 |
 |
 |
|
mapa, profil visina (170kB)
Trsa je čudno selo sa stotinak stanovnika. Leži usred krša u maloj plitkoj dolini, i čini ga nekoliko kuća poređanih sa obe strane glavnog (i jedinog) šora. Sve to nekako liči neki od gradića iz vestern filmova. Pošta, opština i škola su kamena zdanja kao preneta sa nekog dalmatinskog ostrva, što svakako treba računati kao poen za izgled mesta. Tu je čak i motel sa sa salun... ovaj, kafanom - nisko zdanje prilično modernog izgleda ali zapušteno, goste na prenoćište odavno ne prima. Da ih je u toj pustoši ikada i bilo? Valjda je postojao neki dobar razlog za izgradnju... Još nekoliko koliba pokrivenih šindrom i nekoliko novijih, zidanih kuća, i to je sve. Iako mala, Trsa je zbog centralnog položaja postala administrativno središte za čitav ovaj deo Pivske planine, pa se čini se da je u selu više zvaničnih zgrada nego običnih kuća. Kafana u motelu je bila posebna priča. Kao iz filma nekog našeg režisera, od one vrste u kojoj se radnja dešava bogu iza nogu (tzv. "Rupa U Piz** Materinu"). Tu se onda obavezno nasuče čudna družina drumom naneta sa raznih strana, a svaki je vrli član tako zlosretan i zbog nečega isfrustriran da je odmah jasno kako će na kraju biti belaja. Dva poslednja sastojka za priču su a) Osoblje (obavezno žena srednjih godina, po mogućnosti pevaljka) koje je izgubilo sve iluzije o životu i samo još mašta o nekome ko će ga iz Rupe odvesti u Veliki Svet (po definiciji svako mesto sa više od 10.000 stanovnika) i b) malo dramskog snega, tzv. "zavejača", ili malo pokvarenih autobusa ili malo zakasnelih vozova (može kombinacija). Sve se dobro promeša i potom lagano zapeče tako da Osoblje na kraju bude reš ubijeno - ako budžet dozvoljava, najbolje od strane Radeta Šerbedžije. Od takve je fele bila kafana u Trsi. Velika prostorija čija se tavanica gubi u mračnim visinama, na centralnom mestu peć bubnjara; nameštaj kombinacija razdrndanih drvenih stolova i stolica i metalnog nameštaja rađenog u skladu sa samoupravnim hotelsko-motelskim ukusom iz šezdesetih-sedamdesetih godina. Pod prekriven linoleumom, tamo gde je linoleum oguljen (takvih mesta je na pretek) ispod proviruje nešto što se najbliže može opisati kao sirova, večito gladna i proždrljiva, stena iz doba Jure. Da, da - vreme je na ovom mestu stalo še'set i neke... Jedina veza sa sadašnjicom su cene: pića koštaju skoro isto kao u bilo kom kafiću u Žabljaku ;) Kad smo '98 prvi put prošli ovuda, osoblje se sastojalo od konobarice (komada jedan), koja je na temperaturi od trideset i kusur stepeni u poslednji čas izbegla filmsku sudbinu tako što je pred dvojicu potencijalnih Šerbedžija stavila hllllladan sok i pivo. Ovog puta nismo ulazili u RUPM - bio je Ilindan i u Trsi je bio vašar, pa su i Osoblje i Družina verovatno bili negde u kolu. Iz Trse se može nastaviti na zapad, fennomennomenalnim makadamskim putem koji se po strmoj litici spušta u kanjon Pive i kod Pivskog jezera izlazi na asfalt ka Plužinama i Nikšiću. Za onoga ko planira odlazak na more, ovo je jedna od dve najlepše varijante za stizanje do Nikšića i potonji nastavak prema Boki. Mi smo to uradili 1998. a ovog puta smo krenuli na drugu stranu, ka Licima i Pišču. Na izlasku iz Trse zašli smo u livade prepune skakavaca. Hiljade i hiljade, njih, u travi, na putu. Pišče je seoce sa manje od sto žitelja, ali se može podičiti starošću: prvi put se pominje 1453. godine, u jednom dokumentu Herceg-Stjepana. U selu se nalazi još jedno od durmitorskih "grčkih grobalja" - nekropola sa stećcima.
