|
Boro i Ram... Boro i Avdo
Prethodne večeri smo razgovarali skoro do ponoći. O životu u Dubovu, o željama, planovima. "Lepo je ovde kod vas, priroda je divna", izneli smo mi mišljenje turista u prolazu. "Lepo, lepo da... ali ima kad treba uprtiti džak na rame, pa ozdo iz Banje izneti...", glasno je razmišljao Boro. Čašica debelih zidova, i kad je bila prazna i kad se žutela jakom rakijom koju pravi, gledala nas je iz njegovih velikih šaka kao verni psić. Kad popije dobar je kao i trezan, jedino više razmahuje rukama. Svoju ženu kavaljerski oslovljava sa "mlada". Ona se zbog toga buni - ne pristaje to njoj više, kaže, a smeška se. Pokreti Borovih ruku postanu hrapavi i izlomljeni kad govori o ratu. Često bi mu šake ostajale iznad glave kao u dirigenta koji skuplja snagu za završni fortissimo, kao listovi koji ne znaju da li da padnu sa drveta ili da ostanu još malo. Dlanovi bi tada oprezno pravili male krugove iznad aerodroma kuhinjskog stola; samo što otpočinu na njemu, ponovo bi morali da uzlete i održavaju red u Borovim mislima koje su pućkale ispod gole sijalice. Kako su ranije živeli sa muslimanima? Prvi Borov komšija u Dubovu, koje je bilo mešovito selo, bio je Avdo. Priča je bila već uobičajena: komšija insan k'o i svaki drugi, ništa se o njemu nije imalo posebno reći. U onim nekadašnjim mirnim vremenima, šta bi se i mislilo? Bio je tu oduvek, kao i Boro, kao ograda od dvorišta, kao planina, kao potok, kao drveće. Trebalo je raditi da bi se živelo, i koliko čovek ima da razmišlja o potoku ili drveću, toliko je imao da razmišlja i o Avdu. U ta mirna vremena pomoglo se, posetilo se, a bogami se skupa i popilo i omrsilo. Ovde se zajedno izmahnulo kosom, onde se na istom dimu zadimilo, jednom se pozajmilo, drugi put uzajmilo. Do rata je selo bilo jednonacionalno (svi meštani su bili gorštaci - nacija iskovana, utvrđena i overena u svakodnevnoj borbi sa planinom i sa onih jedanaest kilometara puta do Višegrada) i jednoverno (svi su verovali u dobru vodu, u imanje koje napreduje ako se njime baviš, u zemlju koja svake godine rodi ako se seje, u decu koja se rađaju i rastu na toj zemlji). Kad su počela smutna vremena i kad su ih naučili da se gledaju na nov način, podelili su se prema religiji na pravoslavce i muslimane, a po nacijama je selo postalo prava metropola: u njemu su sada živeli Muslimani, Srbi, Turci, Bošnjaci i Četnici. Nije da to i ranije nije provirivalo tu i tamo, ali se nekako nije pelo do mozga, nije bilo tako važno. U ratu je život postao komplikovan, stalno je trebalo držati prst na čelu i baviti se napornim sortiranjem. U obližnje selo su jednom prilikom upali naoružani muslimani. Da li su bili vojnici ili su vojevali unaokolo za svoj račun (džep) ne zna se sigurno, tek pobili su čitave porodice. Bio je to jedan od crnjih i poznatijih pokolja u ratu u Bosni, a ceh su potom platili muslimani iz okolnih sela. I komšije iz Dubova su morale da odu. Rat je doduše bio tako opak da su otišli i mnogi Srbi. Oni koji su ostali obukli su uniformu, a decu poslali na sigurnija mesta. Žene (majka i žena našeg domaćina takođe) su kad okolo pripuca ili se pojavi neki drugi znak opasnosti, trčale u šumu iznad