Pod teškim bremenom boja
Mokra Gora - Višegrad -Dubovo (51 km)        mapa, profil visina

Teško je bilo naterati se na izlazak u sumorno sivilo ranog jutra. Vlaga i hladnoća koje smo prethodne večeri ostavili ispred šatora i dalje su čekale tamo, jedino su umesto večernje tamne toelete bile odenule maglovito bledo, radno odelo. Za doručak su dobro izgrickale naše bicikle i pretvorile ih u izbalavljene metalne skelete koje je bilo neprijatno dodirnuti. No čim smo se spakovali, natovarili i krenuli, život je postao lepši. I ime Mokre Gore, koje smo tog jutra potpuno razumeli, zapamtili smo pre svega kao poetični uzlet narodne inspiracije.

Osim što ima lepo ime, Mokra Gora je i dugačka i raštrkana. Trebalo je preći još oko kilometar pre nego što smo stigli u centar, do par radnjica i pošte sakrivene u neupadljivoj kući. Na levoj strani, tačno preko puta pošte, poglede nam je privukla starinska zgrada u čijem je jednom visokom prozoru stajao natpis "Burek". Brzo smo se popeli uz nekoliko stepenika i ušli. Unutrašnjost sa visokom tavanicom bila je drvenim tezgama podeljena na prostrani deo za mušterije (mogla bi to biti čekaonica neke omanje stanice pa se sada pitam, nije li to i bila nekadašnja stanica ćire?) i na deo za prodavce. Na tezgama s leva bila je naslagana kolonijalna roba (sapunčići, metle, četke, plastični tanjirići i još sto čuda) a one desno su, uz dodatak jednog frižidera, predstavljale kombinaciju mesare, bakalnice, pekare i ugostiteljskog objekta za ispijanje piva s nogu. Uz sam prozor nalazila su se dva lonca u kojima se nešto krčkalo, i vruća para nas je odmah privukla k njima. U jednom su se kuvale viršle a u drugom pućkala pretopa, spremna da se u zamenu za šest dinara preseli u toplu lepinju i kapne u željne šake gladnog namernika.

Na trasu smo izašli strmim putićem koji se od spomenika i od škole peo u brdo, a onda smo se narednih dva i po kilometra truckali po slabo uvaljanom i mestimično u šiblje zaraslom tucaniku, kojim očigledno odavno niko nije prošao. Moglo se voziti, ali je ta podloga bila još mnogo neugodnija i napornija i od one u blizini Kremana. Zato smo prolazili kroz slikovit kraj, sa idiličnim imanjcima i očuvanim starim brvnarama na kamenim temeljima. Brdo po čijem smo se boku kretali izrastalo je u krš pred nama i iznad nas, i već smo videli veličanstvene čeljusti kanjona Belog Rzava kako se sa apetitom šire nad udaljenim zelenim vrhovima, spremne za slučaj da krenemo na tu stranu. A ustvari je to i trebalo da se desi, samo ne još. Planirali smo, naime, da se iz Višegrada vratimo ovamo, uz Beli Rzav planinskim putem uspnemo na Taru (do jezera Zaovine), a potom preko Mitrovca i Kremana vratimo u Užice.

Upravo kada je trasa ponovo postala dobra za vožnju i tek što smo presekli jedan makadamski put, naišli smo na nepremostivu prepreku: mostić sakriven u krošnjama drveća bio je oglodan do svojih rđom pokrivenih kostiju. Nije bilo pragova, ograde, niti bilo kakve staze preko njega, i moglo se preći samo hodajući po uzanim delovima konstrukcije, što je za nas sa biciklima bilo neizvodljivo. Zato smo se onim makadamom spustili u nedaleko selo Kotroman, i posle oko sedamsto metara izašli na magistralu. Pokazalo se da se i sama trasa malo iza mostića lepi uz asfalt i uz njega tiho i neupadljivo teče sve do posle Vardišta, kada će otići na suprotnu stranu kanjona Rzava.