Između Lica i Pišča je par kilometara dug uspon; nagrada je lep pogled na okolinu i na Maglić. Manje lep je makadam, koji ovde ponovo postaje loš i rastresit - takav će ostati na sledećih 13-14km, sve do početka uspona iz Dobrog dola. U obližnjoj planini Postol nalazi se Grotna pećina, pravi podzemni soliter sa više spratova. Zadovoljni nosioci stanarskog prava su ovce koje čobani ovde sklanjaju od ćudi planine i vukova, naročito u kasnu jesen. Asfalt prestaje na jedanaestom kilometru od Trse, duboko u pustom i do kosti oglodanom kraju, koji ipak (ili baš zato) spada u dragulje Durmitora. Prolazi se uzanim jarugama pod jedva iskamčenim, sirotinjski škrto odrezanim komadima neba između okolnih vrhova. Zavijutci, prevoji, gluvi dolovi i bogazi kojima tu i tamo muklo poteče odnekud zalutali vetar, pletu lavirint za koji se često izgubi račun da li je opipljiv, i mi u njemu - ili to možda izmaknuti u stranu i zainteresovani, posmatramo kako nam misli krivudaju zapretenim budžacima svesti. Ovde su sve obale daleko i preteći talasi se uzdižu visoko nad ustreptalim posmatračem. Ovde sve nepomično juri ka nekom dalekom danu kada će se uspenušane kreste konačno primaći i besno zagristi jedne u druge, jarosno se sklopiti nad beznadežnim doljama i onda za tren skapati u mirnu površinu na kojoj neće biti traga strašnoj borbi koja se vodila do tada. Ali u ovom času, dok naše kratkotrajne senke oprezno pipaju okolinu, surova igra prirode (ili surovost naših misli) biva umekšana i ukroćena novim čudom: opora golotinja i jetkost krša, njegovi bezbrojni ožiljci, oštro i neravno, tvrdo i nepravilno, slomljeno i prkosno, trošno, odolelo, celo i razbijeno... upliću se i podmeću pogledu kao jedinstvena nežna šara. U njoj jedna vlat trave raskošnije blista i više zavodi nego najlepše cveće u nekoj zelenoj dolini. Suprotnosti ne krnje njen sklad nego je, mireći se međusobno, čine čvršćom i njeno postojanje izvesnijim. Svaki kontrast je nit koja učestvuje u naponu tkanja, slobodno tumarajući njime. Ovde je pojedinačno grubo, hrapavo, haos; celina je mirna, glatka, iznad haosa. Savršenstvo ovde peva drugačijim rimama; onaj ko ih ne pročita u zastrašujućoj lepoti oko sebe, odneće samo strahopoštovanje i zapanjenost. Onaj ko ih pročita i protumači, kao nagradu će dobiti isto... samo neće, u noćima u kojima će ga snovi vraćati u ovu pustinju, uplašen lutati po njoj dok ne svane. Na delu od Trse do Sedla postoje četiri veća uspona - prvi je odmah iza Trse, drugi iza Pišća, trećim se dolazi do Todorovog dola, četvrtim na Sedlo. Ni jedan se ne može po težini uporediti sa onim iz kanjona Sušice do Nedajna ali to svakako ne znači da su laki, pogotovo što je na ovom delu umor već odavno došao po svoje.
Prema već poznatoj durmitorskoj konvenciji o dodeli imena mestima, može se pretpostaviti da u Todorovom dolu stvar za Todora nikako nije ispala dobro: na tom je mestu poginuo pod snežnom lavinom. Dol je na visini od oko 1800m, a sa leve strane se nad njega nadnosi za dvesta pedest metara viša masa grebena Krecmani. Jedna gomila kamenja podno Krecmana zove se Svatovsko groblje. Konvencija važi, detalji su sledeći: tu su se jednom sreli neki svatovi koji onda jedni drugima nisu hteli da se uklone sa puta. Razum je pobedio i stvar je rešena bitkom u kojoj su svi izginuli. Budući da ima još mesta na Durmitoru za koja su vezane ovakve legende (Radušino valje, u kanjonu Komarnice), izgleda da je u ovim krajevima omiljeni sport u trenucima dokolice bio odlazak u svatove i međusobno izumiranje u prisustvu nekog dobrog guslara. (Naravno, guslar je s obzirom na službeno prisustvo u ulozi press staff-a, uživao specijalni imunitet). Istine radi, postoji i nešto drugačija verzija priče o Svatovskom groblju: svatove je tu uhvatilo nevreme, pa su se svi smrzli (osim guslara). Na izlazu iz dola nalazi se prevoj Prijespa (1880mnv). Tuda ide granica između Pive i Drobnjaka, a