sela i krile se u jednoj ruševini, odakle bi sa strahom slušale svaki šušanj, svako krckanje granja. I tako danima, nedeljama. Avdo je sada u Austriji. Odatle se povremeno javlja, tek koliko da zapreti sudom. Uoči rata je, naime, kupio novu "Ladu" da bi mogao da se vozi do Višegrada i nazad. Do Višegrada najmanje, a možda i dalje u svet, sve do Goražda i Sarajeva. Svuda se čovek može uputiti kad ima takav auto. Onda je došao rat i Avdo je morao da ode, a "Ladu" nije mogao da odveze - sakrio ju je u plastu sena. Tu su je našli i uzeli oni koji su na srpskoj strani vojevali unaokolo za svoj račun (džep). Avdo veruje da im je skrovište otkrio neko od komšija. Boro kaže da nije niko, nego da je auto slučajno pronađen. "A da zna sve šta se u selu dešava, šta je po starom, šta je novo - zna, k'o da je ovde. Ima neke svoje jatake, koji ga i dalje o svemu obavještavaju..." Stigli smo u priči i do pokojnika iz one prve kuće u kojoj smo pitali za spavanje. "Srbin jeste bio, ali nekako džaba", mrmljao je naš domaćin. Za života je bio nezgodan, imao običaj da se pobije, da ukrade. Kad je mu je rat doneo uniformu na pleća i tutnuo pušku u ruke, nevolja za svet unaokolo je bila na vidiku. Od puške se nije odvajao i podnosio ju je pod nos svima, i "Turcima" i Srbima. Okundačio je Borovu majku dok je sa komšinicom čuvala ovce. Seda glava se ispod marame ofarbala crveno, a on prosiktao: "Da si sama, sad bih te ovom ovde žicom zadavio!". Jednog dana je onim krivudavim putem od Višegrada naišao neki musliman sa ženom i decom. Bežeći iz uzavrele Bosne, iz neke daljine u kojoj mu života više nije bilo, uputio se bio ka srpskoj granici računajući da će tuda najlakše preći na sigurno. Nadomak sela, na mestu gde se put dvoumi da li da iz guste šume izađe na čisto, ubio ga je iz puške onaj što se mesecima pre toga meračio na tuđu krv. Oni što su čekali svoga odbegli su u šumu kao lanad i košute kad lovci ubiju jelena, valjda grizući usne i ostavljajući kuknjavu za neko mesto gde se sme pustiti srcu na volju. Posle je žrtvu našla neka žena i uzbunila selo. Zločin se odigrao na pustom mestu, ali reč obigra i gde pogled ne može: ubica se pohvalio ukućanima, možda i pred nekim drugim radoznalim ušima, i tako su krenula govorkanja. A pred smrt je mesec dana lutao po planini, bežeći u gustiš kad naleti na ljude. Da li ga to prikaze sa uzanog šumskog puta nisu ostavljale na miru, ko će znati. Možda je među drvećem, kao nekad njegova žrtva, mahnito tražio stazu kojom će i sam preći neku njemu važnu granicu i tako izmaći ludilu. Možda ga je u traženju tog spasa varao baš put na kome je ubio, i koji je za njega vodio samo na jednu stranu, sve više ga sapinjući svojim krivinama i spremajući mu jasno onu poslednju, onu na izlazu iz šume. Možda je verovao da je već dovoljno daleko otišao, kada ga je put jedne noći u gluvo doba istresao pred njegovom rođenom kućom? Šta je moglo da se uradi posle toga? Staza kojom je bežao legla mu je u ruku prijateljski ispredena u konopac, i on se obesio na štaglju. "Kažu da će se vratiti Turci, ja ne znam..." - Borove šake su sve brže kružile iznad karirane piste, čekajući odnekud dozvolu za sletanje - "...a i da