Između Kotromana i Vardišta prošli smo obe carine. Među carinicima je bilo momaka iz okoline, koji su nam potvrdili da je moguće izaći do Zaovina - ali iz Vardišta. Ostavili smo ovu dilemu i brigu za kasnije, kad im bude vreme.

Konstrukcija po kojoj je trebalo hodati bila je ovde dovoljno široka da se nogu pred nogu pređe na drugu stranu, pa smo ostavili bicikle i krenuli u izvidinicu. Na toj drugoj strani nas je odmah iza mosta dočekao u džunglu zarastao usek kojim su nekada prolazile šine. Sišli smo i do vode; mesto je uistinu bilo sjajno za kampovanje, ali na prelazak je trebalo zaboraviti.Ljuba je odustao od traženja načina za nastavak vožnje tuda, a ja sam se vratio do useka i krenuo u mučno probijanje kroz gusto spleteno granje. Kada sam posle stotinak metara konačno izašao na čistinu, utvrdio sam da se do tog mesta moglo doći i sa magistrale, livadom ;) Zbrka koju čini meandar Rzava učinila je da poverujemo kako je magistrala preko svog mosta otišla na levu obalu, a trasa preko svog na desnu; u stvari su oboje posle svih tih motanja i dalje bili na istoj, levoj strani reke. Tek malo dalje odatle je ćira konačno prelazio na onu stranu kanjona, odakle nas je njegov trag mamio tri meseca ranije.

Posle svega nam se ipak nije dalo da savladamo ovaj komad puta onako kako smo planirali. Popevši se u selo Oplave koje je iza useka leglo na travnati jezičak opkoljen rekom i asfaltom, saznao sam da su na sledećih četiri kilometra šanse za prolazak trasom neizvesne. Malo ko danas zalazi u ovaj deo kanjona, i nisam našao nekoga ko bi pouzdano mogao da kaže može li se tuda proći biciklom. Umesto toga čuo sam priče o srušenim ili očerupanim mostovima i o tunelima čiji su ulazi i izlazi zazidani da bi se u njima gajile pečurke. Zato smo se na kraju vratili na asfalt, podelivši ga sa retkim automobilima.

I mada smo bili pomalo razočarani, bilo je prijatno neko vreme sa puta posmatrati već dobro poznatu, uzanu svetlo-sivu traku. Čim je (neznano kako) savladala najuži, najdublji i najnepristupačniji deo na početku kanjona, pojavila se ispod nas i tekla stenom na onoj strani, pouzdana i neizbežna kao i voda iznad koje je vrludala.

Bilo je tiho. Vozili smo kroz talog ničijeg vremena, ničijom zemljom koja se pružala između dva godišnja doba. Zato što je na tom mestu sve stajalo i još se nije znalo šta će biti, kada će biti i da li će biti, zato što vetar i oblaci nisu mogli postojati u tom komadu sveta u kome još ništa nije bilo rešeno - zato je slabo sunce stalno lilo na njega preko rubova litica. To je sunce bilo uvek isto, ukočeni fosil žarkih dana, ali je još davalo toplotu i hranilo nam ruke i lica sećanjima na leto. Sve je oko nas mirovalo i čekalo nekoga ko će ponovo pokrenuti tok stvari.

A mi smo izgleda bili ti, i u tišini koja je do tada vladala lako smo mogli da čujemo tup odjek trčanja iza naših leđa. To je jesen konačno dolazila u ovaj uski procep na zemljinoj kori, kao lavina pokrenuta možda našim glasovima, možda truckanjem bicikala, ili ko zna već čime. Iznenađeni, i nehotice smo vozili brže. Osvrtao bih se kad me pogodi zvuk srušenog kamena ili pljusak u vodi. Video bih tada kako ta jesen koju smo prizvali juri za nama, šljapka rekom, stenje kad udari u most ili se zaglavi u tunelu. Zeleno je farbala u crveno-mrko-žuto, crtajući žito visoko u granama drveća.