to je i vidikovac ka jednom od najneobičnijih vrhova Dumitora, Prutašu. Ime je dobio po tome što se na njegovim strmim stranama ređaju naizmenično brazde tvrdog krečnjaka i mekšeg peščara - ovo parče slanine svakako treba videti. U davna vremena granica na Prijespi nije još bila utvrđena i to je bio stalni izvor sporova između Drobnjaka i Pivljana. Mic po mic i stvar je došla dotle da je izgledalo kako će još jedno mesto na Durmitoru dobiti ime. No u kritičnom momentu je jedna mudra baka sprečila najgore. Izašla je na Prijespu, stala na jedno mesto i zaklela se da jednom nogom stoji na pivskoj a drugom na drobnjačkoj zemlji, te da tako granica prolazi između njenih stopala. Budući da je u pitanju bila časna starina pa još i iskaz pod zakletvom, arbitraža je bez pogovora prihvaćena i granica konačno označena. Baka ustvari pojma nije imala gde se ona nalazi, ali se ni o zakletvu nije ogrešila: u jedan opanak je stavila malo zemlje iz Pive, a u drugi malo zemlje iz Drobnjaka. Ja sam Prijespu prešao sa jednom nogom na jednoj pedali i drugom nogom na drugoj pedali, ali posle svog truckanja kojem sam tog dana bio izložen, nisam bio spreman da se zakunem da se između njih išta nalazi. Malo iza Prijespe, već nadomak Vodenog dola, otvara se pogled na Šarene Pasove, Škrčko ždrijelo (iza koga se skrivaju Škrčka jezera i završetak kanjona Sušice), kao i na najviše vrhove durmitorske: Đevojku, Bezimeni vrh, Bobotov kuk... Šareni pasovi imaju jedno od onih imena koja opisuju mesta bolje nego stranice teksta (pogledajte ovu sliku iz poglavlja "Durmitor - uvod" ). Posle one prutaške slaninice, eto i torte: pasovi su bajni zeleni kapric uglavljen iznad same doline Škrke. Na njihovim stranama se smenjuju horizontalni, zatalasani pojasevi (pasovi) trave i kamena, kao perika navučeni na ćelavost crvenih i sivih sedimenata.
U Vodenom dolu se na mestu Vodeni krši (levo od puta) nalaze tumuli - ilirske nadgrobne humke, najverovatnije iz bronzanog i gvozdenog doba ili sa početka Nove ere. Negde odavde počinje spust u orgomni Dobri do, a se desne strane veliki sjajni kit Lojanik upravo zaranja u podmorje durmitorsko. Ovaj čudnovati grmalj se lako poznaje po boji svog kamena koji je tako beo da se lako može zameniti za sneg. Bokovi mu rastu pravo iz Dobrog dola, i to su litice sa neobičnim ravnim pločama. Kada okvasi kiša pa se iza nje pojavi sunce, kažu da kamen Lojanika izgleda masno i sija kao da je namazan lojem - otuda ime. Drugi tvrde da se Lojanik tako zove zbog odlične ispaše, zbog koje ovcama i kozama brzo utera loj pod kožu. U Dobrom dolu počinju svoj uporedni put ka jugu i prema Šavniku veliki kanjoni Grabovice i Komarnice. Dobar je zbog svoje dobre i bogate ispaše, pa se i danas tu nalazi najveći katun na Durmitoru. Prolazeći iznad katuna - prvog znaka čovekovog prisustva posle dosta kilometara - videli smo na jednom mestu sve ovce koje smo ikada izbrojali trudeći se da zaspimo. Bilo ih je na hiljade, i bile su utonule u gusto sabijeno ćutanje u ogromnom toru. Ako je u tom dremežu i bilo sitnog cilika ponekog zvonceta, ili trupkanja papaka, zvuk bi se sa njih kratko oteo uvis a onda lenjo pao natrag i gasio se na dnu dola, u toplom tepihu od runa. Zato nam se u onoj slaboj svetlosti najpre učinilo da prolazimo još jedan predeo krša, sa belim kamenom kao na Lojaniku, a pre nego što smo konačno shvatili da gledamo ovce imali smo još i neodoljiv utisak da je dole napadao sneg. Nisu se javili ni psi - kao da smo zabasali na mesto gde su ih poubijali, prema drevnom običaju u Drobnjaku primenjivanom na one za koje bi se posumnjalo da se mogu prikloniti Turcima i izdati; takvi su upozoravani tako što su ostavljani bez vernih čuvara kuće i stoke. Nismo primetili kako nam se prikrada prvi mrak, jer se i on šunjao preko runa. Stigao nas je i natopio nam majice na samom početku par kilometara dugog uspona na Sedlo. Iako smo suprotnim smerom, od Sedla do Trse, vozili već pomenute '98. godine, bili smo radi da do prevoja stignemo pre nego što svetla sasvim nestane - lampu je imao samo Saša. Deo od Sedla do Žabljaka je već bio poznata teritorija pa sam računao da ću ovog puta moći da ga prođem oslanjanjući se na otpatke Sašinog svetla. |