ti pravo kažem..." - razmišljao je naporno o nečemu važnom, dok su šake spuštale flapsove, izvlačile točkove i ispravljale se iznad kontrolnog tornja u slaniku - "... da ti pravo kažem - pa neka i dođu." Šake su bile na stolu, posle rulanja se parkirale pored slanika, onda čupkale nabor stolnjaka i pasle mrvicu hleba. Kao da je najzad prevalio neku tešku iz srca, zastao je da se odmori, pa nastavio življe: "Neka dođu, eto, ja nemam protiv. I zaista, neka i dođu, baš - i ja bi lakše živio." Odmah je među članovima porodice krenulo razmatranje (po ko zna koji put?) ko će se vratiti a ko neće. Avdo? Neće se taj vratiti iz Austrije, a jok. Ovaj? Taj će možda i doći... i onaj, svakako i onaj, taj bi se vratio odma', sigurna je to stvar... O čemu se danas sanja u kući? Najviše o tome da jednog dana ovuda prođe asfalt kojim bi se Višegrad spojio sa Bajinom Baštom. Jer, prevoza do Višegrada nema. Nema ni škole, iako je pre rata postojala jedna, zajednička za nekoliko sela. Kad su sela opustela nije ostalo dovoljno učenika, pa je zatvorena. Borov sin je zato razrede završavao malo u Čačku malo u Višegradu, gde je sa sestrom stanovao u iznajmljenoj sobi. Sada je krenuo u srednju školu, ali se soba više ne može plaćati. Zato svakog jutra ustaje u pola pet i sa ocem odlazi na raskrsnicu iznad sela, gde se u neko doba pojavi kombi "Šumskog gazdinstva" da poveze radnike na posao. Kombi oca odvozi na rad u šumu, a sina do nadomak grada ili u sam grad. Sin mašta o mopedu kojim bi se vozio od kuće do škole. Otac bi i kupio, ali se plaši: "Mlad je, bojim se povući će ga brzina, nastradaće".
Nastavili smo penjanje uz Taru trudeći se da ne zaboravimo uputstva koja smo dobili, i nadajući se da nećemo zalutati. Put sada bio znatno strmiji i lošiji, glave su nam bile u niskom kišnom oblaku. Počelo je i da sipi, ispod nas je počelo da mekša, i uskoro nismo više mogli da vozimo. Ustvari, gotovo da nismo mogli ni da guramo bicikle - blato se hvatalo između guma i blatobrana pa smo morali često da se zaustavljamo i čistimo ga odatle. Ipak smo kako-tako napredovali, i posle oko četiri kilometra ošte uzbrdice stigli pod vrh grebena Velikog Visa, kojim prolazi i granica. I baš tada smo naleteli na nevolju. Ispred nas se udesno pružala blaga krivina, na kojoj je dotada uzani put bio proširen na petnaestak metara. Ne planski, nego od muke, nažalost: nalazili smo se u blizini sela Bare (čije smo ime sada potpuno razumeli) i ono što smo morali da savladamo ličilo je na njivu temeljno pooranu velikim točkovima, a potom uredno zalivanu. Prisetio sam se da su i naši domaćini, savetujući se međusobno kako da nas najbolje upute, pomenuli da se na tom mestu kamioni često zaglave. Sada ipak ne bi trebalo da bude problema, smatrali su oni, jer kiša nije skoro padala. Padala ili ne - ova kaljuga je očigledno imala vrlo ambiciozne planove sa nama. Desno se šuma strmo pela a levo strmo spuštala, Ljuba je odbio moju ponudu da me "na krkače" prenese preko, i nisam video više nikakav način da izbegnemo torturu. Krenuli smo iz prikrajka, skromno i neupadljivo, ali tehnički doterano a taktički na zavidnoj visini. Tri sekunde kasnije bili smo zaglavljeni u blatu.