Bilo je krajnje vreme da se povrati pribranost; dojezdili smo bili do četvrtog tunela od Oplava, a iza njega je bilo prvo skretanje za Dobrun. Na samom ulasku u tunel iznad glava nam se zastrašujuće kezila zagrižena oplata tavanice, odvojena čitav metar od tkiva planine iznad. Očigledno je neki odron svojevremeno kao slamku polomio nekoliko metara debele, armirane betonske ploče, i sručio se na ulaz.

Uputivši se ka Dobrunu prešli smo preko mosta, ulili se na trasu (koja je na ovom delu pretvorena u širok makadamski put), i do istoimenog manastira vozili još malo više od kilometra. Manastir se nalazi na izlasku iz kanjona, njegova u belo okrečena crkva je ključ u kamenim vratima koja su nas upravo propustila napolje. (Iza njih su huka, buka i lomljava bile dostigle vrhunac - ni jedan od nas očigledno nije bio onaj blagosloveni sudija, pa su leto i jesen uz svađu i psovke čistili srču i sređivali dokumentaciju za sledeće ročište).

Livada oko crkve nudi pogled na vrletne čuke koje, naoštrene kao kosa žeteoca, ćute iznad krovova konaka. I još nešto nudi ta livada: na podignutom delu u dnu dvorišta, ispod nekolikih krošnji, nalazi se nadstrešnica prekrivena trskom, sa drvenim stolom i klupama ispod. I voda je u blizini, tako da za ručak i odmor ne treba tražiti bolje mesto.

Šest kilometara posle Dobruna ušli smo u Bosansku Jagodinu, odnosno u jedan njen zaseok nadomak još jednog mosta koji je izdaleka izgledao sumnjivo raspoložen da nas propusti preko. Zastali smo da se raspitamo o tome i načeli razgovor sa čovekom u zelenom vojničkom gunjčiću i mrkim debelim čakširama, sa pletenim vunenim čarapama i gumenim opancima na nogama. Govorio je blagim i mirnim glasom, ravnim kao jezero, i uskoro je iz bezličja nepoznatih ljudi koji se svakodnevno sreću na putu ušao u naše probuđene poglede. Pokazalo se da ne pripada tom seocetu i da ne spada u njega, kao što nije pripadao ni spadao u odeću koju je nosio. Branko Grcić, tako se zvao, bivši građanin Bosanskog Grahova. Na pomen planinarenja i planinarskih društava oči su mu zasjale, nasmešio se i počeo da nam priča svoju priču. Jagodina mu je peto mesto na kome živi od devedeset pete godine, kada je morao da ode iz rodnog mesta. U Grahovu je bio nekoliko puta predsednik opštine, a bio je i osnivač i predsednik tamošnjeg planinarskog društva "Runolist". O tamošnjim prilikama, o ljudima i zgodama, o poslovima i opštinskim planovima za razvijanje turizma i bolje povezivanje sa obližnjim Šibenikom, o natprosečnom broju fakultetski obrazovanih žitelja, umeo je još da priča rečnikom posvećenog privrednika i sa zanosom koji ga je držao sve dok se ne trgne i obazre oko sebe, upućujući nam onda stidljiv i izvinjavajući pogled. O prilikama u mestu u kome sada živi ne zna mnogo, i dok bi pričao o Jagodini reči bi mu ohladnele i postale nemarne, škrte kao u pravog seljaka. Tad bi mu spali sako i kravata, i ponovo bi bio obučen u one opanke i čakšire koje bi sa sa neprijatnim iznenađenjem primetio na sebi.

Živi u jednoj usamljenoj "turskoj" kući (u ovim krajevima muslimane zovu "Turci") na okrajku sela odmah uz most, i ne zna koliko će tamo još moći da ostane. Gazda je došao u posetu pre izvesnog vremena, upoznao se sa Brankom, ostavio broj telefona i otišao. Iako za sada nema nameru da se vrati za stalno ni da izbacuje novog stanara, pitanje je vremena kada će tražiti da se kuća isprazni. Onda će Branko krenuti da traži šesto mesto u kome će živeti.