|||||||||||
Zastali smo da predahnemo, i začuli čudno zveckanje u zadnjoj felni Sašinog "Skota". Izgledalo je da se u njenoj unutrašnjosti kotrlja neki kamenčić. Onako umornima trebalo nam je neko vreme da postavimo pravo pitanje: kako bi to kamenčić mogao da se nađe unutra? Naravno, teorija je odmah odbačena a pažljiviji pregled je pokazao o čemu se radi: jedna žbica sa točka je bila netragom nestala. Nipla (vijak kojim je bila pritegnuta) je utvrdila da više nema nekog naročitog posla pa je odlučila da se uvuče u felnu i tamo provede slobodno vreme u provodu i zajebanciji. Žbica je bila valjda šesta-sedma koju je Saša sahranio otkako smo krenuli iz Beograda, ali ovaj akutni slučaj žbičane alopecije je bio daleko zanimljiviji od ostalih. Njegovo razrešenje je ostalo posao za Fokseta Molderovskog i Skalićku. The žbica is out there... Visoko iznad nas je u sve jačem nevidelu koje se cedilo iz Vjetrenih brda, ostao ulaz u Vjetrenu jamu - najdublju jamu u Jugoslaviji (ulaz na 2196mnv, dubina 897m, dužina 1800m). Sedlo je prevoj koji izgleda baš tako kako se zove. Do tamo se penje, odande se spušta. Sa koje god strane da se dolazi, izdaleka se na liniji spoja kamena i neba vidi uzani i plitki zasek kojim makadam prejahuje sapi - dno parabole formirane od plećki Uvite i Sedlene grede. I sa koje god strane da se dolazi, Sedlo označava oštru granicu na kojoj se prelazi u novi svet sa one druge strane. Na toj granici su nas sačekale zvezde na čistom nebu. I malo meseca. Krenuli smo nizbrdo, Saša je ukresao svoje oko-od-mačora a ja sam, vozeći sa strane i zaostajući za točak, koristio restlove njegovih fotona (u oglasima se takvi obično navode kao "polovni, ali dobro očuvani"). Makadam od Sedla postaje bolji i išlo je sasvim dobro, čak toliko dobro da sam počeo da se uspavljujem. Nije bilo lako očuvati koncentraciju i izbeći da se bude hipnotisan belom trakom koja je isticala ispod svetiljke. Ta traka bez detalja uljuljkivala je u osećaj potpune bezbednosti, šapućući da nema neravnina ni opasnosti, da je sve lako i glatko, kao u snu.
Nekoliko stotina metara iza Sedla dolazi se na krivinu na kojoj se put oštro izvija ulevo i za kratko kreće skoro unazad. Na ovom mestu se izbija nad Pošćensku dolinu, najveću na Durmitoru. Duga je oko 8km, široka oko 2, i vožnja njenim severnim zidom predstavlja ustvari putovanje po obodu traga jednog od najvećih ledenih džinova koji su "živeli" na ovoj planini. Kada je dan, iza krivine se otvara jedan od "top ten" pogleda na Durmitoru: na skoro dve stotine metara iznad dna doline makadam u velikom luku prelazi na njen severni zid i spuštajući se lagano naniže hvata se par kilometara dugačkog bedema, a taj bedem se pruža sve do poludele šiljate kape Stožine. Sa desna se pružaju Sedlena greda i Ranisava, pravo gledamo duž ose doline ka njenom otvorenom izlazu. Čitav vidik povezuje tanki konac puta koji čeka, usečen visoko iznad dna doline. Sve do udaljene Stožine ništa ne ometa pogled na prizor koji čini da se pitamo nismo li se to u trenutku našli negde na Andima. Ali ovo je i veoma opasno mesto, na kome se lakomislenost skupo plaća: ukoliko se ovde ostane bez filma u aparatu ili bez trake u kameri, skoro su sigurne teške povrede glave zbog ritmičnog udaranja o nju najbližim kamenom. Budući da smo vozili po mraku, ovog puta ništa od lepote Pošćenske doline nismo mogli da vidimo. Da li nam je to smetalo? Da li smo se kajali što tog jutra nismo krenuli na vreme? Ne znam - bili smo suviše zauzeti uživanjem u noćnom spokoju da bismo razmišljali o nečemu tako nebitnom :) Nije bilo vetra, nisu se čule