|
|
Bili smo na vrhu grebena, četiri i po kilometra od Dubova, i upravo smo prelazili nevidljivu granicu. Možda je bila upravo u kaljuzi, pa je zato nismo videli? Od Bara nam se pokazala samo jedna usamljena kuća uz put, i uz njen plot smo stali da se očistimo koliko je bilo moguće. Kad smo se kako-tako uljudili, na red su došle carinske formalnosti. Upitali smo čoveka u dvorištu da li smo tamo ili ovamo: "Jel' vidiš šajkaču? Vidiš. E ondak si, znači, u Srbiji." Bilo je brzo, nema šta. Na prevoju se previla još jedna stvar - kiša je stala i sunce nas je opet posetilo. Od tog momenta pa do završetka dana ponovo smo uživali u putovanju. Do jezera Spaići (malo Zaovinsko jezero) ostalo je nešto više od pet kilometara strmog spusta (vožnja u suprotnom smeru bi bila baš žestoka) i serpentina na dobro nabijenom putu, koga kiša nije stigla da raskalja. Pogled na malu dolinu u koju smo silazili i u kojoj se nalaze jezero, selo Lazići i brana velikog Zaovinskog jezera, bio je vredan sveg ranijeg napora. Na ionako izuzetnoj Tari ovaj kraj je svakako jedan od najlepših. Prilikom jednog drugog putovanja ovim krajem divio sam se izdaleka ovome što smo sada prolazili; i tada je bilo ushićenja, ali sada smo se kotrljali upravo onim čarobnim bilom najveće lepote koju svaki predeo ima i koju treba srećnim slučajem, ili na osnovu priča drugih srećnika, pogoditi. To bilo nikad nije na istom mestu jer kroz dan putuje sa suncem a kroz godinu sa godišnjim dobima, no uvek postoji pravi trenutak i prava linija na koju se može stupiti te, ako se samo gleda budnim okom, primiti najviše što jedan predeo može da dâ. Tada perspektive rasporede u savršen sklad, a boje najsnažnije rascvetaju u svetlosti koja pada sa prave strane. Ispred nas je bio otvoreni prostor kovan niskim, niskim suncem i hlađen dugim senkama na koje je imao pravo i najstiniji kamen. U njemu su se gnezdili meko zaobljeno i oporo strmo, ćutljivo golo i brbljivo zeleno, bele semenke kuća tu i tamo. Iza nas je teška i tamna, čelično-siva tkanina stajala nad onim što smo ostavili, čupavi rub Velikog Visa se po njoj sve više peo što smo se mi više spuštali. Na toj dramatičnoj, kontrastnoj osnovi su boje ispod kičice jeseni bile hiljadu puta gušće, zasićene do vrenja - žuta žuta kao žito u polumračnom ambaru, crvena crvena kao debeli slojevi laka na drvenoj kineskoj kutiji, mrka mrko upredena među svilene strukove zimzelenog, da ne bi postala previše tamna. Izgledalo je nemoguće da se svo ono svetlo koje je sa brane kipelo ka nama izgubi na putu ka ovome iza nas, i mi smo često gledali uvis, tražeći sastav po kome su bila prilepljena ta dva udaljena sveta. I prilaz jezeru Spaići je bio sjajan - komad ravnog dna doline sa putem koji vodi kroz svetli lug, džepovi puni divljih jabuka. (Najbolje su bile one pored napuštene i usamljene kuće, u kojoj je nekada po svoj prilici bila škola.) Posle dezerta nam se otvorio apetit, pa smo surovo ručkali na maloj hridi na koju se oslanja mala brana malog jezera. Lokal je bio sa takvim pogledom da se posle nismo sećali šta smo jeli, a kad se čovek ne seća šta je jeo ubrzo opet postane gladan. Tako smo se gladni peli do puta koji ide preko velike brane. E tu se moralo opet zapeti: iako smo bili pod samim velikim bratom, trebalo je više od tri kilometra voziti do gore. Uspon je bio jak, pogotovo na zadnjem (asfaltiranom) kilometru.