Ali teške i jake muke uvek plitko leže ispod manjih, i malo vremena treba da se podignu do ustiju i očiju. Tako ni livada, ni reka, ni sunčano popodne, ni dve čudne prilike na biciklima, nisu našem sagovorniku za dugo svratili misli sa njegovog pravog jada: u borbama i onom paničnom povlačenju '95. godine, nestao je njegov sin jedinac. Dok je govorio o tome glas mu se ponovo menjao, naprezao se i povijao kao dotrajalo gudalo kad mora da izvlači zvuk iz obesnih žica. Gledao je u zemlju ispred sebe a ruke bi mu, umesto laganog, staloženog gestikuliranja i prelaženja preko opštinskih papira poređanih u sećanju, završile u džepovima, zategnutih laktova i utamničenih prstiju.

"A prevarili su nas, podlo. Dok smo branili Grahovo i ginuli za njega, ono je već bilo predato, precrtano, da bi se procenti teritorije naravnali onako kako je bilo dogovoreno između naših i njihovih. Zašto nam to nisu rekli? Zašto smo ginuli?"

Pričao nam je kako su sin i on zajedno planinarili. Često su išli na Šator, njihovu omiljenu planinu, i peli se do jezera na vrhu. Ali je planina "bila" i jezero je "bilo" - nije primećivao da upotrebljava to vreme. Jer ni planina ni jezero više ne postoje, nestali su i oni u onom istom strašnom, tragičnom trenutku te stihijne devedeset pete.

"Izuzetna planina je to bila. Retka i čarobna. I povrh svega na njoj to jezero, takvo da ga je trebalo samo videti: plavo, duboko, pravo alpsko, ledničko. Kao kruna na svoj onoj lepoti; čovek je mogao život provesti pored njega.", pričao nam je o svom sinu Branko.

Najpre je redom obilazio bolnice i tražio, raspitivao se. Poslednjih godina je prihvatio izvesnost koju je dugo odbacivao, pa je zaređao po mrtvačnicama. Šta je sada smisao njegovog života? Ono što bi nekome bilo tek čađavi i gorki plamen petrolejke koji smudi dane, a ne razbija noćnu tminu: nada da će jednom saznati šta se desilo sa njegovim sinom.

"I pogledajte vi sad ove planine, ova brda ovde... to je sve jako lepo, ja to vidim i voleo bih... ja sam planinar u duši, mene vuče da se popnem gore, da obiđem sve to. Ali ne mogu ovako sam, ja sam sa njim planinario, znate, nas smo dvojica uvek zajedno išli. I bojim se, da sad odem bez njega gore, ne bih izdržao, to je jako, taj osećaj mislim, to može da pokida, razumete...".

Na jednoj beslovesnoj livadi, među nesuđenim travama, ispod nesuđenih breza, iznad nesuđene reke, ispred tuđe nesuđene kuće, stoji bivši predsednik opštine Bosansko Grahovo, bivši predsednik i bivši osnivač bivšeg planinarskog društva "Runolist", bivši vlasnik jedne bivše planine i jednog bivšeg jezera. Zaprepašćeno i zanemelo gledaju u nas glava, ruke i noge isčupani iz korena, preneti ovde i zasađeni u gumene opanke kao biljka za koju se unapred zna da se neće primiti.

Preko mosta smo prešli ćutke, malo preko pragova, malo preko čeličnih traka koje su još uvek postojale na njegovoj drugoj polovini. Iza je bio kratak tunel, a zatim smo ponovo naišli na deo trase koji se očigledno retko koristio. Skoro ceo kilometar smo vozili zaraslom stazom, kroz žbunje i mlade boriće između kojih je ostalo taman toliko mesta da se može proći.