ptice, nije se mogao čiti ni jedan glas večitog ljudskog nemira. Malo je mesta na kojima se može ovako slušati tišina; nalivanje ušiju njome nije bilo ništa manje veličanstveno od pogleda na okolinu danju. Kad bismo se zaustavili i umirili, otkrivali smo tiho šuštanje slepih miševa čija bi nam krila svakog časa jedva primetno doticala čela; posle još ćutanja shvatali smo da su to šuštale i golicale nas nas naše misli, dok su nas napuštale i letele uvis usisavane snagom Meseca. Kad bismo krenuli dalje, ispod visokih vrhova koji su isecali dobar komad neba postojala je još samo svetlost lampe. Lampa je radila ono za šta je bila napravljena: iz sparnih potencijala tame, iz beskonačnog broja mogućnosti, izvlačila je, isisavala, stvarala upravo naš put. On je i postojao samo u elipsi njene svetlosti, izvan ne. Za sobom je ta svetlost savršeno čistila, uklanjajući sve tragove i ostavljajući opet samo potencijal. Tek par kilometara posle Sedla i nadomak izvora Studenca začuli smo horsko pevanje žaba koje se pelo sa dna doline, iz sićušnog Valovitog jezera. Izvor se nalazi sa desne strane, odmah ispod puta. Mesto se danju poznaje po maloj tabli i kibic-klupi na ivici, ali u ovo doba nismo morali da ih tražimo: iz mraka smo jasno čuli sitno kuckanje vodenog bila. Proveli smo ovde neko vreme posmatrajući kako zvezde padaju na površinu jezera i lepe se na nju kao kao muve na lepak. Utvrđeno je da se vode koje ovde poniru javljaju posle čak u Šavničkoj glavi. Ali u noći kao što je bila ova moglo se očekivati da se vode iz česama u usnulim šavničkim domovima iskradaju i puze naviše, a onda do pred zoru lutaju i igraju se po Pošćenskoj dolini. Osim toga, postalo je jasno da se u jezeru meškolje i krekeću zvezde, a da žabe uvređeno ćute.
U Žabljaku su mi oči posle buljenja u krug Sašine "ketajke" bile velike kao tanjiri za supu. To me je podsetillo da odmah tražim supu. Za 82km puta trebalo nam je 6 sati i 50 minuta efektivne vožnje, prosečna brzina - dvanaestak kilometara na sat. - * - Da li da se upustite u ovo ako se nađete na Durmitoru? Ako ste već vozili po makadamu i ako ste u kondiciji, obavezno. Ali i oni koji se ne odluče za ceo krug mogu da uživaju na njegovom početku i kraju: lepo je asfaltom otići od Žabljaka do Momčilovog grada (a kad se već stigne tamo, nije teško proći još oko dva kilometra do vidikovca iznad kanjona Tare) i lepo je voziti asfaltom od Žabljaka do Stožine (i onda makadamom dalje prema Sedlu, dok ne dosadi). Oni koji se odluče za čitav krug biće bogatiji za doživljaj Durmitora u jednom danu viđenog sa svih strana. Jedno su priče o lednicima, o livadama Jezerske površi, o veličini kanjona Tare, o veličanstvenosti krune durmitorskih vrhova... sasvim drugo je doživeti ih sve odjednom, vozeći duž osamdeset kilometara čiste i nerazblažene čarolije. Iz svega što se mora upoznavati duže od jednog dana nekako nam uvek ponešto izmakne, i jedna malena nit razumevanja biva nepovratno izgubljena. A jedan dan, to vreme između malog rođenja ujutru i male smrti uveče, to je nekako prava mera za čoveka i njegovu pamet. Najavljeno je asfaltiranje dela od Crne Gore do dna kanjona Sušice, a sasvim je moguće da će se u narednim godinama asfalt pružiti duž čitavog Velikog kruga. Pre nego što se to desi svakako treba iskusiti i zapamtiti osećaj vožnje putem koji se jedva usuđuje da zagrebe savršenstvo oko sebe. Na put treba obavezno krenuti rano - što ranije, to bolje. Tako će biti više vremena za odmor i boravak na najlepšim i najzanimljivim mestima u koja spadaju: - Momčilov grad; A kada ste jednom krenuli dovoljno rano, odigrajte dobro do kraja: učinite sve da zakasnite:) Da bi čarolija bila potpuna, pustite da vas mrak uhvati negde između Sedla i Stožine. Zaustavite se. Slušajte. Posmatrajte nebo. Uvek mislimo da ćemo se vratiti na najlepša mesta naših života - ali da li će tako zaista i biti? Pamtite.
|
||||||||||
|
|
|