Kad smo se obreli na poznatom kružnom putu oko Zaovina, osećao sam se kao kod kuće. Krenuli smo desno, ka Mitrovcu, ali smo se odmah zaustavili pored stočne vage u daščari pored puta. Već drugi dan me je Ljuba ubeđivao da je prtljag koji nosi teži od mog, a to mi nikako nije išlo u glavu budući da sam kod sebe imao i veliki šator u kome smo obojica spavali. Ovo je bila prilika da presečemo stvar. Moj "GT" se popeo prvi, i sa svime na njemu zavredeo trideset dva kilograma. A onda je Salkan pogurao tegić na merki iznad trideset šestog podeoka. Računajući da sam bicikl verovatno ima 15kg, ispalo je da je ono što je Ljuba stavio na njega težilo više od 21kg. Ni sada mi nije jasno šta je sve imao tamo, ali je u svakom slučaju bilo dobro što nije želeo da se kladi ;) A rezultati merenja su za njega bili dobrodošli i kao psihički doping posle skoro tri dana napora na uzbrdicama. Naime najjači prenos koji je imao na biciklu bio je 1:1 (28-28) a to je, uz nabijene bisage, na usponima vodilo ka sigurnom plaženju jezika prolaznicima... Na stranu prenosni odnos, Salkan je putovanje hrabro izdržao i nije svom gazdi napravio ni jedan problem. Često je gunđao, zveketao i podrigivao kad mu se nije dopadao stepen prenosa u koji je naterivan, ali je bi na kraju ipak prihvatio predlog ;) Uz dobru volju može se dakle i jeftinim biciklom na ovakav put. Što smo, biće, i znali - samo se uz maštanje o laganim ramovima i dobrim ogibljenjima ta stvar često smetne s uma. Ostatak dana je prošao u lepim etapama brana-Mitrovac (8km), Mitrovac-Kaluđerske Bare (19km), Bare-Kremna (9km: ah taj sjajni, sjajni spust!), Kremna-Užice. Na ovom poslednjem delu smo se, vozeći dobrim i širokim asfaltnim putem kroz predele sa dosta blagih uzbrdica i nizbrdica, polako privikavali na ono od čega smo se prethodnih dana odvikli - na automobile. Mrak nas je uhvatio petnaestak kilometara pre Užica i zbog toga nismo mogli kako treba da iskoristimo onu preko 7km dugu nizbrdicu pred ulazak u grad, poznatu svima koji su kolima ili autobusom išli sa Zlatibora ili sa mora. Kolovoz je ovde lošiji i sa rupama na pojedinim mestima a vozila već ima dosta, pa je trebalo biti obazriv. U Užicu smo bili dvadesetak minuta posle sedam. Ispostavilo se da nam je voz upravo otišao, a sledeći smo imali tek u pola tri ujutro. Dobra strana: taj jutarnji voz kreće iz Užica, pa smo mogli natenane da se utovarimo i zauzmemo mesta. Putnika je bilo dosta jer njime seljaci idu na pijace u gradovima duž pruge. A nije ni bilo tako dugo za čekanje: večerali smo, šetali po gradu, bio je tu i bioskop sa kasnom večernjom projekcijom... U vozu nas je kondukter u neko doba pozvao u hodnik, među kačice sa sirom i vanglice sa kajmakom, i u poverenju objasnio da se za bicikle plaća doplata od "dvadeset-trideset pa i više" dinara ali da će nam on učiniti za deset jer smo mu simpatični, i jer je upravo ostao bez priznanica. Cifra nam je odgovarala i platili smo, a to je troškove našeg železničkog transporta pomerilo na malo više od 5 DM (80 dinara za povratnu kartu do Užica, i 10 dinara za brze džepove Srbije).
|
||||||||
|
Kako je bilo godinu dana kasnije, kada smo opet prošli ovuda? Šta se promenilo na trasi, šta kod ljudi koje smo upoznali na ovom prvom putovanju?Pogledajte Ćirenje 2000. A kako je bilo dve godine kasnije? Pogledajte Ćirenje 2001.
|
||||||||
|
|
||||||||
|
|
||||||||
 |
 |
 |
||||||
