudi. Malo znoja tu i tamo - cena jedva vredna pomena za ono što smo dobili.

Ovaj... najveća avantura je počela tek kasnije, kad smo uzeli da pišemo o ovom putu ;) Počeli smo krajem '99, ja evo završavam januara 2001. Saša je na biciklu lagahno prejezdio sve one silne uzbrdice, kanjone i krševe, ali je tokom ovog memoarskog, ilijadično-odisejskog, sabranodelskog maratona iscrpljen pao već negde nadomak Sopotnice. Dvadeset dana putovanja, više od godinu dana pisanja. To poklonjeno leto ratne devedes' devete je tako zaista temeljno ižvakano, isceđeno do poslednje kapi uspomena, osušeno i uštavljeno za godine koje će doći :)

Komentari, primedbe, ispravke, dopune... izvolite


   Priče sa drugih mojih putovanja na dva točka nalaze se  ovde.